Pesnik i razbojnik

Kao državni činovnik, pesnik Vojislav J. Ilić Mlađi najduže je služio u Ministarstvu pravde (1920–1941). Tu je imao zvanje inspektora, a među radnim obavezama mu je bilo i pisanje referata u postupku pomilovanja na smrt osuđenih. U arhivu Ministarstva sačuvan je jedan broj tih Ilićevih sastava. Zanimljivost ove činjenice je u tome što je sâm Ilić u mladosti bio suđen i osuđen za ubistvo. A zanimljiv je i jedan Ilićev referat, pisan 1931. povodom molbe za pomilovanje notornog razbojnika Todora Medića. Zanimljiv je zato što je i Medić – kad nije pljačkao i ubijao – pisao stihove, pa je Ilić u referatu, pored predloga da Medića treba obesiti, dao i svoj sud o književnoj vrednosti njegovih stihova.

Osnovni podaci o Vojislavu J. Iliću Mlađem, pa i o ubistvu koje je izvršio, dobro su poznati. Rođen u Oreovici (kod Žabara, Braničevski okrug) 1877. godine, 1903. je diplomirao pravo na Velikoj školi u Beogradu, gde mu je otac Jovan bio paroh Crkve svetog Marka i, kasnije, dvorski prota. Još kao student se verio Darinkom, usvojenicom jednog drugog beogradskog popa, Miloša Simonovića, koja je bila završila žensku školu i slušala pojedina predavanja na Velikoj školi. Venčali su se čim je Ilić diplomirao. Odmah je dobio mesto sudskog pisara i, pošto je promenio nekoliko sreskih sudova, skrasio se u Aleksincu. Tu je Darinka rodila ćerku Julijanu, koja je posle tri meseca umrla. Početkom 1905. Darinka je postavljena za učiteljicu u Krivom Viru, selu u opštini Boljevac, blizu izvora Crnog Timoka. Bračni im odnosi nisu bili dobri, delom zbog razdvojenog života, delom zbog smrti deteta, a najviše zbog Ilićeve ljubomore. U Krivom Viru je Darinka stupila u vezu s kolegom, tamošnjim učiteljem Živojinom-Žikom Stojiljkovićem, koji je svirao violinu. Prema kazivanju samog Ilića, ona mu je u junu mesecu, »sa izrazom najistinitijeg kajanja«, rekla: »Jesam, izneverila sam te«. Prilikom sledeće posete Krivom Viru Ilić je uzaludno nagovarao Darinku da otputuje s njim u Beograd. »U zoru 3. jula (1905)«, kaže on,1 »hteo sam da se bar nauživam bračnih slasti, jer sam se bio rešio da sam otputujem. Ona na to nikako ne pristajaše. Pomislivši da sa mnom neće da ide na put zato što se čuva za drugog, ščepam drvo u razdraženju, udarim je po glavi, ona polete

k meni, udari me pesnicom ispod oka, i ja, razdražen do vrhunca kao zver, dohvatim revolver, koji mi bejaše na stolu i okinem ga na nju baš kad je htela da izađe iz sobe, pogođena u grudi ona se stropošta... Uh!« Posle ubistva Ilić je pokušao samoubistvo, ali – po njegovom sopstvenom opisu – sasvim nespretno i ne sasvim odlučno: »legao (sam) u krevet da i sebe ubijem, ali zbunjen nisam mogao okinuti revolver«. Zatim je rešio da skoči sa stene nad izvorom Crnog Timoka i otrčao je tamo: »ali kako u podnožju stene bijaše šiblje to sam odustao od te namere, jer bi mi šiblje život sačuvalo«. Najzad, izvadio je iz džepa perorez: njime »rasečem levu ruku da mi krv iscuri i da tako umrem, ali sam se i tu prevario. Krv mi je curila, ja sam sedeo na steni očekujući malaksalost i smrt, međutim, ona ne dođe. Ja sam bio gologlav na steni. Seljaci su prolazili i s čuđenjem me posmatrali. Kad sam u tom
		Vojislav Ilić Mladji

