Revolucija ili puč

Rekonstrukcija petooktobarskih zbivanja na osnovu memoarske i stručne literature

Ove godine navršava se deset godina od 5. oktobra i još uvek nije temeljno istraženo ko je pobedio a ko je bio poražen i da li je to bila revolucija, puč ili smena vlasti.1 Zadatak ovog rada jeste da se na osnovu memoarske literature i važnijih stručnih radova2 odgovori na ta pitanja analizom načina rušenja režima Slobodana Miloševića. Cilj nam je da utvrdimo nivo postignute demokratizacije kao glavnog zahteva petooktobarske pobune i osvetlimo sukobe u DOS-u i aparatima vlasti, koji su doveli do raspada koalicije i poraza petooktobarskih promena ubistvom premijera Đinđića. U zaključku ću ukazati na domete petooktobarskih promena.

Kada se pomene 5. oktobar, postavlja se pitanje da li je to bila revolucija ili puč, i da li je rušenje Miloševića bilo domaći ili strani proizvod.3 Priča o 5. oktobru kao revoluciji ima smisla samo ako se revolucija shvati u jednom narodskom smislu. Kad god jedna autoritarna vlast padne, a da su pri tom na ulicama stotine hiljada nezadovoljnih građana,

koji su spremni da se suprotstave policiji, tražeći da vladar ode s vlasti, po pravilu se koristi termin revolucija. Građani su 5. oktobra tražili da svi Miloševićevi ljudi odu s vlasti, od onih u državnim službama do onih u zdravstvenim. Nema sumnje da su građani svojim nezadovoljstvom, velikim očekivanjima i rešenošću da brane svoju izbornu volju masovnim dolaskom u Beograd, probijanjem blokada i kordona policije, i izlažući se brojnim rizicima u sukobima s policijom, smatrali da je na delu revolucija. Takva je bila i njihova percepcija onoga što su činili. Ogromna mobilizacija građana dala je povod stručnim posmatračima da 5. oktobar shvate kao prvu fazu revolucije, iza koje bi usledili potezi diskontinuiteta s prethodnim režimom, tj. donošenje ustava kao utemeljenja novog sistema. Milan Podunavac je tvrdio da su
		Pablo Ruiz Picasso, Reading at the Table, 1934.

petooktobarske političke promene predstavljale primer liberalne revolucije, čiji se naročiti značaj ogledao u tome što je »političko društvo u Srbiji predstavljalo više od jedne decenije žarište otpora fundamentalnim vrednostima evropskog političkog prosvetiteljstva« (Podunavac 2001, 153).
Ovakva optimistička gledišta, izrečena u vreme velikih očekivanja, proizlazila su iz sâmog rušenja Miloševićevog režima. To jeste bio onaj prvi rez, koji je označio kraj jednog režima i početak novog poretka. Pad Miloševića nije se mogao svesti na običnu smenu vlasti, jer njegova vlast nije bila obična.4 Život je odmah izgledao drugačije jer su šanse bile otvorene. Glavna promena, koja se mogla videti »golim okom«, pretrajala je do danas: 5. oktobar je dan kada je srušena nedemokratska i antievropska vlast a umesto nje je došla demokratska proevropska vlast.5 S nekim izmenama, ta promena se održala tokom svih izbora održanih za poslednjih deset godina.
DOS-ova strategija rušenja Miloševića je takođe podupirala revolucionarnu priču. Strateški cilj DOS-a bio je stvaranje percepcije da se »ceo narod« digao protiv Miloševića. Pošto nijedna pojedinačna stranka nije mogla pobediti SPS, niti obezbediti kontrolu izbora kao važnu kartu za vaninstitucionalnu borbu posle izbora, samo je forsiranje frontalnog sukoba i podele na »nas« i »njih« moglo doneti uspeh na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. godine. Milošević je srušen upotrebom glasačkih listića (»nerevolucionarno«) u kombinaciji s revolucionarnom odbranom glasačke volje građana, pred silom koja je smerala da tu volju poništi.6 Međutim, kada napustimo pojavni nivo analize, koji dozvoljava da se 5. oktobar zove »revolucijom«, stroži kriterijumi nalažu da se samo one promene koje menjaju vrednosno-normativni sistem, tj. koje se utemeljuju donošenjem ustava, mogu smatrati revolucionarnim u strogom smislu reči. Peti oktobar nije proizveo takve promene – nije donet novi ustav – ali ni druge značajne normativne promene koje bi trajno upisale rezultate. Utoliko ima smisla govoriti o »izneverenoj revoluciji«, pod uslovom da se podrazumeva izostanak ovog drugog reza koji bi ustavom definisao promene koje su se dogodile.
Pa ipak, mit o nekakvoj pravoj revoluciji, koja je navodno »propuštena«, a trebalo je da se dogodi 6. oktobra, i dalje opstaje. Jedan od vođa DOS-a, Milan St. Protić, optužuje Koštunicu da je »izdao« revoluciju tako što se priklonio »srbokomunistima«,7 a da pri tom ne kaže kada i gde je Koštunica nekome obećao revoluciju, pa je izneverio. Zoran Živković, povodom desetogodišnjice 5. oktobra, kaže da i danas žali što nije bilo 6. oktobra, pa i sada misli da je trebalo završiti revoluciju potpunim diskontinuitetom s Miloševićem (staviti ustav van snage i raspisati izbore za ustavotvornu skupštinu, proglasiti neke institucije nevažećim itd.). On tvrdi da do toga nije došlo jer je Koštunica ucenjivao DOS da se revolucija obustavi.8 Đinđić smatra da je bila greška što odmah nije »proglašeno da republička vlada više ne postoji i da republička skupština više ne postoji«, jednako kako je to učinjeno za savezne organe, i što izbori nisu održani 1. decembra (Mališić 2004, 111). Nema dokaza da je 5. ili 6. oktobra (ili kasnije) postojao takav plan, mada je opštepoznato da je Koštunica bio za kontinuitet sa starim režimom i da mu nikakve radikalnije promene nisu padale na pamet. Priča o 6. oktobru je dosovski lament zbog greške koja jeste napravljena: formiranje republičkih vlasti teklo je sporo i sasvim drugim putem, a to je razvodnjavalo revoluciju i njeno jasno normativno uobličavanje. Ta greška se spontano osećala među građanima i manifestovala se u njihovom razočaranju i brzoj demobilizaciji. Posle 5. oktobra vlast u Srbiji je bila u rukama socijalista i radikala, što im je omogućilo da se reše neprijatne dokumentacije koja ih je mogla koštati, da se saberu i prestroje.9 Spaljivanje dokumenata i sama činjenica da Srbijom upravlja stara vlast i njeni kadrovi i posle 5. oktobra izgledali su tragikomično. Taj problem je rešen dogovorom između predstavnika DOS-a i predstavnika stranaka staroga režima (SPS-a, SPO-a i SRS-a). Posle velikih natezanja, 22. oktobra dogovoreni

su izbori za 24. decembar i tzv. prelaznu vladu u koju su ušli i predstavnici DOS-a. Ali to vništa nije rešilo, jer je ta prelazna vlada bila prazna forma. Odluke su donošene neformalno na dve strane: na jednoj je konce vukla stara vlast i njeni aparati koji više nisu imali legitimitet, a na drugoj je o svemu i svačemu odlučivalo predsedništvo DOS-a i ponašalo se kao vlast u Srbiji, iako to legalno nije bilo. Čak i takvo pitanje, kao što je bio napad Albanske narodne armije (ANA) na jug Srbije, rešavano je formalno – učešćem federalnih organa, ali i neformalno – direktnim angažovanjem DOS-a i njegovih lidera. Šta se stvarno događalo tog famoznog 6. oktobra? Tog dana se održavao sastanak
		Pablo Ruiz Picasso, Picador, 1952.

