Budućnost Balkana

Nije dovoljno biti fin

Na početku istorije Evropske unije koju je naš predsednik Boris Tadić nedavno nazvao najuspešnijom dosad poznatom političkom zajednicom, stoji priča o dva čoveka: Žanu Moneu i Robertu Šumanu. Kaže se da je njihova saradnja utemeljila projekat, oglašen još pre šezdeset godina. Žan Mone, generalni sekretar Lige naroda od 1919. do 1923, autor zbližavanja saveznika u Prvom i Drugom svetskom ratu, shvatio je da se u posleratnoj Evropi mora stvoriti jedna nova, mirovna ideologija koja će sprečiti da na njenom tlu ikada više bude rata.

Pre mnogih drugih evropskih državnika i političara okupiranih znacima hladnog rata Mone je shvatio da je najvažnije da se ne ponovi da u ratu poražena strana u svakom pogledu padne na dno. U porazu i kazni Nemačke 1918. video je slabo zalečenu traumu koja se pretvorila u novo, još veće zlo. Nemačka se mora promeniti a ne uništiti. Ali kako?
Zajedno sa Robertom Šumanom, luksemburškim Nemcem i francuskim ministrom spoljnih poslova (uz uticaj italijanskog federaliste Altijera Spinelija), počeo je da planira. Samo rad na zajedničkom prosperitetu može da leči traume, konkretan veliki posao, smatrao je. Evropa je počela svoju zajedničku mirovnu politiku teško i na teškoj industriji. Posle suđenja u Nirnbergu ostalo je na hiljade krupnih i manje krupnih zločinaca na slobodi. Ništa, ispostavilo se, nije bilo jednostavno. Možemo li mi koji bi hteli u EU nešto iz toga zaključiti-naučiti?
Česti susreti hrvatskog i srpskog predsednika, Ive Josipovića i Borisa Tadića, i ovaj tzv. nezvanični, kada su na mestima stradanja Hrvata i Srba, u Vukovaru i Paulinom Dvoru, izrekli reči žaljenja, bar podsećaju na evropsku ideju pomirenja. Ono bi, međutim, tek trebalo da se desi. I to ne nekim deklarativnim aktom, ne ni kroz poželjne i već uobičajene izjave zvaničnika, već »kroz život«. Sad se tu, za nas, javlja ono pitanje koje su sebi postavili Mone i Šuman: kako?
Predsednik Tadić je u Vukovaru govorio više po svojoj »ličnoj i političkoj filozofiji« nego u ime građana Srbije. Nije hteo da rizikuje da se u Srbiji neki s njegovim postupkom ne slože.
Evropska komisija je Srbiju, među mnogim negativnim primedbama, pohvalila za dobrosusedsku saradnju. Zaista, reklo bi se, veliki napredak. Tome je, koliko Tadić (i njegovi), doprineo i Ivo Josipović i većinski hrvatski pristanak da se, sa Srbijom, bar ceremonijalno, ide dalje.
No, pošto je nama naš zajednički poslovni poduhvat, naš »ugalj i čelik« i Maršalov plan, u najvećoj meri danas EU projekat, sve procenjujemo kroz to. A tu, u izveštaju za Hrvatsku u 2010, Evropska komisija jasno spočitava Zagrebu nedovoljan angažman oko povratka izbeglica, imovinskih prava i zaštite prava manjina. Obe zemlje, a posebno Srbija, još nisu završile saradnju sa Haškim tribunalom, imaju i niz sličnih problema kao što su organizovani kriminal i korupcija. Sarađuju uspešno u stvarima hapšenja i policijskih istraga. Po mnogo čemu njihova situacija i odnos razlikuju se od Francuske i Nemačke posle rata. Iako se mnogo »navija na svoju vodenicu«, Srbija i Hrvatska nisu tek žrtva i agresor, pobednik i pobeđeni. Iako je u Hrvatskoj ozvaničeno mišljenje o srpskoj agresiji, a u Srbiji stav, iako nezvaničan, o hrvatskoj nameri da se reši srpskog »remetilačkog faktora«, jasno je da su zla naneta obema stranama. Još se pominju i »količina zla«, broj stradalih, razmere uništavanja. Zato u Međunarodnom sudu u Hagu čekaju dve tužbe ili tačnije tužba Hrvatske i protivtužba Srbije. Nije, međutim, tačno da se razmere uništavanja ne mogu »prebrojati«, ne mogu izmeriti, bar kada se radi o onome što je brojivo i merljivo. Evo, to sad namerava da radi Koalicija za REKOM. Podržavaju je u tome lideri nekada sukobljenih strana. Pred njom je veliki posao koji, na neki način, još nije ni započet.
Najava da je hrvatsko tužilaštvo sastavilo optužnicu protiv određenih ljudi iz vrha JNA za napad na Vukovar više odgovara savremenom duhu »pravičnosti« da je odgovornost uvek individualna. Tadić kaže da bi Srbija svoju kontratužbu odmah povukla, ali...

