Nemamo nikakvih koristi ako ideje promatramo u prošlom, odnosno istorijskom vremenu. Moramo pronaći bar jednu kariku koja je prešla tu zamišljenu ili možda ipak stvarnu granicu između prošlosti i sadašnjosti. Ta karika ne sme da bude inicirana od nas samih, a istorijski kontekst da nam bude samo opravdanje i potvrda za naše vlastite konstrukcije jer tako ćemo dobiti jednu sliku koja nikome ne treba i koja ništa novo ne može da nam predstavi. Takva slika neće pokrenuti ništa jer je čvrsto vezana za nešto čega najverovatnije nije ni bilo. Stvaramo samo vlastite heroje koji korišćeni u dnevno-političke svrhe mogu da proizvedu efekte koji su potpuno suprotni ideji koju pokušavamo da ekspliciramo (o tome niko nikada nije doneo neki sud jer »autoritet« je u Srbiji ipak »autoritet« i u njega se ne sumnja), ali su potpuno u skladu s onim što smo od njih sami napravili. Istorija se u Srbiji shvata kao državni projekat saopštavanja i sprovođenja ideja koje su nastale pre nekoliko minuta u glavama onih koji nikada neće odgovarati za ono što su napisali ili rekli ili što je još gore koji su gledali kako se njihovo shvatanje istorije sprovodi u delo. Karike kao vrednosti prekoračenja prošlosti u Srbiji izgleda da nema jer da postoji verovatno bi već davno oko sebe imali drugog čoveka, a ne onog večno istog čoveka koji u državi vidi majku, a u partiji oca (može i obrnuto), a sebe nikada nije ni video niti pokušao da shvati i sagleda jer čovek u Srbiji nikada nije došao do samosvesti već je ona za njega jedan kolektiv u kojem je sve dozvoljeno.
Imate čoveka koji je obrazovan samo toliko koliko ga je taj kolektiv naterao da bude inače on sam ne shvata da s obrazovanjem u pravom smislu a ne u nekoj mitskoj varijanti postaje svestan sebe i svojih potreba i da samo na taj način može da menja svoj vlastiti svet. Međutim, takav čovek čeka svoju priliku koja mu se bar jednom u životu pruži da sprovede ono što je u dugim satima ponižavanja i trpljenja skupljeno u njegovoj glavi ne sagledavajući odnose u kojima je jedno takvo stanje nastalo jer on i ne može da shvati šta je to odnos već jedino stvara sliku osvete prema onima koji su pored njega, ali mora da ima pokretača koji će mu to dozvoliti i odobravati. Pokretač u »savremenoj« Srbiji je uvek istorija kao ideal, koja nikada nije postala istorija već je uvek nešto živo zbog tumača koji od nje prave ideje-pokretače svih onih ljudi koji pored nas žive, rade i čekaju svoj vlastiti istorijski trenutak, jer o budućem trenutku oni i ne razmišljaju, kako bi pokazali pravo lice života kao žive istorije, a to neminovno dovodi do zločina svake vrste.
Zato je u Srbiji teško pratiti neku ideju. Uvek počinjemo sa mestom i godinom rođenja kako bi jasno naznačili ko je subjekt radnje, a tek kasnije uvodimo ideju kao objekt. Bilo bi dobro kada bi taj objekt bio povezan sa subjektom, ali nažalost nije. Pošto se radi o istorijskim ličnostima teško je razdvojiti u toj ideji-objektu ono što je stvarno njihovo od onoga što smo mi dodali kako bismo pripremili jedan proizvod za neku buduću upotrebu i samim tim menjamo i subjekt radnje koji ne može da nam se suprotstavi jer ga već suviše dugo nema među nama (tu smo u prednosti jer smo živi ili bar mislimo da jesmo). Međutim, nas i interesuje samo taj promenjen subjekt jer samo tako možemo nastaviti našu ideju koju ćemo eksplicitno i što detaljnije objasniti u vlastitoj knjizi, vlastitom predavanju, došapnuti je akademiji nauka i umetnosti, predsedniku neke političke partije ili najbolje samom predsedniku države. Tako smo došli do jednog diskontinuiteta kojeg je veoma teško vratiti tamo gde mu je i mesto (time bi i sami sebe ukinuli kao tvorce diskontinuiteta), u istoriju, i napokon počnemo proizvoditi vlastite ideje koje imaju naše ime i prezime, ako nam je to toliko važno. U tome je suština celog problema, jer u Srbiji nema ideja, a nema ih zbog obrazovanja koje proizvodi spavače koji će iz mazohističkih razloga čekati svoju vlastitu ulogu koju mu mito-istorija bude dodelila zato što nam više odgovara da se zovemo Svetozar, Dimitrije, Zoran, Mihailo, Josip, Slobodan i tako dalje ili tako bliže, od onog imena kako se stvarno zovemo.
Zar je toliko teško da prihvatimo da smo svi istorijske ličnosti i da ne moramo ništa da učinimo i prihvatimo da bi to postali, ne shvatajući da je najteže ono što sa lakoćom prihvatamo da smo prvo čovek pa sve ostalo (nas interesuje najviše ono ostalo i to je ono gde istorija kao život ima najveći uticaj). Čovek je ona karika koja prelazi granicu između prošlosti i budućnosti i jedino on ne može da pretrpi bilo kakve promene, koliko god da se naši istoričari trude da u njega ubace bilo kakvu svoju dnevno-političku ideju.