Da li je u Srebrenici počinjeno delo genocida?

Izraz »genocid« ušao je u svetske jezike i u pravnu terminologiju usvajanjem Konvencije o genocidu u Ujedinjenim nacijama 1948. godine. Konvencija o genocidu definiše ovaj zločin kao »... jedno od dela počinjenih sa namerom da se uništi, u celini ili jednom njenom delu, nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa...«1
Dokazati postojanje namere za sistematsko uništenje cele ili dela nacionalne, rasne ili religiozne grupe je ključni kriterijum u proceni da li je zločin genocid ili ne. Broj žrtava mora biti značajno veliki mada Konvencija ne definiše broj pa se on procenjuje u relativnom a ne apsolutnom smislu, npr. relativnom u odnosu na brojčanu veličinu same grupe ili relativnom u odnosu na ukupan broj stanovništva u geografski ograničenom regionu.
S obzirom na to da je »genocid« zapravo pravna kategorija, odgovor na pitanje da li je zločin u Srebrenici delo genocida može se naći samo u okviru Konvencije o genocidu u kojoj je definisan. Sva ostala razmatranja ovog pitanja su subjektivna, pogotovo imajući u vidu snažne emotivne reakcije koje reč genocid budi. Strah od etikete »genocidnog naroda«, koji se često artikuliše u Srbiji, danas nema ni pravne ni antropološke osnove.
Pitanjem da li je genocid počinjen tokom rata u Bosni bavio se Međunarodni sud pravde (MSP). MSP, koji je poznat i pod imenom Svetski sud, uspostavljen je Poveljom Ujedinjenih nacija 1945. godine zbog čega sudije bira Skupština UN i Savet bezbednosti. Dok mnogi dovode u pitanje integritet Haškog tribunala, Svetski sud je tokom decenija svog postojanja pokazao nezavisnost i od politički najmoćnijih država. Tako je u slučaju iz 1986. godine, u kojem je vlada Nikaragve tužila SAD za podršku terorističkim grupama u Nikaragvi, Sud skoro jednoglasno presudio u korist Nikaragve naredivši vladi Sjedinjenih Američkih Država da plati odštetu.
Nakon presude Svetskog suda u slučaju Bosne, predsednica Suda Rozalin Higins je rekla da: »... postoje čvrsti dokazi da su se jula 1995. godine desila ubistva i dela koja su nanela ozbiljne telesne i mentalne povrede bosanskim Muslimanima u Srebrenici. Ovim delima je direktno rukovodilo rukovodstvo Vojske Republike Srpske koje je imalo konkretnu nameru neophodnu za genocid«. U nastavku je sudija Higins rekla da je »optuženi (SR Jugoslavija) mogao i trebao da reaguje kako bi se genocid (u Srebrenici) sprečio, ali nije. Optuženi nije učinio ništa da spreči masakr u Srebrenici uprkos političkim, vojnim i finansijskim vezama sa vlastima u Republici Srpskoj i rukovodstvom Vojske Republike Srpske. U tom smislu, optuženi nije ispunio svoju obavezu prema Konvenciji o genocidu da spreči genocid«.2
Presuda Međunarodnog suda pravde je nedvosmislena u pogledu Srebrenice odlukom sudija 12:3,3 ona je ustanovljena na osnovu čvrstih dokaza da je u Srebrenici počinjeno delo genocida. Štaviše, Sud se u presudi o Srebrenici oslonio na pravni presedan starijeg slučaja Nikaragva protiv SAD tako što je tretirao podjednako optužene u oba suđenja (SAD i SR Jugoslaviju). Kao i u starijem slučaju u kojem je Sud zaključio da zločini terorističkih grupa u Nikaragvi nisu mogli u potpunosti biti pripisani SAD, Sud je u slučaju Srebrenice procenio da »osobe i organizacije koje su počinile akt genocida u Srebrenici nisu imale veze sa SR Jugoslavijom koje bi se definisale kao kompletna zavisnost«.4 Svetski sud je tako procenio da ne postoje dokazi kojima bi se SR Jugoslaviji pripisala direktna odgovornost ili odgovornost saučesništva za zločin i umesto nje je ustanovio niži nivo krivice, tačnije da SR Jugoslavija »nije učinila ništa da spreči masakr u Srebrenici«.

Međunarodna komisija za nestale osobe (MKNO) je do jula 2010. godine identifikovala 6.481 osobu koristeći metod DNK analize iskopanih kostiju i poređenjem sa uzorcima krvi rodbine. MKNO procenjuje da je 8.100 osoba nestalo padom Srebrenice.5 Ovaj proces usporava činjenica da se kosti istih osoba ponekad nalaze u više grobnica jer su tela izmeštana nakon streljanja. MKNO finansiraju vlade Evropske unije i SAD.
