Aleksandar Popović – kao novo ime beogradske, bulevarske, pozorišne scene

Bujno i sapeto stvaralaštvo

Dom, pretvoren u Ustanovu kulture »Vuk Karadžić«, s nazivom scene i bareljefom figure pisca, crveno svetluca. A da li će da zrači, zavisi...

»Ne verujem«, rekao je pre dvadesetak godina dramski pisac Aleksandar Popović, na jednoj tribini, »da se ljudski problemi menjaju. Menjaju se neki odnosi, proizvodna sredstva... Osnovne kategorije života, ne. Ne verujem da Francuzi mogu osećati na neki drugi način, a mi na neki drugi, Arapi na treći način, ne. Čovek je čovek, ono što ga spaja je tako ogromno prema onome što ga razdvaja, na to ne treba trošiti reči. No, ipak, te minimalne razlike koje postoje, koje obeležavaju jednu zajednicu (na primer, razlike u ishrani) čine mnogo (...) I pored toga što su razlike male, usuđujem se reći, meni se mnogo više sviđaju (ovo će zvučati kao jeres) Bah, Betoven i Gete, nego, recimo, Vasa Čarapić, da ne ređam sad te naše vojvode i ubice. To je, što je. Od toga ne možeš umaći. Potičem iz stare srpske porodice, mogu samo da se pohvalim svojim precima ubicama, dirigenata nema u našoj familiji (...) Ali, ja se ne bih usudio da pišem o Francuzima, uopšte, i kad su nam problemi isti... Postoje neke naše reči, koje su neprevodive na svetske jezike. Ako dođem na strašni sud, a sudija bude neko ko ne razume srpski jezik, gotov sam. Na primer, reč kuđenje ne postoji u stranim jezicima. To su mali detalji, koji ne prave velike ljudske razlike. O tome i pišem. Mudrost ima jednu veliku manu: boli. Tu je glupost nad mudrošću u velikoj prednosti. Glupost blaži, a mudrost boli...«

U skladu s tim saznanjem, savremeni klasik naše drame (1929–1996), čije ime od ove sezone nosi velika scena u zgradi UK »Vuk Karadžić« u Beogradu, prepoznavao je ovdašnju, mahom rubnu, ali gradsku svakodnevicu u kontekstu univerzalnog. Baveći se »malim detaljima koji ne prave velike ljudske razlike« (»... mene bol i jad teraju da razmišljam, da objasnim pojavu... Čak mi se čini, to je moja iluzija, da ja popravljam nešto. Popravljam svet. Ja napišem, pokušam da ga objasnim, da ga ne mrze svi toliko. Pokušavam da vidim zašto je sve to tako, zašto mora da bude tako, da dam neko objašnjenje, da vidim ima li neke utehe. Jedina uteha je da se to što je ostalo u našem narodu pretvori u kvalitet«), Aleksandar Popović, čijim se delima tačan broj ne zna, ispostavio se i kao početno i završno ime nekoliko naših pozorišnih etapa: »Čarapom od sto petlji« zatvoren je stari Atelje 212 u Borbinoj zgradi, a »Ljubinko i Desanka«otvorili su novi, u Ulici Lole Ribara; »Druga vrata levo« proslavila su zagrebačko Studentsko-eksperimentalno kazalište (SEK), a potom u beogradskom Ateljeu bila zabranjena; odbijanjem da igra »Mrešćenje šarana« obrukalo se, zadugo, Beogradsko dramsko pozorište, neprihvatanjem skidanja tog komada sa repertoara reditelj, glumci i okružni javni tužilac u Pirotu časno su branili integritet i slobodu stvaralaštva, a Zvezdara teatar se, smelo i virtuozno igrajući taj komad – »izmrestio«; osnovan je Teatar Kult (u zgradi UK »Vuk Karadžić«), predstavom »Tamna je noć«...
Činjenica je i da je Aleksandar Popović dobijao visoke pozorišne nagrade, ali i bio najčešće zabranjivan i osporavan dramatičar u srpskoj književnosti! U časopisu Scena (br. 2–3, mart–jun 1990), koji je bio posvećen nasilju nad pozorištem u Jugoslaviji, svedočio je: »Napisao sam pedesetak dramskih tekstova za pozorište, a četrdeset sam predao javnosti. Od tog broja, sedam mi je zabranjivano, i to su:‘Kape dole’ (Atelje 212, 19681), ‘Druga vrata levo’(Atelje 212, 1969), ‘Pala karta’(Jugoslovensko dramsko pozorište, 1970), ‘Mrak i šuma gusta’(Beogradsko dramsko pozorište, 1971), ‘Uvek zeleno’(Jugoslovensko dramsko pozorište, 1972), ‘Mrešćenje šarana’ (Beogradsko dramsko pozorište i Narodno pozorište Pirot, 1980), ‘Pazarni dan’ (Zvezdara teatar, 1985, komad vraćen ‘na doradu’ – Sl. V.).
Nijedno moje delo nije zabranilo Javno tužilaštvo, odnosno jedini organ koji na to ima

