Tri slobode

Ovde će biti reči o preovlađujućim shvatanjima slobode uticajnijih aktera burnih zbivanja u našoj zemlji iz bliže prošlosti i sadašnjice. Zanimaju nas delatni stavovi konkretnih aktera, proizvodnja konkretnih situacija, a ne njihova dedukcija iz raznih teorija.
Usredsredićemo se na tri shvatanja slobode; dva su uobičajena u akademskim krugovima: oslobađanje od tlačenja i sloboda za stvaranje ustavnog demokratskog poretka; treći se nameće silinom volje za dominacijom, kao neka apsolutna sloboda, koja nije ograničena nikakvim normama, institucijama i procedurama.

Od prvih začetaka Srbije modernog doba pa do danas traje borba protiv gospodarenja spoljnih i unutarnjih moćnika. Već po prvom srpskom ustavopiscu iz 1805. godine, Boži Grujoviću, nova država treba da se ratosilja varvarije i zasnuje na vladavini zakona, razuma i pravde, jer »gde nema svobode tu nema života«, kako stoji u jednom fragmentu objavljenom u prvom izdanju Memoara prote Mateje (1863), nestalom iz potonjih izdanja pa i iz nacionalne istorije. Zapostavljena je i dugotrajna a plodna debata o povezanosti spoljne i unutarnje slobode, nacionalne slobode i slobode građanina, u korist mistike »zavetnog mita« o oslobođenju i ujedinjenju srpstva.
Razni oblici slobodarenja primetni su, inače, i u obe Jugoslavije. Nizale su se bune, demonstracije đaka i studenata, radnički štrajkovi, oslobodilački pokreti. Širok i snažan talas duhovnog oslobađanja u umetnosti, filozofiji i sociologiji, i u znatnom delu gimnazijskog i univerzitetskog obrazovanja, zapljusnuo je našu zemlju sredinom prošlog veka. Skoro dvadeset godina tragalo se za alternativom i kapitalizmu i »realnom socijalizmu«. Jugoslavija je sticala svetsku slavu kao mesto iskušavanja novih horizonata slobode. A krajem istoga veka postali smo povod zgražavanja masovnim sejanjem smrti i razaranja. Oba čuda ostala su bez valjanog razjašnjenja.
Borbenu formaciju fronta protiv tog talasa oslobađanja, denunciranog kao »crni talas« u kulturi, najpre čini savez staljinista i nacionalista, da bi se potom prvi okomili na druge, a zatim ovi drugi na prve. I, kako se kriza Jugoslavije bližila vrhuncu, sve očiglednija je dominacija nacionalističkih ideologija i pokreta, s parolom da nacija mora biti apsolutni gospodar na svojoj teritoriji – »svoj na svome« – s neograničenim pravom da odatle »počisti« sve druge. Tako se zašlo u ratno razaranje zemlje tokom kojeg je nastalo klupko zločina i pljačke koje nikako da se rasplete.
Uloga sile skriva se raznim mistifikacijama. Ovaj fenomen je, inače, dobrano demistifikovan još 1972. godine, na Sociološkim susretima Jugoslovenskog udruženja za sociologiju. Sažeto prikazano, Krešo Petrović, psiholog prve »zlatne« košarkaške reprezentacije (koju je Stane Dolanc nagovorio da medalju pokloni Titu), uočio je da se »u prostoru masovnog sporta« učestalim spektaklima pribavlja legitimnost poretku (to se dešava sve do danas, najupadljivije prilikom bučnih dočeka »naših šampiona«). U jezgru tog fenomena nalazi se simbioza dva »mehanizma«: zauzimanjem dominantnih pozicija u sportskim društvima od strane političkih funkcionera, gde nema bilo kakvog ograničenja moći i, s druge strane, odustajanja od odgovornosti sportskih »zvezda« za vlastitu karijeru koju predaju na raspolaganje moćnim gospodarima. Oko tog jezgra nastaju razni fenomeni, pa i militantne navijačke grupe koje su, i u miru i u ratu, udarne pesnice raznih struktura moći.
Slično se dešava i u privredi. U ime uklanjanja inače kobne »komandne ekonomije«, vlast je još u partijskoj državi legalizovala »korisne malverzacije« pouzdanih kadrova (»naši«) kojima se poverava privatno raspolaganje društvenom imovinom. Tokom ratova ubrzana je, u sklopu tradicije ratnog plena, akumulacija faktičke moći i kapitala. Potom slede talasi mutne legalizacije privatne svojine, u stvari, pljačka privatne i društvene imovine. Nekada moćnog funkcionera partijske države zamenjuje figura sve moćnijeg »gazde«. A sve u ime nacionalnog interesa, i po cenu devastacije privrede, masovne nezaposlenosti i galopirajućeg siromaštva.
Ma koliko to zvuči cinično, primetan je izvestan boljitak. Naime, umesto neposrednog raspolaganja ljudskim životom, pogotovo u sistemu gulaga, nameće se rigidni determinizam surove borbe za opstanak. Tlačenje podređenih sve do skapavanja od gladi čini se kao posledica »nevidljive ruke« a ukoliko to ne ide baš glatko ukazaće se i ruka okrutnog gazde. O tome paradigmatično svedoči sudbina pevača Milana Stankovića, zvezde domaće estradne scene i ovogodišnjeg Eurosonga. Kada gazda nije bio zadovoljan njegovom poslušnošću sledio je otkaz angažmana, uz javnu poruku bez ikakvog zazora: »Nećemo mu dati da radi sve dok ne dopuzi gladan« (Skandal, 24. avgust). Šta tek reći o sudbini anonimne »radne snage« izložene raznim vidovima »treniranja strogoće«!

