Početna stana
  
 
 
     

 

Različite forme participacije građanstva u uređenju i korišćenju gradskog prostora nesumnjiva su vododelnica gradova na one s indikatorima visokog kvaliteta življenja u odnosu na gradove u kojima se građani suočavaju sa brojnim problemima u funkcionisanju svakodnevnog života

Grad bez građana – tako se gradi(lo) u Beogradu i Srbiji

U ovom radu usmerili smo se na promene u prostorno-fizičkim obeležjima gradova u Srbiji tokom poslednje dve decenije, koje ugrožavaju njihov urbanitet, kvalitet života i kulturna obeležja

Ksenija Petovar

Već na prvi pogled, šetnjom ulicama Beograda, uočavaju se neuređenost i neskladnost prostora – oronule i zapuštene fasade bez saglasja sa zastakljenim površinama, zazidane lođe i balkoni, ružno i agresivno nadzidane zgrade, prisvojene velike površine trotoara za različite svrhe (izlozi, prilazno ili ukopano stepenište za naknadno otvoren ulaz ka prizemnoj ili suterenskoj etaži, korišćenje aktivnih trotoara ili njihovo sužavanje za parkiranje automobila itd.). Umesto brojnih kioska (svakojakih namena) koji su zauzimali javne površine Beograda i drugih gradova tokom poslednje decenije 20. veka, nakon 2000. godine gradovi su obasuti kockarnicama i kladionicama i odgovarajućim izazovnim reklamama na gotovo svakom koraku. Pomeranjem ka periferiji slike neuređenog gradskog prostora se umnožavaju – deponije smeća, građevinski otpad s obližnjih gradilišta, bahato zagrađivanje trotoara koje traje godinama. Ocenu o »urbanističkom haosu« u Beogradu izricali su i nosioci vlasti u ovom gradu, a ne samo građani ili pojedini stručnjaci. Većina će se zasigurno složiti da u Beogradu ne postoji urbani red i da postoje brojni problemi u svakodnevnom funkcionisanju grada; veoma teško će se, međutim, postići saglasnost o razlozima ovakvog stanja. Neki će reći da je to rezultat nasleđenog stanja iz perioda socijalizma, koje se ni nakon gotovo jedne, odnosno dve decenije (u zavisnosti od toga koji datum se uzima kao prelomni), bez obzira na ogromne uložene napore, nije moglo znatnije popraviti. Drugi će reći da tranzicija/nastupajući kapitalizam/globalizacija imaju svu odgovornost za haotičan razvoj grada. Gradska politička i stručna elita nas, pak, svakodnevno uverava u veliki ugled i privlačnost Beograda na međunarodnom planu, od mesta za »najluđu« zabavu na rečnim splavovima (od kojih, uzgred budi rečeno, tek nekoliko ima dozvolu za rad i uredan tehnički pregled) do »grada budućnosti jugoistočne Evrope«.

»Urbanistički haos«
O promenama u savremenim gradovima napisane su brojne studije.1 Promene se događaju i u gradovima tradicionalnih tržišnih demokratija, kao i u gradovima zemalja u tranziciji. Gradski prostor, naročito u velikim, razvijenim i centralnim gradovima, oduvek je bio privlačan za različite interesne grupe i korisnike. Zaposedanje vrednih gradskih prostora donosi ogromnu i kontinuiranu dobit. Otuda su vrlo česte sprege aktera iz sfere politike (dominantna pozicija u raspolaganju društvenom moći i procesima donošenja odluka) i sfere ekonomije (ostvarivanje profita) u oblasti planiranja i korišćenja prostora i njihovo nastojanje da se marginalizuju drugi akteri u oblikovanju gradskog prostora. Tu pre svih mislimo na građane i njihova udruženja, kao korisnike tog prostora i njihove interese da ostvare kvalitet života u skladu sa svojim potrebama i civilizacijskim standardima koji su sadržani u pojmu urbaniteta. Različite forme participacije građanstva u uređenju i korišćenju gradskog prostora nesumnjiva su vododelnica gradova na one s indikatorima visokog kvaliteta življenja u odnosu na gradove u kojima se građani suočavaju sa brojnim problemima u funkcionisanju svakodnevnog života. »Grad po meri čoveka«, da upotrebimo sintagmu Rudija Supeka, jeste grad u kojem različite društvene grupe mogu da ostvaruju svoje potrebe, u kojem institucije funkcionišu u korist interesa i potreba građana, u kojem je gradski prostor organizovan tako da bude podoban za društvene grupe za koje se ne tako davno, čak i u evropskim gradovima, smatralo da nemaju tu šta da traže. Gradski prostor se danas sve više organizuje tako da bude pogodan za sigurno kretanje pešaka, bezbedan za decu, lak za korišćenje slabovidim i teže pokretnim građanima, zdravstveno siguran i ekološki vredan. Ostvarivanje ovakvih odlika gradskog prostora nije moguće bez aktivnog učešća građana i njihovog angažmana kako kroz institucionalne, tako i u vaninstitucionalnim formama delanja. Gotovo svi relevantni evropski dokumenti o gradovima (Evropska gradska povelja i dr.) angažman građana stavljaju u prvi plan i obavezuju lokalne vlasti na aktivnu saradnju s udruženjima građana u gotovo svim pitanjima od važnosti za kvalitet života u gradu.
