Povodom jednog suđenja

(Bez)lični slobodari

Književnik Vladimir Arsenijević nas je ovih dana suočio s jednim važnim pitanjem, o ulogama koje »igramo« u ovdašnjim zbivanjima. »Mislim«, veli on, »da nam je svima već dosta glumljenih istih uloga iz godine u godinu. Sve priče su se odavno već istrošile, sva oduševljenja su prošla i nemoguće ih je vratiti, nemoguće je glumiti nešto što je prošlo, preostalo je samo da uradimo ono što je na nama« (Danas, 13–14. 11. 1999). Za jednog književnika je razumljivo da ga najviše zanima »glumljenje uloga« u umetničkim tvorevinama, ali Arsenijević govori i o ulogama u svakidašnjem životu, što je bliže mom zanatu pa o tome želim i sam nešto da kažem.
Podsticaj za ovaj tekst našao sam u pitanju književnika Arsenijevića i, još više, u sudbini jednog drugog Arsenijevića, slikara Bogoljuba Arsenijevića kome se, takođe ovih dana, sudi u Valjevu. O kakvim ulogama je reč u ovom suđenju i oko njega? Šta mi o tome znamo? Šta je gluma, a šta stvarnost? Šta je istrošeno, a šta nije?
Pokušaj odgovora na ova pitanja počiva na neposrednom posmatranju čitavog toka suđenja u Okružnom sudu u Valjevu (28. oktobra, 11, 12. i 15. novembra 1999) i na drugim izvorima značajnim za osnovnu temu ovog teksta.

Već sâm izbor suđenja za posmatranje i analizu nije lišen znatnih teškoća. Naime, u toku su mnoga suđenja, i pred redovnim sudovima, a još više pred sudijama za prekršaje (proglašenim za »preki sud«, zbog ishitrenog postupka i drakonskih kazni). Izbor sam donekle suzio na suđenja organizatorima i učesnicima mitinga, novinarima i medijima. Ustanovio sam da ni poveći broj posmatrača i analitičara, čak ni čitavi instituti ne bi bili kadri da obuhvate sva suđenja, čak ni reprezentativan uzorak, jer je samo u nekoliko proteklih meseci bilo, samo kod sudije za prekršaje, bezbroj suđenja, pre svega organizatorima mitinga u Čačku, Leskovcu i Valjevu. Protiv pojedinih građana pokrenuto je i po više (i preko deset) postupaka. Samo protiv lista Glas javnosti podneto je oko pedeset prijava. Nižu se i procesi novinarima i medijima u Beogradu, Boru, Sokobanji, Kikindi, Novom Sadu, Nišu, Čačku, Kraljevu... Ima i bizarnih skandala, kao što je hapšenje Dese Trevisan, dugogodišnje dopisnice londonskog Tajmsa, koja je svojevremeno proterana iz zemlje. Ima i golog nasilja, od prebijanja do ubijanja (ubistvo Slavka Ćuruvije i dalje je nerasvetljen presedan). Da i ne pominjem takođe brojna suđenja u vezi s ratom na i oko Kosova. Argumentacija izložena u jednom dijalogu i na sednicama Građanskog parlamenta Srbije, o čemu je već pisala Republika, navela me je da izbor »slučaja« suzim na suđenja Bogoljubu Arsenijeviću i Ivanu Novkoviću, organizatorima mitinga u Leskovcu i Valjevu, s tim što je onaj prvi i vremenski prethodio drugom. Pretpostavka je da oba »slučaja« bolje od drugih izražavaju suštinu ne samo tekućih sudanija, nego i ideje i htenja organizatora i učesnika mitinga, i da se suština zbivanja tu može videti bolje nego na suđenjima koja imaju izrazitu nacionalnu komponentu (recimo, suđenja Albancima ili Srbima).
Beskrajnu sudaniju teško je, inače, drukčije razumeti nego kao deo kobnog vrtloga nasilja kojim smo zahvaćeni više od deset godina. Sila, kada se jednom oslobodi spoljnih ograničenja i unutarnjih kočnica, očigledno, dobija snagu stihije koju nije u stanju da savlada, sputa, čak ni bitno ograniči ni druga sila, veća i jača, nego i ona postaje deo istoga vrtloga.
Suđenje u Valjevu, svakako, nije dovoljno da bismo odgovorili na sva postavljena pitanja, ali, verujem da ću to dokazati, ono je više nego dovoljno da se na neka pitanja odgovori a druga što konkretnije postave.

