Ekonomski antibarbarus

Realno stanje privrede Srbije

Istorijskoj i političkoj mitologiji, duboko ukorenjenima u društvu, pridružio se novi fenomen: ekonomska mitologija. Od »moralnog prava da eksploatisana Srbija upadne u monetarni sistem«, preko činjenice da u pregledu privrede Srbije u Wikipediji za period 1989–2000. nije pomenuta »najefikasnija« hiperinflacija u istoriji, već su sankcije optužene za sve ekonomske nedaće Srbije, pa do stalnih lakirovki od 2000. naovamo o samo 10% siromašnih, o stopama rasta, o Srbiji kao raju za inostrane investicije itd. – ekonomske neistine su sveprisutne

Dosta ekonomista pomaže političarima u zasipanju javnosti netačnim (optimističkim) podacima i prikrivanju katastrofalnih ekonomskih rezultata. Iako među ekonomistima često nema konsenzusa oko interpretacije istih podataka, potrebno je reafirmisati donošenje ocena analizom činjenica, a ne ulagivanja političkim, izbornim, patriotskim i ličnim interesima. Kopija nekadašnjih ozbiljnijih Opatijskih susreta jugoslovenskih ekonomista, ovogodišnji skup ekonomista i političara Srbije na Kopaoniku, koji je jedan novinar nazvao svojevrsni iluzionistički rijaliti šou, prošao je i osim obećanja svetlije ekonomske budućnosti (budući rast BDP, konkurentnosti, izvoza itd.) nije dao ni dijagnozu niti programe koji mogu pomoći. Stanje ekonomije je takvo da je hitno potrebno prestati sa najprisutnijim mitom: sistematskim zanemarivanjem činjenica.
Kako danas zapravo izgleda srpska privreda, dve decenije nakon što se osamostalila? »Lassen wir data sprechen.« 1

Jedan od apsurdnih mitova prisutnih u javnosti je i onaj o interesu Evrope da ekonomski iskoristi Srbiju. Pogledajmo gde se stvarno nalazi ta privlačna srpska privreda u Evropi. U 2008. godini od ukupnog bruto društvenog proizvoda Evrope 84% je ostvareno u Zapadnoj Evropi, a 16% u bivšim zemljama socijalizma: Rusiji, Poljskoj, Slovačkoj, zemljama Baltika, Mađarskoj, Ukrajini, Češkoj, Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji, Bugarskoj, Rumuniji i Bosni i Hercegovini. Od 16% na Rusiju i Poljsku otpada dve trećine, a ona mala trećina na sve ostale, pri čemu na balkanske zemlje (uključujući Sloveniju, bez Albanije) otpada znatno manje od jedne desetine ovih 16%. Grafički prikaz to jasno pokazuje:

Bruto društveni proizvod ex-socijalističkih zemalja u 2008. iznosi, dakle, 16% ukupnog BDP Evrope. Znači, prvo s čime se treba pomiriti je marginalna ekonomska važnost Srbije u Evropi i shvatiti da njen ekonomski potencijal ne može biti osnova ni za kakvu vodeću ulogu u Južnoj Evropi, a još manje za održavanje tradicionalnog regionalnog političkog »imperijalizma«, prisutnog i dalje u glavama mnogih političkih lidera. Podsećamo, od početka tranzicije, nakon političkih promena, sve bivše socijalističke zemlje imale su pad BDP, neke od njih i ozbiljnijih razmera. Prva je nivo početne 1989. godine dostigla Poljska (1995), pa Slovenija (1998) i Mađarska (2000). Ostale su to uspele posle više od dekade. Jedine koje nisu ni do danas dostigle nivo iz 1989. su dve
		Bruto društveni proizvod Evrope u 2008.
		Izvor: UniCredit, IMF, Roland Berger

najviše opterećene politikom – Srbija i Ukrajina. Ove zemlje su imale i najveće, upravo neverovatne padove BDP u jednoj godini: Srbija 59,4% (1992), samo dve godine nakon upada u monetarni sistem (decembra 1990) kada je u jednom danu ilegalno prebačeno na račune srpskih (ekonomskih) subjekata više od 10 milijardi dolara realnog novca) i Ukrajina 59,5% u 1998. godini.

