Proglas Radničkog pokreta Srbije, udruženja nastalog iz Koordinacionog odbora radničkih protesta u Srbiji

Priznajte poraz!

Desetogodišnji proces tranzicije u Srbiji, koji je trebalo da dovede do uspostavljanja vladavine prava i privrednog razvoja, doživeo je potpuni poraz. Srbija se danas po indeksu korupcije nalazi među poslednjima, a po stopi nezaposlenosti među prvima u Evropi. Svakome ko je imao bilo kakvo iskustvo u procesu privatizacije, kao radnik, penzioner ili mali akcionar, jasno je da su ova dva podatka u velikoj meri povezana, odnosno da je bezakonje jedan od razloga zbog kojih je naša privreda u ovakvom kolapsu. Drugi važan razlog je sama koncepcija tranzicije. Naime, model promena, za koji se vlast pre deset godina odlučila, omogućio je ovako veliku korupciju, jer je odlučivanje o sudbini privrede i stotinama hiljada radnih mesta povereno maloj grupi političkih i finansijskih moćnika. Sindikati, mali akcionari, preduzetnici, zemljoradnici i brojni drugi akteri koji su životno zainteresovani da učestvuju u odlučivanju o transformaciji ekonomskog sistema bili su isključeni iz ovog procesa. Najpre su nas pretvorili u objekte tranzicije, koji treba da ćute i slušaju vlast, gazde i njihove eksperte. Na svaki prigovor sindikata i malih akcionara da se krši zakon o privatizaciji odgovarali su otkazima, policijom, privatnim vojskama i ideološkom paljbom da je prošlo vreme kad su radnici odlučivali o svojim preduzećima. Nakon što su svoju zamisao sproveli do kraja, saopštili su nam da smo postali »gubitnici tranzicije«. Ako je neko gubitnik u Srbiji 2010. godine to onda sigurno nisu radnici i mali akcionari, već ona finansijska i politička vrhuška koja je sama, ne hajući za druge interese i drugačija mišljenja, osmislila i sprovela proces koji za posledicu ima hiljade uništenih preduzeća i stopu nezaposlenosti veću od 30%.
Privatizacija u Srbiji samo na prvi pogled izgleda kao stihija i improvizacija. Međutim, kada se pažljivo analiziraju iskustva radnika i akcionara koji su se borili za svoja preduzeća, jasno se vidi da je haos namerno kreiran i da u njemu i te kako ima sistema. Sve što je široj javnosti proteklih godina izgledalo kao tranzicioni javašluk, radnici su na svojoj koži osetili kao dobro organizovanu spregu vlasti i krupnog kapitala, uglavnom prljavog. Svaki put kad smo se bunili, ne zbog same privatizacije već zbog korupcije u privatizaciji, nailazili smo na nasilje. Ako bismo istrajali u pobuni, vlast je povremeno intervenisala u korist naših kratkoročnih zahteva, ali ne zato što su se odjednom setili da poštuju zakon. Naprotiv, ugovori o privatizaciji su raskidani samo da bi se zataškao problem, da bi se trenutno umirili protesti ili ako je u pozadini bio neki partijski ili tajkunski obračun. Međutim, svaki put kad smo uspevali da ih primoramo da poštuju svoje zakone, na kraju smo doživljavali poraz od samih zakona – preduzeća koja je jedan kupac opljačkao, kasnije su ponovo preprodavana novim kupcima, samo sada pod mnogo gorim uslovima nego što je to bio slučaj u prethodnoj prodaji.
Naša zajednička inicijativa započela je 11. avgusta prošle godine, kada je protest radnika »Zastave elektro« iz Rače svojim dolaskom solidarno podržala grupa od oko sto radnika iz nekoliko zrenjaninskih preduzeća. Solidarnost se potom širila kroz podršku zahtevima radnika i malih akcionara »Trudbenik gradnje«, »Srboleka«, »Vršačkih vinograda«, »Jugoremedije«, »Šinvoza«, »Ipoka«, IP »Prosvete«, IKL-a, »Lola sistema«, »Industrije precizne mehanike« i drugih preduzeća. Godinu koja je za nama proveli smo protestujući ispred Ministarstva ekonomije, Agencije za privatizaciju i drugih državnih organa, tražeći od njih da poštuju zakone koje su sami doneli. Praksa nam je pokazala da su njihovi zakoni pisani protiv nas.