Starozavetno geslo – »oko za oko, zub za zub« – smatra se, pogotovo u pravnoj literaturi, za trag varvarstva koji civilizacija nastoji da savlada sistemom prava i pravosuđa. Time se oštećenom oduzima pravo da se sam namiri i utvrđuju norme i procedure za legalno i legitimno suđenje. U principu, isključeno je da sâm sud bude sredstvo ili zaklon za odmazdu. Suđenje u Valjevu je pokazalo da se baš tako nešto ovde dešava.
Tokom suđenja je ustanovljeno da je jednom policajcu, Dejanu Lukiću, oštećen jedan ili dva zuba, bez uverljivih dokaza da je to učinio Bogoljub Arsenijević. Nasuprot tome, izneti su dokazi da su Arsenijeviću prilikom hapšenja (17. avgusta) slomljeni vilica i rebro, iščašena ruka, povređen bubreg, izazvano više kontuzija i unutarnje krvarenje, ali sve to nije predmet suđenja. Ne znaju se ni počinioci premlaćivanja, niti je pokrenut postupak da se oni pronađu. Povrh svega, toliko povređeni Arsenijević (uz to još i diskopatičar pre hapšenja) sve vreme je u zatvoru, bez odgovarajuće lekarske nege. Molbe da se brani sa slobode i da mu se pruži odgovarajuća nega ostale su uzaludne. Čak i posle izricanja presude Arsenijević je zadržan u zatvoru. Imajući u vidu zdravstveno stanje, nije izvesno hoće li izbaviti živu glavu.
Na delu je, dakle, surova odmazda, surovija od starozavetne, koja je održavala izvesnu ravnotežu (»zub za zub«). Ovde se za jedan ili dva povređena zuba poseže, mimo suda i zakona ili uz njihovu pomoć, za čitavom glavom, životom. A sud ne reaguje na odmazdu i, više od toga, sudi samo Arsenijeviću. Zašto? Čemu ovo suđenje? Kakva je njegova uloga i ko kakvu ulogu ima u svemu ovome?

Kako već zakon predviđa, sve uloge su pokrivene. U suđenju učestvuju Veće petorice, kojim predsedava Mitar Đenisić, tužilac Miroslav Milaković, optuženi Bogoljub Arsenijević, četiri advokata (Branislav Tapušković, Nataša Rašić, Vladimir Rajković i Luka Aćimović), dva veštaka (lekari Dobrila Dimitrijević i Miloš Stefanović), svedoci (devet policajaca i dvanaest građana), novinari i građani.
Prema optužnici, a s pozivanjem na Zakon o javnom redu i miru, optuženom se stavlja na teret da je 12. jula 1999. u Valjevu organizovao »miting protiv vlasti« i potom pokušao da »osvoji« zgradu Skupštine opštine i pri tom ometao policiju u vršenju službene dužnosti i nekolicini naneo teške povrede, zbog čega je zaprećeno kaznom od najmanje pet godina zatvora.
Tokom suđenja jedino je pouzdano utvrđeno da je Arsenijević organizovao miting. Ustanovljeno je i da su petorica policajaca zadobila izvesne povrede (jednom je oštećen

zub – jedan ili dva – drugom prignječena noga, trećem trbuh, četvrtom je optuženi držao pendrek, a petom je ćuškana i zbačena šapka sa glave). Najviše dokaza izvođeno je oko povrede zuba. Svedoci policajci su tvrdili, upadljivo kontradiktorno, gde i kako se to dogodilo. Tvrde da je povreda nastala pikslom (pepeljarom) koja je bačena s kraja na kraj jednog inače tesnog hodnika punog ljudi, baš pravo na zub policajca. Bilo je i bizarnih izjava (da je pepeljara letela »poluhorizontalno«, da je hodnik dug preko deset metara, u svakom slučaju manje od pedeset metara, da je leteći predmet bio čas od plastike, čas od kristala itd.). Nije, pak, dokazano da je »predmet« bacio Arsenijević. Svedoci su čak uverljivo dokazivali da ta povreda nije ni naneta u hodniku nego neznano gde i od koga. Bizarno je bilo i izvođenje dokaza o povredi stomaka, i to kolenom, koje optuženi jedva podiže, zbog diskopatije, a i inače bi teško mogao da dosegne stomak osobe više od njega dvadeset santimetara, i još da nanese
		Salvador Dali, Divine Comedy, Purgatoire Canto 14, A Spirit Questions Dante, 1960.