predsedništva DOS-a na kojem je dominirao strah da će Milošević napasti. Koštunica je napustio sastanak i nestao. Niko nije znao gde je. U jednom trenutku Đinđić je rekao da se svi raziđu ali da ne spavaju kod svojih kuća jer im se lako može dogoditi da budu pohapšeni, a poneko i likvidiran. Tako se već 6. oktobra u redovima DOS-a javilo nepoverenje. Koštunica se tog dana sreo s Igorom Ivanovim, ministrom spoljnih poslova Rusije, a zatim ga je Pavković odveo kod Miloševića. Deo tog razgovora je poznat (Jovanović 2005, 41). Postoje nagađanja da je Milošević tražio garancije da neće biti isporučen Hagu, ali to se nije dogodilo tada.10 Na Ustavni sud je izvršen pritisak da izda potvrdu da je Koštunica pobedio 24. septembra. Igor Ivanov se susreo s Miloševićem i objasnio mu da je poražen. Iste večeri Milošević se pojavljuje na TV-u i priznaje poraz. Narednih dana je izgledalo da se sistem raspadao brže nego što su organizatori to očekivali. Ali to nije bilo tako, nedostajala je »supstanca« koja će se pokazati presudnom (Stojanović 2004, 7). Ni kada je DOS-ova Vlada formirana ona nije uspostavila legitimni monopol nad aparatima sile.
Zašto su Miloševićeve službe preživele i nisu bile stavljene pod kontrolu ni tada, a ni kasnije kada je izabrana Vlada? Objašnjenje za opstanak tih službi pripisuje se činjenici da je »revolucija« protekla bez krvi zahvaljujući tome što su se predstavnici DOS-a dogovorili s vrhovima Miloševićevih aparata vlasti da ne pucaju na narod.11 Aparati vlasti su izdali Miloševića i ponudili se novoj vlasti, sačuvavši tako svoju moć i položaje, a lideri DOS-a su ih preuzeli bez reformisanja i uz površinske kadrovske promene.12 Neki autori smatraju da je tada napravljeni sporazum uslovio mali ili nikakav opseg budućih promena.13 Vesna Rakić-Vodinelić smatra da se baš 6. oktobra pokazalo da dubljih promena neće biti jer je bio sklopljen pakt »avangardnog i retrogradnog«. Zato je pogrešno pitati šta je trebalo da se dogodi 6. oktobra jer je »upravo prećutni sporazum između nove vlasti i starog režima omogućio da 5. oktobar prođe mirno i bez većih žrtava«.14 Iako je svrha sporazuma imala ispravan motiv – izbegavanje krvoprolića – ona smatra da se hipoteka dogovora kasnije provlačila kroz sve vlasti, od 2000. godine naovamo. Zato nije moglo doći do lustracije, nije se moglo uspostaviti novo sudstvo, oduzeti nelegalno stečen ekstraprofit, niti iskoreniti korupcija i privatni politički ciljevi. A to su svojstva koja karakterišu sve vlasti i posle 5. oktobra.
Pogledajmo kako su ti dogovori izgledali i zašto je do njih došlo. DOS je doneo odluku da ovog puta neće biti više veselih šetnji građana, nego da će se izborni rezultat braniti i oružjem – do poslednje kapi krvi (Mališić, 41). Zato je bilo važno saznati da li će vlast koristiti silu jer bi se, navodno, na silu odgovorilo silom. Prvi kontakt pre 24. septembra učinio je Đinđić s Miodragom Ulemekom Legijom preko posrednika, s namerom da sazna da li će JSO na dan izbora imati neku akciju rasturanja izbora (Mališić, 53). Đinđić tvrdi da je DOS intenzivno radio na tome da uspostavi kontakte s vojskom i policijom i da su i jedni i drugi obećavali da će pomoći opoziciji. On tvrdi da je DOS 4. oktobra uveče dobio informaciju s neformalnog sastanka petorice generala na kojem je trebalo odlučiti da li će izvršiti već dobijeno naređenje o primeni sile. Generali su odlučili da odbiju takav nalog. General Đorđević je rekao da je Milošević izgubio izbore pa neka se snalazi kako zna i ume »a nas neka ne uvlači« (Mališić, 79). Ponašanje vojske je bilo nepredvidivo do poslednjeg momenta. U noći između 5. i 6. oktobra nije bilo jasno da li će intervenisati i pohapsiti sve lidere DOS-a.15 Prema svedočenju Aleksandra Vasiljevića, nekadašnjeg šefa Vojne obaveštajne službe, Pavković je te noći pomerio tenkove iz Bubanj Potoka do kasarne na Voždovcu i tu stao. Te noći su kod njega došla tri generala – Đaković, Krga i Vasiljević – i rekli mu da mu na pamet ne sme pasti da izvodi tenkove na ulice.16 Pavković to nije učinio.
Najviše se zna o Đinđićevim susretima s Legijom 4. i 5. oktobra. Na prvom sastanku 4. oktobra Đinđić kaže da je dobio garanciju da specijalne jedinice »neće intervenisati osim ako s naše strane ne budu inicirani napadi na vojsku i policiju, mi nećemo izvršiti naređenje jer znamo da su izbori pokradeni«. Petog oktobra, usred haosa »revolucije«,

oni su se opet sreli. Legija je rekao: »Za mene je sve završeno. Što se mene tiče, Milošević je gotov. Ako vojska bude intervenisala protiv vas, mi ćemo da intervenišemo protiv vojske. Mi smo im to rekli. I oni znaju da nemaju šanse protiv nas. To znači da vojska u celini neće intervenisati. Ako vas napadnu, mi ćemo vas braniti« (isto, 74). Ponovio je da je »za njih sve završeno i da je Milošević istorija (...) On nema pravo više da vodi ovaj narod i mi se praktično stavljamo pod vašu komandu dok se institucije
		Pablo Ruiz Picasso, Young Girl Throwing a Rock, 1931.

ne uspostave« (isto, 96, podvlačenje moje). Đinđić još jednom rekonstruiše svoj susret s Legijom 4. oktobra. Rekao je još i to da je SAJ potpuno sinhronizovan s »Crvenim beretkama«, i da je praktično 5.500 ljudi na istoj talasnoj dužini. »Rekao mi je da će sve policijske jedinice koje su bile na Kosovu, a to su njihove kolege, isto da postupe, a što se tiče drugih jedinica koje nisu bile na Kosovu, one u stvari nisu nikakve borbene formacije...« Nema dokaza da je Legija direktno ispostavio cenu za ove usluge i da je tražio da se »Crvene beretke« ne diraju i ostanu na svom mestu. Nema dokaza da je napravljen dogovor o tome, ali se tako nešto podrazumevalo jer »Beretke« jesu preživele i ostale na svojim mestima sve do ubistva Zorana Đinđića.
Da li je ovo što sam opisala bio puč? Rušenje jedne vlasti, kakva je bila Miloševićeva, nikako se nije moglo dogoditi bez prelaska aparata vlasti na drugu stranu, odnosno bez ostavljanja vladara na cedilu. U Srbiji se nije dogodio klasičan puč17 kao u Rumuniji, gde je u samom aparatu postojala zavera, a građani su izigravali njegov dekor. U Srbiji su aparati vlasti, jedan za drugim, nekoordinisano, izdavali Miloševića, pa se može reći da je to bila serija nedogovorenih pučeva, koja je omogućila da 5. oktobar prođe bez prolivene krvi. Svaka služba je imala svoje razloge i donosila odluke šta će činiti. Pa ipak, sve su službe »pomogle narodu« i gotovo u celini su sačuvale svoje kadrove, a neke od njih postale su nekontrolisani vlasnici fizičke prinude. Pluralizam u raspolaganju silom, kao izraz privatizovane države koju je Milošević ostavio u nasleđe (Dimitrijević 2003, 5–7), ne samo da nije bio eliminisan, nego se i učvrstio. Službe su se podelile i, tražeći svoje političke zaštitnike, menjale su strane, gledajući svoje interese.
Opisane metode rušenja Miloševića 5. oktobra – revolucionarna mobilizacija građana, kontinuiteti i dogovaranja i »pučevi« nevernih službi, u postpetooktobarskom periodu su se personifikovale u suprotstavljenim strategijama svojih vođa, što je uticalo da se na samom početku onemoguće značajnije promene koje su građani i većina vođa 5. oktobra očekivali.

