Stanje kulture u Srbiji

Može li se živeti bez kulture?

Četvrto istraživanje u okviru projekta »Politika i svakodnevni život« o vrednosnim usmerenjima građana posle 2000. godine ukazuje na kulturno siromaštvo dramatičnih razmera i duhovni pad u Srbiji

Knjiga Zagorke Golubović i Isidore Jarić Kultura i preobražaj Srbije (izdavači »Službeni glasnik« i »Res publica«) antropološki je uvid u stanje kulture i kulturnih potreba stanovnika Srbije i njihov kapacitet da osmisle svoj život. Autorke su metodom dubinskih istraživanja, u neposrednom kontaktu s ispitanicima, došle do poražavajućih rezultata kada je reč o stanju kulture i kulturnih potreba građana Srbije, nad kojima bi čitava javnost, a ne samo institucije, morala da se zamisli. Jer, moglo bi se desiti da jednog bliskog dana na moderne koridore u koje država ulaže takoreći sav kapital umesto civilizovanih ljudi stupe varvari. Tolika je najezda nekulture, a zasad joj nikakva brana ne stoji na putu. Povodom ove knjige list Republika organizovao je 14. septembra raspravu u Media centru. O stanju kulture i o samoj knjizi govorile su autorke, docentkinja na Filozofskom fakultetu Nada Sekulić i profesorka Fakulteta umetnosti Milena Dragićević-Šešić.

Antropologija kulturu definiše kao način života i sposobnost čoveka da osmisli sopstveni život i kreativno se ispoljava. Ona mu ukazuje na pravac i na najbitnije vrednosti; to se naziva »dizajnom života«. U Srbiji samo zanemarljiv broj ljudi kulturu doživljava na taj način. Najviše je onih koji ništa ne znaju o kulturi, koji o njoj nikada nisu razmišljali i kojima ona nije ni potrebna, jer se njihov život svodi na borbu za goli opstanak. Oni kažu

»šta me pitaš o kulturi kad mora da se preživi«. Ova dva opozitna pola istraživačice su nazvale »osmišljen život« i »goli život«. U sredini su »konzumenti kulture« koji kulturu shvataju kao potrošnju i doživljavaju je kao deo potrošačkog društva. Nemali broj ljudi kulturu shvata toliko usko da je svode na glumce, pevače i fudbalere, dakle shvataju je kao
		I kada je kultura u pitanju, čak i jedva obrazovani građani znaju da je dovedu u vezu sa politikom. Mladi u provinciji primećuju da se sve preselilo u Beograd, pa i kultura. A ona se u odgovorima ispitanika vezuje i za ličnosti političara. »Ljudi koji imaju ideja trebalo bi da se probude i da nešto promene, kao što je to činio Zoran Đinđić.«

odmor i dokolicu, a ne kao fundamentalnu potrebu koja daje smisao životu. Ali, usko shvatanje kulture nije karakteristično samo za građane. Ona se usko shvata i tamo gde bi trebalo da se kreira jedna istinska kulturna politika. Kod nas se ona svodi na sklop institucija i njihovu vezu sa državom, a iz otuđenosti kulturne politike dobijamo većinski utisak građana da društvo nazaduje umesto da se kreće napred. Kulturu u kojoj žive oni sami nazivaju »pink kulturom«, ali su na nju ipak neotporni, mada ima slučajeva da o njoj kritički misle. Međutim, neki je smatraju našom autentičnom, domaćom kulturom i da se to najbolje vidi u Pinkovoj »Grand paradi«. To ne znači da je uživanje u pink kulturi benigno po politički život, jer život »izvan kulture« koincidira s osećanjem obespravljenosti zbog siromaštva.