Index realnog rasta BDP u 2008. u odnosu na 1989. godinu u % (1989 = 100%)

Izvor: EBRD, IMF, wiiw Database, Roland Berger

Grafikon jasno pokazuje da je bruto društveni proizvod (BDP) Srbije gotovo za 30% manji nego pre dvadeset godina. Uzroci pada BDP ne mogu se objasniti drugačije nego ekonomijom pljačke3– dugogodišnjim odsustvom razvoja i dominacijom destruktivne potrošnje akumuliranog i na druge načine stečenog društvenog bogatstva. Posledica toga je izostanak novih i drastično smanjenje postojećih realnih izvora ekonomskog rasta. Kretanje industrijske proizvodnje u istom periodu to dobro ilustruje.

Indeksi industrijske proizvodnje Srbije 1990–2009.

Izvor: Republički zavod za statistiku, Indeksi industrijske proizvodnje, mart, 2010.

Dugoročni trend je jasno opadajući – sa 100 u 1989. na 45 u 2009. godini, a još malo treba da dostigne 1993. godinu i, verovali smo, neponovljiv rekord iz perioda hiperinflacije. Čak i kratkoročni podaci za period januar–maj 2010. potvrđuju trend uprkos izjavama da industrijska proizvodnja raste. U maju 2010. industrijska proizvodnja u Republici Srbiji bila je manja za 0,5% od proseka 2009, krizne godine.4
Dve prethodne dekade pomalo se i razlikuju, iako im u osnovi leži ista specifična ekonomska filozofija. Srbija je 1990-ih napravila nekoliko istorijski jedinstvenih ekonomskih poteza, kojima je praktično uništila sopstvenu ekonomiju. Najveća i »najuspešnija« hiperinflacija u svetskoj istoriji, finansiranje više ratova, organizovano iznošenje kapitala iz zemlje, napuštanje uobičajene »kontrole« države i prepuštanje osnovnih ekonomskih tokova ilegalnim kanalima uz dogovor s državom, sistematski prestanak ulaganja u održavanje postojećih kapaciteta, uništavanje nasleđenih institucija, permanentan rast javne potrošnje itd. Rezultat: godine 2000. industrijska proizvodnja bila je 57% manja nego 10 godina ranije.
Prvih 10 godina 21. veka predstavljaju dekadu stagnacije uprkos milijardama direktnih inostranih investicija, fondovima pomoći, donacijama i zaduživanju. Većina sredstava uloženih u zemlju u tom periodu umesto u pokretanje ekonomske aktivnosti završila je u zidovima, a sve vlade su trošile raspoloživa sredstva uglavnom nezavisno od ekonomskih ili tržišnih kriterijuma. Umesto da stvaraju uslove za rad privrednih subjekata, preuzimale su ulogu i privrede i investitora. Ekonomisti odavno znaju da je država najrastrošniji i najneodgovorniji ekonomski subjekt. Investicije države koje vraćaju dohodak bile su marginalne, pa je rezultat bio: srpska industrijska proizvodnja je nakon 10 godina demokratije bila 55% manja nego 20 godina ranije. Iako je indeks industrijske proizvodnje bio 2% bolji nego 10 godina ranije, kretanja u drugoj dekadi moraju više zabrinuti, jer u njoj ipak nije bilo ekonomskih katastrofa kakve su ratovi i hiperinflacija, pa su time i rezultati porazniji. Razloge za 10 godina stagnacije treba potražiti u potpunom napuštanju interesa vladajućih struktura za razvoj i stvaranje dohotka i isključivo, do karikaturalnosti, koncentrisanje na potrošnju. Politički voluntarizam odlučivao je i o konkretnim i o strateškim ekonomskim politikama i merama.