Kada pogledamo programska dokumenta DOS-a i obećanja koja su narodu davana, vidi se da su obećavane opsežne demokratske promene (Mićunović 2006, poglavlje o 5. oktobru). Bio je obećan ustav. Već smo istakli da se to nije dogodilo, pa se nije dogodio ni novi početak koji bi označio diskontinuitet između starog autoritarnog i novog demokratskog sistema. Obećavana je pravna država i nezavisno sudstvo, podela vlasti, demokratske institucije i transparentnost vlasti, ali i uvođenje reda, u smislu iskorenjivanja korupcije, kriminala, oduzimanja nelegalno stečenog ekstraprofita i kažnjavanja zbog zloupotrebe vlasti. Govorilo se da će se tražiti odgovornost za počinjena krivična dela. Međutim, promene su bile skromne. Izložićemo ih prema analizi srpskog modela demokratizacije, koji je uslovio koliki opseg demokratskih promena će biti dostignut.18
Opis rušenja Miloševićevog režima iz prethodnog odeljka pokazao je da su tri momenta bila ključna: izbori, vaninstitucionalna odbrana izbornih rezultata (»revolucija«) i izdaja Miloševićevih službi (»puč«). Pavlović i Antonić su ova tri elementa uopštili u specifičan model demokratizacije u Srbiji, različit od modela drugih zemalja u kojima je došlo do »demokratske revolucije« 1989. godine. Razlika je bila u tome što su te zemlje prelazile iz autoritarnog režima, u kojem nije bilo izbora, u demokratski. U Srbiji je slučaj bio drugačiji

jer su izbori postojali, mada nisu bili pošteni. Izbori su otvorili mogućnost promene režima vaninstitucionalnim sredstvima koja mogu naterati vlast na povlačenje. Upravo postojanje izbora i mogućnost vaninstitucionalnog delovanja razlikuju izlaz iz hibridnog autoritarizma (kakav je bio Miloševićev režim) u demokratiju. Međutim, izbori plus demonstracije nisu dovoljni da se promeni režim ukoliko se neka vrata iznutra ne otvore, odnosno ukoliko se ne jave prebezi koji preko noći mogu da promene stranu. Kao što smo već rekli, upravo to se i dogodilo 5. oktobra kada su Miloševićevi »prebezi«, umesto da oružjem brane režim, podržali vaninstitucionalni pritisak građana da se njihova izborna volja prizna. Autori tvrde da su u ovakvim situacijama neophodni pregovori između pripadnika starog i novog režima. Po toj teoriji, mora da dođe do sporazumne tranzicije, gde pripadnici starog režima za sebe obezbeđuju mesto u novom. Međutim, problem
		Pablo Ruiz Picasso, Figure assise, 1937.

srpske tranzicije je bio u tome što pregovarači s obe strane nisu bili predstavnici političke vlasti, kako se to inače dešava. Sa strane režima, to su bili pripadnici mafije, državne bezbednosti i vojske, a na drugoj strani – Koštunica i Đinđić. Kako je već rečeno, cilj je bio da pučisti ne pucaju i omoguće rušenje Miloševića. Za sebe su obezbedili da ostanu na svojim mestima i kontrolišu novu vlast, pre svega isporuke optuženih Haškom tribunalu. Legija se često javno hvalio: »Mi smo ih doveli na vlast a sada hoće da nas teraju u Hag«. O tome da li su im neka obećanja davana nema dokaza (nije poznato ni da je u pregovorima učestvovao Koštunica). Može se pretpostaviti da Đinđić, u svojoj pragmatičnosti i »verolomstvu«, takve dogovore nije uvažavao i da ih je smatrao prolaznim, kao i one s kojima je »dogovore« pravio.
No, kada se vratimo pitanju demokratizacije, ostaje da su njeni dometi morali biti ograničeni pučističkom smenom vlasti i činjenicom da tajne službe ni onda, a ni do danas, nisu pretresene i temeljno reformisane, ni kadrovski ni po načinu delovanja. Pavlović i Antonić tvrde da je posle 5. oktobra ostvarena samo prva faza demokratije – slobodni i pošteni izbori, najviše zbog toga što su pozadinske moći toliko jake da sprečavaju produbljivanje izborne do ustavne (liberalne) demokratije. Oni smatraju da su očekivanja da Srbija već ima razvijenije ustanove liberalne demokratije nerealna. Takođe, ako je i posle 5. oktobra na prvom mestu ostalo rešavanje nacionalnog pitanja – a tako stoje stvari i s Koštunicom i s Tadićem – takva politika po definiciji teži očuvanju pozadinske moći tajnih služi koje nemaju afiniteta prema liberalnoj demokratiji (Pavlović i Antonić 2007, glava 6, odeljak 50). Pavlović i Antonić smatraju da se promena režima, tj. uspostavljanje izborne demokratije, dogodila tek na izborima 2003. godine, a da je sve do tada praktikovan Miloševićev hibridni sistem.19 Zanimljivo je da tako važna promena, kao što je promena režima, u javnosti nije bila zapažena i da su je primetili samo ovi autori. Ne upuštajući se u argumentaciju oko toga, podsećam da je Ustav iz 2006. godine poništio bitne elemente izborne demokratije uvođenjem partijske države. Na ovu regresivnu promenu režima ukazao je Aleksandar Molnar nazivajući novi režim »totalnom pluralističkom partijskom diktaturom« (Molnar 2008, 72). Takođe, ovi autori nisu zapazili da, kada nema produbljivanja demokratije u pravcu ustavne (liberalne) demokratije, povratno dejstvo slabih institucija ispražnjava dostignuća izborne demokratije.

U ovom odeljku ću započeti s analizom propasti petooktobarskih promena, kako u pogledu kadrovskih promena koje nisu obavljene, tako i institucionalnih. I jedne i druge su bile samo površinske, tekle su sporo, često stihijno, s mnogo otpora, sukoba i trzavica koje su obeležile period posle 5. oktobra. Glavna karakteristika tog perioda bila je ekstremna nestabilnost koja se dnevno odvijala kroz jednu opasnu dinamiku (uz permanentno učešće pučista koji su učvršćivali svoju moć). Posle 5. oktobra sve više je rasla neravnoteža snaga: DOS je naglo slabio, gubio »svoju misiju« i koheziju, a sistem Slobodana Miloševića je potvrdio svoju otpornost na promene, kako u pogledu njegovih službi, tako i u pogledu njegove ideološke matrice koja je nastala u dubini nacionalnog prevrata krajem osamdesetih godina. Tada je trajno prevrednovana svest srpskog društva i više se nije promenila. Najveća slabost se pokazala u tome što više nije mogla biti nastavljena borba na dva fronta: s jedne strane stari režim, njegove službe i političke stranke, a s druge, pobedničke stranke DOS-a, novi normativni okvir i nove službe. Takva podela se nije uspostavila. Umesto nje sam DOS se dramatično podelio, čime je sudbina revolucije bila zapečaćena.
Za rušenje Miloševića, strategija »ujedinjene opozicije« je funkcionisala dobro. Međutim, DOS je u sebi skrivao jednu fatalnu grešku, koja je uzrok lošim zbivanjima do kojih je došlo čim je »revolucija« bila završena. Ujedinjena opozicija se pokazala nesposobnom već na prvom koraku kada je trebalo započeti demontažu Miloševićevih struktura vlasti i smeniti načelnika Generalštaba i šefa Državne bezbednosti. Sukob oko smene Nebojše Pavkovića i Radomira Markovića izbio je odmah i širio se kao požar. Koštunica je, nasuprot ostalim liderima DOS-a, bio protiv njihove smene. To je pokazalo da se ujedinjena opozicija nije mogla uspostaviti kao jedinstveni politički subjekt, koji bi bio u stanju da dekonstruiše Miloševićev sistem vlasti i izgrađuje novi. Iako takvo stanje na prvi pogled izgleda očekivano, jer se radilo o različitim strankama, problem je bio u tome što ni to, ta različitost, nije ukalkulisana unapred spremnim zajedničkim planom o povlačenju političkih poteza unutar koalicije i načinima delovanja protiv staroga režima. Kada je stvaran DOS, smatrano je pohvalnim to što su svi lideri prihvatili da zajednički kandidat protiv Miloševića bude Koštunica. Ispostavilo se da oni u stvari nisu razmišljali šta će biti posle s tim razlikama koje su za vreme rušenja režima bile suspendovane. Ništa nije bilo unapred dogovoreno »za posle«. Programi koji su nuđeni narodu bili su provizorni jer operacionalizacije tih obećanja nije bilo. Gledajući unazad može se zaključiti da je najvažnija i jedina promena bila ta da Milošević ode s vlasti, a šta će biti posle – o tome se nije mislilo, odnosno svako je mislio nešto za sebe. To je bila glavna slabost i uzrok propasti 5. oktobra.
Jedino što se znalo i što im je bilo zajedničko odnosilo se na spoljnu politiku i povratak Srbije u međunarodnu zajednicu, što se dešavalo gotovo po automatizmu kada Miloševića više nije bilo. DOS-ovi lideri su zajednički radili na vraćanju »demokratske Srbije« u svet i izlasku iz izolacije koja je bila nepodnošljiva. Zemlja se gotovo ekspresno učlanila u gotovo sve međunarodne organizacije i finansijske institucije. Već 9. novembra podneta je kandidatura SR Jugoslavije za članstvo u Savetu Evrope, čime je naznačen put kojim će se država kretati. Najvažniji proboj koji je DOS napravio bio je u spoljnoj politici; tu je bilo najmanje razmirica, mada je vrlo brzo došlo do razilaženja u pogledu saradnje s Haškim tribunalom. A to je bila, kako ćemo videti, krupna i presudna stvar.
Do paralize u funkcionisanju koalicije došlo je zbog različitih ideologija vodećih ljudi u