više udaraca, kao rafalom. Još neobičniju ulogu ima navod da je optuženi čitavih dvadeset minuta držao pendrek jednom policajcu (i time ga sprečavao u vršenju dužnosti), a čitav događaj je trajao desetak minuta). Šta tek reći o ćuškanju i padu šapke jednog policajca kao – krivičnom delu!
Svako je imao svoju ulogu u ovom suđenju. Posle dokaznog postupka tužilac je ostao pri optužnici. Optuženi je posle njegove reči (12. novembra) zahtevao da se prekine »cirkus« i da ga vrate u zatvor. Tek na ubeđivanje advokata pristao je da i odbrana kaže svoju reč. Advokati su dokazivali da navodi optužnice nisu dokazani. Ukazivali su, takođe, na neuverljivost navoda optužnice i navoda svedoka policajaca. Doveli su u pitanje i sâm Zakon o javnom redu i miru koji štiti isključivo policiju, ali ne i građane. Problematična je i regularnost suđenja, pre svega ograničavanjem javnosti (prilaz zgradi suda a ne samo ulaz bili su pod velikim nadzorom policije koja je »filtrirala« publiku, čak i hapsila posmatrače, na primer, Vericu Barać, predsedavajuću Građanskog parlamenta Srbije). Zbog svega toga predložili su da se optužnica odbaci a optuženi oslobodi.

Arsenijević je svoju završnu reč započeo rečima: »Nije mi dozvoljeno da se lečim, a dozvoljeno je da pričam«. U govoru koji je trajao oko pola sata najmanje je reči o povredama, uskraćivanju lekarske pomoći (samo je vilica sanirana) i torturi kojoj je izložen. »Ja nikada nisam bio bolestan«, kaže, »a sada sam prinuđen da budem bolestan, fizički, a ne psihički«. »Ne plašim se zatvora i ne tražim da me oslobodite, već da se lečim i izlečim, a od svoje odgovornosti ne bežim.«
Težište Arsenijevićeve završne reči je u njegovom viđenju uzroka zla i razloga borbe za oslobađanje od zla. U svakom čoveku, kaže on, postoji u mozgu jedan nekontrolisani deo iz kojeg izvire zlo, a ono je naročito pogubno kada se otme svakoj kontroli, pogotovo kod ljudi na vlasti. Baš to se nama dešava, ističe Arsenijević, kroz totalitarnu vlast Slobodana Miloševića. Pored mnogih nevolja koje je ona proteklih deset godina donela mnogim građanima i čitavom narodu, izopačavajući i sâm narod, ona ugrožava i goli ljudski život. To je očigledno i u mom iskustvu, ističe Arsenijević. Oni koji me progone, a naročito tužilac, ne vide mene i stanje u kojem se nalazim, već samo predmet koji treba uništiti. To je uloga gonitelja, tužitelja i presuditelja. Uloge su jasne.
»Gadi mi se taj čovek demon«, kaže Arsenijević o Miloševiću kao protagonisti »animalnog nasilja«. »Vera mi ne dopušta da sve kažem«, dodaje on, ali u tamnici ne mogu govoriti, već samo u sudnici. »I ja sam Miloševićeva posledica, zato ću uvek biti protiv njega, zbog toga sam i organizovao miting.«
Vrhunac dramatičnosti u ovoj reči nastupa onda kada iskreni vernik otvara pitanje o suprotstavljanju sile sili. I 19 država je primenilo silu, opominje on. Zašto i narod ne bi polagao pravo na silu da bi se oslobodio zla. Spreman je da u borbi za ličnu i opštu slobodu rizikuje vlastiti život, sve što voli (decu, žene, poziv, posao). »Lično bih se odrekao čitavog svog života, samo kada bih mogao da eliminišem Miloševića kao demona«, kaže Arsenijević. Ali, ističe on, ni miting ni »oslobađanje« Opštine nisu ni računali sa silom, niti su je primenili. U mom životu, naglašava samouki slikar, sve je u znaku građenja (»kuća je puna raznih alata i rukotvorina«), a ne rušenja. (Ovo potvrđuje i činjenica da je Arsenijević do sada oslikao preko 5.000 m2 u više od deset crkava.) Sve vreme, i na mitingu i posle njega, smirivao je strasti i odvraćao od primene sile, što je tvrdila i većina svedoka. Hteo je da na ulaz u zgradu stavi na mitingu usvojeni proglas, kao znak »oslobađanja«. U tome je silom sprečen. Tek kad je Arsenijević »podboden« pendrekom, na ulazu u zgradu Opštine, gde je pokušao da »okači papir«, nastala je gužva u kojoj je bilo i povređenih i materijalne štete. I tada je Arsenijević pozivao na izbegavanje nasilja, što su potvrdili takođe brojni svedoci.
Na kraju se izvinio zbog dužine govora na šta je prinuđen jer se radi o njegovoj glavi a nada se da će uticati i na presudu, »ako dâ bog«.
Ne znam šta će dati bog, ali za sada nema dobra za ovog »božjeg čoveka«. Dok je govorio nije se moglo ni naslutiti koliko je telesno izmrcvaren čovek iz kojeg slobodno govore vera, uverenje i nada u pravedan izlaz iz dramatične klopke u kojoj se i sam obreo.

