O intenzitetu vere

Postoji sklonost da se ljudstvo razdeli na vernike (teiste) i nevernike (ateiste) – solucija agnosticizma (stajalište nemogućnosti potvrde, ali i negacije božje egzistencije) retko se tu spominje, premda je ono, čini se, i najpoštenije. Verništvo se, pri tom, uglavnom monolitno uzima. Ovde ću, međutim, pokušati podriti tu samorazumljivost, braneći distinkciju između pojma verništva u slabom i jakom smislu. Koliko je, dakle, verujuća duša zaista verujuća?
Kada bi bog, u svoj svojoj svetlosti (a to je ključno!), »sišao« na zemlju, zametnulo bi se – nema nikakve sumnje – vanredno stanje. Život bi se paralisao u iščekivanju »reči i dela« mesijinih. Sa stajališta večnosti (koje bi tada nužno nastupilo u našim glavama), staranje oko ukusnog obroka ili plaćanje rate kredita izgubilo bi svaki (današnji!) značaj. Predmet ove rasprave, valja odmah naznačiti, nisu metafizičke (teološke) pretpostavke već upravo psihološke! Očito je da ljudi ne veruju sve vreme ili, što je isto, nemaju besprekidno na umu boga i »religioznu prizmu« posmatranja. A dok nemaju, tvrdim – nisu vernici!
Religioznost nije datost, gotovost, »za vjeki vjekov« stanje (status) permanentne privrženosti bogu – već upravo zadatost, nastrojenje koje stalno iziskuje novu potvrdu. Vernik je, zapravo, pojedinac koji ima manje-više trajnu sklonost da posmatra stvari kroz »religioznu vizuru« (upravo od tog »manje-više« kvantuma zavisi da li pojam vere uzimamo u jakom ili slabom smislu). A nema »pozemljara« koji je tokom sveg života (ili čak jednog jedinog dana!) bio isključivo homo religiosus (čovek kao religiozno biće). Čovek raspolaže (prinuđen je!) različitim optikama – »bogoljubivo sočivo« je tek jedna od njih. Podmeće se, međutim, da je religioznost permanentan status – da pojedinca odano prati, poput dnevnog odela, od jutra do prvog mu sanka. Upravo je ključno pitanje da li je pojam »časovitog verništva«, da ga tako oslovim, zapravo protivrečan (drveno gvožđe)? – Ljubitelj pudinga može dopustiti sebi pokoji trenutak indiferencije prema toj poslastici – a da li je »časoviti vernik« uopšte vernik ili, što je isto, da li verništvo, mišljeno u slabom smislu, uopšte možemo nazvati verništvom? Kakvi su izgledi, šanse religiozne duhovnosti spram psihizma? – Nema permanentnog verništva kao stanja duha. Vernik je vernik tek na sekund. To je, dakle, »časovito verništvo«!
U specifičnim uslovima manastira, recimo, kazuistika (veština primene etičkog principa u pojedinačnim slučajevima – imperativ da se, primerice, govori istina treba moći primeniti u specifičnim situacijama) gotovo da ne igra nikakvu ulogu. Pa ipak, da li pojedinac koji je izbegao povlačenje u manastirsku »kulu od slonovače« (zaštićenost, bezizazovnost, prostosrdačnost – bezmalo, transmundanost manastira), može biti potpuno odan jevanđeljskim principima ili je, kako predložih, vernik u jakom smislu? Ovde ne ističem vojevanje đavola i anđela na poprištu naše duše (antitetiku sklonosti da činimo dobro ili zlo), već upravo zaborav vere, potiskivanje svesti o bogu (a što, ipak, ne mogu držati vrhunskom opačinom đavolovom!). Treba li, i može li se, pomišljati na boga dok, recimo, koračamo (šta znači bogougodno koračati?) ili obedujemo – to je upravo nalik pitanju »treba« li (da li je prilično) osećati glad kada ti bliska osoba umre – pri čemu unutarnjost biva ispunjena bolom usled nenadoknadivog gubitka najmilijeg, ali i potrebom (jedva primetnom?) da se nešto »stavi pod kljun«. Čovek skida sliku pokojne žene sa zida (ili televizora) jer ga čini tužnim; listamo porodični album, suprotno tome, »u potrazi za izgubljenim vremenom«. Ima li, dakle, religiozna duhovnost ikakvih izgleda spram psihizma?
U tom smislu zaista pogoduju razna crvena slova u kalendaru, kada je sve svečano, kada

