Lavirint

Prolazi jesen, krcata brojnim uznemirujućim događajima koji ukazuju na teške protivrečnosti sa kojima se suočava društveni sistem Srbije.
Princip realnosti, neophodan za skladnu organizaciju mentalnih aktivnosti ozbiljno je uzdrman, zbog čega se nameće potreba da se granice svesnog sistema brane uključivanjem mehanizama odbrane. Termin »mehanizam odbrane«, rezervisan za psihoanalitičko tumačenje strukture ličnosti, metaforično bi mogao da se prenese sa pojedinca na socijalne grupe. Otklon od nepodnošljivog pritiska realnosti može da se realizuje brojnim ritualnim aktivnostima, koje poništavaju ugrožavajuće dejstvo objektivnog događaja ili doživljaja premeštajući ga na teren poznatog ili prihvatljivog. Ritualnim radnjama menjaju se simboli koji emotivno određuju događaj, čime se ostavlja mogućnost da se on modelira i usklađuje s unutrašnjim potrebama pojedinca ili grupe.
Pošto peti oktobar, koji je za većinu građana predstavljao simbol vere u početak novog razdoblja, nije ispunio očekivanja, kreatori društvenih zbivanja su ritualnim radnjama poništili i relativizovali njegovo značenje. Period pre velikog događaja karakterisali su suprotstavljeni vrednosni sistemi koji su nosili sopstvenu jasnu simboliku. Na jednoj strani nalazili su se ljudi koji su simbolizovali veliko zlo, ratna stradanja, patnje, siromaštvo i propast. Na drugoj strani bili su nosioci novih ideja, univerzalnih vrednosti i vere u pravičniji poredak. Peti oktobar nije učvrstio granice između opozitnih sistema. Promoteri novog pravca društvenog puta nisu imali snage, hrabrosti, umešnosti i odgovornosti da proklamovane vrednosti postave kao temelje novog sistema. Pobednici su lako otkrili da su im bliži lični utilitarni principi od mukotrpne gradnje univerzalnih koji treba da promovišu nove vrednosti i državu izvedu iz višedecenijskog bespuća. Zabavljeni ličnim sukobima i nastojanjima da se etabliraju na profitabilna mesta u državnim institucijama i ustanovama, zanemarili su faktičke centre moći koji su nastavili da funkcionišu slično kao i pre petooktobarskih događanja. Jubilarnu desetu godišnjicu građani Srbije dočekuju u apsurdnoj stvarnost. Ličnosti koje se danas nalaze na najodgovornijim državnim funkcijama bile su aktivni činioci društvenih zbivanja i pre deset godina. Jedni namerni da promene dotadašnje društveno ustrojstvo, drugi spremni da ga brane. Danas oni koji su verovali u promene i oni koji su pokušavali da sačuvaju ondašnje pozicije zajedno rukovode državom. Simboli pobednika i poraženih su pomešani, ispremeštani i poništeni u svom osnovnom značenju. Umesto njih ponuđeni su novi, relativizovanog značenja i poroznih granica. Umesto konkretnih aktivnosti odvijaju se verbalni rituali kojima se objektivna stvarnost poništava i zamenjuje imaginarnom.
Deset godina je prošlo od oktobra velike nade do aktuelnih dana u kojima ondašnji pobednici i poraženi zajednički grade budućnost Srbije na temeljima sačinjenim od trulih kompromisa i ličnih interesa. Sve što se zbilo u oktobru ove godine oslikalo je anomično stanje zajednice izgubljene u pokušajima da simulira pravila i vrednosti koje nikada nisu postale simboli razumljivi i prihvatljivi za većinu građana. Nedostatak kohezivnih elemenata sačinjenih od zajedničkih premisa i aksioma usvojenih i prihvaćenih od većine doveo je do toga da svaki sistem i organizacija funkcionišu po sopstvenim pravilima i promovišu sopstvene vrednosti. U takvom simulakrumu državni sistem je izgubio sopstvene kohezivne uloge, čime je osporio i ugrozio mogućnost da organizovane ljudske zajednice i pojedinci izgrade i sačuvaju sopstvene granice. Bez objedinjujuće uloge vrhovnog sistema koju simbolizuju usaglašene vrednosti i pravila, javlja se nesklad i centrifugalno rasipanje aktivnosti.