I na samom kraju suđenja (15. novembra), neposredno pred izricanje presude, pokazalo se koliko je Arsenijević nepredvidljiva ličnost. Samo što je predsednik Veća ustao, kao i svi u sudnici, i započeo ritual – »U ime naroda...« – Arsenijević je zatražio da se sud izjasni o jednoj stvari. Naime, pred ulazak u sudnicu dvojica mladića su mu rekla da su oni povredili policajce i spremni su da za to preuzmu odgovornost. To je sudija izdiktirao u zapisnik. Sledilo je izjašnjenje tužioca; on je rekao da »nema ništa protiv«. Na to je advokat pošao da pozove pomenute mladiće, ali ga je Arsenijević zaustavio, rekavši da je samo hteo da izazove tužioca da pokaže koliko on sam veruje u zasnovanost svoje optužnice. Budući da je pokazao da u to ne veruje, neka svi vide na osnovu čega mu se sudi.
I presuđeno je – tri godine zatvora i produženje pritvora.
Ovaj gest Arsenijevića doveo je do ruba šoka sve prisutne, uključujući i pisca ovih redaka. Doduše, bila su moguća iznenađenja. Već na samom početku suđenja Arsenijević nije krio svoj krajnje negativan stav prema vladajućem režimu, naročito prema njegovoj personifikaciji Slobodanu Miloševiću. Sve vreme se ponašao kao slobodna ličnost. U toku dokaznog postupka načinio je, za prilike u kojima se sve ovo dešava, nekoliko neobičnih gestova. Jednom svedoku je rekao da pozdravi ujnu. Drugoga, koji se vajkao da jedva preživljava zahvaljujući kozi, pitao je da li prodaje sir. A komandira policijske stanice, Savu Lukića, s kojim je na dan mitinga imao sastanak (»na otvorenom mestu i bez svedoka«, da se dogovore da policija ne dira ozvučenje i da ne bude nasilja), upitao je zašto je u jednom trenutku rekao da sastanak nije bio »ljubavni«. Ispostavilo se da kruže glasine, čak i pisani »materijali« o raznim »nepodopštinama« optuženog, pa i da je homoseksualac.
Pored onoga što sam čuo na suđenju – da je Arsenijević rođen 1955. godine, da nosi majčino prezime i da dugo nosi nadimak Maki, da ima petoro dece i da nije osuđivan – nastojao sam da saznam i nešto više o njegovoj ličnosti, iz prigodnog »samizdata«

valjevskog Otpora i kazivanja rođaka i prijatelja. Prema kazivanju njegovog starijeg brata Branka, koji je i sâm kažnjavan zbog mitinga, nadimak ima veze s borbenošću koju je od malena pokazivao, što bi moglo imati veze sa »makljanjem« (ili »makizarima«). A u zavičajnoj Radničkoj koloniji gde su bile česte »sirotinjske igre«, bilo je i »makljaže«. Maki je svoj bunt izražavao i pisanjem grafita protiv »komunističkog režima«, još 1978. godine. I potonjih godina je na javnim skupovima pravio »ispade« protiv autoriteta (recimo, Stipe Šuvara, ondašnjeg predsednika CK SK). Godine 1988. je na izlogu svoje štamparije objavljivao neobični list Izlog, protiv režima i manipulacije. Posle prvih »slobodnih izbora« rugao se manipulaciji »presvučenih komunista«, a naredne godine ponovo ispisuje po gradu grafite (»SSloba«, »SSocijalisti«). U Radničkoj koloniji 1992. priređuje spektakl, proglašavajući »Republiku koloniju«, ocrtava granice, menja nazive ulicama, imenuje vladu, a sebe proglašava za
		Salvador Dali, Divine Comedy, Biblia Sacra 41, Inter filios dei affuit etiam satan, 1969.

