Iz ugla elite koja je na vlast došla preko obećanja o što skorijem priključenju Evropskoj uniji, skretanje pažnje javnosti na Izveštaj o napretku u integracijama po sebi je dobra vest, ako se ima u vidu da se sve manje može računati na garantovanu budućnost u toj zajednici. U svetlu opadanja podrške za proširenje u samoj Uniji, o čemu se u Srbiji manje govori, i sličnom kretanju među balkanskim zemljama, ovogodišnji izveštaj je neka vrsta dokumenta pro-forme.
Izveštaj ističe da postoji napredak Srbije na putu k EU, imajući u vidu da je, tokom proteklih godinu dana, stupio na snagu Prelazni sporazum, ostvarena vizna liberalizacija, SSP prosleđen državama članicama na ratifikaciju, a Savet od Komisije zatražio mišljenje o zahtevu Srbije za članstvo. Takođe, istaknut je delimični napredak u dobrosusedskim odnosima. Uspeh je izostao u onom delu koji se tiče zatvaranja saradnje sa Tribunalom, ali i u pogledu ispunjavanja kopenhaških kriterijuma.
Srbija je najoštrije kritikovana od strane Komisije zbog značajnih odstupanja od standarda u pogledu reforme sudstva, naročito tokom postupka reizbora sudija. Kako se navodi u izveštaju, sudije i tužioci nisu saslušavani tokom postupka, niti su primali adekvatna obrazloženja za odluke o reizboru. Na taj način je dovedena u pitanje nezavisnost sudstva i otvoren je prostor za politički uticaj, što je pitanje od suštinskog značaja za EU. U vezi s tim, posebno je istaknut problem korupcije, kao i velikog broja nerešenih slučajeva pred sudovima.
Kritika je upućena i načinu na koji se donose sistemski važni zakoni, po kratkom postupku, i uz nedovoljnu javnu raspravu. Istaknut je problem blanko ostavki poslanika u skupštini, korupcije među policajcima, prenatrpanih zatvora. Odnos prema manjinama je, prema Izveštaju, unapređen, iako se u nastavku navode problemi oko konstituisanja Nacionalnog saveta Bošnjaka, etnički sukobi sa muslimanskom zajednicom u Sandžaku.
Ostaje nejasno, međutim, po kom kriterijumu je EU odredila odnos Srbije prema BiH kao konstruktivan, ako se ima u vidu sve što je, upravo tokom perioda koji pokriva Izveštaj, činila na »unapređenju« odnosa s tom državom. Dovoljno je pomenuti da je sud u Vestminsteru, u slučaju Srbija protiv Ejupa Ganića, presudio da je došlo do zloupotrebe procesa, kojim je BiH ucenjivana od strane srpskih vlasti, kako bi izdejstvovala političke ustupke kojima bi ukazala na prividno pomirenje dve države, i izdejstvovala napredak u EU integracijama.
Predmet tih ucena je bila, u izveštaju pohvaljena, rezolucija o osudi srebreničkog genocida. Jedna od tema političkih pregovora koji su vođeni tokom tog sudskog postupka bila je i potpisivanje bilateralnog sporazuma kojim bi se otvorila vrata za isključenje od odgovornosti mnogih počinilaca ratnih zločina sa dvojnim državljanstvom.
»Konstruktivniji pristup« u ostvarivanju saradnje sa Kosovom je poslednja u nizu značajnih vesti, u vezi sa srpskim putovanjem k EU, zbog kojeg je i došlo do pomeranja u procesu integracije Srbije. Sem iskazane političke volje, za ostvarivanje praktičnih posledica tog pristupa potrebno je vreme, ispunjeno nizom konkretnih akata na rešavanju takozvanih tehničkih pitanja, od značaja za obične građane Kosova. Kao jedno od tih pitanja, što je svojevrsna potvrda mišljenja da između Srbije i Kosova postoje isključivo politička a ne i tehnička pitanja, u izveštaju je izdvojeno omogućavanje učestvovanja u regionalnim forumima, što bi se, prema udžbenicima međunarodnog javnog prava, moglo izjednačiti sa neformalnim priznanjem nezavisnosti.
Kako proširenja Unije, po svemu sudeći, još neko vreme nakon priključenja Hrvatske neće ni biti, ključno za EU i nije pitanje unutrašnjih reformi, već upravo pitanje spoljne politike Srbije, oličene u sadržini pojma dobrosusedskih odnosa. S obzirom na to da pitanje spoljnih odnosa balkanskih država nije mnogo više od pitanja neugrožavanja mira i bezbednosti, jasno je da će stvarno ostvarivanje kopenhaških kriterijuma sačekati sledeći izveštaj, kada se budu ocenjivali dobrosusedska saradnja sa Kosovom i obećanje dato u pogledu hapšenja Ratka Mladića, pre nego što EU bude odlučivala o statusu Srbije kao kandidata.
Posebno ako se ima u vidu zamor u EU, u pogledu proširenja, i naročito nakon izjave Serža Bramerca, koju je dao tokom svoje posete Beogradu sredinom novembra, da je Ratko Mladić u Srbiji i da uživa podršku drugih ljudi.
Zbog čega se svaki korak napredovanja k EU među građanima doživljava kao novi državni poraz? Vlast je dugo ulagala sve svoje snage da bi izbegla da stupi u bilo kakav odnos sa kosovskom državom, pa je sada svaka mogućnost dobrosusedstva jednaka propasti državne politike. Isto tako, negiranje zla počinjenog u ime građana Srbije, Mladića i Hadžića preobražava u nevine državljane koje, ucenjeni obećanjima o boljem životu koji stalno izmiče, isporučujemo mrskom Tribunalu, iako bi u tom trenutku, što je još gore, isporučenje zapravo bilo samo poslednji način da se održi vlast.