U ovom radu smo se usmerili na promene u prostorno-fizičkim obeležjima gradova u Srbiji tokom poslednje dve decenije, koje ugrožavaju njihov urbanitet, kvalitet života i kulturna obeležja. Primeri koje koristimo kao ilustraciju su uglavnom iz Beograda, što ne znači da su drugi gradovi u Srbiji bili zaštićeni od ovakvih praksi. Urbana sredina Beograda/Srbije u drugoj polovini 20. veka formirana je u socijalnom i političkom kontekstu, koji je postavio znatna ograničenja postsocijalističkom razvoju grada.2 Ovaj stav ukazuje na prvu tezu ovog rada o neprekinutom kontinuitetu u razvoju gradova u Srbiji u tranziciji od socijalističkog ka postsocijalističkom gradu. Opadanje urbaniteta gradova i pogoršanje nekih osnovnih indikatora kvaliteta života u građenoj sredini Beograda (i drugim gradovima Srbije), očigledni u poslednje dve decenije, posledica su institucionalnih aranžmana uspostavljenih nakon Drugog svetskog rata, koje su u procesu postsocijalističke transformacije novi društveni akteri samo modifikovali u skladu sa svojim interesima. Druga teza rada ukazuje na nesposobnost (ili nevoljnost ili nespremnost) političke i stručne elite da napravi radikalan otklon od zatečenog stanja i da napore usmeri ka izgradnji institucionalnog okvira i mehanizama koji će u gradskim i seoskim naseljima obezbediti ostvarivanje društvenih vrednosti koje se danas uzimaju kao nepobitne: ljudska prava (građanska i politička, ekonomska, socijalna i kulturna,
envajronmentalna), jednakost šansi, solidarnost, zaštita ranjivih društvenih grupa, participacija građana, zaštita svojine, bezbednost, gradski prostori primereni interesima i potrebama građana i sl. Nakon desetogodišnje izgradnje »moderne, evropske Srbije«, od oktobra 2000. godine, pokazalo se da izgradnja demokratskih institucija i uspostavljanje urbanog reda koji će
 
unapređivati kvalitet života u naseljima, u suštini nije ni bio cilj stručne i političke elite koja je osvojila vlast, nego da su one od samog početka tranzicije postajale aktivan učesnik u razumevanju gradskog prostora kao plena koji se korisno može upotrebiti za različite političke nagodbe, za sticanje zarade, za ucenjivanje i za »vraćanje dugova«. Treća teza ovog rada je da su uloga i položaj građana u planiranju i korišćenju prostora danas u Srbiji istovetni kao pre nekoliko decenija i da su svedeni na zakonom predviđene, ali u praksi potpuno nedelotvorne forme peticije i referenduma i ex-post javnog uvida u već završene planske dokumente (sa pravom davanja primedbi i sugestija koje ne obavezuju donosioca plana).
Zajednička nit koja povezuje »predoktobarske« i »postoktobarske« vladajuće političke grupe i koalicije je jednokratna dobit (označena kao »profit«) koja se ostvaruje ne samo na na štetu drugih javnih ili privatnih interesa, već i razumevanja grada kao javnog dobra. Akteri su povezani interpersonalnim spregama, zasnovanim na različitim stranačkim, međustranačkim, koalicionim, ideološkim i drugim afilijacijama i interesima. U takvoj postsocijalističkoj konstelaciji interesa i odnosa snaga najviše su stradali najveći gradovi, u kojima se mogla ostvariti velika dobit. Beograd je dobar primer za analizu ovih tokova, kako zbog ogromne centralizacije ekonomskih i drugih aktivnosti i moći u poslednjih 20 godina, što ga je učinilo posebno privlačnim u granicama Srbije, tako i povezivanja različitih aktera i interesnih grupa (političke partije, državna uprava, paradržavne organizacije, komercijalni sektor, profesionalna udruženja i drugi). Za razliku od teško uhvatljivih i dokazivih kršenja zakona i propisa i korupcije u drugim nevidljivim ili manje vidljivim situacijama, dokazi u gradskom prostoru su vidljivi i prepoznatljivi, sa jasnim »autorskim« podacima, pečatom i potpisom.
»Urbanistički haos«, kako mnogi iz vlasti i opozicije nazivaju ono što se događa u Beogradu (i ostalim gradovima Srbije) tokom poslednje decenije 20. veka do današnjih dana, bio je organizovana i podsticana pljačka Beograda i izvor enormnog bogaćenja društvenih grupa iz kruga vladajućih političkih stranaka i koalicija. »Urbanistički haos« je, takođe, bio i sredstvo blagovremenog uvlačenja tadašnje opozicije u koruptivnu mrežu, s ciljem nastavljanja »započetih« poslova i po dolasku opozicije na vlast. To se potvrdilo nakon pobede opozicije na lokalnim izborima 1996. godine, i preuzimanja vlasti u jesen 2000. godine. Uzurpatori su obezbedili visok stepen zaštite svojih (nelegitimnih) interesa,3 zahvaljujući blagovremeno uspostavljenim personalnim, partijskim i finansijskim vezama sa delovima nove/buduće političke elite.