diktatora. Podiže i spomenike, Miloševiću u vidu velikog falusa, a Šešelju u obliku crvene zadnjice. O svemu je obavestio policiju, a komandiru Lukiću obećao da će doći u policijsku stanicu čim završi program, što je i učinio, a potom bio uslovno kažnjen.
Što sam više saznavao o Makijevoj biografiji tako su mi bivali sve jasniji razlozi i motivi njegovog bunta. Iz sećanja su navirali prizori iz iskustva nekadašnje »kontrakulture«, naročito protagonista »smešne revolucije« koji su svojom slobodom izražavanja, pre dvadeset i trideset godina, »potresali« javna mesta, i sudnice, velikih gradova čitavog sveta (Berlina i Čikaga, na primer). Mislio sam da je sve to već odavno zaboravljeno i nestalo, ali je odjednom iskrsavalo, i to u nevelikom Valjevu, inače retko urbanizovanom srpskom gradu, i to još u njegovoj Radničkoj koloniji. U stvarnosti, pak, nestaje i sama Kolonija (izgrađena nakon »onog rata«), pogotovo prilikom nedavnog NATO bombardovanja valjevskog »Krušika« (»namenske industrije«). (Sticajem okolnosti, sutradan po izricanju presude, na RTS-u sam posmatrao kako Milutin Mrkonjić, u retko svečanom odelu, preslišava graditelje o rokovima obnove porušenog naselja – valjevski šereti ga nazvaše »Mrkonjić grad«, dok predsednik opštine tvrdi da će svaki stanar dobiti poneki kvadrat više nego ranije.)

Ovo suđenje podsetilo me na jedno od pre četvrt veka, takođe u Valjevu, kojem sam prisustvovao, jer se sudilo učesnicima u jednom događaju u kojem sam i sâm sudelovao. Sudilo se pesniku Dragoljubu Ignjatoviću, zbog izlaganja na Zimskim filozofskim susretima, na Divčibarama kraj Valjeva, februara 1974. godine, u kojem je bilo reči i o poraznim rezultatima vladavine ondašnjeg režima. U tim rečima su organi gonjenja videli »širenje lažnih vesti i uznemiravanje javnosti«. A kada je Ignjatovićev branilac, advokat Srđa Popović, u jednom trenutku odbrane rekao da se i sâm uverio da su tačni neki navodi njegovog branjenika (recimo, o stanju poljoprivrede) u šta se uverio putujući u Valjevo, i sâm se našao na optuženičkoj klupi. Obojica su osuđeni, prvi bezuslovno a drugi uslovno, ali ni prvi nije »odrobijao« svu kaznu, jer je između ostalog uvažena činjenica da je slabog zdravlja. Tadašnja vlast imala je, izgleda, ambiciju da, barem pred svetom, izgleda bolja nego što jeste. Zbog toga je i tadašnje suđenje imalo izvesnu formu, čak je poštovana i javnost suđenja (prisustvo i stranih novinara).
Ne znam kako su izgledala davna suđenja. Čitao sam kako su bila »montirana« a kazne proizvoljne i surove, kao i tortura tokom istrage, na samom izdržavanju kazne, da je za mnoge tortura bila doživotna, a protezala se i na članove porodice, prijatelje, kolege i komšije. Neposredno sam pratio brojna suđenja studentima, učesnicima »studentskog bunta ’68« (posebno »trockistima«), profesoru Mihailu Đuriću, režiseru Lazaru Stojanoviću i pesniku Gojku Đogu. I tu je bilo vidljivo ne samo da se sudi za »verbalni delikt«, nego i da su procesi montirani a kazne voluntarističke i surove. Ali, primetan je bio i trud tužilaca i sudija da se zadovolji barem minimalna forma ako već ne i zdrav razum i logika na kojima pravo počiva.
Suđenje Arsenijeviću lišeno je bezmalo svake forme. Tužilac i sudije nisu pokazali čak ni primetniju prilježnost u obavljanju svojih uloga. Kao da im nije dovoljno preteća zakonska oznaka »organizatora«, pa svojevoljno inkriminaciji dodaju i ozloglašenu reč – »kolovođa«, koje nema ni u ovako problematičnom zakonu. Ponekad je izgledalo kao da se dosađuju, da samo »odrađuju« neki posao za koji oni i nisu odgovorni. Sudija je dopuštao, bez opomene, dobacivanja iz redova policajaca. A čim je završio pretres, i ne ustajući, zapalio je cigaretu, dok je tužilac bez zazora muljao žvaku za vreme čitanja presude. Bio je i jedan »ispad« u korist optuženoga. Kada je, nakon završetka dokaznog postupka, predsedavajući sudija Đenisić odbio zahtev optuženog i njegovih branilaca da se dalje brani sa slobode, radi preko potrebnog lečenja, sudija porotnik Žarko Bošković, inače nastavnik likovnog obrazovanja iz Lajkovca, glasno je bogoradio da se angažuju lekari. Predsedavajući sudija je stvar »presekao« rekavši, s primetnom dozom cinizma, »da ako je izdržao tri meseca može još tri dana, do izricanja presude«. Ali, i posle izricanja presude, osuđenik je lišen odgovarajuće medicinske pomoći, iako je, kako je upozorio advokat Tapušković, osuđeni Arsenijević »bolestan na smrt«.
Očigledno, kada se gaze civilizacijske norme, ignorišu ljudska prava, zdrav razum i logika, moral i humanost, tada se naprosto gaca i po bilo kakvoj formi, kao po razgaženoj kaljuzi, komotno i brutalno, kao da su na delu marionete koje ne odgovaraju lično za uloge koje objektivno igraju. Možda će se, jednoga dana, i u ovakvim slučajevima pojaviti pravdanja da su »samo izvršavali naređenja«, ne hajući da ona ne bi bila izvršena da nije bilo baš njih kao – izvršilaca.
Mada mi je poznato kako se već godinama udaljavamo od sveta i savremene civilizacije, ne prestajem da se čudim odsustvu bezmalo svake brige za ugled ljudi i čitave zemlje ne samo pred svetom, nego i pred vlastitim građanima i narodom. Ima li sudije i suda koji će povratiti dostojanstvo pravu i pravosuđu? Ne mogu, i neću, da prihvatim zloguke proroke da u Srbiji i među Srbima nema baš nikoga da se i činom, a ne samo rečima, suprotstavi bujici bezakonja.

