Posle trogodišnje borbe grupe
od oko 150 radnika, koju je predvodio Zdravko
Deurić (radnik, kasnije direktor fabrike), za
dokazivanje prava na vlasništvo i rad, mali akcionari
fabrike lekova »Jugoremedija« preuzeli su, na
osnovu sudske presude, preduzeće kao većinski
vlasnici 2007. godine. Obeštetili su radnike koji
su bili izbačeni iz firme, uspešno vaspostavili
proizvodnju, temeljno rekonstruisali firmu (uložili
oko trinaest miliona evra!) i pripremili je za
mogućnost izvoza i na evropsko tržište.
Država, manjinski vlasnik (oko 42%), koja je bila
na strani »kontroverznog biznismena«, stalno je
pritiskala sa prodajom svog paketa, a ta se euforija
»zlatne groznice« prenela i na više hiljada eksternih,
malih akcionara. Upravo je u toku postupak objedinjavanja
državnog dela i akcija malih akcionara za tendersku
prodaju fabrike. Nameće se, dakle, zajedničko
nastupanje na »pijaci« i onih koji su upropašćavali
firmu i onih koji su se borili za njen opstanak
i prosperitet.
Za razliku od većine, četrdeset šest radnika,
malih akcionara »Jugoremedije«, i to upravo iz
one grupe od 150 ljudi koja je izvojevala pobedu,
odlučilo se za drugačiji, sopstveni put. Udružili
su svoje akcije i gotov novac i formirali DOO
Luksol farmaciju s namerom da se bave proizvodnjom
penicilinskih lekova. Ta proizvodnja je, inače,
važećim standardima isključena iz proizvodnog
programa rekonstruisane »Jugoremedije«. Gotovinska
sredstva sakupili su po principu ko koliko može,
s minimalnim ulogom od 3.000 evra. Neki su prodali
automobil, zemlju, uzimali potrošačke kredite
itd. i za oko 84.000 evra, preko objavljenog konkursa,
kupili građevinsko zemljište od grada Zrenjanina
u novouspostavljenoj industrijskoj zoni koju je
letos svečano otvorio predsednik države. Dalje,
takođe netipično, sve grube radove sami obavljaju
na takozvanim mobama, ne bi li skratili rok gradnje,
a naravno i troškove. U njima postoji i samosvest
da opet čine nešto pionirski i važno i za celu
zemlju, pa su i kamerom pratili tok gradnje i
sami napravili film pod naslovom »Od korova do
leka«. Radnici, akteri filma, govore o svojim
pobudama za ovaj put: »Ovi ljudi misle o sebi,
a misle i na egzistenciju svojih porodica, zato
su zajedno ovde i ne prepuštaju stvar slučaju
da zavise uvek od drugog. Ovi ljudi su se okupili
ovde i uzeli stvar u svoje ruke, da brinu dalje
o svom životu« (Dragan Ćurčin, magacioner). Ili,
»nije stvar samo dobiti pare od akcija, potrošiti
ih, znači, treba da se radi dalje. Imamo iskustvo
radnika iz ostalih firmi koji su svoje akcije
prodali i posle ostali bez svog radnog mesta,
i šta posle? Ovako, ovo je neka budućnost i sigurnost
za nas koji smo shvatili poentu ove naše gradnje«
(Zoran Bibin, bravar).
Međutim, sasvim neočekivano, pokrajinska inspekcija
je zabranila dalju gradnju, jer ne poseduju lokacijsku
dozvolu. Istovremeno, na istoj industrijskoj zoni
postoje već tri objekta čiji vlasnici nisu imali
takve probleme.
Posle dva zbora svih udeličara odlučeno je da
se obrate lokalnoj samoupravi sa pitanjem da li
je lokalna vlast nadležna za izdavanje takve dozvole.
Ispostavilo se da ova zona nije prošla usaglašavanje
sa GUP-om grada, a da ni u realnosti nije tehnički
opremljena. Na primer, postoji trafo zgrada ali
bez trafo uređaja. Radnička očekivanja su bila
da će za svoj novac imati elementarne uslove,
a doživljavaju zabranu gradnje, stalne intrige,
sumnjičenja i nevericu.
Posle nedavnog upada policije u kancelariju direktora
Deurića, o čemu je opširno pisala
Republika,
i posle višemesečne istrage, i vraćenih oko 600
dokumenata, nije jasno
rečeno da li je istraga okončana. Podsećamo, u
središtu konstruisane afere je, navodno, otimanje
mašina za proizvodnju antibiotika, koje se nije
desilo, već se samo razgovaralo o tome šta učiniti
sa mašinama koje se više ne mogu koristiti, a
i inače im ubrzo ističe rok upotrebe. Otuda insinuacije
da je nekadašnji predvodnik radnika, a sada direktor
firme – Zdravko Deurić – uzurpator, čak lopov
kojeg treba kazniti. Održava se jedna psihoza
nesigurnosti i mogućnosti da se neko od strane
policije naknadno privede. Sve je obavijeno velom
misterije. Zato su i sada prisutne glasine da
je Deurić pokrao firmu i gradi neku »svoju fabriku«,
što se u nekim medijima još i dodatno naduvava.
A na tome se gradi i nepoverenje, čak odbojnost
prema gradnji ove fabrike.
Na pomenutim zborovima udeličari Luksol farmacije
jasno su objasnili ideju, pobude i način realizacije
buduće fabrike penicilina. Posle temeljne rekonstrukcije
»Jugoremedije«, zbog izmenjenih GMP standarda
zabranjeno je da se u istom prostoru obavlja proizvodnja
tableta i proizvodnja tečnih formi (penicilin).
Te mašine se moraju fizički izmestiti, a pošto
su izraubovane i bez knjigovodstvene vrednosti,
postojale su dve mogućnosti, ili ih prodati kao
staro gvožđe ili ih nekako upotrebiti. Tako je
Skupština akcionara »Jugoremedije« 2008. godine
odlučila da se mašine unesu kao udeo u neku DOO,
pa je tako i nastala Luksol farmacija sa 46 osnivača.
Dakle, buduća fabrika penicilina biće i po vlasništvu
i po imenu i »Jugoremedija«.
Postavlja se pitanje kako, i pored vidljive i
neviđene presije, fizičkog zlostavljanja, hapšenja,
verbalnog omalovažavanja, policijskog sumnjičenja,
u ovim ljudima plamti životni vitalizam i preduzimljivost.
Uz prigodno slovo na mobi, uz kazan pasulja, Nebojša
Popov je rekao: »Glavni razlog zašto sam ovde
jeste podrška onima koji ne očekuju od drugih
da im rešavaju životne probleme. To činim da bih
podržao one koji smatraju da bez njih ne može
nijedan njihov problem da se reši«.
Predstavnici lokalne vlasti su obećali da će početkom
decembra rešiti iskrsle administrativne probleme
i omogućiti nastavak gradnje fabrike. Problemi,
dabome, nisu samo administrativni. Ovaj presedan,
očigledno, zaslužuje pažnju šire javnosti, pa
ćemo stoga i dalje da pratimo događaje koji slede.
 |
| |
Slavko
Golić |