Slično Međunarodnoj komisiji za nestale osobe, Amnesty International (AI) pominje cifru od »barem 8.000« žrtava.6 AI je neprofitna organizacija za ljudska prava i izdržava se isključivo od donacija svojih 2,8 miliona članova širom sveta. U izveštaju Istraživačkog centra za ratne zločine Republike Srpske iz 2004. godine tvrdi se da je stradalo 7.800 Bošnjaka.
Za razliku od Srebrenice, gde se različite organizacije uglavnom slažu sa procenom broja žrtava, procene broja stradalih tokom čitavog rata u Bosni bitno variraju. Po pravilu, broj žrtava procenjen unutar BiH je obično veći od broja do kojeg su došle međunarodne organizacije.7 Izuzetak od ovog pravila je rad Mirsada Tokače koji je sa timom Istraživačkog dokumentacionog centra (IDC) u Sarajevu sakupio najveću bazu podataka o ratnim žrtvama u Bosni i Hercegovini. IDC je identifikovao imenom i adresom žrtve sa svih strana došavši do broja od oko 99.000 stradalih. Ovaj broj odudara od mnogih ranijih procena koje su se obično kretale između 200 i 250 hiljada. Na pretpostavci velikog broja žrtava, pa tako i velikog broja bošnjačkih žrtava se, između ostalog, zasnivala i tužba Federacije BiH protiv SR Jugoslavije podneta Svetskom sudu. S obzirom na to da je Tokačin tim rezultate objavio neposredno pre javne rasprave, pravni tim Srbije je iskoristio detaljne Tokačine rezultate s ciljem da diskredituje tužbu Federacije, što je bio jedan od faktora u oslobađajućoj presudi Srbije u optužbi za genocid u Bosni. Otud »bošnjačka javnost Tokači zamera da je umanjio broj stradalih Bošnjaka«, dok Smail Čekić iz sarajevskog Instituta za istraživanje ratnih zločina smatra »rad Tokače i njegovih saradnika kao diletantsko, manipulativno i kvaziistraživanje«.8
Tokačini rezultati, međutim, nisu iznenađujući s obzirom na to da su 2005. godine demografi Eva Tabo i Jakub Bijak radeći u sklopu Haškog tribunala došli do slične cifre od 102.000.9 Istraživanje IDC-a je takođe važno jer pokazuje nacionalnu strukturu žrtava rata u Bosni, tačnije

»od oko 99 hiljada imena poginulih koja smo sakupili, 66 posto su Bošnjaci, 25 posto Srbi, osam posto Hrvati i jedan posto ostale etničke grupe. Od oko 40.000 ubijenih civila, više od 33 hiljade je bilo Bošnjaka, četiri hiljade Srba, nešto više od dvije hiljade Hrvata i 376 iz redova ostalih etničkih grupa«, kaže Tokača.10 Po ovim rezultatima, Bošnjaci čine 82,5% svih civilnih žrtava, naspram 10% civilnih žrtva sa srpske strane. U popisu stanovništva iz 1991. godine Bošnjaci su sačinjavali 43% a Srbi 31% populacije BiH. Tokačina izjava o »500 živih Srebreničana« u aprilu 2010. godine bila je razlog da Milorad Dodik pokrene istragu i preispita nalaze Istraživačkog centra za ratne zločine Republike Srpske iz 2004. Tokača je, međutim, vrlo brzo objasnio da je njegova izjava pogrešno protumačena i uzeta van konteksta – u razgovoru za norveški magazin 22. aprila Tokača kaže da su on i njegov tim istraživača »pronašli oko 500 živih Srebreničana i da su njihova imena uklonjena iz spiskova, tako da se ne može uopće govoriti o tome da se oni i dalje nalaze na spisku, a kako su moju izjavu u izvrnutom kontekstu prenijeli neki mediji u Banja Luci«.11 Tokačina analiza žrtava tokom celog rata u
		Salvador Dali,Divine Comedy, Paradis Canto 27, The Gloria Patri 1960

Podrinjskom regionu, kojem pripada Srebrenica, pokazuje da 81,06% svih žrtava čine Bošnjaci (16.940 civila i 7.177 vojnika), dok 18,73% čine Srbi (870 civila i 4.703 vojnika).12 Osim izrazito većeg broja poginulih Bošnjaka, značajan je i odnos civilnih prema vojnim žrtvama u obe etničke grupe. Tačnije, od svih poginulih Bošnjaka, preko 70% su civili, dok je kod Srba taj procent oko 16%, što daje približniju sliku o karakteru rata u ovom regionu.