DOS-u – Koštunice i Đinđića. Te razlike se nisu mogle svesti na uobičajene liderske sujete i uobičajenu borbu za vlast (Pribićević 2010), mada je bilo i toga. Obojica su ostavljala utisak da su opsednuti svojim »misijama« koje su predstavljale dva pola »filozofije srpske istorije«. To ih je teralo da se ukotve u dva centra moći: prvo se Koštunica odvojio od ostatka DOS-a i od svog kabineta napravio sopstveni centar moći, utemeljen u vojsci. Koštunica je pokušao da spreči dolazak Đinđića na mesto
		Pablo Ruiz Picasso, Le Parc del Retiro, 1897.

predsednika vlade, a kada to nije uspelo nastojao je da, insistiranjem na »legalnosti«, oslabi vladu i predupredi njene poteze koji bi vodili diskontinuitetu sa starim sistemom. Drugi centar moći smestio se u vladu Zorana Đinđića, koja je formirana krajem januara 2001. godine i koja je imala dobre odnose s JSO (»Crvenim beretkama«), tehnokratama i novim bogatašima iz Miloševićevog vremena. Đinđić je uzvratio pokušajima da oslabi i deklasira Koštunicu s ciljem da prošvercuje neke promene koje se zajednički više nisu mogle sprovesti. To se, pre svega, odnosilo i na saradnju s Haškim tribunalom,20 odnosno na isporučivanje Miloševića Haškom tribunalu, koje je organizovao Đinđić jer je to bio uslov za održavanje donatorske konferencije za Srbiju.21 Koštunica je ovaj potez ocenio kao državni udar, a ključni aparati sile, pre svega »Crvene beretke«, zabrinute za sopstvenu sudbinu, brzo su se prestrojili, napustili Đinđića kao »izdajnika«, i prešli u suprotan, »patriotski« tabor. Kako su oba centra moći težila da se oslone na aparate fizičke prinude, tako su ti aparati postajali nezavisna sila. To je značilo da su se politička gledišta pretvarala u pritajeni rat.22 Iz ovog ratnog ugla, DOS i 5. oktobar su izgledali kao instrumenti koji su Đinđiću i Koštunici služili da se ukloni zajednički neprijatelj (Milošević), da bi se tek posle toga političkom borbom rešilo pitanje konačnog pobednika. Ali to je značilo da od obećanog ustava i demokratskih institucija nije moglo ostati gotovo ništa.
Oko čega je izbio sukob? Oni su se praktično sve vreme nizali u vidu afera koje su potresale Srbiju, ali njihovo poreklo nije bilo u samim tim burnim događajima. Sukob je bio dat unapred, kao dva različita pogleda na svet (evropski i antievropski), iz kojih su proisticala različita viđenja o putu kojim Srbija treba da ide. Koštunica je unapred najavio da će nastaviti staru nacionalnu politiku ali umerenijim sredstvima. Opredelio se za »legalizam« kao očuvanje kontinuiteta ne da bi se legalno menjale institucije, nego da se ništa bitno ne bi menjalo. Koštunica je 5. oktobar shvatio u skladu sa svojim političkim programom, kojim je dominirala ideja »i nacionalno i demokratsko«. Milošević je imao nacionalno ali ne i demokratsko. Za Koštunicu je 5. oktobar bio način da se ukine taj nedostatak. Milošević je u osnovi vodio ispravnu nacionalnu politiku, a mana joj je bila to što ju je sprovodio komunista. Koštuničin dolazak na vlast bi tu manu ispravio, s tim da se održi kontinuitet sa srpskom nacionalnom politikom. Glavnu promenu Koštunica je video u tome da se nacionalnom doda demokratsko (slobodni i pošteni izbori) i izlazak iz međunarodne izolacije. A ono nacionalno je značilo da se sačuva i nastavi ideologija srpskog nacionalnog i državnog pitanja. U skladu s ovim, on je pre prihvatanja kandidature zahtevao da ne bude revanšizma (lustracije i značajnijih kadrovskih promena), da se sačuvaju nacionalni i državni interesi u pogledu Kosova, očuva zajednička država Srbije i Crne Gore i sačuva glavni ratni plen – Republika Srpska.
Đinđić je bio na modernizacijskoj i evropskoj strani. Smatrao je da je za Srbiju najvažnije da napravi modernu državu i ekonomiju i svoj put usmeri ka Zapadu i evropskim integracijama. Verovao je da je za Srbiju najvažnije promeniti pogrešnu istorijsku svest o ciljevima koji je drže u zaostalosti. To se može postići brzim integrisanjem Srbije u Evropsku uniju, reformama i rešavanjem nacionalnog pitanja koje je bilo »mitološko« i blokiralo definisanje Srbije kao moderne države. Verovao je da on i Koštunica mogu da podele uloge: Koštunica ruši Miloševića i postaje simbol državnog jedinstva, a on kreće u brze reforme koje će Srbiju ugurati u Evropu i tako okončati njenu vekovnu agoniju i lutanja od jedne do druge nedođije.
Ova podela bila je poznata odranije i karakterisala je dvovekovnu političku istoriju Srbije: reč je o podeli na moderniste okrenute ka Zapadu, i konzervativce-nacionaliste (narodnjake) okrenute ka Rusiji. Podeljen duž ovakve vrednosne i političke linije, koja je presecala sve važnije sukobe u istoriji Srbije, DOS je praktično uspostavio dvovlašće u zemlji (Pešić 2007a, 67). Zbog toga je situacija bila komplikovanija od ideoloških razlika, jer DOS ni u jednoj ideološkoj varijanti nije raščistio s državnom mafijom koja se zaklanjala iza ovih razlika i menjala gazde u skladu sa sopstvenim interesima. Kad je Vlada predala Miloševića Haškom tribunalu,23 DOS se raspao a državna mafija je rat razbuktala do tačke »mi ili oni«.
Kada se ima u vidu ovaj ciljno-vrednosni rascep, koji se prelamao oko Haga i opasnih politika podzemlja, postavlja se pitanje: ko je prava mera oktobarskih promena – Koštunica ili Đinđić? Ja bih rekla da je to bio Koštunica. Gotovo ništa od onoga što je mislio Đinđić kao »modernista« nije bilo prisutno tokom petooktobarskih zbivanja; nacionalno pitanje se nije raspravljalo, naprotiv, ono je ostalo nedirnuto jer nije bilo popularno kritikovati srpski nacionalizam. O ratovima, zločinima i Hagu nije se ni reč prozborila tokom 5. oktobra. Pored toga, ni sam Đinđić nije uvek bio jasan u pogledu nacionalizma i koristio ga je prema potrebi, pragmatično.24 Vrhovna legitimacijska matrica, koju je uspostavio Milošević nacionalističkom revolucijom koja je izvedena krajem osamdesetih godina, nije se mogla lako i brzo promeniti, što dokazuje i današnja situacija. Promenjena su sredstva rešavanja srpskog nacionalnog pitanja – od ratnih ka mirnim i diplomatskim – ali i nova sredstva su vodila do istog zida i nužnog povlačenja. Ovo potvrđuje i nedavni slom politike »i Evropa i Kosovo« koju je predvodio predsednik Boris Tadić.
Ako je tačno da DOS nije bio u stanju da donese obećane promene, onda se ne može izbeći jedno neprijatno pitanje: budući da je Milošević bio srušen, zašto se »ujedinjenost« opozicije, koje u stvari više nije bilo, nastavila sve do decembarskih izbora 2000. godine? Verovatno zbog opsesije jedinstvom opozicije, kao i zato što su Đinđić i njemu bliske partije smatrali da ne smeju propustiti svoj trenutak. To je dovelo do toga da se revolucija zaglavila u ratu jer, kako kaže Srđa Popović, istovremeno nisu mogli pobediti i Koštunica i Građanski savez. Rascep i nedostatak legitimiteta oslabili su ionako nejaku vlast, koja nije htela a nije bila ni sposobna da raščisti Miloševićevo državno podzemlje. Takvim akterima na vlasti nije ostajalo ništa drugo do da se brane jedni od drugih uz pomoć iste te državne mafije, koja je brinula o sebi.

