Od trenutka kada je Savet ministara EU zaključio da je vreme da započne proces stabilizacije i asocijacije sa Srbijom i Crnom Gorom, pre šest godina, Srbija je u toj stvari više puta proglasila pobedu, iako je do danas SSP ratifikovalo tek nekoliko zemalja Unije.
Postavlja se pitanje da li je Srbija zaista bila u prilici da »pregovara« s Evropskom unijom oko usklađivanja teksta kosovske rezolucije ili je jednostavno ispostavila pred evropske zvaničnike uslov da dobije kandidaturu za članstvo, što je moralo biti automatski odbijeno, uz prigovor o neozbiljnosti srpskih zvaničnika, s obzirom na niz uslova i tehničkih pitanja koje je pre toga neophodno rešiti. Da li je, u tom kontekstu, EU ispostavila Srbiji uslov koji podrazumeva da, ukoliko ne pristane na zajedničku rezoluciju, slede sankcije u vidu ugrožavanja ili potpune obustave evropskih integracija?
Kako je najavljeno, Savet ministara EU bi mogao tokom oktobra da prosledi srpsku aplikaciju za status kandidata Evropskoj komisiji, pa je proglašen i najveći uspeh do sada – Srbija dobija kandidaturu. Međutim, da li prosleđivanje zahteva za kandidaturu Srbije Evropskoj komisiji, kako bi ovo telo pripremilo upitnik, zaista znači i dobijanje statusa kandidata? Crna Gora bi, recimo, trebalo zvanično da postane kandidat za članstvo u EU 10. novembra ove godine, čak godinu i po dana nakon što je primila upitnik. Ona, međutim, nije imala problema sa Kosovom, što znači da njen najviši pravni akt nije bio u neskladu s realnošću – znala je bar koliko ima stanovnika i gde su joj granice. Takođe, ne treba ni pominjati da Crna Gora nikada nije imala reputaciju kakva »progoni« Srbiju, u političkom smislu.
Čim je prosleđivanje zahteva za kandidaturom Srbije najavljeno kao moguće, iz Evropske komisije je stigla jasna poruka da saradnja sa Tribunalom u Hagu ostaje glavni uslov za dalje integracije. Zaduženi za hapšenje i isporučenje Ratka Mladića tom sudu dočekali su kritike Serža Bramerca (da nije zadovoljan saradnjom Srbije) kao i uvek spremno: negirajući i relativizujući ih. Naime, srpskoj javnosti odmah je plasirana priča o navodnom strahu Serža Bramerca da operativnost Srbije po pitanju Kosova nije gurnula slučaj Mladić pod tepih, kao uzroku njegove prenaglašene kritike Tužilaštva za ratne zločine i Saveta za saradnju sa Haškim tribunalom. Srpsko javno mnenje, u skladu sa porukama koje dobija od sopstvenih zvaničnika, verovatno očekuje da se »uznemireni« Bramerc uskoro pribere i nastavi da sarađuje sa Srbijom.
Podsetimo i na tempo kojim se Srbija približavala Evropi u poslednjih šest godina. Proces usvajanja SSP-a započet je odlukom Saveta, tokom oktobra 2004. godine. Nakon godinu dana počeli su pregovori koji su zbog nedovoljne saradnje sa Tribunalom u Hagu prekinuti posle šest meseci. Nakon više od godinu dana pregovori su nastavljeni, da bi nekoliko meseci kasnije SSP bio konačno iniciran. U aprilu 2008. godine potpisani su i SSP i takozvani Prelazni sporazum, ali je tek nakon dve godine od potpisivanja EU odlučila da započne sa procesom ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom. Svaki od tih koraka ispraćen je od strane domaćih zvaničnika kao svojevrsna pobeda, iako SSP još uvek nije ratifikovala većina zemalja EU.
Nedoumice oko toga da li će holandska vlada u ostavci moći da odluči o prosleđivanju srpske aplikacije Evropskoj komisiji razrešio je tamošnji ministar spoljnih poslova izjavom da njegova zemlja neće biti u mogućnosti da donese tu formalnu odluku sve do formiranja nove vlade. To znači da je procenjeno da je reč o pitanju od najvećeg značaja za Holandiju, pa se ne može očekivati bilo kakvo »gledanje kroz prste«. U suprotnom, takvu odluku mogla bi da donese i sadašnja vlada u ostavci, iako funkcioniše s ograničenim kapacitetom.
Na dan kada Crna Gora i Albanija budu i zvanično postale kandidati za punopravno članstvo u EU Srbija će dobiti izveštaj Evropske komisije o napretku u integracijama, ostvarenom u prethodnih godinu dana. Tada će Evropska komisija, pored neizostavnog zahteva za hapšenjem preostalih haških begunaca, Srbiju kritikovati i zbog diskriminišućeg odnosa vlasti prema manjinama i to pre svega u Sandžaku, zatim zbog loše izvedene reforme pravosuđa, opstrukcije rada Agencije za borbu protiv korupcije, kao i ugrožavanja medijskih sloboda.