Zamah kritičke misli i slobodarskih težnji, koji se ne može ograničiti na samo jednu ideju, teoriju i ideologiju, povremeno je bio veoma snažan, primerice spram provale brutalnog nasilja režima prema studentima, početkom juna 1968. godine, kada je čitav Beogradski univerzitet stupio u štrajk, tražeći sankcionisanje silnika. Bio je to, da se prisetimo, deo svetskog pokreta mahom mladih protiv rastućeg nasilja čiji je glavni simbol bio rat u Vijetnamu. Sukob je samo prividno okončan Titovom intervencijom. Nastavljen je u godinama koje slede, obračunom s »krivcima« za »kvarenje omladine« i ranije već pomenutom likvidacijom »crnog talasa«, pod geslom tući i dotući »neprijatelja«, uz razne klevete za »pomahnitalu utopiju«, prizivanje kineske »kulturne revolucije« i okrivljavanje za sprečavanje reforme koju je proklamovala partijska država. Godinama je rasla i bujala

psihoza građanskog rata, žestokih sukoba svakog sa svakim, uz jačanje svih represivnih aparata režima. Nestajali su oslonci za otpor sili i nasilju. Ipak, kako je kriza sezala ka vrhuncu, pojavili su se i zahtevi za neophodnu demokratsku rekonstrukciju partijske države. U tom smeru je bilo najprimetnije delovanje Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), prve opozicione političke organizacije (osnovana februara 1989. u Zagrebu, ubrzo je formirala svoje ogranke u svim većim gradovima zemlje). Pokrenuta je inicijativa za izmenu Ustava koja bi legalizovala slobodu mišljenja, političkog

organizovanja i slobodne izbore za parlamente u kojima bi se rešavali sporovi i sukobi (umesto na ratištu). Organizovani su i »okrugli stolovi« o Kosovu, na kojima se tragalo za rešenjem »kosovskog čvora« u sklopu demokratskog preobražaja Jugoslavije. Oslobođenje »za« traženo je u smeru uklanjanja partijske države i uspostavljanja ustavne demokratije kao poretka slobode.
Zbivanja su, kao što je poznato, krenula suprotnim smerom, kroz sve žešće i krvavije sukobe pod vođstvom ratnih režima. Internacionalizacija sporova i sukoba ubrzala je marginalizaciju domaćih aktera, pogotovo onih s univerzalnom vizijom slobode.
Kada je 2000. godine izgledalo da je stvarno počelo rušenje režima Slobodana Miloševića obnovljena je ideja o izborima ustavotvorne skupštine koja bi otvorila proces najšireg konsenzusa za stvaranje novog osnova i okvira poretka slobode. Ta ideja je ohrabrena obećanjem Demokratske opozicije Srbije (DOS) da će joj jedan od najprečih poslova nakon dolaska na vlast biti donošenje novog ustava. Nova vlast i stara/nova opozicija godinama su manevrisali usred sve haotičnijeg stanja privrede, društva i države, da bi krajem 2006. godine, doslovno preko noći, nametnuli jedan ustav koji ostaje u kontinuitetu sa starim režimom, fiksirajući se za Kosovo kao teritorijalno pitanje i suštinski simbol nacionalnog suvereniteta. Na koji način će se ukloniti mutna i manipulativna društvena svojina, kao i razne njene zloupotrebe i zameniti racionalnim oblicima vlasništva kao temeljem prosperitetne privrede i nove strukture društva, i kako će se uspostaviti ustavna demokratija, sve to je u najboljem slučaju odloženo do konačnog rešenja problema Kosova.
Načelne teme ponovo se otvaraju pospešivanjem puta k EU. Među njima su i pitanja o svojini, naročito oko denacionalizacije u čitavom razdoblju posle 1945. i oko restitucije nekadašnje privatne svojine. A nameću se, i mimo upitnika EU, i problemi nastali problematičnim oblicima privatizacije, uključiv i brutalno raspolaganje prirodnim resursima koje je vlast sklona da prodaje i preprodaje, i ne hajući za trajne interese građana, mada se rado trsi da verno zastupa organsku zajednicu predaka, savremenika i potomaka.