Da li se duhovni i kulturni pad može pravdati samo siromaštvom koje nas prati već dve decenije, kako objašnjava istraživanje Zagorke Golubović? Jedno drugo istraživanje, koje je obavljeno na Filozofskom fakultetu, pokazuje da se sva krivica ne može baciti samo na materijalnu bedu. Sličnosti između ova dva istraživanja, po rečima Nade Sekulić, u tome je što potvrđuju da smo se u prošloj deceniji, kada je kulturni nivo u pitanju, spustili do najnižeg stepena. Sličnost je i u tome što se pokazalo da građani uopšte nemaju predstavu u kom smislu i kako bi kultura mogla da ih obogati. Naime, manje-više građani imaju biblioteke, ali ne čitaju niti ulažu u sopstveno usavršavanje. Podaci iz istraživanja

govore da prosečno domaćinstvo u Srbiji ima dva televizora, a neka domaćinstva i više, dok je, ono što iznenađuje, posedovanje personalnih računara čak iznad evropskog proseka. Međutim, u daljim istraživanjima pojavljuje se »gep«, jer je računar zabranjena tačka za domaćice i starije ukućane. Zatim, veoma mali procenat ispitanika je spreman da uloži novac u učenje stranog jezika, ali će zato mnogi uložiti u

bespravnu gradnju ogromne kuće koja će im oduzeti svu životnu energiju i resurse. Zaključak je da lična strategija nije strategija preživljavanja već statusna i kulturna strategija unutar koje se raspolaže vrlo uskim razumevanjem lične dobrobiti.
Slično »statusno« pitanje postavlja se i povodom neofolk i turbo muzike. Uticaj te muzike i odnos mladih prema njoj istraživala je tokom ratnih godina Milena Dragićević-Šešić. I njeni i rezultati istraživanja na Filozofskom fakultetu govore da obožavanje te muzike nije odraz pasivne pozicije i nemoći već polje kulturne participacije u kojem se komunicira, formira identitet, gradi seksualnost, ponašanje i sistem vrednosti. Nada Sekulić taj odnos naziva »kreativna matrica kulturnog siromaštva« i ona se nikako ne može poistovetiti s ekonomskim siromaštvom zemlje i građana. Uostalom, i Zagorka Golubović u svom istraživanju potvrđuje ovu tezu kada ispitanici iz boljestojećih krugova, kao što su ekonomisti, pravnici, a naročito oni bliski politici, pričaju gomilu fraza u vezi s kulturom, uglavnom one koje čuju na televiziji.

Zaključci istraživanja su da se mora menjati ne samo kulturna praksa nego i kulturna politika. Stanje je danas takvo da nacionalnu penziju pre može da dobije estradna zvezda nego umetnik ili profesor univerziteta. To opet pokazuje u kojoj je meri osiromašena ne samo kulturna praksa već i razumevanje kulture. Kulturna politika i politika profita ne pomažu kulturu, bar ne onu u antropološkom smislu reči. Naprotiv, usmerene su na sport, i to mnogo više nego na kulturu, što se i kvantitativno može dokazati. Ovde nije reč o zalaganju protiv sporta, nego o kulturnoj politici koja će odrediti u kakav sport će se ulagati

novac: da li u sport koji donosi profit, da li u sport koji podržava talente ili u sport koji je dostupan svim građanima. Nameće se zaključak da siromašni kulturni prostor građana nije izraz samo činjenice da su usmereni isključivo na preživljavanje krize, nego je izraz siromašne kulturne politike i kulturne opcije. Nepostojanje kulturne politike deluje razorno na društvo, pogotovo na mlade koji ne mogu da se sećaju kulturnih dometa iz vremena predratne Jugoslavije. Oni nemaju
		Pad kulture i kulturnih standarda naročito uviđaju profesori u nastavi, te je tako u Media centru predočen i primer koji se tiče sposobnosti studenata da razlikuju kič od kulture. Odgovor studentkinje dovoljno je ilustrativan i potvrđuje gornju tezu. Kada joj je pokazana fotografija estradne folk zvezde u seksi pozi i snimak primabalerine u toku izvođenja baletske tačke, studentkinja je na pitanje šta im je zajedničko odgovorila da im je zajedničko to što su obe umetnice i da se vidi da obe dosta treniraju.

nikakav kulturni oslonac i stoga ne čude razmere nekulture u mladoj populaciji i odsustvo svesti o vrednostima.
Ovakav odgovor koji ide niz dlaku ukazuje na opšti habitus i na činjenicu da je u recepciji kulture teško ići protiv dominantnog toka, a on može biti izuzetno nizak.