Za surovu odmazdu i brutalnu kaznu nisam mogao da nađem motive i razloge u onome što sam mogao da slušam i gledam. Zašto baš Arsenijević? Nisu od veće pomoći bili ni neki »prateći« događaji. Naime, Politika je 20. avgusta objavila tekst državne agencije Tanjug, prema kojem je Arsenijević »samouki huligan« koji »po urgentnoj direktivi Vesne Pešić« zauzima lokalnu vlast. Tada je, inače, i sama Vesna Pešić bila izložena žestokoj kampanji, zbog tobožnje pretnje vrhu vlasti »rumunskim scenarijem«. Tim povodom je predsednik Narodne skupštine i direktor moćnog »Jugopetrola« Dragan Tomić izrazio čak bojazan da može doći i do »trovanja na sednicama« (o tome je Republika već pisala). Da bi Arsenijević bio prikazan u što mračnijem i opasnijem obličju, u istom tekstu Tanjuga (Politike) stoji da je on »na Petrovdan u Valjevu pozivao na miting istomišljenike i rasturače lokatora NATO avijacije da na silu osvoje zgradu Skupštine opštine«. U ovom tekstu se i ne pominju »teške telesne povrede« policije – to će se tek kasnije pojaviti u spisima, već je poenta na »lokatorima NATO avijacije« i »direktivi« Vesne Pešić, kako stoji na istom mestu – »američke heroine«.
Zastrašujuće insinuacije, međutim, nisu impresionirale lokalnog sudiju za prekršaje Aleksandra Jovanovića da barem donekle zaštiti ugled Bogoljuba Arsenijevića, makar od insinuacije da je »samouki huligan« (Politika i njen direktor Dragan Antić kažnjeni su novčanom kaznom). Ali, ovaj događaj više govori o tome da ne mora svaki sudija da bude mehanički sprovodnik bilo čije volje, nego što rasvetljava stvarne razloge i motive za ovaj montirani politički proces.
Biće da se razlozi kriju u samom mitingu, njegovom sadržaju i formi. Miting je, kako su i brojni svedoci rekli, izražavao spontana osećanja i htenja više hiljada građana, a ne samo njegovog inicijatora i organizatora. »Jeretičke« ideje su slobodni izbori, suđenje Miloševiću i samooslobađanje građana. Mitinga je bilo u mnogim mestima, ali bez ovoliko »frke«; ona je, izgleda, usledila zbog »direktne akcije«, izglasavanja dokumenta koji je inače u velikom broju deljen uoči mitinga, a još više »pohodom na opštinu«, kako bi se »overio znak« da su konkretne promene već počele, barem time što će se na ulazu u zgradu »okačiti« pomenuti »papir«.
Dok sam slušao Arsenijevića i nekoliko svedoka odbrane o »pohodu na opštinu« s namerom da na njenom ulazu »okače papir« navirali su mi iz pamćenja slični prizori. Najupečatljivija je legenda o događaju od pre skoro pola milenijuma, kada je 1517. Martin Luter na vratima crkve u Vitembergu »okačio« svoj »papir« (95 teza o neophodnosti reforme). Mada Srbi nisu Nemci, niti je Valjevo Vitemberg, a i prošlo je mnogo vremena, ostaju prizori bunta koji u nekima bude nadu, a kod nekih izazivaju strah od – »reformacije«. Luterov »papir«, kao što je poznato, bio je izraz i znak vremena dubokih potresa i promena. I biće da je u našem slučaju strah od promena, čak prava strava, nadjačao nadu u promene. One koji su izrazili nadu trebalo je »ubiti u pojam« kako bi se zatrla i sama pomisao na promene.
Verovatno se nadolazećim promenama sadašnjeg režima može barem donekle objasniti golema strava, veća nego u pomenutom prizoru iz »mračnog srednjeg veka« kada je Martin Luter, neometan, »okačio« svoj »papir«, a da nije potom ni suđen. Tok i ishod reformacije takođe su poznati, ali dalje asocijacije i analogije ne bi bile od pomoći da proniknemo u moguće tokove i ishode ovdašnje »reformacije«. Ona ostaje i dalje nekima nada a za neke – bauk. Nisam prisustvovao samom mitingu, ali po držanju nekih svedoka, na primer Marije Zarić i Stojanke Mijanović, koje su govorile kako ih je miting ozario svetlom nade u slobodu, shvatam i strah onih koji bi tu svetlost što pre da utule.
Iz straha od svetla nade u slobodu i demokratske promene, izgleda, izviru konture zamišljene uloge Bogoljuba Arsenijevića u »srpskoj reformaciji«. Strasni slobodnjak, nekontrolisana i neobuzdana ličnost, uz to još i veoma artikulisana – moralno i intelektualno, ali i politički – »podobna« je meta za odmazdu i ritualno kažnjavanje. Da bi meta bila što živopisnija – a delovala što opakije – dočaravana je i figura starozavetnog Golijata koji neviđenom snagom sve pred sobom ruši i tamani. Tako i valjevski Golijat bije policajce – hrpimice. U toku suđenja pominjali su i »stenu« ili poveću kamenčugu kojom mahnito vitla (pokazalo se da je nekolicina ljudi podigla neki komad betona, ali ga netom i spustila).
Među pokretačima i monterima ovog sudskog procesa izgleda, da se pomognemo terminima poljskog publiciste Kapušćinjskog iz analize raspada carstva u Etiopiji, preovlađuju »rešetkaši« nad »stolašima« i »plutašima«, najjači su oni prvi koji bi da uzapte ne samo izrazito slobodne ličnosti već i da zatru svaku nadu u promene.