Ipak, mnogi na srpskoj strani ističu da je i veliki broj Srba stradao u okolini Srebrenice pre jula 1995. i da je zato zločin u Srebrenici delo osvete. Prema istraživanjima Tokačinog tima, broj srpskih žrtava tokom celog rata u okolini Bratunca, uključujući i zločin Orićevih jedinica u Kravici na pravoslavni Božić 1993. godine, iznosi 119 civila i 448 vojnika.13 Do ovih brojeva Tokača je došao pomoću informacija Vojske Republike Srpske i od rodbine žrtava, kao i onih prikupljenih tokom inspekcija grobalja. Prema izveštaju Istraživačkog centra za ratne zločine Republike Srpske, ovaj broj iznosi 995. U Hronici naših grobova Milivoje Ivanišević iznosi cifru od oko 1.200 stradalih Srba u regionu Bratunac–Srebrenica–Skelani, mada nudi imena 624 žrtava. Srpska radikalna stranka je 2005. objavila da je broj srpskih žrtava u regionu Bratunca tokom čitavog rata 3.287, podatak koji se obično odbacuje zbog nedostatka dokaza i koji je Tokača ocenio kao »čisti falsifikat«.14 Na IDC sajtu se može naći podatak da ukupan broj stradalih Bošnjaka u Srebrenici pre zločina u julu 1995. iznosi 1.475,15 dakle više od broja stradalih Srba u okolini Srebrenice čak i ako se prihvate podaci Milivoja Ivaniševića.
Ukratko, broj bošnjačkih žrtava u Podrinjskom regionu je 4–5 puta veći nego broj stradalih Srba, prema istraživanjima Tokačinog tima. Broj stradalih Bošnjaka u Srebrenici pre njenog pada je veći od broja stradalih Srba oko Srebrenice i njenog okruženja, uključujući i podatke o srpskim žrtvama iz srpskih izvora. Čak i ako se tvrdnje Srpske radikalne stranke o preko 3.000 stradalih Srba uzmu za ozbiljno, i u tom slučaju je broj streljanih Bošnjaka u julu 1995. više od dva puta veći nego broj poginulih Srba u regionu Srebrenice tokom čitavog rata. Ipak, tvrdnje o osveti kao povodu za genocid i dalje su česte,16 dok preuveličavanja broja srpskih žrtava u okolini Srebrenice, kaže Vojin Dimitrijević, »imaju za cilj da pokažu kako Srbi imaju pravo da se svete zato što su podneli tolike žrtve«.17

Pozivi da se Srbija deklariše prema Srebrenici i slični pritisci koje vrše evro-američka politička inteligencija i korporativni mediji pokazali su se kontraproduktivnim jer smanjuju mogućnost da se učesnici ratova u bivšoj Jugoslaviji upuste u objektivnu analizu skorije prošlosti. Ovakvi pritisci proizvode politički sračunate deklaracije, izjave izvinjenja balkanskih političara i inat građana.
Genocid u Srebrenici je najveći zločin u Evropi nakon Drugog svetskog rata. On se nije desio u vreme bitke već je bio organizovan uz pomoć velikog broja ljudi i logistike nakon ratnih operacija. Ako su brzi u osudi zločina Bošnjaka, Hrvata ili NATO-a, onda građani Srbije treba da budu brzi i u osudi srpskih zločina. Štaviše, osuda zločina učinjenih u naše ime treba da je oštrija i treba da nas brine više jer smo za takve zločine odgovorniji nego za zločine drugih. Ovaj princip moralne univerzalnosti, po kojem istim aršinom kojim merimo tuđa dela treba da merimo i svoja dela, najelementarniji je moralni princip. Po rečima Noama Čomskog, »Oni koji se ne izdignu na minimalni moralni nivo merenja sopstvenih dela istim standardima kojim mere dela drugih – štaviše višim standardima – ne mogu biti shvaćeni ozbiljno kada govore o tome šta je ispravno, a šta je neispravno, šta je dobro, a šta je zlo«.18
Nivo odgovornosti za zločine počinjene u naše ime je onoliki koliko je bilo moguće da utičemo na događaje u vreme kada su zločini počinjeni i u meri u kojoj smo mogli da utičemo na društvenu klimu koja je prethodila zločinima. Naglašenu odgovornost imaju intelektualci jer zauzimaju privilegovan položaj u društvu zahvaljujući obrazovanju i dostupnim resursima. Privilegovan položaj im omogućuje da uvide i »eksponiraju laži državnog aparata, da analiziraju posledice prema njihovim uzrocima, motivima i često skrivenim namerama«.19 Ova odgovornost se odnosi na intelektualce van javnog života, kao što su inženjeri, advokati ili lekari. Međutim, naročito veliku odgovornost imaju tzv. javni intelektualci kao što su pisci ili naučnici, jer su u položaju da oblikuju društvenu klimu ili da barem na nju utiču.