Istraživači koji su učestvovali u projektu »Kultura i svakodnevni život« (2005. godine) na osnovu empirijskih podataka jasno su uočili da građani već tada nisu imali jasno osećanje da učestvuju u istorijskom projektu izgradnje »nove i bolje Srbije« i da su nade zamenili rezigniranim iščekivanjem. Istraživanje iz 2006. godine pokazalo je da je to osećanje još intenzivnije i da se građani, iscrpljeni problemima preživljavanja, distanciraju od bilo kakve »fantazije« o promenama. »Osećanje sapetosti unutar ograničenog geografskog i mentalnog prostora dominira u izjavama mladih ispitanika 2009. godine«, stoji u istraživanju. »Svima je jasno da se sve vrti oko Beograda i tamo se dešava sve, pa i kultura«, čest je odgovor na koji su naišli istraživači. Iz toga sledi zaključak da »tako zamišljeni centar postaje nosilac svega negativnog i glavni krivac za nevolje svakodnevice. Na čudan način kroz ovaj narativ ponovo oživljava politika isključivanja koja je dominirala balkanskim javnim diskursom devedesetih, a fenomen beogradizacije je još jedno bolno svedočanstvo i opomena o emotivnoj šteti koja je učinjena u tom periodu«. Isidora Jarić, koja se u okviru istraživanja »Kultura i preobražaj Srbije« najviše bavila mladima, uprkos ovakvim izjavama, smatra da nije reč o novom izolovanom fenomenu nego o posledicama razornih socijalnih procesa kroz koje smo prošli i još prolazimo.
U odnosu na dominantnu kulturu postoje dve vrste iskaza. Veliki broj ispitanika doživljava je kao neprijateljsku, koja promoviše problematičan i od realnosti otuđen sistem vrednosti. U mnogim iskazima u tom pogledu Pink televizija zauzima istaknuto mesto i evo jednog od njih: »Mnogo mladih i mnogo ljudi poistovećuje se sa likovima sa Pinka. Da ne pominjem estradu uopšte. To veoma loše utiče na mentalni sklop ljudi. Oni gledaju kako da se obuku, koliko će para da strpaju u džep, a ne gledaju koliko će obrazovani da budu u životu«. Spram strategije kritičnosti i otpora stoji strategija prepuštanja za koju je karakterističan ovakav odgovor: »Naši ljudi jako kupuju ove novine koje i ja čitam. Skandal i Svet idu kao blesavi, a Politiku smo izbacili iz radnje jer je niko ne kupuje. NIN, Politiku i Vreme uopšte nemamo, jer ih niko ne traži. Naši ljudi takođe vole da gledaju Pink. Oni vole neobavezne sadržaje. Osamdeset odsto ljudi više voli ‘Velikog brata’ i ‘Zvezde granda’ nego da idu u muzeje. To vole čak i deca, a ne samo odrasli. I ja sama više volim da me nešto zabavi«. Kako da se izađe iz spleta ovih »kulturnih« koordinata? Još u prethodnim istraživanjima (2007. godine) došlo se do zaključka da je i pred mladima i pred društvom ozbiljan zadatak. Mladi treba da razumeju šta su njihove potrebe i da ih politički artikulišu, a društvo da im ponudi sistemske i institucionalne mogućnosti da ih zadovolje kako mladi ne bi svoje potrebe artikulisali mimo društva i usmerili ih mimo i protiv društva. »Izgleda da do uspostavljanja ovog dijaloga još nije došlo i da su mladi, kao i pre nekoliko godina, ostali napušteni od društva čiji su deo, razvijajući različite imaginativne strategije preživljavanja unutar neprijateljskog, socijalnog, političkog i kulturnog diskursa koji ih okružuje«, stoji u istraživanju Isidore Jarić.
Ipak, ne bi se moglo reći da se mladi sasvim prepuštaju i da otpora ovakvoj kulturnoj klimi nema. Otpora ima, ali je on marginalizovan i uglavnom ne nailazi na podršku, a u nekim slučajevima je bukvalno miniran kulturnom politikom države. Na primer, studenti se bune, međutim, postavlja se pitanje na koga mogu da računaju i da se oslone s obzirom na to da je transformacija univerziteta u pravcu ekonomskog profita postavljena kao neupitna. U svojevrstan otpor mogla bi se uključiti i nastojanja roditelja da ulažu u visoko obrazovanje svoje dece, nezavisno od toga da li se radi o porodicama visokoobrazovanih ili radnika, što se tumači nasleđem socijalističkog društva. Druga tačka otpora i želje mladih da autonomno učestvuju u kulturi i njenom stvaranju jesu »kancelarije mladih« kojih ima u mnogim gradovima, pokazalo je istraživanje Zagorke Golubović. Ona je, međutim, konstatovala da su samo dve od njih sačuvale autonomiju (u Šapcu i na Savskom vencu u Beogradu), dok je sve ostale preuzelo ministarstvo za sport i omladinu koje im je kreiralo jedinstven program po kojem kancelarije funkcionišu. Na taj način ubija se svaki pokušaj alternative, a kulturna politika pokazuje se autoritarnom, kao i samo društvo.
Poruka knjige Kultura i preobražaj Srbije, kako je sumirala Milena Dragićević-Šešić jeste da je Srbiji potrebna nova kulturna paradigma koja će zameniti ovu institucionalnu, koja stalno obnavlja postojeći poredak i hegemoniju i zatvara mogućnosti za alternativna rešenja i forme. To važi i za kulturne i za naučne prakse. U poređenju sa 1960-im godinama koje je karakterisala kontrakulturna praksa, sada su slični projekti zagušeni i nevidljivi, ali se ne može reći da ne postoje. Druga poruka knjige jeste da treba iskoreniti