S obzirom na to da sam u petooktobarska zbivanja uračunala period do ubistva premijera Đinđića, nameravala sam da utvrdim da li su se u nekom specifičnom problemu ukrštala delovanja svih aktera zbog kojih su se delili i sukobljavali. Literatura koju sam imala u rukama pokazala je kao na dlanu da je obaveza Srbije da isporuči optužene za ratne zločine Haškom tribunalu bila ta ključna tačka koja je definisala gotovo sve aktere, njihove pozicije, raspad DOS-a i skromne promene koje je 5. oktobar doneo. DOS je nesumnjivo uživao znatnu podršku da započne demokratsku rekonstrukciju Srbije; koliko će tu podršku iskoristiti za temeljnu transformaciju jednog propalog društva i »nedovršene i ne-moderne državnosti«, zavisilo je ne toliko od vizije budućnosti koliko od suočavanja s lošom prošlošću. Petooktobarska revolucija slomila se na prošlosti: »Osnovna tačka sukoba, koji je ubrzo nakon oktobra doveo do raspada DOS-a, nije bila jednostavno odnos prema budućnosti, već pre svega politika odnosa prema prošlosti« (Dimitrijević 2003, 8). U stvari, Srbija je bila potpuno nespremna da se suoči sa zločinima prošlosti i tako raščisti teren za budućnost; njeni građani bili su ubeđeni da su se Srbi u minulim ratovima samo branili, da su bili žrtve drugih naroda koji su činili zločine. A ratove su smatrali opravdanim i »oslobodilačkim« jer su se vodili zbog »odbrane«, tj. stvaranja srpske države na celom »njenom prostoru« u kojoj Srbi više neće biti izloženi neprijateljstvu drugih naroda. Etnička (»tribalna«) svest bila je toliko jaka da su zločini prema drugima izgledali opravdani (Subotić, 86).
Sukob između premijera Đinđića i predsednika Koštunice bio je u različitim vizijama budućnosti Srbije, ali, kao što vidimo, one nisu bile glavni uzrok raspada koalicije. Do njega je došlo zbog njihovih pogleda na prošlost, koja je bila utkana u sve strukture vlasti i koja se svim sredstvima borila za svoj opstanak. Koštunica je branio tu prošlost a Đinđić je hteo da je se otarasi. Vođama DOS-a, sve do dolaska na vlast, nije bilo jasno da će ih prošlost podeliti: »Ako pratimo razvoj ukupne političke situacije, vidimo da je izručenje Slobodana Miloševića Tribunalu u Hagu bila tačka razdora na unutrašnjoj sceni i uzrok podele koja je kasnije dovela do rušenja i propasti ne samo prve demokratske vlade, nego i projekta reformi i tranzicije i do sloma nada i očekivanja koje je probudio 5. oktobar« (Mihajlović 2005, 98). Pri tom se nije radilo samo o moralnom i krivično-pravnom suočavanju sa zločinima počinjenim u ratovima, nego o zločinačkoj prošlosti koja je bila prezentna u nepacifikovanim službama bezbednosti. Iza scene, na kojoj su nove vođe raspravljale o budućnosti, stajala je »Miloševićeva privatizovana kartel-država«, sastavljena od ratnih zločinaca i profitera, kriminalnih struktura unutar vojske, državne bezbednosti i policije. Sve te elemente povezivala je i ujedinjavala ideologija tribalnog nacionalizma, kao pokriće za nesmetano privatizovanje državnog aparata (Dimitrijević, 7).
Dakle, prošlost je bila prisutna na jedan mnogo fundamentalniji način nego da se radilo samo o procesu moralne i pravne refleksije o počinjenim zločinima. Prošlost je egzistirala u ratnim zločincima, kriminalcima i najokrutnijim ubicama, koji su radili u državnim službama i upravljali državnim aparatom sile i posle 5. oktobra. Oni su sebe predstavljali kao patriote, zaslužne za srpsku stvar. Takvu prošlost ugrožavao je Haški tribunal, a praktične potrebe građana su se mogle rešavati samo na osnovu saradnje s njim. Vlada je mogla dobiti podršku međunarodne zajednice za otpis dugova, kredite i donacije pod uslovom da s prošlošću raskine, a mera raskida bila je predaja optuženih Tribunalu. Zbog toga je ubijen premijer Đinđić, u akciji koja se zvala »Stop Hagu«. Pa ipak, Haški tribunal je bio samo praktično mesto raskida dvojice lidera, iza kojeg je stajalo mnogo podzemnih značenja vezanih za tek završene ratove i ono shvatanje »nacionalnog« koje je je dominiralo i pre i posle 5. oktobra. Ono je već čitavu deceniju delilo političko polje na »patriote« i »izdajnike«, a 5. oktobar je doveo na vlast i jedne i druge.
Loša prošlost je određivala međunarodni položaj Srbije od kojeg je zavisilo kojom brzinom će se zemlja oporaviti. Nakon 5. oktobra Srbija se vratila u svet i bila dočekana raširenih ruku, ali su je veoma brzo stigle njene obaveze prema međunarodnoj zajednici koje je Milošević prihvatio potpisivanjem Dejtonskog sporazuma. Iza Miloševića nisu ostali samo život sveden na preživljavanje i razorena država, institucije i privreda, nego i ceh koji se morao platiti za ratne zločine. Od novih vlasti se očekivalo da se suoče s lošom prošlošću, i da one, iako nisu bile odgovorne, plate račune predajom optuženih Haškom tribunalu. Ova hipoteka loše prošlosti ugrožavala je vojne i policijske službe koje su tu prošlost aktivno stvarale. To je situaciju u Srbiji, koja je ionako bila teška, činilo još težom i nestabilnijom, naročito kad su krenula uslovljavanja Hagom. Amerikanci su DOS-ovoj vlasti dali samo tri meseca grejs perioda, u kojem neće insistirati na starim dugovima. A onda su krenuli pritisci da se optuženi za ratne zločine predaju Haškom tribunalu, pre svih Slobodan Milošević. Kada je Đinđić otišao u Ameriku, u februaru 2001. godine, Kolin Pauel (Colin Powell) mu je rekao da Vašington neće menjati pristup prema Beogradu sve dok se Beograd ne promeni, a to je značilo: promenjen odnos prema prošlosti, prestanak finansiranja vojske Republike Srpske, predaja Miloševića Haškom tribunalu, hapšenje drugih optuženih za koje je imao podatke da ih čuvaju naše vojne snage (Jovanović 2005, 62–63). Spisak je bio dugačak, uključivao je i puštanje Albanaca iz srpskih zatvora. Problemi pred kojima se našla Vlada Srbije bili su višestruki. Prvi nesporazum bio je u samoj Srbiji: vlasti nisu znale šta treba raditi s Miloševićem. Drugi je bio taj što je s Amerikancima vladao gotovo totalni nesporazum. Amerikanci su mislili, kad je jednom otišla autoritarna vlast, da se sve promenilo: njena nacionalna politika, odnos prema prošlosti i zločinima, svetu i drugim narodima; pretpostavljali su da je narod morao da trpi takvu politiku a sada više ne mora jer je diktator otišao, s tim što ostaje samo još da se pravedno kazni. Situacija u Srbiji nije ličila na ono što su Amerikanci imali u svojoj glavi. Političari nisu znali kako da objasne to da se narod, pa i vođe 5. oktobra, i dalje slažu s Miloševićevom nacionalnom politikom i da nemaju nikakav legitimitet da rade ono što Amerikanci od njih očekuju. Drugi problem je bio u tome što »pobednici«, i kad su hteli da plate ceh prošlosti i predaju optužene i Miloševića, a na to je pristao Zoran Đinđić, nisu imali ne samo legitimitet nego ni stvarnu vlast da takve odluke sprovedu u delo, o čemu je najpregnantnije svedočila agonija oko hapšenja Miloševića koja se odigrala već sledećeg meseca. Uslovljavanje spolja oko Haga i suočavanje s prošlošću je vladu Zorana Đinđića postavilo u centar vatriranja sa svih strana: napadao ju je Koštunica kome je Hag bio »poslednja rupa na svirali«, pretilo je nezadovoljstvo građana jer se život nije popravljao dovoljno brzo. Pretila je i državna mafija koja je bila na udaru Haškog tribunala. Ona se spremala za obračun koji se brzo dogodio. Generalna proba puča protiv vlade Zorana Đinđića izvršena je oružanom pobunom »Crvenih beretki« u novembru 2001. godine, koju je podržao Koštunica (Popović 2010). Ona je naznačila da se poglavlje o revoluciji 5. oktobra završava. Država je bila na kolenima pred državnom mafijom. Prihvatanje da je slabija od sopstvene službe (kriminalizovane ratovima i povezane s organizovanim kriminalom oko »zemunskog klana«), i da takva mafija može da joj određuje načelnike službe bezbednosti, dovelo je do puča, 12. marta 2003. godine, ubistvom premijera Đinđića. I oružana pobuna, velika zavera i ubistvo premijera bili su pod znamenjem otklanjanja saradnje s Haškim tribunalom.
Unutrašnje borbe oko prošlosti i Haga potvrđivale su da je Srbija posle 5. oktobra gubila snagu jer nije bila u stanju da raščisti sama sa sobom i svojom neposrednom prošlošću. Da bi se dugovi prošlosti naplatili Srbija je držana pod stalnim pritiskom, možda i prejakim u nestabilnoj situaciji koja je vladala posle 5. oktobra. Amerikanci su neprekidno pitali u čemu se to Srbija promenila i postala demokratska ako Milošević nije uhapšen25 i ne predaje se Haškom tribunalu. Za njih i druge evropske činioce obračun s prošlošću uzimao se kao dokaz i merilo promena u Srbiji. Milan St. Protić tvrdi da je to bilo jedino pitanje o kojem su hteli da razgovaraju s Koštunicom prilikom njegove posete Americi u maju 2001. godine (Protić 2005, 67). Tu obavezu je preuzela Vlada Srbije, jer se bez njenog ispunjenja nije mogla dobiti ekonomska podrška. Kada je Milošević izručen Tribunalu, uz dramatično unutrašnje zaoštravanje, u Vladi se rodila nada da je to kraj nategnutih odnosa sa svetom i kraj problema s Hagom. Međutim, brzo je postalo jasno da to nije kraj nego tek početak, da će se »proganjanje« – ali i unutrašnji rat – nastaviti. Vladala je iluzija da će se prošlost zaboraviti i nestati gledanjem u budućnost. Pokazalo se da je budućnost krajnje neizvesna dok se loša prošlost ne savlada, kako u samim službama tako i u ciljevima koje je Srbija preuzela od Miloševića.

