Tata, šta je to Jugoslavija?1

Bila jednom jedna himna

Za odgovorom o amanetu »rodne grude« koju su njeni narodi krvlju i mržnjom rasturili, traga se, pa i u pozorištu, u više smerova: nežni resantiman, zemlja slobodnog kretanja ideja i ljudi, socijalna ušuškanost, ponos pred sobom i svetom, geografska raznolikost, simboli, ikonografija... A pravi, početni korak ka pročišćenju, zapravo, bio bi u nemilosrdnom suočavanju sa zlodelom koje je svaki njen narod ili pojedinac učinio drugom ili sebi, u miru i ratu – zašto smo uništili ono što će dve decenije kasnije sloviti za »dobra stara vremena«? Da li smo danas na putu ka boljem od toga?

Kad se, negde na početku predstave »Rođeni u YU«,2 na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, zapeva »Hej Sloveni« gledaoci počnu da ustaju. Tih nekoliko trenutaka svetog mira i odavanja pošte ubijenoj zemlji (u kojoj nisu svi bili Sloveni) zaledilo me je – izvinjavam se na privatnosti: u ovoj istoj sali atmosfera se apsolutno poklapala po »nadahnuću«, po »posvećenosti«, s onom koja je, pre 27 godina, obavijala predstavu tog vremena: »Kolubarskom bitkom«!
Nečeg srodnog je bilo u toj patetici, iako je reč o dva potpuno suprotna pola, kad ljudi doživljavaju istorijsku priču koja ih dovodi na rub olakšanja, kad se o nečemu potisnutom javno progovori. Ovo je, priznajem, po mnogima sa kojima sam razgovarala o tome, grubo poređenje. Ipak, nije neosnovano. Taj resantiman prema prošlom, kad pamtimo samo ono što nam duši prija, ono, gubitničko ili junačko, a ovekovečeno, što nas ili istorijski i ljudski ukopava, ili podstiče na stvaranje novog, života vrednog, zapravo, fiksira jaz pun nepodopština koje smo u međuvremenu, između »onog« i »ovog«, počinili. I koji se neće sam od sebe isprazniti.