zakonsko pravo. Moje komade su zabranjivali političari u sprezi s mojim kolegama pozorišnim pregaocima, u šta se ja nikada nisam mešao, niti imao ma kakvog uticaja, mada se nikada nijednog svog dela nisam odrekao. Razlozi zbog kojih su mi dela zabranjivana nikada nisu bili jasno određeni, već se sve objašnjava uopštenim određenjima da je štetno, da je neistinito, da je uzbuđujuće, da je uvredljivo, da je netačno, te da kao takvo ruši ugled, baca senku, krnji svetinje i tome slično, te da kao takvo preti, podriva, stvara zabunu i slabi odbrambenu moć. Ne znam da li je nužno napominjati da su sredstva javnog obaveštavanja u svemu tome predano i zaglušujuće, neizostavno učestvovala, utrkujući se ko će u osudama otići dalje u bezočnoj brutalnosti nasrtaja na moje dostojanstvo. No, nije teško proveriti da sam, prema pisanju štampe, između ostalog, bio: anarhista, velikosrpski nacionalista, staljinista, apstraktni humanista, realsocijalista, egzistencijalista, maoista, rojalista,
		Salvador Dali, Divine Comedy, Purgatoire Canto 02, The Ship Of Souls, 1960.

zastareli komunista, šovinista, nadrealista, pa čak i fašista, već kako se kad kome prohtelo da me javno oblati i bez ikakve savesti zverski nasrne na moju svest i savest.
Za divno čudo, retko da me je ko uzeo u zaštitu, uz napomenu da je bilo retkih, ali časnih izuzetaka, uz napomenu ako je tako što uopšte trenutak dozvoljavao.
Posledice ovakve moje spisateljske sudbine učinile su da za svoj četrdesetogodišnji spisateljski rad nisam zavredeo ni jedno jedino društveno priznanje.
Naprotiv, u više navrata sam naglo i iznenada brisan s repertoara svih pozorišta u zemlji. (U jednom navratu to je trajalo punih trinaest godina.)
Stavljan sam i brisan iz nastavnih planova i programa. I sve se to širilo do najobičnijih sitnica, kakve su pozivanje na razne kulturne proslave, manifestacije, pa čak i pozorišne premijere u mome rođenom gradu, u pozorištima s kojima sam tako dugo i predano sarađivao...«
Popović, dalje, podseća da je »ceo svoj život proživeo isključivo od svoje reči«, bez društvenih položaja, privilegija, članstava, društvene ili kulturne vlasti, nije postao akademik, partijac, čak ni u crkvenom horu nije pevao. Srbin »po rođenju i najdubljem poreklu, Sloven po rodu, Jugosloven po užem srodstvu«, i da »na celom svetu« nikog »bližeg u krvi nema od Crnogoraca, Slovenaca, Hrvata i Makedonaca«, a jedino svojti dužan da progleda kroz prste, dodaje: »Po ubeđenju sam komunista, opredelila me na tu stranu čovečnost«. Mada burna i teška, njegova prošlost »nije bila ni bedna, ni besmislena«, te nikoga ni za šta ne krivi i ne žali se, jer je »svesno birao svoj put«: »Ja sam isanjan u drugom snu na putu ka lepšem i dostojanstvenijem društvu«.