video jednog čoveka s puškom siđem sa stene držeći da mene traže« – i tako je, peške, sproveden u opštinu pa u zatvor.
Suđenje se rastezalo punu godinu dana, uglavnom zbog Ilićevog zdravstvenog stanja. Kao pritvorenik proveo je neko vreme u boljevačkoj bolnici, ne zna se da li zbog tuberkuloze (od koje je bolovao) ili zbog »razdraženosti živaca« i »nervoze«, ali najverovatnije da bi, kao gospodin, bio pošteđen apsanskih neugodnosti. Prvostepeni sud u Zaječaru osudio ga je 30. avgusta 1906. za ubistvo na mah,2 našavši da je »optuženi bez svoje krivice u jarost doveden postupcima i velikim uvredama od strane ubijene, pok. Darinke«.3 Delo je, dakle, izvršio »u uzbuđenom duševnom stanju, izazvan i doveden u to stanje od strane ubijene Darinke i to njenim nemoralnim životom, koji je optuženom bio poznat«. Sud je Iliću izrekao kaznu od šest meseci zatvora, u koju mu se uračunava već izdržani pritvor, tako da je iz sudnice izašao kao slobodan čovek. Od olakšavajućih okolnosti, priznato mu je »da je poduže vremena bolestan i (...) pati od razdraženosti živaca u većem stepenu, da pati od nervoze«. Ovako blaga kazna se verovatno može objasniti Ilićevim društvenim položajem i njegovom književnom reputacijom, kao i uticajem i ugledom njegove porodice. Ali, i inače ljubomorni muževi-ubice nisu strogo kažnjavani, naročito ako je žrtva bila »nemoralna«, u skladu s patrijarhalnom prirodom tadašnjeg srpskog društva. I ubistvo ženinog ljubavnika se, iz istih razloga, kažnjavalo blaže, a crnogorski Krivični zakonik iz 1906. godine je u tom pogledu išao još dalje, pa je u potpunosti isključivao kažnjivost za ubistvo preljubnika zatečenog in flagrante (»Ko ubije čovjeka vrhu svoje žene neće se kazniti«). Druga sankcija prema Iliću došla je još pre presude: odmah posle ubistva, otpušten je iz državne službe,4 mada ni to, pokazalo se, nije bilo zauvek. Njegova žrtva, Darinka, prošla je gore, čak i posle smrti: »Na krivovirskom groblju danas (2009. godine) nema ni spomenika ni krsta Darinki Ilić, a njeno ime izostavljeno je iz ‘Spiska učitelja u Krivom Viru od 1841. godine do danas’ u sve tri do sada objavljene monografije grada Boljevca«.5
Za jednog lirskog pesnika, Ilić je bio iznenađujuće grub i agresivan čovek. Tako ga opisuju prvi novinski izveštaji o krivovirskom ubistvu, u kojima inače nije bilo nimalo simpatije za »nevernicu« Darinku. »Pesnik je bio ljubomoran, a žena, koja nije bila nikakva lepotica, bila je nervozna i džandrljiva. (...) Preke i zatvorene naravi, kakav je uvek bio, lako se dao razljutiti ženinim džangrizanjima, pa kako je uz to bio u poslednje vreme i jako ljubomoran to, svakako u nastupu ludog gneva, učini ovo užasno delo«.6 Ubrzo se krivica sve direktnije prebacuje na Darinku: ona ga je varala, a on joj stalno dolazio »da kumi i bogoradi, da brine i popravlja«, jer »njegovoj pesničkoj duši još nikako nije bilo pojamno, da se takva žena može prezreti i napustiti«.7 Ipak, i oni koji Ilića brane ne poriču njegovu brutalnost: »Vojislav je bio živa temperamenta. Načitan je i inteligentan ali mu se u naravi grubost ispoljavala zbog čega ga drugovi nisu voleli«.8
Pišući o krivovirskom ubistvu i Ilićevom odnosu prema tom činu, Radomir Konstantinović je ukazao na Ilićev »patrijarhalizam, u verziji malograđanskog, svojinsko-egotičkog konzervatizma s kraja (19.) stoleća« i razotkrio »samoskrivenost (kao skrivenost za sebe samoga) ovoga Ja svojinskog individualizma, uronjenog, bezizgledno, u strah od prevare«, zaključujući da je Ilić »egzistencijalna realizacija sado-mazohističkog kompleksa svojinskog individualizma«.9 U jednoj književnoj polemici Ilić je branio »načelo ‘časti’, koje podrazumeva (uprkos svakoj zabrani) i ubistvo kao ‘brzo, munjevito pribavljanje satisfakcije’, i to ‘svuda i na svakom mestu’«.10 Istim tim mentalitetom odiše i ciklus od šest pesama o ubistvu, od kojih su tri ušle u Antologiju novije srpske lirike Bogdana Popovića (1911), čime je Ilićeva književna reputacija bezmerno dobila – nije preterano cinično reći da je on iz ubistva iscedio zamašan književni kapital.
Kao pesnik, Ilić je u književnoj kritici još za života otpisan zbog svoje beznadežno anahrone, poznoromantičarske estetike. Njegova je poezija uglavnom patriotska – rodoljubiva i državotvorna. Sima Pandurović je tačno primetio (još 1920. godine) da je Ilić, uprkos malom književnom dometu, »toleriran od književne kritike zbog prigodno patriotskih stihova koji su zadovoljavali dnevnu potrebu neobrazovanijih čitalaca«.11 Za Konstantinovića, Ilić je prevashodno dvorski i grobljanski pesnik.12 I još nešto: Ilić je nacionalni pesnik, u večitoj opoziciji »evropeizujućem« programu Srpskog književnog glasnika, predan načelu da »naša književnost, u svom razvoju, treba da bude, pre svega, jedna nacionalna književnost (...) jer, ipak, na kraju krajeva, progres književnosti jednog naroda sastoji se, poglavito, u njenoj narodnoj evoluciji na nacionalnom tlu«.13 Najveću slavu Ilić je stekao svojim rodoljubivim stihovima, poglavito onim o ratu, junaštvu i smrti. Njegova zbirka Krvavi cvetovi (1914), inspirisana balkanskim ratovima, sadrži bizarne primere div-junaštva, kao što je »vitez« »što mu se usne smeše / mada mu mozak prosut«.14 Te Ilićeve pesme izazivale su pomešane osećaje divljenja i krivice kod prečanskih Slovena; prikazujući ih, Ivo Andrić piše: »(M)i smo iza rešetaka gledali krvavo svitanje (...). I neka govore šta hoće kosovski pjesnici iz Hrvatske, nama je ostala strana radost burnih zanosa i ljepota velikih djela, jer pokraj nas prođoše dani požara i samo nas takoše svojim rumenim obrazom na horizontu i digoše u nama čudne misli i radosne slutnje, dok sjeđasmo oborene glave u svojoj nesreći. (...). Ovo je knjiga stihova onih koji su ratovali i pobjedili. I treba da ih svi čitamo«.15
Ilićevo romantičarsko čulo činilo je njegov nacionalizam u svemu preteranim, grotesknim. U pesmi Kako umire Dalmatinac, eponimni junak pred streljačkim vodom kliče »Živela Srbija!« Kada Bugari iščupaju srce ranjenom srpskom oficiru, ono »još brekće, k’o da suze roni« i govori:

	Ja sam srce jednog od divova oni’ Čije ime slavno kao truba zvoni... ... Ja sam srpsko srce koje ne umire, Ali srpska srca za mnom tek dolaze.16

Ilićev nacionalizam se najčešće ne dâ razlikovati od običnog šovinizma. Jedva da ima naroda, naročito ako je nekada bio u političkom sukobu sa Srbijom ili Jugoslavijom, o kojem Ilić nije napisao nešto ružno. Stvarajući svet, bog svakom narodu čini prigodan poklon: »Germancima: gasove otrovne, / Talijanu: vergl i nerandže, / Bugarinu: nože iz potaje, / A Albancu: keče i testeru«.17 Plemenita Srbija opstaje u zverinjaku zlikovačkih nacija: »Divotna gruda zemlje Srbije / Kost je u grlu svojih zlotvora, / Koji je, kao polip stokraki, / Bezdušno stežu čelik-obručem« (Divotna gruda). Zlo dolazi sa svih strana: »Iz podmuklog Beča, koji Karla sanja, / Iz buntovne Pešte, kojom Horti gazi, / I perfidne zemlje mučkog Baja-Ganja« (U spomenicu Milorada Draškovića). Ilićevi stihovi o Bugarima iz Krvavih cvetova su takvi da ih Andrić naziva, delikatno, »rimovanim polemikama«.18 Mađar je »Arpadov zverski praunuk«; on i »austrijski stari licemer«: »U svojoj daljnoj, mračnoj jazbini, / U zavidljivoj zverskoj pakosti, / Uz škrgut zubi, stisak pesnice, / Iz svog podzemlja sikću otrovom« (Pesma jedinstva). S Italijanima se Ilić obračunao u brošuri pod rečitim naslovom: Malim potomcima velikoga Rima: u album D’Anuncija, Diasa i Kadorne.19 Ilićeva ksenofobija uključuje i antisemitizam. U pesmi posvećenoj umrlom pesniku Velimiru Rajiću on kaže:

	I danas, kad baciš pogled odozgore, Ugledaćeš, Veljo, šumadijski sine, Vinavere razne i Pfanove Dore, Krleže, Krakove, Krklece i Tine! i dodaje da svuda »vode, neprekidno, prvu reč – Jevreji!«.20

Nasuprot svim onostranim demonima stoji neizreciva plemenitost srpskoga roda, koji snažnom mišicom brani ugroženo slovenstvo, ne obazirući se na nezahvalnost i izdajništvo svojih štićenika. Pre Slivnice,

Bugarske kćeri lepe kićahu nežnim cvetom Heroje dične srpske, prepune ideala, A starci njini suzni ljubljahu s pijetetom Topovske cevi naše, kličući: »Hvala! Hvala!« I dok se »Bože pravde« orilo kroz dubrave A brat zatvar’o uši, na sebe sama kivan, Srbin je iš’o napred, krvavim putem slave... Uzorit narod srpski! Uzvišen, silan, divan! ... I srećan, što svom bratu lovorni venac steče, Sem bratskog stiska ruke ne traži hvale veće. Al’ mesto bratske hvale, »Slivnica!« brat mu reče... I brat na brata sunu... O jada! O nesreće! 21

Srpski lekar na bojištu previje ranjenog Albanca, »Pa, pogledav ga s ljubavlju očinskom, / Izusti, pošto instrumente sredi, / ‘Odnesite ga u bolnicu poljsku, / Al’ sasvim tiho, da se ne povredi!’«. Na to nezahvalni Arbanas puca u leđa svom spasiocu, a kada razjareni srpski vojnici polete da ga linčuju, ranjeni lekar ih zaustavlja: »Ne smemo biti k’o zlikovci njini!... / Dole oružje!... Ne prljajte ruku« / Oprostite mu, jer ne zna šta čini!« (Praštanje).
Ali najotrovnije svoje stihove Ilić je čuvao za Hrvate, jer mu se njihova izdaja činila težom a njihova nezahvalnost odvratnijom od svih drugih. Ovo zbog toga što Ilić nije samo robovao romantičarskom mitu o oslobođenju i ujedinjenju slovenstva nego je, kao državotvoran i dinastičan pesnik, strasno propovedao jedinstvo trojednog naroda u novoj kraljevini. Ta je kraljevina ostvarena srpskom mišicom i srpskim oružjem, zbog čega svi njeni narodi Srbiji duguju večnu zahvalnost. U početku to, bar u Ilićevoj poeziji, zaista i biva: Zagreb i Ljubljana padaju u srpski zagrljaj s rečima »Srbine dragi, brate rođeni, / Dok tebe, brate, nismo videli, / Život nam beše ropska tamnica!« (Pesma jedinstva). Sa svoje strane, Srbin snishodljivo hrabri Hrvatsku: »Uzdignutu iz sužanjstva blata / Na visinu, kud’ orlovi brode, / Tebe, kašto, nesvestica hvata / Na zanosnoj visini Slobode! / Al’ ne boj se, sestro naša draga, / Utri sumnju, nek joj nema traga/ Napred s nama! Naš je život ceo! Nad nama je Dvoglav Or’o beo!« (Naše gore i planine). No, vrlo rano se kod Ilića javlja sumnja u hrvatsku lojalnost i on dramatično upozorava na opasnost od separatizma. U pesmi Naša kuća (1925), on s ushićenjem opisuje zajedničku državu, pod čijim krovom skladno odzvanjaju udarci zidarskih čekića i vajarskih dleta, ali:

	Šta kvari, šta to remeti Pregnuća živog kolotečinu? ... K’o noćni korak mučke urote Nekakvo tajno čujem šuškanje! Čuvajte dobro kućne ograde! Neko se šunja! Straže, pazite!