U tom smislu, predstava »Rođeni u YU«, nastala iz ličnih sećanja i iskustava aktera, uprkos manama i primedbama, značajna je, ne kao »sentimentalno putovanje« već kao korak ka scenskom rasvetljavanju bar nekih od činilaca zemlje u kojoj su svi oni rođeni, različitih generacija i toponima, ma kako se ona u tom trenutku zvala (Kraljevina Jugoslavija, SFRJ...)
»Miris Cavtata«, Crnjanski ili Krleža, JNA, ljubavi i boli, višenacionalne krštenice i brakovi, lavirint dosadnih priča koje matorci neprestano melju, nesnalaženje u preimenovanim ulicama, pionirske marame i zakletve, Tito, ironijska distanca... ceo jedan mitološki leksikon, potka su ove predstave koja navodi gledaoca da i sam pročeprka po naslagama YU ostavštine.
Toj ostavštini, nažalost, pripadaju i neugodne, pa i po opštu našu sudbinu prelomne sekvence iz prošlog vremena među kojima se neke tiču i istorijata pozorišta. Iskusilo ih je i JDP, u godinama najvećih stvaralačkih uzleta u celoj zemlji, kada se nasrtalo na autonomnost misli i reči, postupaka i katarzičnog dejstva umetnosti.
U Jugoslovenskom dramskom pozorištu je, 1969. godine, perfidno skinuta sa repertoara predstava »Kad su cvetale tikve«, prema romanu i u dramatizaciji Dragoslava Mihailovića, ubrzo posle toga pozorište je odlikovano Ordenom bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem (!), a za upravnika ubrzo doveden pozorišni kritičar koji je o komadu napisao dve različite, značenjski suprotne, recenzije, ali o tome ni u predstavi, ni u katalogu koji je prati (a hronološki beleži zbivanja u ex-YU, pa i »Tikve«,samo kao predstavu iz 1969) nema ni reči. (Nedavno je objavljena stihovana verzija ovog dela, čiji autor, Džoni Štulić, veruje da je to najbolji komad ikad ovde napisan!) Predstava »Rođeni u YU« bila je bogomdana prilika da se i o toj traumatičnoj epizodi iz prošlosti njenog matičnog pozorišta kritički progovori, bez bojazni da će narušiti reputaciju kuće i nežna sećanja njenih članova.
Nema sećanja ni na, uprkos naporima ne samo pozorišnog sveta, nasilno, sa ulice, uz pomoć popova i »svetosavaca«, prekinuto, u ovoj zgradi, gostovanje Narodnog pozorišta iz Zenice, sa predstavom »Sveti Sava«, u režiji Vlade Milčinskog, Makedonca, sa beogradskim glumcem Žarkom Lauševićem u glavnoj ulozi... A to je relativno skora prošlost (1990), vreme u kojem se prelamao o(p)stanak multinacionalne i multikulturalne Jugoslavije, za kojom se sada suze rone. Vreme, setimo se, pretposlednjeg, kakvog-takvog jugoslovenskog Sterijinog pozorja, sa kojeg je ta predstava stigla u Beograd i koje se, tokom ove decenije, kao i drugi festivali, pa i »redovna« pozorišna saradnja, revitalizuje na principu regiona i šire... Tim pre što je Jugoslovensko dramsko među prvima otvorilo i obnovilo veze sa pozorištima i stvaraocima ex-YU.
No, reditelj Dino Mustafić imao je drugo polazište: »Ja ovu priču pričam, između ostalog, zbog potrebe da nešto što smo imali i u čemu smo svi skupa živjeli ne zaboravimo na način u kojem samo postoji negativna selekcija, u kojem se danas u većini ex-jugoslovenskih zemalja stidljivo progovara o zajedničkom nasljeđu. Ja često ističem izuzetno duhovno nasljeđe te zemlje, velika imena književnosti i filma i muzike, koji su pola stoljeća bili dio našeg kulturnog koda, nešto što je prošlo kroz moj krvotok, moj svjetonazor, tako da ja mislim da se u tom smislu Jugoslavija ne može poništavati kao kulturna identitarna činjenica. To što sam ja sad ovakav kakav jesam, između ostalog, zasluga je što sam živjeo u toj zemlji (...) Ova predstava je, u stvari, pravljena iz perspektive sadašnjosti, iz sadašnjeg odnosa prema onome što je bila Jugoslavija. Jer, da bi čovjek bio potpun, on mora da razmišlja o svim tim aspektima. Bez dimenzije prošlosti, nemoguće je spoznati sadašnjost, pa ni budućnost«.
Bivšu državu, takođe u memorijskom postupku izvođača, mada sa žešćim cinizmom, secira i hrvatski dramski pisac i reditelj Oliver Frljić. Njegov komad »Proklet bio izdajica svoje domovine« – još jedan osvrt na pokojnu himnu – igraju zagrebački Kerempuh i, u Frljićevoj postavci, ljubljansko Mladinsko gledališče, koje ga je nedavno izvelo i na sarajevskom MESS (selektor – Dino Mustafić!). Zagrebačka predstava, sudeći po kritikama, nije prošla baš najbolje (uz opomenu: »Predstava se ne preporučuje mlađima od 16 godina, a upozoravamo i na višestruku glasnu upotrebu vatrenog oružja«). U Sloveniji »rastura«, kao i prošlog meseca, u Sarajevu.
Predstava Mladinskog se, po Frljićevim rečima, »prilagođava sredini u kojoj se igra«: »Nema nikakvih iluzija o nekoj sredini i mislim da su sve te sredine latentno fašistoidne i samo je pitanje trenutka kada će ono što je latentno da se realizira«. A po rečima upravnice, Uršule Cetinski, predstava »Proklet bio...« je »najviše politički korektna od svih koje se igraju u ovoj kući« i »ima neku utopijsku crtu, od pojedinca vodi ka boljoj društvenoj sredini...«

