Uoči prvog direktnog susreta zvaničnika Prištine i Beograda, dve godine od sticanja državnosti nekadašnje južne srpske pokrajine, a deset otkad su EU i SAD bombardovale Srbiju zbog zločina režima Slobodana Miloševića nad kosovskim Albancima, zloslutni tabu nadvio se nad najelementarnijom pristojnošću koja se od srpske političke elite, nažalost, ne može očekivati. Ta neočekivanost je toliko izvesna i teška da niko, pa ni kosovski Albanci, ne postavlja pitanje o potrebi za izvinjenjem i razračunavanjem sa mračnom prošlošću, koje bi u formi zvaničnog dokumenta bilo usvojeno u srpskom parlamentu.
Predsednika i premijera Srbije zapravo nije sramota da se orni i raspoloženi za razgovore pojave pred građanima Kosova. Osim što je pretpostavka za takav fenomen poražavajuća za građane Srbije, žrtve zločina zbog kojih su pred Haškim tribunalom osuđeni na robiju generali Vojske Srbije, neosetljivost koju međunarodna zajednica emituje zahuktana navodnim prakticizmom (prakticizam iznad pristojnosti) čini situaciju još nepodnošljivijom. I to u uslovima u kojima je svima laknulo, jer se Srbija konačno »opametila« i usvojila, zajedno sa EU, rezoluciju o Kosovu pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Međutim, ukoliko je prakticizam zaista načelo kojim se EU i Amerika povode u rešavanju pitanja bezbednosti na ovim prostorima, onda ovakva postavka stvari nije dobra jer naprosto neće dati očekivane rezultate. Izvesnost ovakvog zaključka nalazi se u činjenici da država Srbija skriva čak i grobnice sa telima ubijenih kosovskih Albanaca, što nedvosmisleno ukazuje na odsustvo namere političke elite da građanima Srbije otkrije istinu o zločinima koji su počinjeni u njihovo ime, čime bi zapravo stvorili osnovu za nastanak bezbednih uslova života, pa tek onda svega ostalog. Deset godina Srbija nije udostojila porodice mučenih i ubijenih u zločinima pripadnika VS i MUP-a da sahrane svoje mrtve... Bilo bi mnogo praktičnije, stoga, da se pre početka tog dijaloga Srbija uslovi deklarativnim ograđivanjem od zločina i obelodanjivanjem svih grobnica, budući da iskustvo pokazuje da je verovatnoća samoinicijativnog postupanja u tom smislu ravna nemogućem.
Dokaz za ovakvu tvrdnju nalazi se u neposrednoj prošlosti, ne starijoj od pola godine. Da stvar bude gora, EU sklapa oči pred takvim porazima. Najindikativniji primer je proces »pomirenja« Srbije i BiH u sklopu normalizovanja regionalnih odnosa zemalja zapadnog Balkana. Naime, čelnici Evropske unije bili su upoznati s ucenama državnog vrha Srbije prema BiH povlačenjem zahteva za ekstradiciju bivšeg člana Predsedništva BiH Ejupa Ganića sudu u Londonu, ispostavljajući pred najviše rukovodstvo i predstavnike naroda, nad kojim je pre samo petnaest godina počinila genocid, tri uslova: da bosanski lideri prihvate neiskreno i izdilovano izvinjenje, i pred EU klimnu glavom u znak odobravanja teksta srebreničke deklaracije bez pomena pojma genocid; zatim da član Predsedništva BiH Haris Silajdžić pristane samo da sedi pored Borisa Tadića, na istambulskoj konferenciji, dok ne budu načinjeni snimci tog prizora; a ucenjivački kapacitet Srbije vrhunio je u smislu zahteva za potpisivanjem sporazuma koji bi omogućio isporučenje u Srbiju hiljade pripadnika srpske nacionalnosti koji se nalaze u BiH, a protiv kojih ili traju procesi ili su već osuđeni zbog ratnih zločina tokom devedesetih. Nakon razotkrivanja i proglašenja Srbije »zlonamernom« u presudi britanskog pravosuđa, naravno, sledi pritisak na ovdašnje javno mnenje u pravcu iskrivljavanja istine i pokušaja preuzimanja uloge žrtve. Nije potrebno nimalo truda da se postigne maksimalan rezultat jer je javno mnenje tako formirano da je u mogućnosti da podnese samo takvu specifičnu vrstu zablude.
Kakve su onda prognoze za uspeh predstojećeg dijaloga Kosova i Srbije? Pogotovo ako i EU pitanje nestalih lica podvodi pod kategoriju »tehnički dijalog«, a Srbija predlaže da ti razgovori počnu »najlakšim temama – pitanjem nestalih i prognanih«.
Ko u Srbiji zna ko je predsednik Komisije za nestale, osim onih iz čijih je stranačkih redova došao na to mesto i onih koji su to omogućili? Zvuči potpuno neverovatno ali predsednik te Komisije, Veljko Odalović, podrazumeva se, kadar SPS, bio je u vreme najgnusnijih zločina pripadnika srpskih snaga, zbog kojih se dvojica najviših generala VS nalaze u Ševeningenu, nadležan za Prištinski korpus u administrativnom smislu. Ako iza njegovog postavljenja nije bila namera da baš on otkrije gde su zakopana tela ubijenih kosovskih Albanaca, što u ovakvim uslovima ne bi bilo nimalo loše, šta jeste? Budući da je Odalović baš pre nekoliko meseci, i pored satelitskog snimka jedne od grobnica koji mu je dostavila međunarodna zajednica, kopao sto metara gore-dole, ali ne na pravom mestu.
S druge strane, premijer Kosova Hašim Tači čini se da mora da traži četvorogodišnji mandat, pre nego što počne razgovore sa srpskim zvaničnicima. Naravno, u dogovoru sa EU i SAD, budući da će morati da pristane na određene ustupke, poput, pretpostavlja se, otcepljenja severa Kosova. A, to je u odnosu na tretiranje grobova ubijenih čak i sekundarna stvar.