Nosioci vlasti, brojne institucije i pojedinci godinama najavljuju povećanja konkurentnosti privrede, a u međuvremenu pada industrijska proizvodnja, sužava se uslužni sektor i pada izvoz. Na kojoj osnovi se obećava porast konkurentnosti nije jasno ni najmaštovitijem ekonomisti i privredniku. Prema Global Competitiveness Report, od 11 zemalja koje se ovde upoređuju Srbija i Ukrajina su najmanje konkurentne i drže ubedljivo i stalno dva poslednja mesta. U 2004. godini u kojoj je ova međunarodna metodologija startovala, Srbija je bila na 89, a Ukrajina na 86. mestu. Prošle, 2009. godine Srbija je zauzela 93. mesto, a Ukrajina 82. Istina je da su od 11 posmatranih zemalja samo četiri uspele u poslednjih šest godina poboljšati mesto na svetskoj rang listi konkurentnosti zemalja i to Poljska za 14 mesta, Češka za devet, Rusija za sedam i Ukrajina za četiri mesta. Najviše su pale Mađarska (19 mesta), Bugarska (17 mesta) i Hrvatska (11).5 Mali pad Srbije za samo četiri mesta vrlo je ozbiljan jer je Srbija na početku primene ove metodologije merenja konkurentnosti zemalja imala nisko startno mesto.

Dug kao % BDP 2008.

Izvor: Eurostat, CIA World Factbook, Roland Berger

Bruto dug države 9 prema inostranstvu 2008. Srbija je u grupi zemalja kod kojih su inostrana sredstva primarno trošena na pokrivanje ranijih dugova, investiranje u gradnju i na potrošnju umesto na stvaranje konkurentne privrede. Ovde je

zanimljivo uočiti da tri bivše članice SFRJ – Slovenija, Srbija i Hrvatska – imaju ukupan inostrani dug od tačno 100 milijardi evra, a svaka pojedinačno daleko veći od onoga koji je imala SFRJ u trenutku raspada. I ovde se sudaramo sa ekonomskim mitom da je SFRJ živela zahvaljujući prezaduženosti, što i da je tačno otvara pitanje opstanka zemalja naslednica u višestruko oštrijem vidu.

Inostrani dug u milijardama evra:

Izvor: UniCredit Group, Roland Berger

U procentima BDP-a:

Izvor: UniCredit Group, Roland Berger

U dva vrlo važna makroekonomska razvojna aspekta, stanje infrastrukture i efikasnost pravnog sistema, tranzicijske zemlje se dosta razlikuju. Poznat je problem slabe razvijenosti infrastrukture u Srbiji. Ona je jedna od retkih tranzicijskih zemalja koja nije ulagala ni u novu niti u održavanje postojeće infrastrukture, pa je zajedno s Ukrajinom na začelju tranzicijskih zemalja po razvijenosti infrastrukture. Negativan uticaj slabe infrastrukture na razvoj poznat je već stolećima i začuđuje da Srbija već dvadeset godina nema realizovanih ozbiljnijih infrastrukturnih investicija. I to je posledica ekonomske politike koja je činila unosnijim investiranje u objekte koji ne stvaraju dohodak (poslovne zgrade, zgrade za stanovanje, crkve) nego npr. u infrastrukturu.

Infrastruktura

(1 – ekstremno nerazvijena infrastruktura; 7 – ekstenzivna i efikasna po međunarodnim standardima)

Izvor: WEF – Global Competitiveness Report, Roland Berger

Najmanji napredak tranzicijske zemlje postigle su u efikasnosti pravnog sistema. Na skali od 1 do 7 samo Slovenija ima ocenu 4. Pravni sistem je najslabija karika društava u tranziciji i bitno pogoršava potencijale društvenog i ekonomskog razvoja. Grafikon jasno pokazuje da se sve tranzicijske zemlje podjednako teško bore sa problemom funkcionisanja pravne države.