Nadahnut je bio i voditelj Tribine »Rođeni u YU«, novinar Teofil Pančić (1965), verujući »da smo manje-više svi rođeni u YU, a u izvesnom smislu sasvim je moguće da ćemo zapravo svi i umreti u YU – kad god to bilo i kakve god okolnosti u tom trenutku bile«.
Učesnici, glumica Mirjana Karanović (1957), pisci Ante Tomić (1970), Miljenko Jergović (1966) i Muharem Bazdulj (1977) i režiser Želimir Žilnik (1942), pažljivo su izbegavali mogućnost da budu »jugonostalgičari«. Vivisecirali su ostatke pokojnika od koga se, kako je rekla Mirjana, još nismo oprostili, nismo ga dostojno ni ispratili, te se »parastos« vrteo oko nedoumice – da li da ožalimo socijalizam, u kojem se sasvim pristojno živelo, ili svoje bivše živote: »... to nije bila samo neka svađa prema kojoj se danas određujemo kao neka kontra... ta Jugoslavija je imala svoj identitet na raznim nivoima, a ne samo na političkom i jednopartijskom komunističkom (...) Mislim da se polako otrežnjujemo od toga da formalnim promenama, zapravo, nismo nešto mnogo zaradili, a suštinski moramo da stanemo ispred toga« (Karanović)...
Po Žilniku, Jugoslavija je koncept vezan na emocije porobljenih Južnih Slovena, još iz ilirskog perioda, kosmopolitski koncept, koji je uspevao, kako bi se namučena raja nekako skrasila i počela da živi dostojanstveno.
»Zanimljivo je da je Jugoslavija nastala posle užasnog Prvog svetskog rata, ali, uz čiju pomoć, uz čiju podršku? Uz podršku tih, koji su, u stvari, pobedili onaj prvi agresivni fašizam, iz koga se rodio ovaj drugi, još agresivniji. E sad, sve vreme postojanja te obe Jugoslavije, interesantno je da je ova vrsta stigmatizacije Titove Jugoslavije, koju smo doživeli devedesetih, bila prilično slična stigmatizaciji i Kraljevine Jugoslavije, s tim što smo o Kraljevini Jugoslaviji čitali mnogo više podataka i nekih činjenica koje su išle u prilog, hajde da kažemo, toj kritici, a ovde je došlo do nečeg što može da se u pravom smislu nazove oceubistvom. Jer, Mirjana divno kaže – nismo tog mrtvaca sa’ranili. Mi ga nismo mogli da sa’ranimo, jer su se ubice naselile u kuću tog mrtvaca (...) i počele su, razumljivo, da rade isključivo na najsurovijoj tehnici zaboravljanja. Kad kažem

najsurovijoj, šta su bile devedesete (...) i sami znate, ne samo pljuvanje po Jugoslaviji, nego hvatanje mladića od 18, 19 godina, da idu da ratuju protiv ideje zajedničkog života...« Sredstva informisanja koja su sledila i sprovodila taj koncept, Žilnik je okarakterisao kao »grotla iz kojih je samo kuljala mržnja«, te su emocije učesnika predstave JDP, zapravo, »bila razmišljanja i emocije većinskog dela prisutnih gledalaca«. Ante Tomić, koji je pola od svojih 40 godina živeo u Jugoslaviji, danas se oseća »kao nekakav jugoslavenski emigrant«: »... Kada govorimo o ovom strašnom svijetu, u kojem je nestalo solidarnosti, gdje su radnici – psi, gdje radnike možeš baciti na ulicu, korisno mi je to iskustvo Jugoslavije (...) kad nas je socijalizam naučio solidarnosti, kad nas je socijalizam
		Strah »Recimo, užasna situacija za mene, emocionalno i to ne iz ljubavi prema domovini, nego iz ljubavi prema sebi, bilo je vrijeme raspada 14. kongresa SKJ. Ja nisam bio glup klinac. Bilo mi je jasno da se onog trenutka kad su Slovenci izašli s kongresa dogodilo nešto što bi nas moglo skupo koštati, što bismo mogli osjetiti preko svoje glave. Ja nisam mogao zamisliti kako, ali sam to tako osjećao i to je bio jedan strašan trenutak. To je bio trenutak kada se pojam, kada se riječ Jugoslavija predala Slobodanu Miloševiću, to jest kada je riječ Jugoslavija postala samo njegova riječ. On je to uspio. Kako je uspio, to nije bitno. On je to operativno uspio učiniti. To je bio, za mene, trenutak najvećeg straha...« (Miljenko Jergović).