Pored već pomenutog ograničenja i ugrožavanja principa javnosti suđenja, bolje ne stoji ni ono što se naziva širom javnošću. Režimski mediji su pre suđenja dolivali ulje na vatru, kao da spremaju raspeće Isusa ili lomaču za »pomahnitalog« odmetnika; o samom procesu su ili ćutali ili objavljivali samo škrte vesti. Ni ostali mediji se nisu baš naročito potrudili da pažljivije prate čitav tok suđenja i objave kako celovitije informacije tako i analize čitavog događaja. Mnogi domaći i strani mediji, prisutni na samom mitingu, nisu se uopšte pojavili na suđenju. Pojavili su se i senzacionalni a netačni navodi, recimo, da je »nekoliko hiljada« građana ostalo pred Sudom 28. oktobra (Nedeljni telegraf, 3. 11. 1999). Ima i paušalnih ali odsečnih ocena: »Ranije se za uvredu kralja dobijalo upravo toliko: tri godine!« (Duga, 2. 11).
Korektnošću se izdvajaju dnevnik Danas i nedeljnik Vreme (naročito od 11. septembra), kao i lokalna mesečna revija Kolubara, koja ocrtava konture urbane javnosti.
Revija Kolubara prati i miting i potonja zbivanja, a i samo suđenje. U broju za avgust Ljiljana Kecojević piše kako se »sve uskomešalo i uzavrelo«, uz odgovarajuću istorijsku reminiscenciju – »Maki kao Gavroš na komunalnoj barikadi«. Branko Vićentijević samim naslovom nagoveštava značenje mitinga – »Početak bune na dahije«. Zapisano je, takođe, da su na dan mitinga lokalne vlasti bile na gozbi u obližnjoj Valjevskoj Kamenici; nema ih na mitingu, pa ni u zgradi Skupštine opštine, da je brane od buntovnih sugrađana. Navodi se i podatak da je iz redova odbornika potekla i jedna osuda »vandala i huligana«, s upadljivom primesom socijalne mržnje, kao da su »sve počeli oni iz Kolonije, što nuždu vrše van kuće«. Pomenute su i lokalne glasine da iza mitinga stoji SPS, čak i UDBA. A u novembarskom broju Zdravko Ranković podrobno i objektivno prikazuje početak suđenja.
I ono što je objavljeno mahom se tiče vlasti. Kritika vlasti, međutim, zaobilazi suštinu