su misli i čitava unutarnjost pozvani da se usredotoče na veru (premda je religiozni ideal živeti kao da je svaki dan – božji dan). Iako se čini sve očiglednijim da je bog u nama samima a istinska crkva upravo naša duša (sakralnost se tokom istorije »fiksirala« u drvetu, kamenu, u pećini, u crkvenoj građevini i, napokon, u duši) – ipak nije izlišno, nedeljom ili kojim drugim danom, osvežiti veru odlaskom u crkvu (no, druga je stvar što SPC toleriše, čak podstiče, ležernost i mlakušni stav kod svoje pastve). Veri je potreban, dakle, nekakav pokret, ritual, čulnost (ikona ili krstić oko vrata kao apotropeji bez sumnje su naivni, ali ne i kao opomenjivači, podsetnici) – ne zato što je to bogu potrebno (bogu je, čini se, nafora od testa »jednako dobra« kao tek zamišljena nafora), već stoga što je veri teško bez tih olakšica koje razvijaju i podstiču osećaje odanosti bogu. Upravo poslovično – daleko od očiju (od tamjana, mističnog sumraka i drugih »štimung
		Pablo Ruiz Picasso, Weeping Woman, 1937.

efekata« crkvenog enterijera), daleko od srca! – Potrebno je, stoga, približiti očima (uopšte čulima), da bi i srcu bilo od značaja. Stoga su, recimo, jezuiti nametali svojim pitomcima specifične duhovne vežbe (meditacije) – da što je moguće življe, čulnije predstave sebi, u svrhe zastrašivanja i odbijanja od greha, sve strahote pakla (prizori grozomornih mučenja, krici, smradne isparotine sumpora). Tomas Mor (pisac Utopije) je, kako predanje donosi, oblačio košulju od kostreti ispod svečanog odela – da besprekidno ostane budan i svestan vere. Smatrali su, dakle, da je potrebna disciplina u veri i stalni memento jer se čovek, po prirodi svojoj, zagubi, odluta.
Hrist, nakon svog vaskrsnuća, preporučuje Tomi – »pruži prst svoj amo i metni u rebra moja, i ne budi nevjeran nego vjeran«. Čudo (začuditi) je, dakle, potrebno! Svetina zadirkuje raspetog da »pucne prstom« i spasi svoj život – ako je već bog, a ne varalica. Hrist se oglušuje, pa ipak, nešto kasnije, on vaskrsava (načini čudo). Potrebno je uveriti ljude, čak apostole (upravo verovesnike, najvisprenije od vernika) proganjati i »vući za rukav« da bi ih se iznova uverilo u Hristovu božansku prirodu! A ako »zlatna momčad« (12 minus 1) posrću, sumnjaju, odriču se – iako su volšebnostima dr Mirakla (Hrista) prisustvovali iz »prvog reda partera« – koliko tada mora biti težak i iskušenjima opterećen »put vere« onih kojima ne odjekuje tako čulno, živopisno, snažno u svesti potvrda božanskog prisustva i, uopšte, postojanja?! Vera Hristovih savremenika, pojedinaca privilegovanih osvedočenjem u čuda (kojima je, dakle, bog konstitutivna ideja) razlikuje se, nesumnjivo, od potonjih vernika, tragično uskraćenih čudesima, kojima je bog tek regulativna ideja – »ponašajmo se tako kao da bog postoji« (da bismo »svedočili« rođenju i raspeću Hrista, za uskršnje praznike televizija nam prikazuje prigodne religiozne filmove). A nema tog čoveka koji bi se »u prisustvu boga« (osvedočenog kao takvog) odrekao boga! Premda, fenomene čuda, kada dovoljno vremena protekne, psiha podvrgava razornom dejstvu racionalizacije. Uopšte, čovek je takva živina da kada bi ušao u sobu i pod najboljim epistemičkim (saznajnim) uslovima tu opazio desetine vanzemaljaca, i kada bi potom istrčao, te se vratio a soba bila ispražnjena – on bi nakon pet minuta, a naročito nakon pet dana, odlučno pretpostavio da je sve to bio rezultat loše probavljenih škembića.
Ako je vernicima za ikakvu utehu, i mi ateisti (ili, već, agnostici) pokatkad stvarnost doživljavamo religiozno i, instinktivno, pogledavši u nebesa, zavapimo ka bogu – poput pravih hristodula (slugu božjih).

	Ivan Kovač