Pravni sistem

(1 – ekstremno nerazvijen pravni sistem; 7 – ekstenzivan i efikasan, meren međunarodnim standardima)

Izvor: WEF – Global Competitiveness Report, Roland Berger

Direktne inostrane investicije Ukupno u periodu 1993–2008, u € milijardi

Bajke o Srbiji kao raju za inostrane investicije posebno je omiljen i trajno eksploatisan mit domaćih političara; podaci i to demantuju. Od ukupno realizovanih direktnih inostranih investicija u periodu 1993–2008. od 583 milijarde evra najmanji iznosi investirani su u Srbiju (13 milijardi evra) i Sloveniju (osam milijardi evra), iako iz potpuno drugačijih razloga. Naime, slovenačka privreda je konkurentna pa su joj strane investicije bile manje potrebne nego ostalim ex-socijalističkim zemljama. Apsolutne iznose ukupnih direktnih inostranih investicija nije moguće upoređivati, jer svaka zemlja ima specifičnosti koje utiču na priliv investicija: od veličine zemlje, tržišnih i drugih uslova, privredne strukture, kulturološke paradigme, politike stimuliranja investicija, sposobnosti apsorpcije inostranih investicija itd. sve do procene rizika individualnih investitora. Najvažniji rezultat inostranih investicija je njihov doprinos poboljšanju industrije i uslužnih delatnosti zemlje i otvaranje novih radnih mesta. Jedinstvena je ocena da je Slovačka u tome uspela primenjujući politiku stimulisanja inostranih investicija u automobilsku industriju i sektor elektronike. Bolju sliku o privlačnosti zemlje za direktne inostrane investicije pokazuje podatak o ukupnim investicijama po jednom stanovniku (u evrima):

Ukupne investicije po jednom stanovniku

Izvor: wiiw Database, Roland Berger

Srbija, Rusija i Ukrajina su imale najmanje inostranih direktnih investicija po glavi stanovnika. Uteha je da za naredne godina Srbija ostaje kandidat za inostrano investiranje u jeftinu proizvodnju što je u prvom talasu iskoristila većina posmatranih zemalja.

Na začelju liste zemalja po rezultatima robnog izvoza su Hrvatska i Srbija, dve zemlje koje su najviše zanemarile i devastirale sopstvenu industrijsku strukturu. Ovi pokazatelji su posebna tragedija jer one nisu bile sposobne da restrukturiraju relativno kvalitetnu industrijsku strukturu iz predtranzicijskog perioda. Slab robni izvoz Hrvatska u velikoj meri kompenzira izvozom usluga. Srbija, koja je 1989. u prvih 10 izvoznih proizvoda imala preko pola onih visokog stepena obrade, danas ne samo da izvozi nedopustivo malo, nego se pretvorila u zemlju izvoznicu sirovina i poluproizvoda (udarni izvozni proizvodi Srbije u 2009. bili su gvožđe i čelik, odeća, žitarice, povrće, voće i obojeni metali). Danas je najveće izvozno tržište Srbije Bosna i Hercegovina, slede Nemačka i Crna Gora. Često se problem izvoznih rezultata tretira samo kao pitanje kursa što je još jedna manifestacija ekonomske mitologije. Povećanje izvoza kompleksan je razvojni problem koji treba što pre da dobije prioritet, jer oslanjanje ekonomije na domaće i ex-Yu tržišta nije dovoljno za ozbiljnije poboljšanje ekonomskih i socijalnih uslova u zemlji. I ovde su podaci nemilosrdni:

Izvoz kao % BDP, 2008. godina

Zahvaljujući uspehu u očuvanju nasleđene industrijske strukture, Mađarska i Češka imaju visok udeo izvoza u bruto društvenom proizvodu. Dobar rezultat Slovačka ostvaruje zahvaljujući novim konkurentnim industrijama, posebno automobilskoj. Zanemarljivo niski nivoi robnog izvoza Rumunije, Hrvatske i Srbije govore o ozbiljnim strukturnim problemima ovih zemalja od kojih su poslednje dve imale bar podjednako kvalitetnu industrijsku strukturu kao Mađarska i Češka u periodu socijalizma.

