Dok srpska ekonomija kleca pod teretom tranzicije koja preti da postane naša beskonačnost, ministar ekonomije Mlađan Dinkić još jednom je (posle podele bonusa, akcija koje umesto hiljadu evra ne vrede ništa i novom zalaganju za povećanje plata i penzija »jer je kriza prošla«) izašao u javnost sa vizijom bržeg i uspešnijeg razvoja Srbije. U toj viziji ključna uloga treba da pripadne njegovoj novoj stranci – Ujedinjeni regioni Srbije.
Nova stranka se formira, a da G 17 plus, koja naredne izbore ne bi preživela, nije ukinuta. Čim je Brisel upozorio da Srbija ima i suviše glomaznu administraciju koja zemlju gura u propast, požurio je da prvi predloži rekonstrukciju kabineta premijera Cvetkovića, koji bi imao najmanji broj ministarstava u istoriji! Zaista spasonosna formula koja obezbeđuje opstanak G 17 plus u vladi, a privlačna zbog jeftinog naboja protiv predimenzioniranog činovništva. Prema pomenutom predlogu, DS-u bi pripao najveći broj ministarstava, a po tri strankama G 17 plus i SPS. Kao na nekoj uskovitlanoj vrtešci, jedan predlog sustiže drugi. Stranka koja se diči stručnošću i ekspertima umesto racionalnim predlozima razbacuje se populizmom na kojem bi joj pozavideo i Milošević. Dok se na jednoj strani zalaže za smanjenje centralne administracije, osnivanjem URS-a povećava lokalnu. Ambiciozni ministar ljudima u lokalnoj zajednici nema da ponudi ništa drugo osim kancelarija i plata, i nadu da će profitirati oni regioni koji su »njegovi«. Može se samo zamisliti kakva će jagma nastati za nameštenjima u regionalnim kancelarijama i zapošljavanjem rodbine. Paralelna administracija naći će se na čelu jedne kvazidržave koja će direktno biti povezana sa stranačkom centralom u Beogradu. Umesto zalaganja da se lokalnim zajednicama vrati imovina koja bi im osigurala autonomiju, prisustvujemo stvaranju kontura plana nove centralizacije na regionalnom nivou i nastanku paralelne vlasti. To neodoljivo podseća na »decentralizaciju« bivše Jugoslavije u čijim su centrima jačale republičke vlasti, a slabila moć privrede i građana, sve do podela po etničkom principu sa tragičnim krajem.
Naime, 1997. godine, posle pobede koalicije Zajedno na lokalnim izborima, gradovi su se udružili u Savez slobodnih gradova i opština radi zajedničkih projekata o vraćanju imovine i solidarnog delovanja u pravcu promene čitavog poretka. Iz inostranstva je počela da pritiče pomoć pod geslom »Nafta za demokratiju«, »Asfalt za demokratiju« i slično. Odmah su se između slobodnih gradova i donatora kao posrednici pojavili Dinkić i Labus, posle čega su veze među gradovima počele da se kidaju, pa je i Savez slobodnih gradova prestao da postoji. Priče o regionima bez vraćanja imovine opštinama služe za obmanu naivnih koji veruju da nove stranke (onda G 17, sada URS) i novi kadrovi rešavaju sve, a da pri tom izostaju bitne promene strukture društva i uređenje države.