Crkvena lađa u oluji

Arhaična i podosta patetična sintagma u naslovu je iz crkvenih otaca – crkva je od početka na talasu deoba i tako opstaje u nemirnim vodama ljudske zajednice – države. To naravno nije mimoišlo ni SPC, a u novije vreme i u njoj ima raskola. Nadao se patrijarh Irinej sve donedavno da će ga ova čaša mimoići. Pobunjeni monasi oko razvlašćenog kosovskog vladike Artemija – lišenog i prava na svetosluženje – »vise između neba i zemlje«. To je najnovija patrijarhova izjava, ali sudeći po razvoju događaja izgleda da nije baš tako. Izgleda takođe da i Kosovo nije samo »lični problem« odmetnutog episkopa, već muka velika i SPC i države i srpskog društva u celini. Još uvek i spoljna i unutrašnja politika »vise« na tom koncu. Obećavao je episkop Artemije da neće »cepati hiton svetosavske crkve«, odnosno da neće ići na raskol, ali njegova najnovija izjava dostavljena Sinodu i Saboru SPC je sasvim jasna (Blic, 12. 11. 2010) i izaziva zabrinutost i u Crkvi i u državi. Ne zna se gde je ta zabrinutost veća. »Ne slažemo se s nekanonskim odlukama, ne primamo ih i ne možemo im se povinovati«, kaže penzionisani vladika. Njega prati dosta monaha s Kosova i iz Crne Reke, a koliko ga episkopa potajno sledi, to još ne znamo. U delovima sjajne nacionalne »elite« – recimo S. Antonić i drugi – pruža se podrška Artemiju i u odlukama Sinoda i Sabora vidi se »rušenje Crkve«. Vladika se oglašava iz »šišatovačkog egzila« i preti raskolom. Vernici i parohijsko sveštenstvo su već podeljeni. Sreću se tumačenja u novinama da je na pomolu ne samo mali raskol, već osnivanje neke nove »istinske svetosavske crkve«. Jednu – pored SPC – već imamo i ona se naziva Istinska pravoslavna crkva u Srbiji – izdaje debelu svesku svog glasila Revnitelj. Zovu ih i »ziloti« kojih ima na Fruškoj gori i drugde u Srbiji. Tako je na čitavom prostoru pravoslavne ekumene. U Ukrajini ima na tuce pravoslavnih crkava, kao i u Bugarskoj, i nisu uspeli oni koji su u ovakvim situacijama nastojali da sve objasne sintagmom »crkveni pluralizam«. Nisu, jer svaka crkva koja se odvaja udara nepoštedno na drugu jer za sebe tvrdi da je jedina i jedinospasavajuća, uzimajući za sebe privilegiju pune i jedine Istine. To je muka raskola. SPC nije rešila »raskole« ni u Americi ni u Crnoj Gori ni u Makedoniji, a sada je na pomolu i ova treća pravoslavna crkva koju najavljuju Artemijeve pristalice. Čak i ozbiljniji komentatori zaboravljaju jedno pravilo – pravoslavna crkva je nemoćna bez države – na nju se jednako naslanja – i kada dolazi do raspada države ili ovakvog neodređenog stanja, kakvo je danas u Srbiji, i crkvu zahvata stihija društvenih promena i ona je u tom smislu uistinu lađa u oluji. Zna se da će na Saboru, koji se sastaje 17. novembra u Rakovici, ovo oko Artemija biti bezmalo glavna tačka dnevnog reda – uz arondaciju eparhija i određivanje novih episkopa. Kako trenutno stvari stoje, nema dobrih izgleda da se strane dogovore, jer episkop Artemije ultimativno zahteva da mu se vrati eparhija raško-prizrenska. Spor je pred sudom u Beogradu gde se sudi Artemijevim službenicima zbog utaje novca, ali nije nikakva tajna da finansijske malverzacije nisu glavna muka – u pitanju je politički sukob i potres čiji je »epicentar« na Kosovu. Na probi su odnosi između države i Crkve, i u tom smislu je ovo i državno pitanje, odnosno ovog kolebanja oko toga kako nazvati – i u crkvenom i u državnom smislu – tu »južnu srpsku pokrajinu«. Sve će to potrajati i ovaj Sabor se neće brzo završiti. Država ovog puta nije u mogućnosti da »pomogne« SPC, iako se nekima čini da su se i patrijarh i šef države našli na istom talasu.
Za sada – ostavimo na stranu medijska nagađanja – postoje dve mogućnosti i obe su neizvesne – kako stvari stoje.
Ili će razvlašćeni kosovski vladika odustati i povinovati se odlukama viših crkvenih organa ili će Sabor aktivirati Visoki duhovni sud i procesuirati vladiku. Ako bi episkop to i učinio, valja imati na umu da je okružen monasima od kojih neki poručuju da će im monaški čin skinuti »zajedno s kožom s leđa«. Nije malo fanatika i u laičkoj sferi iz koje stižu poruke da se Crkva »ne sme rušiti«. Da li će trud i legendarno strpljenje patrijarha Irineja nešto učiniti – ni to izvesno nije.
Na redovnom jesenjem Saboru SPC je da sve »prelomi« i da smelo pristupi obnavljanju SPC za izazove novog vremena.