Kada je govorila o holokaustu, nemačka Jevrejka Hana Arent naglašavala je da to što se desilo nije strašno samo zbog broja ubijenih već zbog namere »proizvodnje leševa«. Odrasla uz majku koja je bila ateistkinja, Arentova se sa svojim jevrejstvom susrela prisilno kada je shvatila da postoji nešto što joj ugrožava život, nešto što joj je, za razliku od njenog dotadašnjeg života, bilo »pripisano«. »Ako vas proganjaju kao Jevrejina morate da se branite kao Jevrejin.«
Na neki način i u izvesnoj meri i nama se dogodilo ovo opasno »pripisivanje« identiteta, banalna funkcionalizacija »čovečnosti«, pa čak i tzv. etničko-nacionalnog identiteta. Sada događaji i »strategije« pritiskaju da se od prošlosti raspadnutog zajedničkog identiteta okrećemo budućnosti stvaranja novog, opet i zajedničkog identiteta. Zato je, između

ostalog, dobrosusedska saradnja toliko potencirana. Naravno, ima dosta onih i u EU, a naročito izvan nje, koji tvrde da je i sama EU nedovoljno dobar primer ovog »super identiteta« i da je i dalje istovremeno žrtva suprotnih sila, približavanja i odbijanja, nadnacionalnog i šovinističkog. Možda je to upozoravajući simptom koji je predvideo još Žan Mone: »Ne pravimo koaliciju država, ujedinjujemo ljude«. Raspad SFRJ i ratovi učinili su da većina građana rezolutno odbija čak i ideju o kakvoj-takvoj jedinstvenosti u prošlosti i spremno veliča svoju ponovo stečenu »državnost«. Sve jasniji imperativ iz Brisela o regionalnom povezivanju, ekonomskoj saradnji i čak zajedničkom političkom interesu u što bržem pristupanju EU u početku je priman sa čuđenjem. Trebalo je dosta vremena da političke elite uvide ne samo da je to nemoguće preskočiti u tzv. EU agendi, već i da od toga nema ničeg
		Pablo Ruiz Picasso, Portrait de Lola, 1899.

»prirodnijeg«. Jednostavno, sam život pokazuje da se do EU stiže preko Balkana. Ne samo zbog političkog zadatka već i zbog ekonomske nužde. Rat u Evropi sredinom prošlog veka i ratovi u Jugoslaviji na njegovom kraju dokazali su da i kada ima pobednika i pobeđenih svi su na velikom gubitku. Razaranje pogađa sve, žrtava ima na svim stranama.
Žan Mone je video sve ovo: »Neće biti mira u Evropi ako se države budu obnavljale na osnovi državnog suvereniteta i političkog prestiža i zaštite svojih ekonomija... Evropske države su premale da bi svojim narodima garantovale napredak i društveni razvoj. Evropske države se moraju organizovati kao federacija i jedna ekonomska celina«.
Današnja EU je u značajnoj meri zaobišla ovaj Moneov testamentarni poziv. Naši se političari pitaju između dva izveštaja EK zašto onda od nas traže nešto što sami nisu u stanju da urade. »Zašto mi?«, koji smo ratovali do pre deset godina i to prethodnih deset? Nije da je pitanje sasvim nelegitimno, ali kakav se odgovor na njega može dati? Kakva odluka, kakav čin?

Mihajlo Mihajlov je verovao da će politički prostor ex-yu, nakon okončanja sukoba, postati ponovo mesto za jednu novu nadnacionalnu ideju. Tu nema druge šanse za normalan život toliko rascepkanih političkih i etničkih entiteta, smatrao je. Tim Džuda je odlučio da kada govori i piše o našem delu Evrope koristi naziv Jugosfera. Jer se jezikom, značenjem i idejama ne možemo razbacivati.
Stručnjaci kažu da posleratni Nemci nisu lako prihvatali odgovornost za zločine svoje države. Većina ih se više osećala žrtvama, u razrušenoj, okupiranoj i siromašnoj zemlji. Današnjim građanima Nemačke to je mnogo lakše.
Hana Arent, koja se najviše bavila temama totalitarizma, masovnog zločina zasnovanog na »naučnoj« mržnji, smatrala je da se može oprostiti samo ono što se može kazniti i da se ne može kazniti ono što se ne može oprostiti. Ajhman je u nacističkoj Nemačkoj bio jedan sasvim »normalan«, odgovoran i prilježan činovnik, izvan nje bio je monstrum, serijski ubica, »proizvođač leševa«. Tzv. tranziciona pravda jeste važna, ali se njom ne rešava problem masovno prihvatljivog zla. Razumevanje prošlosti jedino može ponuditi odgovor na najvažnije pitanje: kako se nešto tako moglo desiti u zemlji visokog stepena sigurnosti i »mirnodopske ideologije«.
Vili Brant je jednim gestom izrazio više nego hiljadama reči i milionima stranica. To je, mora se reći, neponovljivo. Ne sam čin, već sve zajedno – strašna veličanstvenost te situacije. Nacistička Nemačka nije isto što i Miloševićeva Srbija, svetski rat nije isto što i nekoliko malih ratova u bivšoj Jugoslaviji, u kojima nikome, sem nevinim žrtvama, nije lako dokazati apsolutno poštenje. Nije teško dokazivo ni to da je jedan akter, ipak, imao značajnu premoć, veću silu i ambiciozniji plan. Nije teško ni utvrditi da je ono što je ostalo od JNA delovalo protiv međunarodnog prava. Iako je dobro i »nikako ne može da škodi« ovo što rade naša dva uglađena predsednika, važno je i ne ponavljati se često. Mnogo izvinjavanja postaje vremenom »nepodnošljiva lakoća izvinjavanja«. A to može da zaustavi ono neophodno kažnjavanje, praštanje i razumevanje.

	Nastasja Radović