Etička formula

Izjave izvinjenja i žaljenja predsednika Srbije i Hrvatske izrečene prvih dana novembra u Vukovaru i Paulin Dvoru izazvale su opšte odobravanje i na jednoj i na drugoj strani, osim reagovanja ekstremnijih krugova na desnici jedne i druge strane.
Bližimo se drugoj deceniji od početka lanca tragičnih događaja 1991. godine pa se sa već pristojnije istorijske distance može hladnije glave misliti i govoriti o događajima koji su ostavili duboke rane u mnogim porodicama i kolektivnoj svesti. Ako napravimo poređenje stanja svesti i raspoloženja građana ove 2010. godine sa godinom 1960. koja je imala istu vremensku udaljenost od isto tako tragičnih događaja iz Drugog svetskog rata može se na prvi pogled uočiti da je razlika velika i može se reći proporcionalna. Iako su razmere ratnih razaranja i ljudskih žrtava 1991–1995. bile mnogo manje, samo 15 godina od završetka Drugog svetskog rata obnovljeno poverenje i optimizam među narodima bilo je mnogo veće nego što je to danas.
Ipak, i tada i danas, i pored sve dobre volje običnih građana i propagande aktuelnih vlasti, postojao je skriveni naboj nedovršenog sukoba koji je u dubinama generisao buduće sukobe. Analizirajući samo površno novinske naslove i izjave kako glavnih aktera tako i brojnih komentatora vidimo da se počinjeni zločini pokušavaju prevazići pojmovima žaljenja i izvinjenja. Samo u jednom naslovu dnevnih novina pomenuto je priznanje i praštanje. Tako se formulacija rečenice koja je trebalo da dopre do svakog građanina obe zemlje ipak nemušto svela na izvinjenje za nešto što je neko drugi učinio pre skoro dve decenije. »Izvinjenje« ili »isprika« se izjavljuje nekome koga slučajno nagazite u autobusu, »žaljenje« ili »sućut« se izjavljuje kad se nekome drugom nešto ružno dogodi. A samo na osnovu žaljenja (sory) i izvinjenja (excuse me) ističe se apel i potreba za praštanjem.
Događaji iz prošlih ratova svojom količinom zla i načinima na koji je zlo činjeno zahtevaju mnogo više od izvinjenja i žaljenja. Ni najefikasniji sudovi za ratne zločine nisu za to dovoljni. Ovakva površna, propagandna politička retorika je formalna, nema stvarni istinit sadržaj, samo je puka forma od obostranog interesa za neku sasvim drugu korist, praktičnu upotrebu – u procesu ulaska u Evropsku uniju. Kod ovakvih izjava nema katarze, nema pročišćenja, stvarni problem se licemerno gura pod tepih i ostaje da i dalje tiho i potajno truje i priprema neke buduće reprize. Zbog toga je praštanje koje se zahteva i očekuje na ovakav način teško moguće i groteskno u svojoj providnoj licemernosti.
Šta se nije moglo čuti niti pročitati u svim javnim izjavama koje smo mogli da čujemo i pročitamo proteklih dana? Šta je uslov za iskreno i istinito praštanje?
Praštanje može biti rezultat samo priznanja i pokajanja.
Ta etička formula glasi Praštanje= priznanje+pokajanje.
I još jedan, najbitniji uslov: priznati i pokajati se mogu samo oni koji su učinili zločin. Siguran sam da takvih nesrećnih ljudi ima na svim stranama ovog rata. Neki su oboleli

od postratnih trauma (PTSP) i tragično završili u suicidu ili bolestima. Ali sigurno postoje još mnogi koji nemaju miran san i koji imaju teret na duši. Predsednici Hrvatske i Srbije moraju pre svega da ohrabre i pomognu ovu vrstu žrtava nacionalističkih ideologija da im omoguće da javno priznaju i da se pokaju. Ne može sve da se svede na sudske procese za ratne zločine, jer počinilaca zločina je mnogo više nego što sudovi mogu da procesuiraju i zatvori da zbrinu. U isto vreme sa izvinjenjima i žaljenjima i na jednoj i na drugoj strani i dalje se svojski neguju nacionalistička patriotska osećanja, dobrovoljci ratova i njihova udruženja zauzimaju važno mesto u društvu, uživaju beneficije i imaju oreol nacionalnih junaka. Katarza može nastupiti samo na odvojenim procesima denacifikacije unutar svakog zatrovanog društva. Bez denacifikacije ne postoje uslovi za međusobno praštanje, nemoguće je ostvariti uslove za priznanja
		Pablo Ruiz Picasso, Girl on a Pillow, 1936.

i pokajanja. Kao što rekoše predsednici, ratni zločini su akti pojedinaca, nisu narodi zločinački, tako da se i izvinjenja i žaljenja, pokajanja i praštanja ne mogu izjavljivati u ime naroda.
Posebno mesto i uloga u procesu denacifikacije, u primeni etičke formule praštanja, pripada verskim zajednicama. Temelji hrišćanstva stoje upravo u ovim etičkim relacijama priznanja i pokajanja. Tak kad naše religijske zajednice, Katolička crkva i Srpska pravoslavna crkva, napuste pozicije nacionalnih crkava, naciona uzdignutih iznad hrišćanskog kosmopolitizma, može se s optimizmom gledati u budućnost, može se poverovati u iskrenost namera.
Bez obzira na ispunjenje ovih uslova među običnim građanima će se, bez obzira na vlast i izjave političara, spontano i na sasvim drugim ravnima odvijati procesi saradnje i zbližavanja. To se već uveliko i ostvaruje. Ali, uvek postoji opasnost da se takvi dobri odnosi koji se grade godinama sruše za jednu noć, da se mostovi poruše i da se opet počinje iz početka.
Milioni evra troše se na raznorazne marketinške kampanje protiv zloupotrebe droga i AIDS jer oni odnose stotine života godišnje (od kojih najveću korist imaju marketinške agencije). A ni evro se ne ulaže u kampanje protiv bolesti nacionalizma i šovinizma koji su odneli stotine hiljada života, razorili čitave gradove i unazadili istorijski razvoj čitavog regiona.
Zbog toga je obaveza predsednika naših država, umesto da daju formalne izjave, da pokrenu osmišljene strategije denacifikacije, svaki u svom dvorištu, da pokrenu procese koji na svim nivoima mogu trajati, ako treba, i decenijama, ali bez kojih se ne mogu mirno očekivati vekovi koji dolaze.

	Dragan Stojković