U »Šinvozu« i BEK-u ugovori o privatizaciji su raskinuti tek nakon što su kupci oba preduzeća doveli do stečaja. Isti ti kupci, umesto da odgovaraju za izazivanje stečaja, kasnije su kao većinski poverioci ponovo preuzeli »Šinvoz« i BEK, samo ovog puta bez radnika i malih akcionara. U »Zastavi elektro«, »Vršačkim vinogradima« i »Prosveti«, zahvaljujući naporima radnika i malih akcionara, ugovori sa nesavesnim kupcima su raskinuti pre nego što su preduzeća sasvim propala. Međutim, umesto da država zajedno sa sindikatima i malim akcionarima preduzme mere za oporavak ovih firmi, ona je dovršila propadanje. Umesto da bivši vlasnici obeštete opljačkana preduzeća, kažnjeni su radnici. Ministarstvo ekonomije je »Zastavu elektro« stavilo na program restrukturiranja, kako bi sebi omogućilo da imovinu fabrike proda južnokorejskoj korporaciji »Jura« bez ikakvih obaveza prema zaposlenima. Ministar je ucenio radnike ili da uzmu otpremnine ili da se zaposle u »Juri«, da bi ih na kraju optužio da su prevaranti i neradnici zbog toga što su odlučili da uzmu otpremnine umesto da prihvate posao u kompaniji čiji su predstavnici unapred najavili da neće dozvoliti formiranje sindikata. Ministarstvo ekonomije, lokalna vlast i svi drugi koji su prošlog leta nastojali da uguše radnički protest danas se proglašavaju zaslužnima da su u Raču doveli »Juru« i otvorili hiljadu novih radnih mesta. Na program restrukturiranja u međuvremenu su stavljeni i »Vršački vinogradi«. Ne treba biti posebno dalekovid da bi se zaključilo šta to znači. Brojna iskustva ukazuju da i njima sledi kazna što su se bunili protiv kršenja zakona i ugovora.
Kroz restrukturiranje su pre privatizacije već prošli i radnici »Lole« i radnici »Trudbenika«. Umesto obećanog oporavka obe kompanije, njihova imovina je prodata ne po Zakonu o privatizaciji, već po Zakonu o prometu nekretnina, što samo po sebi dovoljno govori o namerama ne samo kupaca već i države kao prodavca. Politika privatizacije koja je, nemarom, ili namerom, dovela do propasti i metalskog i građevinskog sektora, u »Loli« i »Trudbeniku« je pokazala neke od svojih najgorih posledica. Oba ova preduzeća danas praktično ne postoje. Njihove gazde krivce nalaze u radnicima – kupac »Trudbenika« sindikalne aktiviste naziva teroristima, dok vlasnik »Lole« odbija da razgovara sa radnicima tvrdeći da su alkoholičari i najskuplja radna snaga u Evropi. Zakon je sada nemoćan da zaštiti prava radnika, i preduzeća od propadanja, jer su oba prodata kao nekretnine.
Radnici i mali akcionari »Srboleka« i IKL-a godinama su se izlagali rizicima suprotstavljajući se prljavom kapitalu koji je ovladao njihovim preduzećima. Na kraju se ispostavilo da je sve što su govorili bilo istina – direktor IKL-a je uhapšen kao eksponent Darka Šarića, a najveći akcionar »Srboleka« Jovica Stefanović i jedan od njegovih menadžera lišeni su slobode zato što su nezakonitim poslovanjem prouzrokovali fabrici štetu veću od pet miliona evra. Međutim, nakon ovakvog raspleta IKL je završio u stečaju. Kažnjeni su akcionari, dakle ponovo oni koji su se godinama borili da se preduzeće zaštiti od pljačke. Istovremeno, u »Srboleku« predstavnici države najavljuju rasprodaju imovine fabrike kako bi se nadoknadila šteta koja je odavno mogla biti sprečena da je država imala sluha za zahteve malih akcionara i sindikata.
Ipak, »Industrija precizne mehanike« je možda najdrastičniji primer kako se jedno preduzeće uništava po zakonu. IPM je takođe kupljena samo zbog nekretnina. Njen sadašnji vlasnik Toplica Spasojević nikada se u životu nije bavio bilo kakvom proizvodnjom, a svojim postupanjem u IPM jasno je stavio do znanja i državi i radnicima da se njome neće baviti ni ubuduće – ugovornu obavezu investiranja u fabriku nikada nije ispunio. Međutim, svaki put kad su mu dospevali rokovi za investiranje, Agencija za privatizaciju je jednostavno aneksirala ugovor o privatizaciji i odobravala mu nove rokove.
O ovakvim i sličnim scenarijima propadanja mogu da posvedoče stotine hiljada radnika u Srbiji. Mnogi od njih su već u protestu, ostali će, hteli ne hteli, sve više izlaziti na ulice.
Da bi se napravio iskorak iz kolapsa u kojem se našla privreda Srbije neophodno je da se pokrene otvorena i iskrena debata o razlozima kolapsa. Da bi takva debata počela neophodno je da svi koji su vršili vlast u Srbiji za proteklih deset godina priznaju poraz svog koncepta tranzicije. Ukoliko se to ne desi njihov poraz biće proglašen na isti onaj način na koji je okončana politika režima iz devedesetih godina. Ponovno nasilje i ponovni prevrati nikome nisu potrebni, radnicima ponajmanje. Milošević je svojevremeno došao na vlast na talasu protesta rakovičkih radnika, zatim ga je DOS smenio zahvaljujući štrajku rudara kolubarskog basena. Iz svih ovih »pobeda« izlazili smo sve siromašniji, sa sve manje prava. Naučili smo sve gorke političke lekcije koje su se mogle naučiti i zato više ne tražimo nove vođe. Tražimo da kreatori kolapsa priznaju poraz i da se u traženju izlaza pitamo mi, kao i sve druge društvene grupe koje su za privredni oporavak zainteresovane. Ne tražimo da odlučujemo o poslovanju svojih preduzeća onako kako se to radilo u vreme samoupravnog socijalizma. Naprotiv, tražimo da kao građani, radnici i mali akcionari budemo uključeni u procese od kojih zavise naše sudbine, naša radna mesta i naša imovina, onako kako se to radi u zemljama razvijene demokratije.