Tačno je i dobro što je muftija Zukorlić snizio ton za oktavu, ali još nije izvesno kako će stvar dalje ići. Efendija Zukorlić govori o »zulumu vlade u Beogradu«, iako niko tačno ne zna u čemu se ogleda taj zulum. Vlada se ne snalazi s izborima oko Nacionalnog saveta Bošnjaka – njima nameće neke posebne uslove – a ne bavi se mnogo stvarnim

problemima regije. Oko vakufske imovine, a posebno zgrade u kojoj se nalaze prostorije Univerziteta za islamske studije, traju sukobi i nije malo onih koji poručuju da će je »braniti svojim telima« ako bude zatrebalo. U pitanju je povratak nacionalizovane imovine, a zakona o denacionalizaciji još nema. Da je o tome reč vidi se iz izjave muftije Zukorlića koji kaže da mu je malo novaca: »Ućutaću kada mi pošalju milijardu evra«. U svim verskim organizacijama je isto – svi bi novaca, i to što više. S druge strane, ne misle ni svi muslimani ni Bošnjaci isto. Poznati narodni poslanik M. Omerović to objašnjava jednostavno. On ukazuje da muftija Zukorlić razastire dimne zavese za svoj »tamni vilajet u Novom Pazaru«. Problemi u novopazarskoj regiji nisu samo verski – iako se mnogi trude da ih tako prikažu – već i ekonomski, kao i u drugim delovima Srbije. Bošnjaci iz raznih političkih partija su zapravo sučeljeni centri moći, u prvom redu finansijske moći. Na to ukazuje i reagovanje druge strane – pojavljuju se krstovi ispisani na zidovima džamija sa porukama koje znamo – »Ovo je

Srbija«. Ko stoji iza svega ovoga, kao i do sada nije jasno, ali mnogi to i hoće, da to ne bude jasno. U svojim brojnim nastupima muftija Zukorlić pominje autonomiju Sandžaka po logici nekoj, ako može Vojvodina da ima autonomiju zašto ne bi imao i Sandžak. Sada autonomija zbližava R. Ljajića, muftiju Zukorlića i S. Ugljanina – pri čemu Ljajić nastupa najrazumnije jer ne vidi da bi takva formula rešila problem. Uostalom, autonomija se ne gradi na jednonacionalnoj ili jednokonfesionalnoj osnovi, jer u tom slučaju autonomija – u modernom smislu reči – gubi svoj smisao i zaista ide u smeru nekog balkanskog vilajeta kakvih smo donedavno imali svuda. Dobro je i to što je muftija Zukorlić pristao na dijalog, no prvi susret u Beogradu nije dao rezultata – u svim tim pričama ima i »primisli«, kako se to kaže, i svodi se sve na političku igru u cilju zadobijanja moći. Stoga sve ovo jeste replika onog što smo videli iz vremena pripremanja rata na Balkanu – početkom devedesetih.

Naravno, ni muftija ni velikodostojnici crkveni ne daju nikakav blagoslov za nasilje, ali stvari se završavaju nasiljem na ulicama grada i »vernici« kamenicama udaraju na policiju. Kako se proizvoljno korišćenje biblijskih metafora i simbola završava, znamo – mitropolit crnogorski Amfilohije mirno pominje Sodomu i Gomoru, a zemljotres koji je razorio Kraljevo prati i ovakva izjava: »Bog će znati gde će i kada će udariti svojim bičem«. To se videlo za vreme famozne »parade ponosa« u Beogradu. Sinod je pozvao na nenasilje, sam je patrijarh Irinej pohitao da se oglasi, ali bilo je kasno – na ulicama je bilo nasilja. Jedan primer nekad bi bio dovoljan. Kada je svojevremeno zemljotres razorio Skoplje kolale su glasine da to bog kažnjava narod. Tada se razumno oglasio patrijarh German i kazao – u izjavi svim medijima – da glasine takve vrste »nemaju veze s učenjem hrišćanske crkve«. Tako je valjalo i sada postupiti, ali se nije tako postupilo i SPC je jednako prozivana, a ona nikako da se jasno oglasi i odredi prema nasilnicima. Pojavio se – uz najavu emisije »Insajder« – i glas iz SPC – navodno će SPC istražiti sve što se dogodilo 10. novembra 2010. i procesuirati nasilnike. To je dobar put i ako tako bude biće dobro. Ne ruši SPC patrijarh Irinej svojim ekumenskim potezima, ni time što je odstranio episkopa koji zagovara jednu nerealnu politiku, ni svojim susretom s papom rimskim – ni novim kalendarom – ali joj zlo čine one tirade iz broja u broj u beogradskom glasilu Pečat. To nikuda ne vodi – SPC treba i mora da se reformiše koliko god ta reč zvučala skandalozno ljudima koji nude ove tirade.
Godinama su razgovori o tome izbegavani – a dijalog sa drugima odbacivan – i to nas je dovelo ovde gde smo sada i kako smo.

	Mirko Đorđević