I posle deset godina je teško s pouzdanjem zaključiti o karakteru 5. oktobra: revolucija, sporazum opozicije i vlasti ili smena vlasti. Svi su ti oblici bili prisutni i ostavili su svoje tragove koji se i danas mogu identifikovati. Najtačnije je reći da se petooktobarska revolucija pretvorila u politički rat u kojem je jedna strana branila prošlost, kontinuitet i »poseban« put Srbije, a druga je zastupala revoluciju, napuštanje prošlosti i integrisanje Srbije u Evropsku uniju. Obe su pri tom grešile jer su im metode bile neprihvatljive. Međutim, iako veoma važan, ideološki sukob nije potopio obećanja data građanima o korenitoj promeni sistema. Bar tri razloga su bila jednako važna. Prvi razlog je bio taj što ujedinjena opozicija nije bila sposobna da deluje kao jedinstven politički subjekt koji bi bio u stanju da dekonstruiše stari sistem i gradi novi. Ona taj kapacitet nije imala, što dokazuje činjenica da nije postojao nikakav plan šta će se raditi kad se vlast osvoji. DOS je završio u raspadu i nečinjenju, tj. ništa se u bivšem sistemu nije menjalo. Drugi razlog »izneverene revolucije« je oslanjanje DOS-a na pučiste koji su izdali Miloševića i doveli opoziciju na vlast. Pučisti su bili Miloševićeva državna mafija, izrasla iz ratova, sankcija, šverca, zločina i organizovanog kriminala. Njih je po prirodi stvari suštinski uznemiravala mogućnost da će doći pod udar Haškog tribunala. Kad je Đinđić izručio Miloševića Haškom tribunalu nastao je jaz koji se više nije mogao premostiti. Uz pomoć opozicije, državna mafija je krenula u napad protiv Vlade, što je kulminiralo u oružanoj pobuni »Crvenih beretki«. Truli kompromis koji je Vlada Zorana Đinđića napravila s »Crvenim beretkama«, s jedne strane, i zloćudna podrška koju su državni kriminalci dobili u kabinetu predsednika Koštunice, s druge strane, predstavljali su konačan poraz revolucije. Ishod postpetooktobarskog rata bio je ubistvo premijera Zorana Đinđića.
Danas je jasno da je petooktobarska revolucija propala. Iz današnje perspektive, 5. oktobar jeste omogućio nekakvu, makar sporovoznu evoluciju, s puno lutanja, zastoja i gubljenja vremena. Ona danas postoji, a onda nije postojala jer je država bila pod zidom sankcija, izolovana i »odmetnička«. Sporovoznost potvrđuje stare prepreke, koje su danas nešto manje, ali su još uvek tu. Srbija ni za deset godina nije uspela da normalizuje svoje odnose s EU, jer da jeste ona bi danas bila na njenom pragu, a nema još ni status kandidata. Srbija nije završila saradnju s Haškim tribunalom. Srbija nije uspela da reši svoje državno pitanje i odredi svoje granice i tako stavi tačku na (večito) rešavanje nacionalnog i državnog pitanja. Kosovo se još uvek tretira kao nerešen problem. Odnosi sa susednim zemljama nisu takvi da se može govoriti o prijateljstvu i pomirenju. Ekonomija je u kolapsu, a kvalitet života je u dramatičnom padu. Društvo se rascepilo na dva dela otprilike iste veličine: na slojeve koji žive od države i one koji su nezaposleni, prepušteni gazdama ili samima sebi. To su dva sveta, između njih nema komunikacije.
Postavlja se pitanje zašto Srbija stoji pred istim preprekama kao i pre deset godina. Zašto su danas dinamički procesi umrtvljeni, a ljudski resursi retki i isceđeni?
Najvažnije uzroke nerešenih starih pitanja svela bih na tri. Prvi se odnosi na opoziciju koja je 5. oktobra preuzela vlast. Ona i danas vlada. Ona nije uspela da izađe iz »traumatičnog kruga« u koji je zapala još osamdesetih godina kada je ostala bez svoje autentične politike u odnosu na Miloševićevu vlast. O tome je ubedljivo pisala Dubravka Stojanović i pokazala da opozicija nije umela da nađe izlaz iz Miloševićeve nacionalne i ratne politike koja je njega izbacila i učvrstila na vlasti. Suštinska transformacija opozicije odnosila se na diskontinuitet sa samom sobom, »napuštanjem sopstvenih programa koji su i nju i celu zemlju deset godina držali u agoniji« (Stojanović 2010, 216). Pitanje ideološke transformacije opozicije je pitanje koliko je Srbija uspela da izađe iz svoje nacionalističke matrice koja je izazvala nenadoknadive štete drugim narodima i njoj samoj.
Opozicija (a sadašnja vlast) nije se oslobodila Miloševićevih i sopstvenih zabluda. Odlučnost Srbije da uđe u Evropsku uniju nije ubedljiva. Poslednja prepreka je Kosovo, što ne znači da će ono biti i poslednja. Za vreme prve Koštuničine Vlade (2004–2007), sve stranke – i opozicije i vlasti – donele su Ustav 2006. godine i u njemu zapisale da je Kosovo neodvojiv deo Srbije. Oživljen je kosovski zavet i podignuta nacionalna temperatura, Srbija je ponovo dovedena u sukob sa zapadnim zemljama EU i SAD. Održavanje dvostrukog koloseka – kosovskog i evropskog – održava se, kao i nedokučivo traganje za Ratkom Mladićem. I pored svih zaklinjanja proevropske vlasti, možda je i on još jedno »srce Srbije« koje se mora čuvati.
Drugi uzrok je obnova partijske države kao posebnog oblika bezdržavlja. Nikada nije bilo teže odrediti gde obitava javni interes nego danas. Zaokret ka višepartijskoj diktaturi desio se za vreme Koštuničine Vlade, kada je svaka stranka u vladajućoj koaliciji dobila svoj tačno određeni komad vlasti s kojim je samostalno i bez ikakve kontrole upravljala, a svoje parcele vlasti delila svojim partijskim drugovima, rođacima i finansijerima (Pešić 2007b). Partijska »feudalizacija« vlasti je od svojih prvih začetaka do danas poprimila toliko izopačene forme da je pluralistička partijska diktatura postala glavni izvor korupcije, privilegija i podrivanja vladavine prava. O tome se gotovo sve zna, ali se ništa ne menja jer stranke i njihovi finansijeri (tajkuni) nemaju interesa da se samonormiraju i podvrgnu pravilima razdvajanja društvenih uloga, neutralne administracije i samostalnog funkcionisanja društvenih podsistema.
Treći uzrok su netransformisani aparati vlasti. Videli smo da je DOS došao na vlast uz pomoć tajnih službi i državne mafije. Tadašnje afere (a ista je stvar i sa sadašnjim) signalizirale su da su civilne vlasti srastale s aparatima represije stvaranjem netransparentnih i neformalnih centara moći (Stojanović 2010, 224). Tajne službe su i dalje »rezervisani domen« a takav njihov položaj najbolje svedoči da se diskontinuitet s Miloševićevom vlašću nikada nije odigrao. Službe nisu reformisane, sačuvavši stari, politizovani karakter. Pozadinske strukture danas deluju kao paukova mreža koja prekriva »svaku rupu« s namerom da onemogući artikulaciju društva. Demokratija je postala fasadna. Sloboda štampe je presahla. Sprega službi, biznisa i partijskih vrhova na vlasti sprečava formiranje nezavisnog pravosuđa, slobodnih medija i nezavisnih institucija. Otuda ova neprijatna tišina koja nas čini nostalgičnim za vremenom 5. oktobra kada su se dani provodili na ulicama.