Epoha Aleksandra Popovića, interpolirana u najveće uzlete slobode mišljenja i stvaranja, ali i beskrupulozno nasilje nad njima, počela je sredinom pedesetih, kada mu je Duško Radović ponudio saradnju u Radio Beogradu. »Tri godine posle povratka sa Golog otoka jave se odjednom moji poznanici da me izgrde što se ne javljam (a ja tu sedim sve vreme, pokraj njih), što ne pišem i nije bilo druge – ja počnem da pišem... Posle su me, s obzirom na to da nemam ni dana radnog staža u životu, pitali kako sam to sebi fino udesio, da ne radim... Da su hteli da me prime, ja bih radio! Ovako, sedeo sam i pisao i dovoljno dugo radio sam za sebe! Kad mi je jednog lepog dana omogućeno da to i objavim, sve je odjednom pokuljalo, pa su me u novinama predstavljali kao Šivu sa šest pari ruku...
...Valjda je tih ruku bilo mnogo, pa su Šivi počeli da odsecaju ‘suvišne’... ‘Kape dole’je kritika – očito šokirana zaokretom od razigranih ‘Ljubinka i Desanke’, ‘Krmećeg kasa’, ‘Bore Šnajdera’... ka ‘uzaludnom pokušaju’ da nam ispriča ‘političko-istorijsku alegoriju’, u već ustalasanom ranom proleću 1968. godine – možda i time zastrašena, oprezna (za svaki slučaj), udarila kontru!« Mesec dana po ukidanju predstave u Ateljeu 212, Popović izjavljuje: »... Zvanično sam obavešten da se predstava ne igra jer je Rade Marković na snimanju nekog filma. Isto tako, zvanično, nema političkih zamerki ovom komadu. Ali, činjenica je da postoje ljudi koji svako delo gledaju kroz prizmu neke svoje političnosti, a ne s aspekta umetnosti ili nekog našeg estetskog merila. Ti ljudi su deo one čaršije koja oko svega diže prašinu. Po njima, važno je da se u delu ne prepozna neki živi političar, ili izvesna politička situacija, pa da sve bude u redu (...) Prava političnost je, svakako, nešto suprotno«.2
U ovom slučaju, nažalost, poentirala je, kao i bezbroj puta pre i posle toga, »kafanska političnost« na nedoumici: kape ili Ka-Pe! Tako je sve rigidnija vlast, posle »temeljca« za pozorišne opstrukcije dve decenije ranije (»Bal lopova«, »Čekajući Godoa«...), počela da se nadziđuje, ne bi li dalje, na nadolazećem »crnom talasu« – zatirala svaku moguću »opasnost«! Metod »samoupravnog« uklanjanja dela iz javnog uvida, do tada već razrađen, vlast je usavršavala »u hodu«. Ne samo u pozorištu. Fokusirana je tih godina, 1968, 1969, 1970, 1971, 1972, 1973... zdravomisleća supstanca, svaki smeo prodor kroz (nezvanično) postavljene granice stvaralaštva, i u literaturi, na filmu, periodici, štampi, društvenim naukama, studentskoj pobuni... Hapšenja, zaplene, zabrane, režirane »samoupravne i partijske odluke«, slamanje volje, uverenja, samopouzdanja, prijateljstava, poverenja, časti... mnoge ljude su dovodili do straha od gubljenja pozicija, od sopstvene senke. Odupiranja, vrlo smelih, ipak je bilo – na sopstvenu odgovornost. Slobodan čovek, uostalom, nađe i rizikuje mogućnost izbora, odluke.
Aleksandar Popović se u to vreme, kao i sa Ateljeom, sporazumeo sa zagrebačkim studentima – amaterima (SEK) koji su, u režiji Bogdana Jerkovića, želeli da postave »Druga vrata levo«. Govorio je: »Ne možemo u isto vreme biti, s jedne strane, za apsolutnu slobodu umetničkog stvaranja, a s druge, za administrativno i birokratsko potpomaganje i stimulisanje te svoje slobode«.3
Po premijeri predstave u Zagrebu – šok! Jedni se zgražavaju, drugi kliču. Kliču kod kuće,