Kritičko suočavanje s prošlošću, pre svega sa simbiozom zločina i pljačke, zakrčeno je gomilom poraznih posledica. Uprkos porazima opstaje snažan bedem tvorevina korifeja propagande za konačno rešenje srpskog nacionalnog pitanja. Ovaj ideološki bedem osvežavaju novi nacionalni junaci.
U poplavi tekstova povodom desete godišnjice 5. oktobra pojavila se i autobiografska knjiga pukovnika »Crvenih beretki« Milorada Ulemeka, Revolution između razuma i srca. Po njemu je 5. oktobar »banana revolucija«, u kojoj strada narod, »zabludelo stado koje vode kojekakvi kvarni čobani«. Boreći se da bude »svoj na svome«, protiv raznih neprijatelja u nametnutim ratovima, narod je ostavljen na cedilu od strane vođstva bez jasnog cilja – »Imali smo pičkaste vođe, korumpirane političare, nekompetentne generale«, veli autor. Velike nade u Miloševića su se rasplinule; on je »totalno podbacio, izgubio se u ovom vihoru rata«. Vlast su preuzeli, pučem, »miševi« koji su glumili opoziciju, klevetali svoj narod, služili strane gospodare, obilno plaćeni kao »marionetska vlast«.
JSO iako »jako ubitačna mašinerija«, veli Ulemek, nije htela da puca u narod već je glumila izvršavanje naredbi više komande i domunđavala se s prevratnicima. Autor ne piše o tome šta je, i kako, konkretno radila ta »mašinerija«. Umesto toga, ruga se i »divovima« i »miševima«, uznosi svoje junaštvo i apsolutnu slobodu u odlučivanju šta će činiti, dičeći se, veli, zajebancijom. I pretenduje da dopre do suštine globalnog sveta kojim oduvek vlada moćna manjina. Stoga, zaključuje on, »danas je Srbija kolonija tih bogatih i zlih«. Kao što se nekada odljubio od muzike, ostavio trombon i uzeo tromblon, sada, kada se našao u zatvoru, uzda se u nadolazeću slavu od »literarnog rada«, za zatvorske uslove inače enormna produkcija (objavio je preko deset knjiga). Prodaja teče preko razgranate mreže kioska štampe i popularizacija preko feljtona u naklonjenim medijima.
Knjigu svetski slavnog filmskog režisera Emira Kusturice, Smrt je neprovjerena glasina,

prati slavlje bez presedana u našoj kulturnoj istoriji. Najavljena je još pri ulasku u štampu. Pojavila se ubrzo, na ovogodišnjem Sajmu knjiga. Štampana je u izdanju najtiražnijeg dnevnog lista, Večernjih novosti, u tiražu od 30.000 primeraka. I već prvog dana proglašena je za hit sajma. U pohvalama su se iz dana u dan nadmetali najtiražniji štampani i najfrekventniji elektronski mediji. U intervjuu Politici (31. oktobra), kao priznati umetnik, autor prisvaja ulogu »neprikosnovenog svedoka«. Slavlje je dobacilo i do štampe za decu (Danas, 9. novembar). Nizali su se hvalospevi – na B 92, TV Avali, Studiju B... Hvali se ne samo knjiga već i beogradska premijera opere »Dom za vešanje« koja je posle pariske praizvedbe ostavila »svet bez daha«, a u Beogradu se od ovog »overenog genijalca, očekivalo vrlo mnogo, a dobilo još više« (Puls, 19–26. novembar). Već se pojavilo i drugo izdanje knjige koje se reklamira kao hit godine. Autor samog sebe uzdiže do nebesa – »mit o meni« kao neukrotivom buntovniku (RTV, 17. novembar). A šta se nalazi u samoj knjizi?
		Pablo Ruiz Picasso, Le Cavalier, 1957.