U Beogradu, 16. novembra 2010. godine
Za Radnički pokret Srbije
Predsednik
Vladimir Novaković

	Radnički pokret Srbije Milića Rakića 5 11000 Beograd Radio Televizija Srbije Generalni direktor Aleksandar Tijanić Predmet: obaveštenje o protestu i predlog za sastanak Poštovani gospodine, Vaša kuća nam već godinama preti utuženjima ukoliko ne budemo plaćali pretplatu kao korisnici javnog servisa. Znamo da u arhivi RTS-a sigurno postoje sati i sati snimljenog materijala koji jasno ukazuju na to kakav je položaj radnika u Srbiji i koje su naše mogućnosti da plaćamo obaveze prema Vašoj kući. Ipak, veliki deo tog materijala nikada nije bio emitovan na RTS-u, niti je javni servis ikada pokazao interesovanje za nastojanja radnika i malih akcionara da zaštite svoja radna mesta, od kojih žive, izdržavaju svoje porodice i plaćaju račune. Od Vas čujemo samo da TV pretplata mora da se plaća, iako ne ispunjavate minimum uslova da Vas uopšte zovemo javnim servisom. Zato zahtevamo da najpre Vi postanete javni servis, odnosno da omogućite da se na RTS-u otvoreno razgovara o problemima zbog kojih radnici u Srbiji ne bi bili u prilici da plaćaju pretplatu čak i kada bi Vaša kuća zaista bila ono za šta se predstavlja. Radnički pokret Srbije će 18. novembra 2010. godine ispred prostorija RTS-a u Takovskoj ulici organizovati prvi u nizu protesta pod nazivom "Priznajte poraz!" Cilj nam je da iskažemo svoj protest protiv uređivačke politike Vaše kuće, u kojoj nema mesta za probleme koji su doveli do propasti privrede, države i društva. Predlažemo Vam da se tom prilikom sastanemo, kako bismo razgovarali o mogućnosti da se na RTS-u organizuje serija okruglih stolova na kojima ćemo otvoreno i u demokratskoj atmosferi razgovarati sa predstavnicima vlasti o kolapsu privrede u Srbiji i o uzrocima koji su doveli do ovako visoke nezaposlenosti i drastičnog siromaštva. O mogućim pravcima izlaska iz krize razgovor će biti moguć jedino ako vlast u Srbiji prizna stanje do kojeg nas je dovela pljačka koja traje već dvadeset godina. U Beogradu, 16. novembra 2010. godine
	Za Radnički pokret Srbije Predsednik Vladimir Novaković

	Radnički pokret Srbije Milića Rakića 5 11000 Beograd Protest "Priznajte poraz" Protiv medijske blokade U četvrtak 18. novembra 2010. godine radnici i mali akcionari okupljeni oko Radničkog pokreta Srbije održaće jednodnevni protest ispred zgrade Radiotelevizije Srbije u Takovskoj ulici. Radnici "Trudbenika", "Srboleka", "Industrije precizne mehanike", "Lole-Montevar", IKL-a, IP "Prosvete", "Vršačkih vinograda", IPOK-a, "Šinvoza" i drugih preduzeća, okupiće se ispred RTS-a kako bi izrazili protest zbog načina na koji javni servis izveštava o radničkim protestima i štrajkovima u Srbiji, odnosno zbog načina na koji RTS zataškava poražavajuće posledice privatizacije i neuspeh tranzicije u Srbiji. Predstavnici okupljenih radnika predaće generalnom direktoru RTS-a Aleksandru Tijaniću predlog da se na javnom servisu organizuje serija okruglih stolova na kojima ćemo otvoreno i u demokratskoj atmosferi razgovarati sa predstavnicima vlasti o kolapsu privrede u Srbiji i o uzrocima koji su doveli do ovako visoke nezaposlenosti i drastičnog siromaštva. O mogućim izlascima iz krize razgovor će biti moguć jedino ako vlast u Srbiji prizna stanje do kojeg nas je dovela pljačka koja traje već dvadeset godina. Ovo je prvi u nizu protesta pod nazivom "Priznajte poraz!" koje će radnici navedenih preduzeća organizovati kako bi se zaustavilo dalje propadanje privrede i gašenje radnih mesta. U prilogu Vam dostavljamo proglas Radničkog pokreta Srbije "Priznajte poraz!" i pismo koje smo uputili gospodinu Aleksandru Tijaniću. U Beogradu, 16. novembra 2010. godine
	Za Radnički pokret Srbije Predsednik Vladimir Novaković