događaja i zbivanja. Ne samo što nema pokušaja da se prikaže i pronikne u razloge i motive svega onoga što čini vlast, nego i njeni objekti ostaju sasvim po strani. Nema ni govora o tome zašto se ljudi bune i koje ličnosti pokreću bunt i učestvuju u njemu. Stiče se utisak da su događaji i zbivanja, poput prvih spontanih mitinga (u Čačku, Kruševcu, Leskovcu i Valjevu) delo bezličnih građana, kao što su i glavni protagonisti represije, osim neposrednih izvršilaca, takođe bezlični. Čak i sam Milošević izgleda kao prazna figura – čas je nalickana ikona, čas skrpljeno strašilo – protiv koje larmaju nezadovoljnici kao što su donedavno klicali oduševljeni sledbenici.

Ni opozicione stranke i njihove koalicije ne pokazuju zanimanje za konkretne protagoniste i konkretne akcije. Nevladine organizacije su pokazale više ritualno zanimanje za suđenje u Valjevu (prvoga dana pošlo nas je iz Beograda, uključujući i novinare, petnaest, drugoga desetak, trećeg troje, a četvrtog – jedan). O suđenju Arsenijeviću tek poneko od njih izda poneko saopštenje. A onda se čude zašto nema više pristalica na mitinzima za promene. Kako će ih i biti ako nema sluha za stvarne interese i ideologije i raznolike potrebe i težnje konkretnih ličnosti, društvenih grupa, slojeva i klasa, institucija i organizacija, naročito političkih stranaka. Priče o promenama ostaju prazne ukoliko nema neposredne komunikacije s konkretnim ljudima i njihovim htenjima.
Ostaju neuslišeni apeli Građanskog parlamenta Srbije (sa sastanaka u Čačku, Arilju i Crepaji), da nevladine organizacije i opozicione stranke, Savez slobodnih gradova i novi građanski parlamenti (grupe otpora i sl.) neposredno sarađuju u konkretnoj borbi za ljudska prava, umesto apstraktnih i uzaludnih priča o jedinstvu, beskrajnog samooplakivanja u statusu žrtve zloćudne vlasti i vajkanja što nas svet ne razume. Umesto apstraktnih priča o iznenadnoj pojavi grdne energije i njenom još iznenadnijem hlapljenju, vredi pokušati, kako to čini pomenuti Građanski parlament Srbije, da se obnove konkretne borbe građana za pravo glasa, iz 1996, i takođe konkretne borbe za sâmo pravo na život, iz 1999. godine. Ako se zaboravi ondašnja borba za pravo glasa neće se ni razumeti sadašnja borba za pravo na život.
Bez javnosti, kao institucije, nema ne samo slobodnih medija, verodostojnih informacija, nego ni komunikacija između različitih konkretnih aktera događaja i zbivanja, a time ni spoznaje stvarnosti i utemeljene vizije promena. Kada nema takve javnosti, mogu se do beskraja održavati ne samo sadašnji poredak, već i priče o tajanstvenoj »energiji« i o spasiocima, starim i novim čudotvorcima, kao bezličnim silama, a ne artikulisanim akterima. Svašta je moguće, i razni prevrati, bez javnosti, dok je ona suštinski uslov, sredstvo i cilj demokratije.

*

Vratimo li se sada početku ovoga teksta, biva izvesnije da književnik Arsenijević, kada govori o ulogama, prvenstveno ima na umu književne junake i tek donekle stvarne ličnosti u svakidašnjici. A bez spoznaje konkretnih ličnosti i njihovih konkretnih uloga u konkretnim događajima i zbivanjima jedva možemo nešto pouzdanije da znamo o stanju u kojem se nalazimo, još manje o realnim mogućnostima promena i njihovom smeru. Dabome, uloge u jednoj omeđenoj i strukturisanoj celini, kao što je roman ili drama, lakše je odrediti negoli u haotičnoj destrukturaciji društva i dezorganizaciji države, u suzbijanju demokratije, kao i u konkretnim težnjama za uspostavljanjem osnova demokratije.