Ključnu ulogu u pripremi ratne psihoze u Srbiji odigrali su »patriotski« intelektualci koji su od kraja 1980-ih bili ideološki menadžeri srpskog nacionalnog projekta. Proizvodnja straha, kao recimo kroz tvrdnje Akademije 1986. godine da su Srbi žrtve »genocida na Kosovu«,20 imala je logičnu posledicu rasta osećaja ugroženosti i podozrivosti Srba prema drugim narodima Jugoslavije. Kao deo vlasti ili barem kao propovednici vladajuće nacionalne ideologije, mnogi pripadnici srpske intelektualne klase pripremali su duhovnu podlogu za egzekutore kasnijih ratova. Ta »prepolitizovana poluinteligencija«, kako ju je nazvao Bogdan Bogdanović,21 prazneći sopstvene nacionalne frustracije bila je motor međunacionalne mržnje (»izlazak iz Jugoslavije mora da se plati«22). Tragajući za istorijskim nepravdama i svetskim zaverama, kao i intenzivnim podsećanjima na stradanja Srba u Drugom svetskom ratu (»svi Srbi u Hrvatskoj su ostaci zaklanog naroda«23), »patriotska« inteligencija je kultivisala mit žrtve srpske nacije, ali i duh sugerisane superiornosti.
Za razliku od romantičnog nacionalizma XIX veka, moderna nacionalistička ideologija je restriktivna jer sužava registar pojmova i kategorija potrebnih za razumevanje sebe i drugih. U slučaju Srbije, ona neguje društvenu regresiju, bekstvo ka magijskoj svesti i povratak u nacionalni tor. Intelektualna klaustrofobija Srbije je od ranih 1990-ih do danas učinila da srpsko društvo postane zarobljenik kolektivne paranoje, pa mišljenje da nas »svi mrze« nije retko. Nakon više od 20 godina intenzivne indoktrinacije indukovane odozgo, u kulturi društva Srbije danas je prisutan moralni relativizam. On se ispoljava kroz često izraženo viđenje da su »svi činili zločine«, što ima za cilj da nas oslobodi odgovornosti ili je barem ublaži za zločine činjene u naše ime.
Ophrvani svakodnevnim ekonomskim preživljavanjem i okruženi sistemskom korupcijom, mnogi građani Srbije danas doživljavaju i sam pomen Srebrenice kao iritaciju. Međutim, staviti glavno breme krivice na njih je prestrogo i neprecizno, jer ne postoji ništa u dominantnoj kulturi društva, u kojem žive građani Srbije proteklih 20 godina, što bi im omogućilo da i požele da razumeju težinu zločina u Srebrenici.
Povlačenje u nacionalnu ljušturu omogućilo je stvaranje nebeske mitomanije o srpskom junaštvu, otud je i pomisao o genocidu nezamisliva. Ako i prihvate da je u Srebrenici učinjen pokolj, mnogi Srbi se teše verovanjem da iza tog čina stoji osveta za srpske žrtve. Dok građani Srbije imaju odgovornost da saznaju šta se desilo u Srebrenici, krivicu ipak snose mnogi javni intelektualci za stvaranje kulturnog okvira koji je zločin učinio mogućim. Ti isti »patriotski« intelektualci i danas blokiraju proces suočavanja sa katastrofalnim posledicama nacionalnog projekta 1990-ih.
Porodice stradalih u Srebrenici će zato, nažalost, morati da čekaju nove generacije građana Srbije koje će, nadajmo se, biti oslobođene nacionalnih mitova i koje će želeti i biti sposobne da shvate težinu genocida u Srebrenici.

1 Član 2 Konvencije o preventivi i kazni za zločine genocida http://www.hrweb.org/legal/genocide.html.
2 Govor predsednika Međunarodnog suda pravde Rozalin Higins na sednici Međunarodne pravne komisije 10. jula 2007, http://www.icj-cij.org/presscom/files/9/13919.pdf.