Temelji urušavanja grada u postsocijalističkoj tranziciji
Započinjanje tranzicije, a naročito ukidanje monopolske pozicije državnih građevinskih preduzeća i omogućavanje privatnog preduzetništva u stambenoj i drugoj izgradnji, početkom devedesetih godina u Srbiji doneli su veliki broj novih interesa i novih aktera u oblasti planiranja i uređenja prostora. U tome su, od samog početka, bila evidentna dva procesa: (1) enormna kriminalizacija državne uprave i različitih službi (na nacionalnom i lokalnom nivou) zaduženih za izdavanje urbanističkih i građevinskih dozvola i ostalih saglasnosti potrebnih za izgradnju, dogradnju, rekonstrukciju ili nadziđivanje, kao i drugih sektora vlasti (naročito sudske), koje su bile spregnute sa zainteresovanim akterima, i (2) povezivanje političkih i upravljačkih elita s novom privatnom preduzetničkom klasom, koja se može označiti kao paradržavna, jer je od samog početka obezbedila zaštitu državne/upravljačke strukture, naročito u odnosu na moguće zakonske sankcije.
Institucionalna struktura i način upravljanja, uspostavljeni novim političkim sistemom nakon Drugog svetskog rata, već od samog početka pokazivali su znake disfunkcionalnosti u organizaciji i uređenju grada(ova). Glavna obeležja planiranja i korišćenja gradskog prostora u tom periodu mogu se ovako sažeti:

(1) Osnovni subjekt/nosilac urbanizacije u socijalističkim/komunističkim političkim sistemima bila je država. Sve ključne i krupne razvojne i investicione odluke donosila je državna, odnosno politička nomenklatura. U periodima decentralizacije odlučivanja takva ovlašćenja prenošena su na lokalne (opštinske) samouprave, ali su i dalje bila ograničena samo na javnu upravu koja je isključivala preduzetnike, građane i udruženja građana i druge aktere. Značaj i funkcija grada nisu bili određeni njegovom ekonomskom snagom, komercijalnim, kulturnim i drugim aktivnostima, već njegovim političkim značajem i administrativnim statusom. Gradovi su koncipirani kao mesta potrošnje, s brojnim subvencijama i neekonomskim cenama (izgradnja komunalne i saobraćajne infrastrukture, urbocentrična politika u oblasti javnih službi, subvencionirane cene komunalnih troškova – voda, struja, stanarine u društvenim stanovima, niski troškovi održavanja stanova itd.), što je obezbeđivano iz drugih fondova – iz saveznog i republičkog budžeta, inostranih kredita i drugih formi preraspodele sredstava. Sličan pristup državnog subvencioniranja i preraspodele nastavljen je u Srbiji i u periodu tranzicije, naročito u korist Beograda i drugih većih gradova.
(2) Monopolska pozicija državnog/društvenog sektora svojine i aktera u tom sektoru svojine. U periodu socijalizma samo su državna/društvena preduzeća mogla da grade višespratne stambene i druge zgrade, što im je omogućilo monopolsku poziciju i postizanje visoke cene novosagrađenih stanova. Postojale su tzv. klizne skale (navodno zbog hronične inflacije), koje su dozvoljavale da se početna ugovorena cena kvadratnog metra stana povećava, odnosno usklađuje s proteklim vremenom izgradnje. Odsustvo konkurentnosti i tržišnih kriterijuma snižavalo je standarde kvaliteta i upotrebnu vrednost izgrađenih objekata. Privatna inicijativa u sektoru građevinarstva bila je ograničena na izgradnju porodičnih kuća na obodima gradova. Jedna od posledica monopolske pozicije državnih preduzeća i visoke cene stanova bilo je širenje bespravne izgradnje, započete šezdesetih godina 20. veka, naročito na poljoprivrednom zemljištu izvan granica građevinskog područja. Bespravna izgradnja je u političkim i upravljačkim nomenklaturama, ali i u dobrom delu stručne javnosti, tumačena kao marginalna društvena pojava koja se dešava tamo negde na urbanoj (i društvenoj) periferiji, a ne kao maligno tkivo koje će u formi uzurpacije razjedati i uništavati prostor Srbije.
(3) Ideološki utemeljena definicija svojine (tzv. nesvojinski koncept svojine) definisala je višespratne stambene zgrade kao objekte bez vlasnika, kao artefakte u opštoj/društvenoj svojini. Postojali su dobri građevinski propisi za izgradnju, koji su obezbeđivali relativno visok kvalitet izgrađenih stambenih objekata.4 Problemi su nastajali nakon useljenja (garantni rok je bio godinu dana!) jer zgrade, de facto, nisu imale vlasnika. Stanove i stambene zgrade održavala su javna preduzeća, sredstvima prikupljenim od stanarine i/ili dobijenim iz budžeta (grada, opštine, države). Budući da sredstva nisu bila dovoljna,5 održavanje je bilo selektivno i diferencirano, u zavisnosti od društvenog statusa i političke moći korisnika stanova u zgradi. Takođe, nije se nastojalo ni na poboljšanju kulturnih navika stanara i njihove odgovornosti za kućni red i održavanje zgrade. Na ovim, kako su se tada zvale, kolektivnim stambenim zgradama bile su zabranjene bilo kakve dogradnje (nadziđivanje) od strane privatnih lica, što je stambene zgrade u tom periodu štitilo od naknadnih »projektantskih« radova.