Autorka je diplomirani filozof, doktor sociologije i narodni poslanik

Citirana literatura
Biserko, Sonja (2006), »Zoran Đinđić i Haški tribunal«, u: Perović, Latinka (urednica). Zoran Đinđić:etika odgovornosti, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, str. 223–248.
Dimitrijević, Nenad (2003), »Srbija kao nedovršena država«, u: Reč br. 69 (15. mart 2003), str. 5–20.
Gligorov, Vladimir (2006), »Ratnici i trgovci, pragmatizam i legalizam«, u: Perović, Latinka (urednica) Zoran Đinđić: etika odgovornosti,Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, str. 141–157.
Jovanović, Čeda (2005). Moj sukob s prošlošću, Dan Graf Danas, Beograd.
Kovačević, Živorad (2007), Amerika i raspad Jugoslavije,IP »Filip Višnjić«/Fakultet političkih nauka, Beograd.
Mališić, Vesna (2004), Zoran Đinđić: San o Srbiji, Čigoja štampa, Beograd.
Mihajlović, Dušan (2005), Povlenske magle i vidici I–II, »NEA« d.o.o., Beograd.
Mićunović, Dragoljub (2006), Moja politika,IP »Filip Višnjić«, Beograd.
Molnar, Aleksandar (2008), Oproštaj od prosvetiteljske ideje ustavotvorne skupštine, Institut za filozofiju i društvenu teoriju i Fabrika knjiga, Beograd.
Pavlović, Dušan i Antonić, Slobodan (2007), Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine,»Službeni glasnik«, Beograd.
Pešić, Vesna (2007a), »Nacionalizam nemoguće države – Okvir za razumevanje neuspele legitimacijske matrice u Srbiji«, u: Vujadinović, D. i Goati, V. (urednici) Nacionalni i državni interes Srbije, Friedrich Ebert Stiftung i Centar za demokratsku tranziciju, Beograd, str. 65–79.
Pešić, Vesna (2007b), State Capture and Widespread Corruption in Serbia,Brussels, Centre for European Policz Studies (CEPS) www.ceps.be.
Popović, Srđa (2010), One gorke suze posle, Peščanik, Beograd.
Pribićević, Ognjen (2010), Rise and Fall of DOS: Serbian Politics from 2000 to 2003,Stubovi kulture Beograd.
Protić St. Milan (2005), Izneverena revolucija: 5. oktobar 2000, Čigoja štampa, Beograd.
Stojanović, Dubravka (2004), Predgovor, u: Mališić, Vesna (priredila), Đinđić Zoran: San o Srbiji,Čigoja štampa, Beograd.
Stojanović, Dubravka (2010), Ulje na vodi, Peščanik, Beograd.
Subotić, Jelena (2010), Otimanje pravde: Suočavanje s prošlošću na Balkanu, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd.