Najžalosniji pokazatelj privrednog sunovrata je stopa zaposlenosti; ona sublimira posledice svih antirazvojnih poteza političke elite Srbije u poslednjih 20 godina. Verovatno bi pokazatelj za Srbiju bio još gori da država ne subvencioniše sredstvima poreskih obveznika pojedine institucije i preduzeća u državnom vlasništvu, a da pri tom već celu deceniju nije restrukturirala gotovo nijedno od njih. Struktura subvencija i način upotrebe do sada nisu obelodanjeni, ali je poznato da se one uglavnom koriste za kupovanje socijalnog mira, posebno u predizbornim periodima i održavanje status quo situacije, što je još jedan udar na potencijalni razvoj. Glavni uzrok velike nezaposlenosti, neinvestiranje u industrijske i uslužne kapacitete koji održavaju postojeća i stvaraju nova radna mesta, uz posebno zanemarivanje potencijala malih i srednjih preduzeća, takođe zahteva, da ponovimo, umesto potrošne razvojnu strategiju.

Nezaposlenost 1995–2008. (u%)

Izvor: EBRD, wiiw Database for CZE, Roland Berger

BDP po glavi stanovnika 2008. (u USD)

Izvor: UniCredit, IMF, CIA World Factbook, Roland Berger

Ovaj pokazatelj može se uzeti kao okvirna mera dokle je koja zemlja stigla posle 20 godina tranzicije. Ekonomski rezultati Srbije diktiraju potrebu za hitnim promenama. Jer, Srbija nije primenjivala ekonomske mere koji su ključno doprinele dobrim performansama zemalja s uspešnom tranzicijom (stimulativna poslovna klima, strateški orijentisane vlade, strukturne reforme, investicije u istraživanje i razvoj, kvalitetne direktne inostrane investicije i otvaranje novih radnih mesta). Srbija je, naprotiv, primenjivala politiku karakterističnu za zemlje sa slabijim rezultatima tranzicije (oslanjanje na malo tržište, izostanak strukturnih transformacija, niska transparentnost i neefikasan pravni poredak).

Posle uvida u činjenice, nameće se pitanje kako se pokrenuti. Početak je suočavanje sa činjenicama. Tu je i prva, u današnjoj Srbiji nepremostiva prepreka. Pregled iznetih podataka, a ima ih još puno jednako potresnih, morao bi uzdrmati svakog odgovornog političara. Nažalost, politička elita Srbije ne vidi ili ne želi da prepozna stanje stvari. Naslonjena na tradicionalnu praksu »rešavanja« problema prebacivanjem krivice na druge teško će se suočiti sa realnošću. Da bi se to dogodilo, političke strukture moraju

shvatiti da osim međusobne političke borbe vodeći ljudi svake zemlje imaju jednako važan zadatak, a to je ekonomski razvoj. Ovaj fakt shvatio je još Dioklecijan kada se suočio sa nedostatkom sredstava za održavanje imperije, a nisu ga uspevali izbeći ni lideri najbogatijih niti totalitarnih zemalja. Ekonomski razvoj i borba za održavanje na vlasti bili su ravnopravni prioritet svih ozbiljnih političara kroz istoriju.

Srpska dvadesetogodišnja praksa zanemarivanja ekonomskog razvoja relativno je redak fenomen, a po dužini trajanja možda i jedinstven.
Zbog toga, okretanje ekonomskom razvoju može se dogoditi samo ako politička elita uvaži konstataciju Johna Adamsa iz decembra 1770. godine, koji je rekao: »Činjenice su tvrdokorne; nikakve naše želje, sklonosti, niti diktat naših strasti ne može promeniti stanje stvari« i kada narodni poslanici stave tablu na skupštinski ulaz, kakva je još pre velikog potresa 1667. postavljena iznad vrata dvorane Velikog vijeća u Dubrovniku sa tekstom »Obliti privatorum publica curate« – »Zaboravite sopstvene, brinite o državnim interesima«.
Posle toga, ako i kada se to desi, može doći na red ekonomska struka.

	Goran Cetinić