Nadahnuto i plastično pripovedanje o životnom putu, od odrastanja u marginalnim predelima Sarajeva, preko prvih mučnih koraka u javnom i umetničkom životu, od sarajevske potkulturne scene, uzleta »novog primitivizma« i »nadrealizma«, do svetska slave, domaćih i međunarodnih nagrada. Poput negovanih legendi o »crnim biserima«, čitaoca svakako može da impresionira ispripovedano brušenje nacionalnog i planetarnog dragulja, i ne samo u umetnosti. Kusturica se diči i svojom ulogom u istorijskim zbivanjima, od posredovanja između Ćosića i Izetbegovića do saradnje s Miloševićem. Ima i osobeno tumačenje ovdašnjih ratova, naročito u Bosni i Hercegovini, koje izvodi iz »dramaturgije kafanske tuče«, kao odbranu malog brata s Balkana od strane Velikog brata sa Zapada. Otuda neskriveni gnev prema Zapadu. I to ne samo zbog uloge u nedavnim, nego i u ranijim ratovima, u kojima kudi Tita a hvali Dražu. Propoveda i čvrstu geopolitičku viziju, da je krajnje vreme da se zaustavi neprekidno širenje Zapada prema Istoku, da je to misija moćne pravoslavne Rusije, jer ako takva sila propadne krahiraće čitav svet.
Polazeći od inače razumne tvrdnje da za rat ne može biti odgovorna samo jedna strana, Kusturica ulaže mnogo truda da umanji odgovornost srpske strana, pa i samoga Miloševića. Poput Ulemeka, i on se vajka zbog izgubljenih iluzija u grandiozni lik »srpskog Vožda« – »ličio je na čovjeka koji ima viziju« – a u stvari je »samo pedantan« i »servilan prema supruzi«. Slično je i gnušanje prema »marionetama« i »miševima«. Nasuprot njima, »voli dosljedne i jake ljude«. Takvim naročito vidi samoga sebe, kao apsolutno slobodnog umetnika i propovednika. Ne preza ni od vlastite apoteoze, pretenzije na bliskost bogovima (naslov jednog poglavlja autobiografske knjige je »Sin Dionizijevog oca«).
Oni koje tišti ratno sejanje smrti i gomilanje životnih nevolja mogu u ovom štivu naći izvesnu utehu, što sugeriše već sam naslov knjige, kao i nadu u izbavljenje, pod vođstvom jakih ličnosti i moćnih država.
Za razliku od Legije, koji zvuči kao eho prošlosti, Kusturica odjekuje kao glas budućnosti, s pozicije velikaša koji vlada s vrha planine, sa svojom oružanom pratnjom, svojim gradom i železnicom, gde prima domaće i svetske velikane, te nastaje neko novo svetilište, a i sam im uzvraća posete. Za razliku od Legije, koji se izgleda zasitio ratovanja, Kusturica povremeno pokazuje sklonost ljutom boju, u prvom redu protiv »miševa«, što je najupečatljivije izrazio na februarskom mitingu 2008. u Beogradu, u sasluženju s tadašnjim premijerom Koštunicom, odakle je rulja »patriota« krenula u rušenje i paljevinu.

*

Izvesno je, dakle, da postoji različito shvatanje i praktikovanje slobode. Dok su prva dva oblika slobode imala uspone i padove, dotle onaj treći svim silama nastoji da, uprkos poraznim posledicama, zadrži dominantnu poziciju u sklopu vladajuće ideologije. Inače, samo postojanje vladajuće ideologije pouzdan je znak ugrožavanja ljudske slobode. Silovito nametanje ove ili one ideje ili ideologije, kada to čine i slavni autori, ne može izbeći slavlju sile.
Naše ukupno stanje se, očigledno, ne može promeniti ako se ne obnovi kultura. Uvid u konkretne borbe za i protiv slobode podstiče izoštravanje merila za procenu smera istorijskih trendova. To je put za nalaženje pouzdanih oslonaca – i u svetskoj i u vlastitoj kulturi – za izbavljenje iz zabrinjavajućeg stanja.