naučio zajednici (...) I danas se baš negdje srozavamo i gubimo i tu solidarnost i te ljudske vrijednosti i tu priču o nečemu što je zajedničko, što je javno...«
Muharem Bazdulj regresira u »privatni trač«, termin iz psihoanalitičke prakse, kad podseća na činjenicu da su sećanja na Jugoslaviju miris trave na Visu, ćevapa na Baščaršiji... »a izbjegava se da se činjenica postojanja Jugoslavije politološki posmatra«.
»Situacija u Bosni je vrlo jednostavna«, podseća Bazdulj. »Ako je raspad Jugoslavije donio sa sobom 130 hiljada, ili ne znam koliko mrtvih, preko sto hiljada ih se desilo u Bosni, devedeset odsto svih tih zločina i sve te krvi desilo se tamo. Ljudi tamo imaju najveću nostalgiju na toj ličnoj ravni... Govore o vremenu kad su imali stanove, besplatne fakultete, ali ne shvataju, kako bih rekao, povezano. Meni je jasno da je to ljekovito, a politiziranje u dnevnom smislu sigurno nije. Mislim na politiziranje svoje egzistencije i posmatranje u nekim emotivno-sentimentalnim šiframa.«
Iz »niza biografskih, ali ne samo iz tih razloga« Miljenko Jergović je »multiiritiran i s jedne i s druge i s treće strane«: »... i meni je jako teško govoriti o Jugoslaviji, jer ja o Jugoslaviji mogu govoriti na pet različitih načina. Svaki od tih načina će, zapravo, ovisiti od toga s kime razgovaram ili ko predstavlja dominantno društvo. U razgovoru sa nacionalistima bilo koje vrste vrlo ću rado i spremno i vrlo neprincipijelno braniti Jugoslaviju i govoriti o Jugoslaviji kao o civilizacijskom napretku u odnosu na ono što je došlo nakon toga. Međutim, istovremeno, recimo, prekjučer, gledam tu ‘Latinicu’,u kojoj se komemorira dvadeset godina od Jugoslavije i kad slušam te potpuno nepodnošljive patetične priče o tome kako nam se mater Jugoslavija raspala i kako smo mi sad svi tužni i žalosni i očajni zbog toga i kad čak slušam neke dobronamjerne ljude kako je divna pjevačica Esma Redžepova, postajem intenzivno bijesan i nervozan. Jer ta Jugoslavija definitivno nije bila samo to! Do 1991. prema Jugoslaviji nisam imao nikakav odnos. Pripadam generaciji rođenoj sredinom šezdesetih. Mi smo prema toj zemlji, prema tom društvenom sistemu i prema njenim ikonama bili cinični. Mi tu zemlju nismo voleli, što ne znači da smo je mrzeli, nego smo se prema njoj odnosili kao svaki normalan klinac prema zemlji u kojoj je rođen i u kojoj živi...«