Od spoljnjeg neprijatelja su opasniji ti što »šuškaju«; oni su »sopstvena deca« jugoslovenske države, »Koja, pod geslom: ‘više slobode!’ / Tražeći stalno ‘kućnu deobu’, / Snuju u duši sramnu izdaju...« Ali, jugoslovenska kuća mora ostati zajednička i »nedeljiva, jedna, ukupna«: »Zato iz njenog tela svetoga / Nećemo seći parče bolesno, / Već ćemo otud, k’o iz jabuke, / Vrhom od noža crva izvući / I smrskati mu glavu stopalom« (Divotna gruda). Ova strašna pretnja je upućena na hrvatsku adresu.
Ilićev život posle krivovirskog ubistva je bio miran i sasvim buržujski, a karijera bogata.

Još pre Prvog svetskog rata oženio se Jovankom Prvanović, domaćicom, kojoj je pevao: »Dar, koji mi Gospod milostivo pruža, / Ti si rajska krotkost, čednost i čistota, / Mirisna alpijska netaknuta ruža / Nad provalom moga besciljnog života«. U braku s njom došao je do saznanja »Da zanos za telom, tim studencem slasti, / I divljenje čari, bez duševna ruha, / Znače samo: drhtaj, uskomešaj slasti, / I obmanu čula i pijanstvo duha« (Jovanki). Imali su osmoro dece, od kojih je troje umrlo u detinjstvu. O svakoj od tih smrti Ilić je
		Pesnik u krugu porodice i prijatelja

ispevao po nekoliko pesama, koje su ušle u školske čitanke. Štampao ih je uz ovalne dečje fotografije, kao one porculanske na groblju; ne dirajući u iskrenost roditeljske tuge za umrlim detetom, teško je odoleti utisku da je Ilić iz tih tragedija, kao i iz krivovirskog ubistva, isterivao književni kapital.
U predratnoj Jugoslaviji nije bilo tiražnijeg pesnika od Ilića. Izdanje njegovih Pesama (na 960 strana!) odštampano je 1936. godine u tiražu od 3.065 primeraka, od kojih je svaki snabdeven pesnikovim svojeručnim potpisom (»Specijalno, u interesu što bolje zaštite izdanja«). Ali, Ilić je bio mnogo više od tiražnog pisca: on je bio državni, a posebno dvorski književnik. Nijedna veća državna svečanost nije prolazila bez Ilića. Ako je trebalo držati govor nad odrom kakvog nacionalnog heroja, eto njega s gotovim stihovima, koji se besprekorno uklapaju u protokol dotičnog državnog pogreba. Kad on nad grobom Vojvode Mišića izgovori poslednji stih: »Tobdžije, plotunom! Ura! Slava! Slava!«, odmah zagrmi artiljerijski plotun.22 Ako je trebalo obeležiti kakav događaj u kraljevskom domu, tu je Ilić – da ožali smrt staroga kralja, da ispeva uspavanku novorođenom prestolonasledniku,23 da uputi dobrodošlicu novoj kraljici.24 Ilić deklamuje u Dvoru za Materice,25 što je znak njegove potpune socijalne i moralne rehabilitacije i mera njegovog ugleda. On neumorno proizvodi ode: Patrijarhu,26 ali i Pašiću,27 pa čak i ministru policije.28 Ilić je tražen i rado viđen gost na svakoj patriotskoj manifestaciji, na koju uvek dolazi sa spremnim prigodnim stihovima, naročito kada je povod osvećenje nečije zastave – Srpske nacionalne omladine,29 sokolskog društva30 ili neke škole.31 Bez njega ne mogu da prođu ni svetosavske proslave, za koje je napisao čitav ciklus o sv. Savi i svetosavlju.
Uz sve to, Ilić je bio visoki državni činovnik, u istom onom ministarstvu iz kojeg je, kao bedni pisar druge klase, svojevremeno otpušten »u interesu državne službe«. Štaviše, u jednom periodu je tu vršio funkciju disciplinskog tužioca, ali je na taj položaj dao ostavku oktobra 1930.32 Umro je kao penzioner u Beogradu, 22. maja 1944. godine, a poslednje, sasvim bezazlene, stihove objavio je u Železničkom vencu.33