kliču na gostovanjima, koja su se nizala bez predaha. Predstava je pozvana i u Novi Sad, na Sterijino pozorje – u program van konkurencije. »Posle Novog Sada, idemo u Beograd, u Studentski grad, a onda se vraćamo u Radničko sveučilište ‘Moša Pijade’, gde ćemo imati burnu diskusiju. Idemo da branimo našeg pisca Aleksandra Popovića«, govorili su SEK-ovci4. Zašto da ga brane? »Trebalo je da pokažemo neke fragmente komada i da posle toga održimo razgovor sa prisutnima. Aranžman je zvučao – ne može biti ugodnije! Nekoliko dana kasnije dobili smo i pismeni poziv, odštampan na geštetneru«, sećao se reditelj Jerković. »Zaprepastio sam se! U stvari, razgnevio poslednjom rečenicom koja doslovce glasi: Inače, A. Popović je poznat i zbog svoje ‘Crvenkape’, u kojoj Vuk govori hrvatsko-srpskim jezikom (ijekavskom varijantom jezika)... Hteli smo da otkažemo gostovanje, ali smo se predomislili. Složili smo se da odemo na sastanak i prvenstveno na tu
		Salvador Dali, Divine Comedy, Purgatoire Canto 05, Virgil Reproaches, 1960.

temu povedemo razgovor; da demantujemo tu insinuaciju i da raščistimo s takvim stanjem koje vlada u jednom delu zagrebačke javnosti (...) Ta fama, koja bije Popovića, stvorena je pred premijeru komada ‘Druga vrata levo’ u Zagrebu. Neki ljudi su nas bukvalno pitali: kako možete da radite komad jednog pisca koji seje nacionalističke ideje i truje mladež šovinističkim stavovima? Pri tom su svi mislili na onu rečenicu iz ‘Crvenkape’, koju Vuk tobože govori na hrvatskosrpskom. Atmosfera je postala napeta, a rad na predstavi otežan. Srećom, svi članovi SEK reagovali su jedinstveno i, kad je premijera održana, očekivali su da će se gledaoci najzad uveriti da je Aleksandar Popović beskrajno udaljen od bilo kakvih nacionalističkih ideja. Međutim, ti otpori prema beogradskom piscu nisu nestali...«