Po Jergoviću, naš »ozbiljni problem« je Jugoslavija kao »još friška tema«. O njoj se može razgovarati na različite načine, zavisno od vremena i sagovornika, odnosno onog ko sluša. S druge strane, svako od nas, pojedinačno, doživeo je »jednu vrlo agresivnu psihoterapiju koja je trajala, recimo, od dolaska Slobodana Miloševića na vlast, pa do pada Srebrenice, koja se na različite načine odvijala na različitim dijelovima Jugoslavije, a njezin cilj je bio da svoja stvarna sjećanja, kakva god ona bila, koja su vezana za prostore bivše Jugoslavije i koja su vezana za naše stvarne živote, zamijenimo nekim novim fantomskim, kolektivnim, nacionalnim sjećanjem. I ta psihoterapija je uspjela – jako teško ćete od ljudi uspjeti dobiti jedno stvarno sjećanje. Neprestano dobijate neke kolektivističke stereotipe, svejedno koje vrste. Niko se, zapravo, više ničega ne sjeća, niko se ničega ne usuđuje sjećati...«
Sa raspadom zemlje i strašnim posledicama zavladala je politika sećanja i zaborava i politika identiteta, koja insistira na čvrstom i radikalnom diskontinuitetu: šta si bio, šta si sada i šta ima da budeš, čak je i nostalgija bila etnički očišćena – konstatacija je Teofila Pančića. On je to ilustrovao primerom neke emisije na HTV, početkom devedesetih, u kojoj je bio i Ivo Robić i Arsen Dedić, ali ne i Đorđe Marjanović! Fizička nemogućnost komunikacije i razmene, dok još nije postojao internet, pogodovala je ovim podelama, mada, srećom, poduhvat baš »i nije uspeo onako kako su se nacionalisti nadali. I vidimo da, manje-više, sve ono što je relevantno u južnoslovenskim kulturama danas i te kako komunicira (...) Kako danas definišemo i redefinišemo te svoje identitete, šta jesmo i šta nas tako povezuje da nas te države i njihovi raspadi ne mogu rasturiti? Je li to jezik, nasleđe, šta je to?«
Jergović odgovara uverenjem da se Jugoslavija, u stvari, nije raspala, nego je »nestala kao državno-politička činjenica (...) Međutim, ono na čemu je bila stvorena, a to je prostor kulturnog identiteta i, recimo, sličnih istorijskih i predistorijskih iskustava, ostalo je isto i sve više opet funkcioniše i u pozitivnom i u negativnom smislu...«
I Hrvatska i BiH branile su se, ratovale na obe strane fronta, uz muziku Dragane Mirković, podseća Jergović. To govori, između ostalog, »da se Jugoslavija ne može raspasti ni uz

pomoć najgoreg nacionalizma«. U nekom turbo-folk klubu u Hrvatskoj on bi »dobio batine« – zato što je slab Hrvat: »U Hrvatskoj je turbo-folk muzika velikih Hrvata. To također govori i o Jugoslaviji i o jugoslavenskom naslijeđu i o tome da ovu temu možemo sa više strana depatetizirati. Šta je ostalo? Ostalo je svakome ono što mu je u duhovnom, moralnom i puno manje materijalnom smislu prethodno i pripadalo. I tu se u osnovi nije ništa promijenilo, osim što je nivo prosvijećenosti drastično otišao u vražju mater...« Veteran borbe za širenje prostora slobode Želimir Žilnik podsetio je da su nacionalne kulture u Jugoslaviji imale ne samo sopstveni identitet nego čak i različitu politiku i »često smo koristili taktiku da tražimo liberalnije sredine da bismo predstavili neki naš rad«. Uprkos oživljavanju nekih starih,
		Pablo Ruiz Picasso, Téte de femme, 1962.