3 Presuda Međunarodnog suda pravde, http://www.icj-cij.org/presscom/index.php?pr=1897&pt=1&p1=6&p2=1.
4 Iz presude: The Court observes that, according to its jurisprudence (notably its 1986 Judgment in the case concerning Military and Paramilitary Activities in and against Nicaragua (Nicaragua v. United States of America), persons, groups of persons or entities may, for purposes of international responsibility, be equated with State organs even if that status does not follow from internal law, provided that in fact the persons, groups or entities act in »complete dependence« on the State, of which they are ultimately merely the instrument. In the present case, the Court however cannot find that the persons or entities that committed the acts of genocide at Srebrenica had such ties with the FRY that they can be deemed to have been completely dependent on it, http://www.icj-cij.org/docket/index.php?sum=667&code=bhy&p1=3&p2=2&case=91&k=f4&p3=5.
5 Website Međunarodne komisije za nestale osobe http://www.ic-mp.org/press-releases/dna-results-reveal-6481-srebrenica-victims/.
6 ... at least 8,000 Bosnian Muslims were massacred in massive human rights violations in Srebrenica. This has been recognized as amounting to genocide by the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia, http://www.amnesty.org/en/library/info/EUR63/003/2005.
7 Žan-Pol Sardon, demografski ekspert, član pravnog tima Srbije na suđenju u Međunarodnom sudu pravde: »The first observation that can be made on analysing these estimates is that their level depends to a large extent on the geographical origin of their authors. Estimates made in Bosnia and Herzegovina are always much higher than those from outside the country«.Transkript sa suđenja, str. 25,http://www.icj-cij.org/docket/files/91/10685.pdf.
8 Politika, http://www.politika.rs/rubrike/region/Oshtre-kritike-na-rachun-Bosanskog-atlasa-ratnih-zlochina.lt.html.
9 War-related Deaths in the 1992–1995 Armed Conflicts in Bosnia and Herzegovina: A Critique of Previous Estimates and Recent Results http://www.jstor.org/pss/20164302.
10 Intervju za Novosti, Samostalni srpski tjednik, 26. 11. 2009, http://www.novossti.com/2009/11/intervju-mirsad-tokaca/.
11 Intervju Tokače za Euro Blic dat 24. 04. 2010, http://www.idc.org.ba/index.php?option=com_content&view=article&id=245:intervju-gosp-tokae-za-euroblic&catid=1:latest-news&Itemid=50&lang=bs.
12 Sajt Istraživačkog dokumentacionog centra, http://www.idc.org.ba/index.php?option=com_content&view=section&id=35&Itemid=126&lang=bs.
13 Mirsad Tokača: Mit o Bratuncu – Blatantna manipulacija brojevima, http://www.scribd.com/doc/32584088/Mit-o-Bratuncu-Blatantna-Manipulacija-Brojevima-Autor-Mirsad-Tokača.
14 Isto.
15 Sajt Istraživačkog dokumentaciong centra, http://www.idc.org.ba/index.php?option=com_content&view=section&id=35&Itemid=126&lang=bs.
16 Milorad Dodik: »Muslimanski zapovjednik Srebrenice Naser Orić sa svojim ljudima napao je srpska sela i ubio 3.500 Srba. U Kravici, u noći pravoslavnog Božića, ubili su 78 civila. Zbog toga se dogodila osveta«.Dnevnik BA, 6. 07. 2010, http://www.dnevnik.ba/index.php?option=com_content&view=article&id=11302:dodik-srebrenica-je-osveta-za-kravicu-tamo-se-nije-dogodio-genocid&catid=81:bih&Itemid=458.
17 Vreme, 8. 09. 2005, http://www.vreme.com/cms/view.php?id=427142.
18 Noam Čomski, Terror and Just Response, http://www.chomsky.info/articles/20020702.htm.
19 Noam Čomski, The Responsibility of Intellectuals, http://www.chomsky.info/articles/19670223.htm.
20 »Fizički, politički, pravni, kulturni genocid nad srpskim stanovništvom Kosova i Metohije najteži je poraz u oslobodilačkim borbama što ih je vodila Srbija od Orašca 1804. do ustanka 1941. godine.« Iz Memoranduma SANU, 1986, http://sr.wikisource.org/sr/Memorandum_SANU.
21 Iz pisma Bogdana Bogdanovića Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije nakon 8. sednice 1987. godine: »... Umorna je ta naša Majka Srbija i od svoje polupolitizirane inteligencije i od svoje žestoko prepolitizirane poluinteligencije«.
22 »Izlazak iz Jugoslavije mora da se plati«, intervju sa Dobricom Ćosićem, Borba, 6. 02. 1990.
23 Matija Bećković.