(4) Vlasnici porodičnih stambenih objekata u centralnim gradskim područjima nisu imali pravo da unapređuju uslove stanovanja u svom objektu, odgovarajućom dogradnjom, proširenjem, rekonstrukcijom i sl. Naime, veliki deo teritorije Beograda bio je, pre Drugog svetskog rata, izgrađen jednoporodičnim stambenim objektima ili spratnim višeporodičnim zgradama niskog standarda stanovanja, neretko namenjenim za izdavanje. Posle rata, ova područja bila su planirana za izgradnju višespratnih stambenih objekata. Privatni sektor nije imao pravo da gradi višestambene objekte, a državna/društvena preduzeća nisu imala interes da grade u tzv. tvrdom tkivu, zbog troškova raseljavanja lokalnog stanovništva. Posledica je bila da vlasnici porodičnih kuća nisu mogli dobiti dozvolu za obnovu ili dogradnju svojih zgrada, odnosno bili su prinuđeni da čekaju da neka državna građevinska firma pokaže interes za rekonstrukciju takvog bloka. Na taj način su mnoge prosečne gradske zone pretvorene u siromašna i nezdrava područja. Odgovor je bio neprekidni rast bespravnih adaptacija i dogradnji u starijim gradskim zonama. Pokušano je da se ovaj Gordijev čvor reši uvođenjem privremene urbanističke i građevinske dozvole sredinom osamdesetih godina, što je posebna tema. Ova politika je bila specifična za Beograd, dok je u manjim gradovima bila manje restriktivna.

Gradski prostor kao javno dobro
Širenje koncepta javnog dobra, evidentno u poslednjih nekoliko decenija, temelji se na korpusu ljudskih prava, a okvir za definisanje sadržaja i obima pojma »javno dobro« predstavljaju društvene vrednosti koje promovišu ravnopravnost i jednakost građana, unapređuju kvalitet života, zdravstvenu i drugu dobrobit i bezbednost građana, a naročito osetljivih društvenih grupa. Tema o javnim dobrima razmatra se na različitim nivoima opštosti (globalna, regionalna, nacionalna, lokalna), a u okrilju Ujedinjenih nacija već nekoliko godina grupa stručnjaka aktivno se bavi ovim pitanjem (Providing Global Public Goods. Managing Globalization, 2003).6
Zašto se gradski prostor može razumeti kao javno dobro? Etimologija termina »javno« (»public«) ukazuje na značenje koje se odnosi na univerzalno pristupačne dimenzije zajedničkog života građana, kao i na sve one stvari koje imaju opšti uticaj na interese svih ljudi (Kuper, 1995: 661–662), odnosno pojedinih grupa stanovništva koje definišemo kao ciljne grupe (deca, omladina, lica sa dodatnim potrebama i sl.). Kuper navodi i dva grčka ekvivalenta iz ranijeg doba: koinos i demosios (Kuper, ibid., 662). Oba se odnose na ono što je zajedničko i na sve ono što je od javnog ili opšteg interesa, što se zajednički koristi i što je opštepristupačno. Kako primećuje Gidens, »tržište ne može da obezbedi javni sektor. Tržište ne može da stvori sigurno susedstvo ili čiste ulice i trotoare« (Giddens, 2004/2001: 20).
Nesumnjiv je uticaj društvenih vrednosti na formiranje koncepta, sadržaja i obima pojma javno dobro. Ulično svetlo, biblioteke, obavezna/javna zdravstvena zaštita, nezavisno sudstvo, obavezno obrazovanje, dostupno srednje i visoko obrazovanje, zdravstveno ispravna voda i dr., danas se uzimaju kao javna dobra koja se podrazumevaju. U velikom broju evropskih gradova koncept gradskog prostora kao javnog dobra (pešačke zone, trotoari, javne zelene površine, prioritet javnog prevoza, ograničavanje korišćenja privatnih automobila u centralnim gradskim zonama i sl.) zasniva se na vrednostima koje polaze od korpusa osnovnih ljudskih prava i prava građanina na kvalitetnu i bezbednu socijalnu i životnu sredinu.