Kada je, nekoliko meseci kasnije, došao red na beogradsku premijeru, novembarski oblaci te, 1969. godine, već su dobro bili zamračili i pozorišnu sferu.
Gušenje kritičkog mišljenja (posebno u domenu stvaralaštva) postalo je gotovo rutina, a »saradnici« su bili u svim segmentima društva. Zabranjeni su filmovi »Zaseda« Živojina Pavlovića i »Rani radovi«Želimira Žilnika, čistke su zahvatile izdavaštvo, štampu, posebno studentsku i omladinsku, filozofe, sociologe, za kampanju su aktivirane brojne mesne zajednice, borački i partijski aktivi, radnička klasa je još jednom »iskusila« tobožnju svoju vlast u društvu, primorana da se izjašnjava o »štetnosti« kreativnih dela o kojima pojma nije imala. Među intelektualcima i umetnicima bliskim političkoj vrhuški lični interes nagrađivao se prema kvantitetu i značaju »ulova«, među ljudima se sve više produbljivao traumatični jaz. Suprotstavljene strane polemisale su s unapred poznatim ishodom. Integritet ličnosti i sloboda delanja i stvaranja postali su »rizični« ulog...
Sa repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta tek što je bila skinuta predstava »Kad su cvetale tikve«,a JDP odlikovano ordenombratstva i jedinstva sa zlatnim vencem (!), iz Ateljea 212 stigla je vesto odluci Saveta pozorišta (16. novembra) da, posle odgledane kontrolne probe, »Druga vrata levo« – neće imati premijeru!
U listu Politika (20. novembra), tim povodom, objavljena je izjava predsednika Saveta, glumca Taška Načića: »Savet Ateljea u širem sastavu, koji sačinjavaju 15 članova iz kuće i sedam delegiranih, zakazao je sednicu za 17, pošto Umetnički savet (sastavljen od sedam delegiranih i četiri člana kuće) nije doneo formalnu odluku o uvršćivanju drame ‘Druga vrata levo’ u repertoar. Pošto je 17 članova Saveta pogledalo kontrolnu probu, održana je diskusija koja je trajala pet i po časova. Prisutni članovi Saveta izneli su svoje stavove i preovladalo je mišljenje o neopravdanosti izvođenja ovog dela na sceni Ateljea 212«.5
Kako je funkcionisao mehanizam zabrane svedoči i izjava Ljubomira Draškića, reditelja nesuđene predstave, pošto je na jednoj od poslednjih sednica Saveta Ateljea 212 1969. godine Aleksandar Popović prebacio Gavri Altmanu, tadašnjem glavnom uredniku lista Komunist i članu Saveta, što je objavio kritiku o zagrebačkoj predstavi, a glasao protiv igranja »Vrata« u Ateljeu (tu izjavu objavila je Politika ekspres, 19. 07. 1990):
»Ja bih, povodom dijaloga Aleksandra Popovića i druga Gavre Altmana, rekao samo neke činjenice koje osvetljavaju odluku Saveta o skidanju (ne o stavljanju) sa repertoara

predstave ‘Druga vrata levo’, jer je pozorišni Savet, pre osam meseci – kada je delo otkupio, i Upravni odbor, čiji sam u to vreme bio predsednik, glasao za to delo i sklopio ugovor sa Aleksandrom Popovićem. Prema tome, cela samoupravna procedura je bila poštovana (Gavro Altman: Savet nije doneo tu odluku!). Jeste, na sednici Saveta je to doneto i ja to bolje znam, jer sam ja tada bio član Saveta, a vi niste... Druga stvar, na sednici Saveta, na kojoj je doneta odluka o skidanju sa repertoara dela Aleksandra Popovića, pod formulacijom koja vam je poznata, ja bih hteo da vas uverim da je ta odluka bila formalno u redu. Međutim, sadržaj te odluke, kada se analizira sama odluka, tj. ko je glasao ‘za’, a ko ‘protiv’, smatram da je nakazna. Naime, radi se o tome da je za predstavu glasao upravnik pozorišta i režiser te kuće, umetnički rukovodilac Male scene, drug Jovan Ćirilov i da je za tu predstavu glasalo (ja sada tačno cifru ne znam) troje ili četvoro glumaca. S druge strane su se našli: drug Gavro Altman, drug Đoko Stojičić, jedan glumac, dok su ostali bili radnici pozorišta, koje ja veoma cenim, ali smatram da u jednom samoupravnom društvu oni ne mogu da donesu sud o jednom dramskom delu, da li je ono umetničko ili nije. Prema tome, prevagnuli su glasovi uvaženih radnika, koje jako poštujem i cenim kao vredne ljude na svom poslu. Međutim, oni su mi sami posle
		Čedne šezdesete! U beogradskoj Radio reviji, 6. juna 1969. godine, objavljen je tekst »Pomozimo se seksom«, o insistiranju Aleksandra Popovića da se zagrebački izvođači (»Druga vrata levo«) svuku, čime je »uspeo da privuče i onu, dosad najindiferentniju publiku i napuni teatar. »Kad se govori o niskom nivou publike, o nedoraslima teatru, nije mi jasno na koje se to slojeve misli. Ma koliko mi bežali od istine, naše pozorište je i danas građansko (...) Ako hoćemo da ispitamo javno mnenje, pogledajmo koji list ima najveći tiraž, a nemojmo da pravimo lažne, nameštene ankete. To je Čik. Nazivaju ga šundom. A da li svet troši šund zato što je glup? Ne! Proizvođači šunda znaju kakve su potrebe potrošača, ali, nažalost, ne znaju da stvaraju, kreiraju. Sa nama je obrnuto. Mi znamo da stvaramo, ali, ne znamo kakve su potrebe gledalaca (...) Ako hoćemo da prodamo pravu i vrednu umetnost, iako je to cena našeg uspeha, pomozimo se seksom. Tačnije, nijedna predstava novijih tendencija ne bi smela da bude bez svlačenja! (...) Što se tiče komada ‘Druga vrata levo’, neka moja predviđanja su se obistinila. Rekao sam članovima SEK: ako se skidate, nemojte praviti varijetski striptiz, ispod zavese, u polumraku, da se ljudi naprežu da vas vide, da gvire. Koncepcija komada je takva da se možete svući! Ljudi hoće da vas vide, lepo im se pokažite. I svukli su se. Tačno se desilo ono što sam predvideo. Gledaoci su ih posmatrali onako nage jedno tridesetak sekundi, a onda su nastavili da prate predstavu, kao da su svi obučeni...«