autentičnih ili fingiranih vrednosti, poput bratstva i jedinstva, Žilnik fokusira važnu činjenicu koja je ostala »tabuizirana i ni u jednoj od novouspostavljenih država se niti pominje, niti analizira«: ... pored ovih emotivnih stvari u raspadu Jugoslavije važan motiv i važna energija bila je nova klasna podela i stvaranje nove pljačkaške vladajuće klase: »Toj pljačkaškoj vladajućoj klasi, koja se u svim republikama sastoji od ratnih profitera, ratnika i ratnih bubnjara, mnogo je stalo da i dalje drži tabuizirano ono što je u Jugoslaviji kao ideji i kao konceptu bio potencijal u jednom procesu i realizovan. Taj potencijal je bio ne samo ekonomski uspeh, prosperitet i viši standard nego i jedan specifičan koncept, drukčiji nego u Sovjetskom Savezu, Istočnoj Nemačkoj i Albaniji (...) da su naši ekonomski subjekti imali pravo da u odnosu na svoju kreativnost i vrednoću razvijaju proizvodnju, komunikaciju na tržištu sa inostranstvom itd., tako da je tokom tog perioda samoupravljanja, kao jednog važnog dela jugoslovenskog socijalističkog koncepta, došlo do enormnog ekonomskog rasta te Jugoslavije«.
Žilnik se i kao filmski stvaralac bavio i bavi tom temom, tako da s pravom zaključuje kako je svaka pojedinačna bivša republika, sada država, zaduženija nego što je bila Jugoslavija, nove elite su »rasprodale društvena bogatstva, potpuno ih profućkale...«
S druge strane, podseća Žilnik, imamo stigmatizaciju antifašizma i antifašističkog rata, »a rehabilitacija kvislinga ima za glavni cilj da kompromituje tu jedinu stvar sa kojom bismo svi mi ponosni mogli da govorimo da smo bili deo te zemlje. Zašto? Zato što se onda kaže: ma, to je komunistička izmišljotina. Nije bilo ni radničkog samoupravljanja... Sramota je, koliko zbog toga što se ćutalo kada se rušio Vukovar, što se ćuti i nad činjenicom da je nemoguće danas ući u Evropu sa rehabilitacijom fašističkom, kvislinškom. To će se pojaviti kao jedna od 4.500 tačaka kad se bude ulazilo u Evropu«.
I sam zabranjivan u Jugoslaviji, upravo u njenom najboljem umetničkom razdoblju, kada je sloboda mišljenja i stvaranja razmicala nezakonite, formalno nevidljive granice koje su nametane »u ime očuvanja sistema«, Žilnik, kako kaže, »bez ikakvog kompleksa« može da se seća svega iz te zemlje: »Zato što sve što sam osećao kao da mi smeta ili da je nepravda nisam prećutao i bio sam spreman, kao i mnoge moje kolege – vidim sad tu Makavejeva – da snosim te konsekvence. Ali, snoseći te konsekvence i bivajući stigmatizovan od jednog važnog dela vladajuće elite, mi smo znali, živeći u inostranstvu, ili bežeći iz Jugoslavije u inostranstvo, potencijal tog jugoslovenskog tadašnjeg koncepta. Nemojte imati iluzije da bismo se Makavejev u Francuskoj ili ja u Nemačkoj osećali prijatno kad bismo rekli: ne identifikujemo se sa Jugoslavijom. Zašto? Zato što je ceo svet video u toj zemlji, zapravo, jedinu otvorenu socijalističku zemlju, drukčiju nego one dogmatske, kojoj su granice otvorene, koja ima hrabrosti da pušta svoje građane da izađu i da se neće desiti ono – da svi izađu, pa nema ko da ostane i ugasi svetlo (...) ne stidim se ni danas da kažem da sam bio deo tog jugoslovenskog miljea...«