U savremenim demokratskim državama (i gradovima) ogromna je lista kako artefakata, tako i nematerijalnih vrednosti, koje se razumevaju kao javno dobro, iako takav njihov status nije nužno formalizovan, što je posledica odgovarajućih društvenih, kulturnih i civilizacijskih vrednosti koje se uspostavljaju i neguju u konkretnoj zajednici. Na primer, bezbednost građana (od kriminala, uličnih bandi, saobraćajnih udesa i sl.) i bezbednost
dece na javnim prostorima (children friendly city) je javno dobro par excellence. Procesi demokratizacije, globalizacije i pluralizacije donose nove interese i nove aktere u domenu javnog dobra i javnog interesa. »Proizvodnja« mnogih javnih dobara u savremenom svetu je multiakterska aktivnost, u koju su uključeni država i njene službe, civilni sektor, privatni preduzetnici i drugi akteri. Partnerski odnos, kao i javnost i transparentnost donošenja odluka, glavni su načini da se unapredi javno dobro i zaštite (legitimni) interesi pojedinačnih aktera u prostoru, koji su kompatibilni i usklađeni sa konceptom javnog dobra
 
(Edwards and Zadek, 2003). Pokušaj da se definiše i kontroliše javno dobro, kao i javni interes, od strane samo jednog aktera, na primer države, na način kako je to praktikovano u socijalističkoj državi ili liberalnom kapitalizmu, očigledno je doživeo neuspeh. U izdvajanju države kao jednog od aktera treba imati na umu da država nije vrednosno niti ideološki neutralan konstrukt. U socijalističkoj/komunističkoj državi pojam javnog dobra bio je izjednačen sa državnom akcijom – samo je država mogla biti protagonist javnog dobra i javnog interesa, i samo su objekti u svojini države mogli imati status javnog dobra, i kao takvi biti zaštićeni (Petovar, 1998). Takav pristup je umnogome osakatio sadržaj javnog dobra i javnog interesa u socijalističkoj državi, jer su javna dobra redukovana na objekte u vlasništvu države i na aktivnosti od interesa za državu, odnosno njenu političku nomenklaturu i administrativno-upravni aparat.
U savremenom, politički i kulturno pluralnom društvu, građanin i korpus ljudskih prava čine osnovu širenja koncepta javnog dobra i njegovo razumevanje kao opšteprihvaćene i neupitne društvene vrednosti, naročito u pogledu dostupnosti javnih dobara (prostorne, institucionalne) i prava korišćenja pod jednakim uslovima, bez diskriminacije i socijalnog isključivanja. Širenje koncepta globalnih javnih dobara u poslednjim decenijama 20. veka dodatno je podstaknuto problemima nastalim ugrožavanjem životne sredine i pretnjama po kvalitet življenja, pa čak i ugrožavanja života na planeti.
Status javnog dobra i odnos javnog i privatnog u gradskom prostoru posredovan je osobenostima grada kao ljudskog, društvenog i istorijskog artefakta. Zbog toga pojmovi javno i privatno dobro nemaju samo materijalizovanu dimenziju niti mogu biti svedeni samo na predmete i objekte. U pogledu svojinskog statusa, javno dobro može biti u javnom i/ili u privatnom vlasništvu (zaštićena kulturna dobra, privatne galerije, privatni parkovi itd.), zadružnom i drugom vlasništvu. Javni interes u dobrima koja su u privatnom vlasništvu utvrđuje se putem uspostavljanja statusa javnog dobra i režima njegovog korišćenja, koji propisuje nadležna institucija na osnovu zakonskih propisa. Privatizacija spomenika kulture u Italiji (na primer, galerija Ufiči u Firenci, Koloseum u Rimu i mnogi drugi objekti kulturnog nasleđa najvišeg ranga), pokazuje kako se koncept javnog dobra uspostavlja kao norma jača od vlasništva, u smislu slobode raspolaganja ili režima korišćenja. Nacionalna i lokalna uprava i njihove službe imaju pravo da propisuju režime korišćenja javnih i privatnih dobara, s ciljem da se zaštiti javni interes i javno dobro, s jedne strane, i da se zaštite privatna dobra, s druge. Primera radi, u mnogim državama i njihovim lokalnim zajednicama na snazi su rigorozni propisi o korišćenju i održavanju stanova i stambenih zgrada, koji ponegde idu dotle da se kod prodaje, odnosno izdavanja stana u zakup mora pribaviti saglasnost vlasnika svih ostalih stanova. Sličan smisao imaju rigorozni propisi u pogledu održavanja i rekonstrukcije objekata u zaštićenim gradskim zonama, građevinski, tehnički i urbanistički standardi i propisi za građenje itd.
Pored materijalnih dobara, u prostoru grada postoje i nematerijalna javna dobra, pa se prethodna razmatranja odnose i na takva dobra. Na primer, urbanistička norma je javno dobro kojim se obezbeđuju odgovarajući standardi i kvalitet življenja. Urbanističkom normom se štite različiti interesi, kako pojedinačni interesi građana, tako i javni interesi grada kao zajednice.
Koncept gradskog prostora kao javnog dobra u Srbiji još uvek nema potrebnu recepciju ni u političkoj eliti, ali ni u dobrom delu stručne javnosti. U daljem tekstu analiziraćemo prakse koje pokazuju kakav je odnos prema javnim dobrima u gradu i kako pojedine interesne grupe uspevaju da potisnu javni interes i daju legitimitet svojim aktivnostima, neretko destruktivnim po urbanitet i dobrobit građana.