sastanka, u privatnom razgovoru, rekli da nisu bili u stanju da o tome razgovaraju, nego su glasali za većinu.
Prema tome, ta samoupravna odluka je stvarno formalno u redu, ali po sadržaju mislim da je falična i zbog toga sam ja dao ostavku pozorištu u kojem sam radio deset godina; smatram da svako u jednom društvu treba da radi svoj posao. I, ako za tehniku odgovara binemajstor – dozvolite mi da ja odgovaram za umetnički profil kuće, pošto se time bavim«.
»Politika« kuće, Ateljea 212, bila je u to vreme da svi sukobi, nesporazumi, eventualne afere... ostanu u kući. O javnim polemikama nije bilo ni govora – porodična tajna morala je da se čuva. Upravnica Mira Trailović je, u razgovoru sa Feliksom Pašićem (objavljenim u monografiji o Ateljeu 1981. godine, a citiranom i u Republici br. 468–469), na pitanje o proceduri zabrana odgovorila:
»To je pitanje slično onom o životu unutar zidova pozorišta. Sve bi to trebalo da ostane porodična tajna pozorišta. Jer na, recimo, tri-četiri predstave o kojima smo govorili, dolazi dvesta trideset, dvesta pedeset predstava. Znači, zanemarljiv procenat. On nije zanemarljiv u našoj svesti, ali je brojčano zanemarljiv... Kako je došlo do skidanja predstava sa repertoara? Uvek jednim normalnim proceduralnim putem. Došlo je, u slučaju predstave ‘Druga vrata levo’, glasanjem u Savetu koji je, većim brojem glasova, i to pretežno spoljnih članova, izglasao da predstava ne treba da bude izvedena. U slučaju ‘Kape dole’, koliko se ja sećam, posle nekoliko izvedenih predstava, praktično je administrativno odlučeno da se skinu...«
U ogledu »Pozorišne političke fabrike«6 Zorica Jevremović nalazi još jedno nedorečeno svedočenje Mire Trailović o nasilno ugašenim predstavama, na osnovu knjige Premladi za pedesete Bore Krivokapića. Kao »primer opstrukcije vođa dogovornog teatra«, Jevremović citira lakonsko priznanje Mire Trailović o saradnji sa Ratkom Butulijom, tadašnjim sekretarom Gradskog komiteta SK Beograda (koji se prilično mešao u rad pozorišta pod ingerencijom grada, a Beogradskim dramskim je maltene upravljao – Sl. V.): »Predstava nije zabranjena, nego je doživela sudbinu koja joj je bila namenjena«.