Na primedbu Ante Tomića da je možda najvrednija uspomena na Jugoslaviju »socijalizam koji nas je naučio da plavi i bijeli ovratnici mogu stanovati vrata do vrata, u istoj zgradi«, voditelj je dao novi šlagvort: »A da li je to uspomena na Jugoslaviju ili je to uspomena na socijalizam?«
Bazdulj veruje da je (osim za ljude rođene, na primer, 1918) »u privatnom smislu nerazmrsivo«, ali u društveno-političkom jeste. Ni predstava JDP, ni Tribina ne preciziraju SFRJ nego YU, »jer, taj kontinuitet postoji«.
»Socijalizam je za mene bio sistem u kojem sam živela. I bio je onoliko dobar i onoliko nije bio dobar koliko mi je omogućavao da u mom životnom prostoru ostvarim ono što mi je potrebno. Stvarno nisam bila svesna šta je to, sve dok nije počelo da nestaje«, rekla je Mirjana Karanović. A na primedbu o galami koju su izazvale njene uloge u hrvatskom i bosanskom filmu, kaže: »Meni je sve to totalni idiotizam... Ne treba se baviti i određivati prema njima. Mi se stalno određujemo prema idiotima... U tom smislu, neki put se ne osećam dobro, ali valjda će me proći...«
Iz publike se, zatim, javila Zagorka Golubović, s primedbom: »Ne možemo da odgovorimo na pitanje šta je bila Jugoslavija – samo iz generacijske perspektive. Moramo da vidimo šta je ona značila kroz svoje postojanje«.
Rođena »pred sam kraj monarhije«, živela u dva sistema, pretkomunističkom i komunističkom »i, na kraju krajeva, sad u ovom, ne znam kako se zove. Mislim da niko ne zna kako se ovaj sistem zove«, podsetila je da, kao antropolog, još od sedamdesetih godina, radi istraživanja na primeru kulture. Nekad po celoj Jugoslaviji, sada na prostoru koji nam je preostao. »Mi smo, možda, prva socijalistička zemlja koja je dozvolila apstraktno slikarstvo. To nismo čuvali u podrumima, kao što je to činjeno u Sovjetskom Savezu i drugim socijalističkim zemljama. Kad se izvrši poređenje, može da se da realnija slika, ne samo emotivna (...) da se oceni šta je vredelo u toj Jugoslaviji i šta bi moglo da ostane kao neka inspiracija. Na to je podsetio Žilnik. Slučajno, i Žilnik i Makavejev i ja smo od onih koji su u toj Jugoslaviji trpeli konsekvence za svoje kritičke filmove, stavove, pisanja...«
Naglašavajući danas vrednosti Jugoslavije u poređenju sa svim drugim socijalističkim zemljama, a ne samo sa SSSR, vidimo, kaže Golubović, »da je Jugoslavija bila zemlja koja je najviše bila cenjena u svetu. Ja sam mnogo putovala. Gde god sam otišla, kad kažem da sam iz Jugoslavije, odmah sam dobijala i jak dignitet, kao pojedinac, za razliku, recimo, od ljudi iz drugih socijalističkih zemalja«.
Ako se izuzme politika, koja je, kako kaže, bila umereno autoritarna (»mada ja to uzimam sa zrnom soli«), ipak je taj umereni autoritarizam »davao više mogućnosti i nama koji se s tim nismo slagali, da pišemo svoja dela, da pravimo filmove, snosimo konsekvence i rizike, ali da radimo. Imali smo veći prostor slobode. Ja vam mogu reći da danas osećam manji prostor slobode za ono što radim, a radim na način na koji sam radila i onda – kritički posmatram ovo društvo u kojem živim...«
»Pre neki dan sam čula od jednog mladića, koji ima 18 godina da je član omladinske jugoslovenske marksističko-lenjinističke organizacije. Za mene je to apsurd danas, jer marksističko-lenjinistička organizacija trebalo je davno da se ugasi, pre svega lenjinistička, a onda i neka dogmatska marksistička. Dakle, takve obnove su besmislene. Ali, ima nečega, recimo, u kulturi, što bi moglo da nas trgne i da pokaže da, bilo hrvatski turbo-folk, ili srpski, ili slovenački, je turbo-folk, populistička kultura koja snižava nivo vrednosti, ne samo opšte ljudske, nego i kulturne vrednosti...«
Rezultat kvalitativnog istraživanja u deset gradova Srbije, koje je nedavno završila, Zagorka Golubović prikazuje kao »tragični nivo na kojem su ljudi u kulturi«: »Bilo je ljudi, kad smo postavili pitanje ‘šta je za vas kultura’, koji kažu ‘pa nikad za to nismo ni čuli, niti smo razmišljali, niti nas to interesuje’... ne znajući da bez kulture ne bi mogli da govore, ne bi mogli da se ponašaju, ali vidimo kako se ponašaju mnogi. Moramo vršiti poređenja, da bismo znali šta od te zemlje vredi sačuvati. A ima nešto što vredi«.