(1) Ukidanje, poništavanje i nepoštovanje urbanističkih standarda, normi i propisa. Društvena norma je differentia specifica ljudskog društva u odnosu na životinjska društva, norma je odrednica koja stoji u osnovi razvoja i civilizovanosti ljudskog društva (Gams, 1990: 3). Urbanistička norma je jedan od temelja oblikovanja i uređenja gradova. Pored svojstva norme da izražava određeni društveni odnos i da u njenoj logici stoje »kriterijumi doslednosti i racionalnosti jedne suverene volje s obzirom na ponašanje neke grupe ljudi« (Marković, 1975: 13), odlike norme su i kontinuitet i kontingentnost. To se naročito odnosi na norme koje su materijalizovane, kao što je slučaj sa građenim prostorom.7 Urbanistička istorija Beograda potvrđuje napore ka uređenju grada temeljene na urbanističkim vrednostima evropskih gradova. Iako urbanističke norme i standardi nisu nikada bili formalizovani kao zakonska obaveza, oni su bili definisani u urbanističkim planovima i obavezujući prilikom nove izgradnje, rekonstrukcije i obnove, usklađivanja različitih aktivnosti i funkcija u gradskom prostoru i ponašanja svih aktera u planiranju i izgradnji grada. Iako se s pravom ukazivalo na prenormiranost u urbanističkom planiranju u našoj zemlji u periodu socijalizma, te kritike se nisu odnosile na razloge i svrhovitost urbanističke norme u oblikovanju gradskog prostora, nego na nastojanje da se normira načina života, definišu javne funkcije i druge aktivnosti u sferi privrednog, komercijalnog, društvenog i kulturnog života u gradu. U poslednje dve decenije u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji usvojena je nova paradigma – investitorski urbanizam, odnosno prilagođavanje i potčinjavanje gradskog prostora interesima investitora, odnosno onoga ko je zainteresovan za izgradnju, odnosno rekonstrukciju u određenom gradskom prostoru/bloku. Interesi investitora uspostavljaju se kao osnovni kriterijum u definisanju planskih rešenja, bez obzira na posledice po okolni prostor i kvalitet stanovanja i življenja u zoni izgradnje. Poseban učinak u poništavanju urbanističkih standarda i normi doneo je već pomenuti institut privremene urbanističke i građevinske dozvole koja je gotovo dve decenije korišćena kao osnovno (manipulativno) sredstvo uređenja i izgradnje Beograda i drugih gradova (od 1985. do 2003. godine, kada je ukinuta). Zakonskim ukidanjem privremene dozvole nije završen njen uticaj na urušavanje urbaniteta Beograda i drugih gradova u Srbiji, budući da će praktično desetine hiljada objekata izgrađenih na osnovu (zloupotrebe) privremene dozvole biti legalizovani kad-tad. O privremenoj dozvoli biće više reči u nastavku teksta.
(2) U Beogradu ne postoje sistematske evidencije o indikatorima značajnim za kvalitet života građana, što je uobičajena praksa u gotovo svim evropskim gradovima. Parcijalni uvidi u pokazatelje stanja životne sredine, raspoložive zelene, pešačke i druge površine per capita, nivo i kvalitet zadovoljenja socijalnih i kulturnih prava građana, bezbedno korišćenje i neometano kretanje građana po površinama namenjenim pešacima, uređenost i održavanje javnih površina u gradu, poštovanje urbanog reda, zaštita i bezbednost dece i ranjivih društvenih grupa, efikasnost i urednost javnog prevoza i druge, pokazuju zaostajanje Beograda za glavnim gradovima država u okruženju (Sofija, Bukurešt, Zagreb, Budimpešta), kao i ostalim evropskim metropolama.8 Nakon promene vlasti, u jesen 2000. godine, Beograd je dobio ogromne donacije od drugih država, međunarodnih organizacija i gradova za unapređenje javnih dobara u gradu. Zahvaljujući programima kao što su rekonstrukcije osnovnih i srednjih škola (Evropska agencija za rekonstrukciju) ili pak rekonstrukcije zdravstvenih ustanova, obdaništa ili ulica, na primer,
obnovljeni su mnogi javni objekti i površine. Republička i gradska vlast nisu poštovale ne samo obavezu, nego i dobar običaj da vidno i trajno obeleže izvore sredstava za obnovu na konkretnim lokacijama i objektima. Ne postoji sistematski i pouzdan uvid u iznos novčane i drugih vrsta pomoći koje je Beograd dobio posle promene vlasti u oktobru 2000. godine kao bespovratnu pomoć za unapređenje javnih dobara od strane drugih država, gradova, međunarodnih organizacija i dr. Može se očekivati da za nekoliko decenija neki objektivni istraživač procene o
 
Camille Pissarro, Boulevard Montmartre: Morning, Grey Weather, 1897.
tim sredstvima podastre našoj deci i unucima, kao što je to uradio ekonomista Branko Horvat, kada je izneo, po svemu sudeći, pouzdanu procenu da je bivša Jugoslavija u periodu od 1950 do 1975. godine dobila preko 100 milijardi dolara bespovratne pomoći.