Ne sanjajući šta ga čeka kod kuće, u oficijelnom pozorištu, Aleksandar Popović se, maja 1969. godine vraća iz Amerike i saopštava:
»Otvoriću svoje pozorište, na Brodveju. Ozbiljno govorim. Bio bi to slovenski teatar... Znate, ja sam uvek radio malo ‘diverzantski’. A ljudi koji su sa mnom sarađivali, bili su uvek ‘komandosi’. Meni je drago kad ima takvih ljudi. Kada se nešto počinje, čovek mora biti mlad. Pošto sam već star, a počinjem iz početka, okupiću mlade ljude. Dok im budem potreban, radiću s njima. A kasnije, neka produže sami...« Pusti snovi...
Posle Neformalne teatarske grupe Aleksandra Popovića, koju je osnovao sa porodicom (supruga, ćerke i njihovo društvo), 1975. godine i dve izvedene predstave (»Ružičasta noć – scenski obris za glinu, testo, varzilo i gas« i »Tajna veza – mala scenska straža za košmar i noć«), o sopstvenoj sceni je nadalje, do kraja, samo maštao.
Iako su, na njegovim komadima, nastala nova pozorišta, Zvezdara i Kult, sopstveno nije stekao. U Zvezdari je, štaviše, već sa drugim izvedenim komadom, »Pazarnim danom«, imao novi belaj, zamerio se kritičarima, oni njemu, svi zajedno pozorištu, pozorište političarima... da bi, konačno, napravio kompromis i – pristao na doradu drame... Kritičari koji su je, posle toga, videli sipali su samo hvalospeve. Svi su bili namireni, te, 1985. godine, a Popovićev novi komad (»Kus petlić«), igrao se na Zvezdari tek pet godina kasnije. Na samom kraju zemaljskog trajanja još jednom je, u izvesnom smislu, imao svoje pozorište, režirajući na ovoj sceni sopstveni »Baš bunar«.
U međuvremenu, sredinom devedesetih, Kult teatar, ponikao kao i Zvezdara iz tadašnjeg Doma kulture »Vuk Karadžić«, prkosio je režimu s Acinom dramom »Tamna je noć«. Opšta potreba za katarzom našla je, pomoću tog dela, kakav-takav izvor. Maleno gledalište i snažni prizori sa scene krepili su i ohrabrivali ljude da dignu glavu i glas...
I kad danas, 14 godina otkako nema Aleksandra Popovića, dođemo na imenovanje velike scene, sada – Ustanove kulture »Vuk Karadžić«, očekujemo, naravno, i »inauguracioni« komad dostojan njegovog poimanja bulevarskog pozorišta. Tim pre što se ovde igraju već dva njegova komada, »Svinjski otac« i »Sablja dimiskija«, i što to delo Nebojše Romčevića, »PR ili potpuno rasulo« režira »Popovićev reditelj« i kum nove scene Egon Savin (koji je prošle sezone, u takozvanoj Revoluciji Ateljea 212, uspešno postavio »Pazarni dan«).
Nažalost, umesto popovićevske čarlame, A-tim domaćeg glumišta (Boris Isaković, Predrag Ejdus, Dušanka Stojanović Glid, Branko Cvejić, Maša Dakić), daje sve od sebe ne bi li učinio bar mali odmak od pinkovske estetike. Kojoj, bareljef – figura Ace Popovića u foajeu (rad Gabrijela Glida) takođe pruža otpor, okružen crvenim fenjerima – lampama u foajeu, crnim, sjajnim pločama prekriven – ili sa zida uklonjen (!?) mozaik Mila Milunovića, sve bulevarski uglancano, poput adrese posečenih platana.

	Slavica Vučković