Pinkizacija informativnih programa

Nepristojno ćutanje

Kada je u proleće 2005. godine predsednik Srbije posetio Kosovo nije bilo nijedne analize te posete u srpskim medijima. Malo duhovitih reportaža, dosta obaveznih izveštaja i produženih agencijskih vesti.

Kosovo je bilo tek sporedna tema ne samo predsednika već i njegovih analitičara, a postaće ključna tek sledeće, »ustavne« 2006, da bi na predsedničkim i parlamentarnim izborima 2008. postalo deo devize »i Kosovo i Evropa«. Te, 2005. godine Tadić se na Kosovu obraćao samo Srbima i predstavnicima međunarodne zajednice. Onako usput, rekao je i nešto o tragičnoj neposrednoj istoriji.
Kada je januara 2006. preminuo Ibrahim Rugova, koga su Albanci dugo birali za svog lidera i predsednika, iz Tadićevog kabineta izražena je želja da predsednik Srbije prisustvuje sahrani. Odbijen je sa, ako i veštim, nimalo suvišnim obrazloženjem: porodica pokojnika ne želi Tadića na sahrani jer se, kako je rečeno, »prekasno setio« Ibrahima Rugove. Svi su, jasno je, imali svoje razloge: kosovski političari nisu želeli predsednika Srbije kao simbol države iz koje su na svaki način hteli da izađu, a Tadić je hteo da se nađe na mestu okupljanja važnih političara iz drugih delova sveta, posebno onih kojima je Kosovo bilo »na srcu«. Računalo se i na efekat pijeteta prema nenasilnom protivniku. Ali, kao što mu je poručeno, bilo je kasno, kasnilo se najmanje nekoliko godina...
U Srbiji opet nije bilo nikog da to primeti. A kamoli da se seti one prve Tadićeve posete Kosovu kao predsednika Srbije. Stvorena je tako neka vrsta samocenzure (ili neproglašene cenzure) oko ovog i drugih pitanja za koja se ustanovi da nema kapaciteta za njihovo rešavanje. Bar ne sada i ne s ovim ljudima.
Siromašno, nekritičko i površno bilo je i sve ono što je medijski pratilo donošenje savetodavnog mišljenja MSP. U suprotnosti sa raspredanjem ove teme naveliko od oktobra 2008. kada se o tome glasalo na Generalnoj skupštini UN. Gomilale su se vesti sa ponekom izjavom, neobično oprezno ili tabloidno površno. Kako je moguće da medije ne interesuje kako je došlo do nagle promene ponašanja zvaničnog Beograda? Itd., itd... Kakav je zaista položaj skupštine i njen uticaj, da li vlada stvarno vodi spoljnu politiku? Kao da im je neko »došapnuo«: ne talasajte sad, u pitanju su viši interesi...

Nedavno je NUNS-ov Centar za istraživačko novinarstvo objavio interesantne podatke o velikim poslovima nekih konsultantskih kuća u Srbiji, istoriji Agencije za privatizaciju, svestranosti srpskog premijera. Prema onome što se do sada zna, konsultanti su veliki dobitnici tranzicije. Bilo da je reč o strancima ili domaćima. Svuda su, u svemu su. Negde njihovo učešće zahtevaju pravila, negde se radi o pravu i potrebi da se ima »savetnik«. Zato su, valjda, među našim najbogatijim državnim funkcionerima visoko mesto zauzeli i profesionalni konsultanti-državni funkcioneri. Nemaju šta da kriju, smatraju da su ono što su prijavili Agenciji za borbu protiv korupcije zakonito stekli.
U čemu je tu onda problem? Pa ako se uporedi niz dokumentovanih podataka dobijenih od državnih organa odmah pada u oči stalno kruženje savetnika privatizacije: povremeno su oni koji traže savetnike državni funkcioneri, povremeno savetuju svoje naslednike-prethodnike na vlasti. Istraživanje CINS-NUNS izoštrilo je tu »paradigmu« baš na srpskom premijeru Mirku Cvetkoviću. Sadašnji premijer, koji je u prethodnoj vladi bio ministar finansija a ranije i direktor Agencije za privatizaciju, svoje znanje i iskustvo nije štedeo: Ces Mekon konsultantska kuća čiji je bio izvršni direktor 2003–2004. (kada i