(3) Nakon otkupa stanova gotovo ceo stambeni fond u Beogradu je u privatnoj svojini. Ako tome dodamo i privatizaciju velikog broja nekadašnjih društvenih preduzeća i naročito nekretnina kojima su ona raspolagala, evidentno je da se Beograd pomerio ka metropolama u kojima dominira privatna svojina u građenoj sredini. Kada se, kako se unisono i opsesivno zalažu predstavnici političkih i stručnih elita, obavi i privatizacija gradskog zemljišta, javnih preduzeća i javnih službi, Beograd će biti u maloj grupi evropskih metropola u kojima je ostvaren ideal potpune privatizacije.9 Pitanje koje se prirodno postavlja u takvim okolnostima jeste kakav i koliki je stepen zaštićenosti privatne svojine i njene (tržišne) vrednosti. U sadašnjim okolnostima stepen zaštite kvaliteta i tržišne vrednosti nekretnina u Beogradu je veoma nizak. Dozvoljeno je, na primer, poštujući principe investitorskog urbanizma i institut »dopuna i izmena« Generalnog plana i regulacionih planova, iz temelja izmeniti urbanu konfiguraciju i indekse izgrađenosti i zauzetosti parcele. Brojni su primeri izgradnje na zelenim površinama unutar gradskog bloka, ili izgradnje novog višespratnog objekta na razdaljini od nekoliko metara od stare, pre više decenija izgrađene zgrade. Ne postoji informacija o broju stanova ispred čijih dnevnih i spavaćih soba su izrasle nove zgrade, na razdaljini ispod urbanističkih normativa koji su važili u vreme izgradnje objekta. Iako se može razumeti motiv investitora da sagradi i proda što više kvadratnih metara stambenog i poslovnog prostora, pitanje koje se postavlja jeste ko su kupci stanova koji se grade na udaljenosti koja ne obezbeđuje minimalnu privatnost, osunčanost i vidik.10 Nemogućnost vlasnika da zaštite kvalitet svojih nekretnina može se procenjivati i preko brojnih primera stanova koji su ruinirani ili uništeni tokom nestručno izvođenih radova nadziđivanja/rekonstrukcije, usled prokišnjavanja, izmeštanja nosećih zidova, premeštanja instalacije i sl.11 Mnoge javne površine su zauzete bilo tako što su urbanističkim planom dobile novu namenu (po pravilu, za građenje novog stambenog ili poslovnog objekta), ili su jednostavno uzurpirane prekoračenjem regulacione linije građevinske parcele.12 Poseban problem (bio) je benevolentan odnos opštinskih i gradskih vlasti prema investitorima i preduzimačima koji grade ili rekonstruišu objekte u izgrađenim zonama i vrlo često se ponašaju kao da u okolini nema nikoga – građevinski otpad se nedeljama/mesecima skladišti na trotoarima i javnim površinama, teški kamioni uništavaju kolovoze i trotoare, na gradilišta se postavljaju improvizovani poljski klozeti koji skupljaju pacove itd., itd. Nakon završetka objekta, uništene ulice i javne površine popravljaju se sredstvima iz gradskog budžeta.
(4) U poslednje dve decenije u Beogradu je srušen, dograđen ili »rekonstruisan« veliki broj vrednih objekata od kojih su neki bili pod zaštitom ili u statusu prethodne zaštite. U izvornom obliku sačuvano je tek nekoliko porodičnih kuća arhitekte Milana Zlokovića, jednog od najznačajnijih predstavnika moderne u Jugoslaviji između dva svetska rata, dok su ostali objekti nadzidani. Ovakvih i sličnih primera ima bezbroj. Postoji nekoliko shema uništavanja zaštićenih objekata, ili objekata u statusu prethodne zaštite. Vrši se tzv. rekonstrukcija kojom prilikom se objekat u potpunosti ruši (primer vile Olge Mos u Tolstojevoj 29, projekat arhitekta Svetomira Lazića), a novi gradi u skladu s estetskim preferencijama investitora (porodica Karić), koje novi projektant »rekonstruisanog objekta« (u ovom slučaju arh. Slobodan Janjić) dosledno sprovodi. Iako nadležni Zavod za zaštitu spomenika kulture odbija da dâ saglasnost bez koje se ne može dobiti urbanistička i građevinska dozvola, gradnja se završava. Ponekad se krajnje drsko na do temelja srušenom i u novokomponovanom stilu izgrađenom objektu na tabli navodi ime projektanta originalnog objekta (primer »palate Milanka« u Užičkoj ulici). Na visokom ogradnom zidu, izgrađenom protivno uslovima iz Detaljnog urbanističkog plana, stoji informacija da je objekat projektovao arh. Milutin Borisavljević 1931. godine, a da je zgrada »rekonstruisana po originalnim planovima prvi put 1936. i drugi put 1992–2003, u čemu su učestvovali arh. Slobodan Drinjaković, arh. Dario Morelli i arh. Predrag M. Janić«. Jedno od sredstava je i krivotvorenje urbanističke dokumentacije. Taj postupak je primenjen kod nadziđivanja zaštićene gradske vile na uglu Krunske i Ivana Milutinovića, sa dva sprata i »povučenim« potkrovljem, a dograđeni deo je proširen do same ivice susedne parcele.13 Mnoge arhitektonski vredne i ambijentalno značajne zgrade u Beogradu su srušene ili uništene neukim dograđivanjem ili nadziđivanjem. Za sada ne postoje čak ni procene obima destrukcije istorijskih, urbanističkih i ambijentalnih vrednosti i osobenosti Beograda koje su učinile lokalne vlasti, projektanti, urbanisti i investitori.
