Kritičari politike Srbije prema Kosovu i kreatori te politike našli su se formalno u istoj interpretaciji kosovskog slučaja – u porazu vide pobedu. Naime, vladajuće stranke upinju se da prikriju posledice koje proizlaze iz usvojenog teksta kosovske rezolucije u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, i da na taj način sklone od očiju javnosti obaveze koje su preuzele činom usaglašavanja tog tekst sa EU. Kritičari, s druge strane, ukazuju na činjenicu da su baš te posledice dobre za javni interes budući da će prekinuti agoniju kosovskog pitanja na način kako ga je do sada tretiralo Ministarstvo spoljnih poslova, na čelu sa Vukom Jeremićem.
Malo je onih koji nisu bili u stanju da predvide ovakav ishod, najpre iniciranja da se Međunarodni sud pravde pozabavi pitanjem legalnosti kosovske državnosti, a potom i navodnih pregovora s EU u vezi s usaglašavanjem teksta kosovske rezolucije. Da li je to slučaj i s onima koji su ceo proces »izgurali« do kraja, za sada nije izvesno. Postoji mogućnost da je ministar Jeremić zajedno sa savetnicima za spoljnu politiku u kabinetu predsednika Borisa Tadića zaista verovao da postoji mogućnost da MSP objavi drugačije mišljenje od onog u kojem tvrdi da je nezavisnost Kosova u skladu s međunarodnim pravom.
Nakon toga, oni su morali verovati da prvobitni, neusaglašen i ishitreno poslat tekst rezolucije zaista može da dobije većinu u GS UN. Kada su uvideli da su to samo pusti snovi, kreatori spoljne politike Srbije morali su biti uvereni da imaju čime da pregovaraju s EU u vezi s usaglašavanjem stavova u tom dokumentu. To, naravno, nije bio slučaj, budući da je EU suočila Srbiju s mogućnošću sankcija u slučaju da nastavi sa protivljenjem. Ako je ceo događaj plod iskrenih uverenja, zasnovanih na predviđanjima i razmatranjima posledica, onda je isto tako izvesna i njihova nekompetencija. U suprotnom, trebalo bi pretpostaviti da je Srbija baš htela da se celokupan splet na ovakav način odvije, jer želi da postigne neke druge, prikrivene ciljeve.
Ti prikriveni ciljevi, međutim, ne bi imali nimalo spoljnopolitički karakter, već isključivo onaj koji odgovara interesima na planu unutrašnje politike. I tu dolazimo do čuvene »predstave za narod«, ne samo kada je reč o Kosovu, već i o mnogim drugim, isto tako

velikim temama. Posebnost u slučaju kosovskog problema je u tome što međunarodna zajednica lakše pristaje da učestvuje u toj paralelnoj stvarnosti koju vladajuće strukture u Srbiji priređuju za sopstvene građane, ne bi li navodno opstali na vlasti.
S druge strane, održavanje napetosti u vezi te teme u javnom mnenju i podgrevanje tobože nacionalnih osećanja u vezi s namerom očuvanja »teritorijalnog integriteta i suvereniteta« garantuje prolongiranje izvršenja drugih značajnih obaveza koje vlast mora da ispuni u procesu demokratizacije društva i napretka u evropskim integracijama – obračun sa korupcijom i uspostavljanje nezavisne kontrole izvršne vlasti.
Srbija je faktor nestabilnosti u regionu. To znači i da su očekivanja EU od vladajućih struktura niža. Kada se onaj koji je do juče izazivao sukobe i održavao krizu obaveže da to neće činiti, ne biva pritisnut da odmah oformi nezavisne institucije koje će ga kontrolisati. Takav je, čini se, baš slučaj sa Srbijom. Izazivanje unutrašnjih sukoba i stvaranje napetosti na područjima gde žive pretežno manjine, kao što je poslednji u nizu slučajeva – Sandžak, u toj postavci stvari predstavlja zapravo stvaranje osnova za pregovore na spoljnopolitičkom planu. EU je, međutim, kako sada stvari stoje, konačno na putu učvršćivanja svoje spoljne politike, te se sada može očekivati i njihova blagovremenija reakcija na takve nezgodne namere Srbije.
Vratimo se na početak i na zajedničku formu viđenja istog događaja od strane kritičara

koje zamišljaju da je moguće raditi svoj posao i biti za njega odgovoran.
U svakom slučaju, Srbija se obavezala EU da će uskoro početi direktan dijalog sa Kosovom o pitanjima koja na najneposredniji način mogu da poboljšaju živote tamošnjih građana. Iz vizure Srbije, naravno, reč je, pre svega, o građanima srpske nacionalnosti na Kosovu. Problem, međutim, nastaje već »dan posle« jer srpski zvaničnici pominju da je neophodno najpre rešiti pitanje statusa. Dakle, baš ono što je do sada izazivalo krizu, odnosno sprečavalo njeno rešavanje. Izgleda da je Kosovo Srbija, bar još neko vreme...