direktor Agencije), kako se tvrdi u izveštaju, druga je po honorarima za pružanje konsultantskih usluga Agenciji za privatizaciju. Od savetovanja Agencije u izgradnji logistike za postupke stečajeva (u čemu se oni izgleda posebno preporučuju), Ces Mekon je, za 14 ugovora, zaradio blizu šest miliona evra. Povremene sukobe interesa u ovim privatno-državnim poslovima premijer je odbacio u odgovoru koji je iz njegovog kabineta stigao tabloidu Alo. Ovaj tabloid, deo Ringlijer medijske grupe (još i Blic, 24 sata i NIN), jedini je od svih srpskih medija objavio, u dva nastavka, izvode iz ovog istraživanja. Nezvanično se iz redakcija saznalo da su

uređivački kolegijumi odlučili da ove informacije ne objavljuju, navodno na molbu zvaničnika. Tako su građani ostali uskraćeni za interesantan podatak o zajedničkoj firmi koju je Cvetković imao do oktobra 2008. (kada je već bio premijer), sa izvesnim Vladislavom Tamburkovskim, bugarskog porekla, koji se stečajnim postupcima i konsultovanjem bavio i po Makedoniji, da bi završio na sudu i na poternici Interpola. Ovaj begunac od pravde je u Makedoniji, u više sudskih postupaka, pravosnažno osuđen na deset godina i šest meseci zatvora, što je potvrdio i portparol makedonskog MUP-a. Premijer se izgleda i tu našao u čudu, pa je njegov kabinet u istom šturom odgovoru tabloidu Alo saopštio da Cvetković svog partnera nije video od 2006, otkad ga inače nije video ni makedonski MUP. Pa se onda srpski premijer poziva na Svetsku banku kao garanta pri angažovanju famoznog Tamburkovskog, po Cvetkoviću, velikog stručnjaka za stečajne postupke koji su, dokazano je više puta, bili lege artis procedura za pljačkanje ne samo u srpskoj privatizaciji. »Bogaćenje kroz stečaj.«
Mediji, međutim, nisu dalje pipnuli ovu stvar, jednu u nizu indicija o tome kako se obavljala srpska privatizacija, u kojoj je Cvetković igrao veoma važnu ulogu. Najveći broj poništenih privatizacija je upravo njegov. Ostalo je nejasno o kakvoj vrsti cenzure se radi, pogotovo što je nekoliko dana ranije svaki medij u Srbiji objavio informaciju da je isti CINS-NUNS napravio »profil« Darka Šarića, citirajući naveliko njegov sadržaj.
Istovremeno, informativni programi prepuni su vesti koje se pozivaju na činjenice plasirane tako da se iz njih teško može razaznati šta je istina. Obilje informacija i odsustvo njihovog razumevanja. Ne bi se, međutim, reklo da se radi tek o nedovoljnoj sposobnosti urednika. Kao da se nabacivanjem podataka želi izbeći svaka novinarsko-urednička odgovornost. Neprijatnost, kazna, nezadovoljstvo, onih »odozgo«...
Stvar je u tome, naravno, što istina nije »gola« činjenica ili ovde tzv. vest. Tek veza između niza fakata nagoveštava o čemu se radi. Da nešto nije u redu upozorava i to što nikada kao sada informativni programi nisu bili toliko slični. Ne toliko po izboru glavnih vesti koliko po ideji o informativnosti koju nameću. Jer, ako je nešto umnogome prošlost to je medijsko štancovanje netačnih vesti i masovna produkcija laži, kao što je nekada radio npr. RTS. Sada se, međutim, vidi koliko sama informativnost nije dovoljna.
Tako se informacija – činjenica da javnost u Srbiji ništa ne zna o sadržaju razgovora na radnoj večeri Borisa Tadića i Ketrin Ešton – ostavlja kao nekakva »tabu-činjenica«. Dileme oko daljeg razvoja događaja oko Kosova, umesto da otvore gnojnu ranu srpske politike, ponovo je čine opasno nedodirljivom. Ni tabloidna nagađanja više nisu onako provokativna i spletkaroška. Jer, valjda, nije pametno izmišljati ono što se, sasvim je moguće, zaista događa...
Sve manje je »Insajdera« ali će biti »Eksploziva«, nove emisije nove televizije – Prve srpske TV, nekadašnjeg američkog FOX-a, koja najavljuje neke stare »insajderske« teme. Veselo lice voditeljke, nalik mnogima koja godinama gledamo u raznoraznim pink izdanjima, obećava velika otkrića.

	Nastasja Radović