*

Na talasu YU reminiscencija ploviće ove sezone i beogradski Atelje 212, koji je prošlu, nazvanu »Revolucija«, završio, možda, na zadovoljstvo »idejnog tvorca«, upravnika Kokana Mladenovića, ali i sa nekim nepriličnim događanjima koja su odjeknula u javnosti. Podsetimo se samo njegovog konflikta sa slovenačkim rediteljem Tomijem Janežičem, oduzimanja službene, takozvane protokolarne ulaznice za kritičara Ivana Medenicu, favorizovanja »Kose«(u režiji K. M.), volšebne promene predsednika Upravnog odbora, osionog odnosa prema rediteljima koji imaju primedbe... To je, između ostalih, Mladenović priredio i rediteljki Tanji Mandić Rigonat, koja je želela da režira »Šteficu Cvek u raljama života« Dubravke Ugrešić (o tome postoji dokument, njeno pismo Upravnom odboru Ateljea, u kojem je ostvarila, između ostalog, tri predstave po komadima hrvatskih autora, kada ih još niko nije radio kod nas). Za sada, na repertoaru su ostali »kasa štih« »Svici«Tene Štivičić u njenoj režiji, ali se (da li zbog odsustva glumca?) ne igra još jedan njen hit, »Hitler i Hitler« Konstantina Kostjenka, koji govori upravo o – manipulaciji!
No, nova sezona »nEXt YU« tek počinje, najavljuju se dela jugoslovenskih autora, reditelji sa svih strana, a promeniće se, verovatno, i ikonografija koju je do sada »krasio« lik Če Gevare u upravnikovoj kancelariji. Ako je i to neka staza da izađemo iz ovog »kolarić-panića« – O. K. Da vidimo, pa da sudimo.

	Slavica Vučković

1 Na Tribini »Rođeni u YU«, koju su, povodom istoimene predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, organizovali list Vreme i Fondacija Fridrih Ebart, pisac Ante Tomić ispričao je porodičnu anegdotu od prethodne večeri: »... Sjedili smo za večerom, bio je uključen televizor, nekakav dokumentarac o Andriji Hebrangu, koji je napravio njegov mlađi sin... Hoda po Beogradu i pokušava saznati istinu o svom ocu, razgovara sa različitim ljudima... Ja imam kćer, koja je u prvom razredu osnovne škole, šest i po godina. Ona jede, mi gledamo i ne gledamo taj program i u jednom trenutku se na ekranu pojavi Stipe Mesić i kaže kako je on htio doznati istinu o Hebrangu, čak i u vrijeme kad je bio predsjednik Jugoslavije, a moja mala u tom trenutku podigne glavu i pita – šta je to Jugoslavija...«
2 Reditelj Dino Mustafić (Sarajevo), dramaturzi Milena Bogavac, Maja Pelević, Filip Vujošević, Božo Koprivica i Miloš Krečković, posebni prilozi Dušana Jovanovića, Gorana Stefanovskog i Dubravke Ugrešić. Igraju sebe – svoja sećanja i biografske detalje, Marko Baćović, Slobodan Beštić, Predrag Ejdus, Mirjana Karanović, Anita Mančić, Branka Petrić, Anđelika Simić, Milena Vasić i Radovan Vujović, od decembra (kad završi snimanje filma) i Goran Jeftić.