1 Jedini naučni skup o 5. oktobru organizovao je Institut za filozofiju i društvenu teoriju, marta 2001, i objavio zbornik radova R/evolucija i poredak (Spasić, Ivana i Subotić, Milan 2001).
2 Zbog kratkoće vremena nisam uključila sve objavljene radove.
3 Neki autori smatraju da su Amerikanci bili ključni faktor u rušenju Miloševićeve vlasti (Popović 2010, 194). Njihova uloga jeste bila značajna, ali ne i presudna. Činjenica je da su se Amerikanci posle bombardovanja 1999. godine oslonili na opoziciju (Kovačević 2007, 227) i pokrenuli akciju rušenja Miloševića tako što su radili na ujedinjenju opozicije, a zatim je obučili i finansirali predizbornu kampanju. Prema kazivanju Vilijama Montgomerija (William Montgomery), koji je vodio kancelariju u Budimpešti, organizovanu da pomogne opoziciji u rušenju Miloševića, više od 100 miliona dolara potrošeno je na te aktivnosti. Izjava je data za dokumentarni film »Konačni obračun«,Vreme film, prikazan na RTS-u, 5. oktobra 2010.
4 Zato famozni refren: »Sve je isto samo njega nema«, ni pod kojim uslovima nije bio tačan. Odlazak jedne važne političke ličnosti uvek podrazumeva i kraj te, njene, epohe, kao što je bilo posle smrti Josipa Broza Tita i nekih drugih velikih lidera.
5 Ovo je gruba konstatacija i odslikava podeljenost partija koja se bila ustalila tokom devedesetih godina: SPS i SRS (i njihovi epigoni) bili su ekstremno nacionalistički, autoritarni, nedemokratski i antievropski, dok su SPO, DS, DSS smatrani demokratskim, umereno nacionalističkim i proevropskim. U tu kategoriju ubrajali su se i antinacionalistički Građanski savez i druge slične manje stranke.
6 Ovu kombinaciju Pavlović i Antonić smatraju karakterističnim načinom izlaska iz režima Miloševićevog hibridnog autoritarizma (»izbornog autoritarizma«) u režim izborne demokratije koju karakterišu slobodni i pošteni izbori i smenjivost vlasti (Pavlović i Antonić, Slobodan 2007).
7 Spoj komunističkih struktura i srpstva Milan St. Protić je nazvao srbokomunizmom. Tvrdio je da je Koštunica izdao revoluciju 5. oktobra tako što se priklonio »srbokomunistima« koji su napravili amalgam između srpstva i komunizma (Protić 2005, poglavlje: »Srbi i komunizam«) i čiji je neprikosnoveni vođa Dobrica Ćosić, dok je Milošević samo preuzeo njihove ideje.
8 Zoran Živković, Blic,6. oktobar 2010. Od završavanja revolucije se odustalo zato što građani ne bi shvatili da u roku od dva dana pravimo dva velika obračuna. Misli se da bi jedan obračun bio s Miloševićem a drugi s Koštunicom.
9 Prestrojavali su se prema Koštunici i SPS, radikali, julovci. Po rečima Đinđića, to je bila strategija službi: »Koštunica je dobar, a mi ostali iz DOS-a ekstremisti koji samo hoće da ruše« (Mališić, 129). »Koštunica nije neprijatelj (...) neprijatelj je Đinđić (...) Koštunica je odličan, ja sam demon (...) osećao sam da je protiv mene poveden specijalni rat« (isto, 119).
10 Takvo obećanje je dato Miloševiću prilikom hapšenja koje je trajalo dva dana, uhapšen je 1. aprila. Politički vrh je odobrio taj sporazum jer je bio u velikom škripcu. Bilo je objavljeno da je Milošević uhapšen, iako to nije bilo tačno (Jovanović 2005, poglavlje 8).
11 Na odluku službi da puste Miloševića niz vodu i da pređu na »pobedničku stranu« po svojoj prilici je moralo uticati saznanje da su Amerikanci krenuli u rušenje Miloševića i da se ta akcija vodila iz kancelarije u Budimpešti. Pored toga, do njih su neprekidno dopirale pretnje iz DOS-a da »paze šta rade« i da će im se upotreba sile osvetiti.
12 Jedna skorašnja analiza američkog instituta Stratfor smatra da nedovoljna saradnja Beograda s Haškim tribunalom i jačanje ekstremnih elemenata imaju isti koren – 5. oktobra 2000. godine dozvoljeno je Miloševićevim institucijama i strukturama moći da ostanu na svojim mestima. Veze između države i kriminala su bile ostale netaknute (Danas, 18. oktobar 2010).
13 Jelena Subotić tvrdi da, što se promena vlasti dogodi s više kompromisa i sporazuma u zemljama koje su izašle iz ratnih sukoba, što je slučaj sa Srbijom, to sredstva moći i autoriteta starog režima uspešnije ometaju značajnije promene koje su baš takvim zemljama potrebne (Subotić 2010, 52).
14 Vesna Rakić-Vodinelić, povodom obeležavanja 10 godina od 5. oktobra, Blic, 6. oktobar 2010.
15 Postoji svedočenje da je Milošević 5. oktobra uveče poslao vojsci pismo s pečatom i lentom u kojem je bio spisak od četrdeset imena koja je Pavković trebalo da pohapsi, a šestoro da likvidira. Dragoljub Mićunović mi je potvrdio da je svojim očima video to pismo, da mu ga je sam Pavković pokazao kada je tražio od njega da mu pomogne da uknjiži svoju vilu.
16 Film »Konačni obračun«, Vreme film, prikazan na RTS-u 5. oktobra 2010.
17 Takvo mišljenje zastupa Srđa Popović (Popović 2010).
18 Srpski model demokratizacije prikazujem prema knjizi Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine (Pavlović i Antonić 2007, poglavlja 5 i 6).
19 Za ovakav stav nema opravdanja jer su svi izbori, pa i ti 2003. godine, u sebi sadržavali sistemsku grešku koju je prouzrokovao Zakon o izboru narodnih poslanika Republike Srbije od 9. oktobra; to je bio poslednji zakon koji je donela Miloševićeva Skupština a prihvatile su ga i petooktobarske vođe, iako on i do danas omogućava prekrajanje većine u Narodnoj skupštini i oduzimanje mandata neposlušnim poslanicima.
20 Poznato je da je Koštunica bio izrazito nesklon saradnji s Haškim tribunalom. U svom prvom javnom nastupu posle pobede rekao je: »Saradnja s Haškim tribunalom za mene je poslednja rupa na svirali« (Protić 2005, 290).
21 Iako je saradnju s Haškim tribunalom shvatao pretežno instrumentalno, Zoran Đinđić se odlučio za saradnju jer je za njega najvažniji cilj bio članstvo Srbije u EU. A taj cilj »nije imao cenu« (Biserko 2006, 229).
22 Sukobi između dva lidera su, indirektno, imali nasilni i oružani aspekt. Tako je izgledalo hapšenje Slobodana Miloševića. Policija je imala nalog za hapšenje Miloševića ali joj je vojska zaprečila put i onemogućila hapšenje. Sledilo je ubistvo Momira Gavrilovića, oficira tajne službe koji je, navodno, trebalo da za Koštuničinu stranu napravi paralelnu tajnu službu, i koji je optužio Vladu za veze s kriminalom. Oružana pobuna »Crvenih beretki«bila je pokušaj državnog udara protiv Vlade, a podržao ju je predsednik Koštunica. U takve sukobe spada i špijuniranje članova Vlade preko Vojne službe bezbednosti; planiranje oružanog (vojnog) desanta na Vladin Biro za informacije zbog sumnje da Biro prisluškuje predsednika Koštunicu; konačno, tu spada nekoliko pokušaja, pa onda i sâm atentat na premijera Đinđića.
23 »Mi u DOS-u smo se, tek kada smo došli na vlast, suočili sa stravičnim teretom ratnih zločina. Zatim i sa teretom nerazjašnjenih političkih ubistava. A onda se pojavila hladnjača puna leševa na Dunavu, pa se pojavilo Petrovo Selo...« (Mihajlović 2005, 94).
24 U početku, njegovi nastupi u Demokratskoj stranci bili su antinacionalistički, a pošto oni nisu doneli politički uspeh, Đinđić je postao zagovornik srpskih nacionalnih interesa. Kasnije, kao predsednik Vlade, ispoljavao je mnogo manje nacionalizma; ponekad je delovao kao radikalni kritičar srpskih nacionalističkih mitova i opsesija, a ponekad, kad je trebalo, flertovao je s nacionalizmom (Gligorov 2006, 142–143).
25 Ne samo da nije bio uhapšen, nego ga je predsednik Koštunica primio u prijateljsku posetu, kao predsednika najveće opozicione stranke.