Simuliranje uloga i pravila manifestovanih na svim nivoima društvene zajednice uslovilo je da nedemontirani sistem Miloševićeve Srbije potvrdi svoje postojanje i prikaže svoju snagu. Njihova snaga se ne sastoji samo u tome što mogu da organizuju grupe zabludelih i u mržnji odnegovanih mladića i usmere ih da svoju hostilnost ispolje prema drugima i drugačijima, njihova snaga je ogledalo slabosti oficijelnih institucija i predstavnika državnih sistema. Svaki pokušaj da se novi sistem izgradi na fundamentima od zločina, pljačke, prevara i ubistava rezultira grotesknim prikazom strašnog lica prošlosti koje se neometeno prikazuje sadašnjosti.
Posle napada organizovanih antisocijalnih grupa na institucije glavnog grada zvaničnici su u medijima prikazali verbalnu spremnost da se s akterima destrukcije obračunaju. Jedan od predstavnika Ministarstva pravde je, inspirisan tom odlučnošću, obećao da će »odgovor države biti jeziv«. Posle ritualnog pripremanja za akciju usledilo je hapšenje jednog broja podivljalih »osvetnika« i promena jednog člana krivičnog zakona i sve se utišalo. Kao i mnogo puta do tada, prilikom sličnih ispoljavanja masovnih osećanja sve je imalo oročeno trajanje. Relativizovanjem suštine, odgovorni za manifestacije narasle društvene patologije štite sopstvene društvene pozicije. Ako bi se krenulo za mitskim Arijadninim klupčetom možda bi se dogodilo da odvažni tragač naiđe na nekog svog, neku njemu važnu ličnost, nekoga bez koga ne može da bude tu gde jeste i to što jeste. Pred takvim dilemama moralni principi ustupaju mesto utilitarnim i pažnja građana se odvlači drugim događajima a tamne zone društva ostaju neosvetljene. Ostaju sumnja i nepoverenje. Ostaju pitanja bez ogovora i nagađanja. Raste osećanje nesigurnosti koje povećava unutrašnju napetost od koje se ljudi brane shodno individualnom rasporedu mentalnih potencijala.
Većina koja je učestvovala u događanjima u oktobru pre deset godina duboko je potisnula sopstvena poletna osećanja i saznanja da su bili učesnici jedinstvenog događaja koji je mogao da otvori nove životne puteve. Njihovo aktuelno trajanje opterećuje saznanje da su današnjim vlastodršcima poslužili kao oruđe da promene uloge s onima protiv kojih su se borili. S uverenjem da su obmanuti i zloupotrebljeni, gotovo svakodnevno sebi potvrđuju da nema izlaza iz lavirinta u koji su uvučeni. Predati opterećujućim osećanjima ne traže individualne potencijale uz pomoć kojih bi mogli da potvrde autonomiju ličnosti i zaštite lično dostojanstvo.
Bez individualnih sistema vrednosti, bez definisanih ciljeva i anticipacije sopstvenih uloga, prihvataju status podanika, poništavajući pravo na život po drugačijim principima. Pasivnim posmatranjem ili sporadičnim neartikulisanim otporom potvrđuju uverenje vlastodržaca da su bezbedni na sopstvenim mestima i da je njihovo simuliranje vršenja vlasti jedini mogući poredak stvari.
Građani u ulogama podanika i političari u ulogama društvenog establišmenta znaju da je postojeći simulakrum neodrživ. Svi očekuju rešenje, niko ga ne traži.

	Dragica Stanojlović