poslušnost građana u odnosu na sistem, kao i isključenost, jer je konstatovano da su građani isključeni iz mogućnosti da daju čak i mali doprinos razvoju društva, te da ono ostaje autoritarno. Naime, zakon o kulturi suzio je polje delovanja čak ne ni samo na javnu kulturu, nego na »državnu kulturu«. Tako se taj zakon bavi samo desetinom ustanova i to na neadekvatan način, umesto da širi
		U kulturi Srbije najjasnije se uočavaju tendencije retradicionalizacije, hipertrofija mitskog i religijskog, nezainteresovanost za dostignuća u drugim zemljama, duh palanke i opšte nezadovoljstvo, bilo da su u pitanju pristalice ili protivnici sadašnjeg režima. Najveće je nezadovoljstvo političarima. Ovo nezadovoljstvo i stanje kulture u najužoj su vezi sa kulturnom politikom.

platforme i integriše ih u kulturne tokove. Kulturna politika detektuje ponašanje vlade, a ono je populističko. Vlada pomaže ono što je vidljivo, kao što su Guča i Egzit, dok su u svetu takve manifestacije komercijalne.
U raspravi povodom ove knjige zabrinjavajućih nalaza – da je dominantan trend antikulturan i da većina građana može da živi bez kulture – konstatovano je da bi neko novo istraživanje trebalo da uključi odgovor na pitanje kako je proizvedena sadašnja kulturna situacija, kojom dominiraju materijalno siromaštvo i duhovna beda i kakva je njihova povezanost, kako ne bismo ostali samo na površini fenomena koji su, inače, tačno identifikovani. Primećeno je, takođe, da bi istraživanje bilo obogaćeno da su intervjui uključili iskustva građana u konfliktnim situacijama, kao što je nenalaženje ili gubitak posla i njihov uticaj na etnocentrizam i nacionalnu mržnju, što bi dalo bogatiju notu prikazu blokiranosti koja nije izraz odsustva kulturne motivacije.
Konstatovano je da ne živimo ni u svetu rada, kao što ne živimo u svetu kulture i da su mediji u ovim oblastima izuzetno omanuli. Ima kulturnih rubrika, ali nema kulture, ima privrede, ali nema rada, nego se »samo broje pare«. To odsustvo stvarne kulture i stvarnog rada koje nude mediji stvorilo je i odnos prema slobodnom vremenu, koje je takođe poražavajuće. Istraživanje Zagorke Golubović pokazuje da skoro 80 odsto slobodnog vremena mladi provode u kafićima, ali pesimizmu tu nije kraj. Prema oceni jednog ispitanika, »nekada smo se u kafićima sastajali da razgovaramo, a sada se sastajemo da se opijamo i napijamo i da blejimo«.
Zvona zvone, nadamo se na uzbunu, i da kulturi još nije odzvonilo.

	Olivija Rusovac