(5) Veliki broj objekata koji su imali važne socijalne, obrazovne i kulturne funkcije promenio je namenu (stalno ili privremeno). U junu 2001. godine, odlukom Ministarstva prosvete, ukinuto je devet osnovnih škola u Beogradu koje su radile u jednoj smeni zbog toga što, navodno, nisu imale dovoljno učenika, a objekti su dati u zakup. Deca su premeštena u okolne škole, udaljene po nekoliko stanica javnog prevoza, koje su uvele rad u dve smene. Rad u jednoj smeni i mogućnost organizovanja celodnevne nastave je standardna forma organizacije obaveznog obrazovanja u evropskim državama, s ciljem da se uskladi vreme rada škole sa vremenom rada roditelja. U Beogradu danas tek mali broj škola ima celodnevnu nastavu i to samo za učenike prvog i drugog razreda osnovne škole.14 Namenu su promenile i brojne knjižare, biblioteke i drugi prostori/objekti korišćeni za komercijalno »neisplative« aktivnosti. Cilj većine privatizacija bio je zaposedanje objekta i građevinske parcele/zemljišta, naročito kada se radilo o atraktivnim lokacijama, što je bilo potpuno očigledno od samog početka privatizacije. Bez obzira na to ko je vršio vlast i koje stranke su davale naloge Narodnoj skupštini prilikom izglasavanja odgovarajućih zakona, nikada nije otvoreno, niti rešeno pitanje ko, na osnovu kojih kriterijuma, pod kojim uslovima i kojim procedurama utvrđuje, odnosno menja namenu građevinske parcele nakon promene svojinskog statusa objekta: lokalna vlast, novi vlasnik objekta ili neko drugi. Kao i u slučaju davanja u zakup, potpuno je zamagljeno pitanje buduće namene objekata i građevinske parcele – ugovorni uslovi su praktično nedostupni javnom uvidu. Nije nevažno pitanje da li promena namene parcele od javne u komercijalnu delatnost obavezuje na povraćaj parcele prvobitnom vlasniku, budući da je eksproprijacija izvršena zbog javnog interesa? Zakonodavac je ignorisao ova pitanja postavljana na javnim raspravama prilikom donošenja Zakona o planiranju i izgradnji (tokom 2002. i 2003. godine). U ovom kontekstu treba pomenuti i stalne pokušaje uzurpacije zelenih i drugih javnih površina u stambenim blokovima (»Peti park« kod Liona je jedan primer), odnosno promene namene javnih površina u komercijalne svrhe, olakim i nekontrolabilnim izmenama regulacionih planova.15 Slične manipulacije evidentne su i prilikom privatizacije »Luke Beograd« i ostalih luka na Dunavu, Savi i Tisi, koje su u važećem Prostornom planu Republike Srbije i drugim zakonskim propisima definisane kao javni interes.
(6) U gradske zone sa tradicionalnom i/ili dominantnom namenom (po pravilu stanovanje i poslovanje) uvode se nove, često inkompatibilne aktivnosti (kockarnice, kafići, mehaničarske radionice, praonice kola...), koje svojim radom i nepoštovanjem gradskog reda i propisa (radno vreme, buka, odlaganje otpada, prljavština, zauzeće trotoara i sl.), ugrožavaju dnevni ritam i kvalitet življenja građana. Nejake, nemoćne, a neretko i korumpirane inspekcijske službe nisu u stanju da zauzdaju kršenje gradskih propisa. Nadležnosti pojedinih inspekcijskih i drugih službi u tome nisu dovoljno razgraničene, novčane kazne su niske i neefikasne, a agresivni kršioci gradskih propisa su zaštićeni od strane uticajnih »moćnika«. Mnogi trotoari postali su teško prohodni ili, bolje rečeno, promenili su namenu u bašte i kafiće. Paradigmatičan je primer Ulice Strahinjića Bana. Nekontrolisanim izdavanjem dozvola za otvaranje restorana, kafića i sl., ova nekad mirna ulica postala je središte noćnog života Beograda. Bez obzira na to što vlasnici ili zakupci ovih objekata radom van dozvoljenog radnog vremena, ili preglasnom muzikom, ili nedozvoljenim širenjem i zauzećem trotoara, krše važeće gradske propise, postoji mnogo veće razumevanje za njihove interese i motive nego za tzv. sebične interese lokalnog stanovništva koje traži da se u radu ovih objekata obezbedi poštovanje gradskog reda i propisa.16
O pobrkanim prioritetima i favorizovanju interesa koji direktno ugrožavaju budućnost
mladih svedoče i brojne kockarnice i kladionice koje su postale standardni sadržaj gradskih ulica. U Narodnoj skupštini Republike Srbije, prilikom izglasavanja Zakona o igrama na sreću 2005. godine, odbijen je amandman o povećanju razdaljine na hiljadu metara od osnovne i srednje škole. Srbija je danas, posle BiH, druga zemlja u Evropi po broju kockarnica, kladionica i drugih »igračnica« koje donose lako obećanu zaradu, u odnosu na broj stanovnika, sa sve većim brojem kockarskih zavisnika i među maloletnim stanovništvom i sve većim brojem porodica koje su suočene sa kockarskim dugovima svojih članova. Izgleda da ni inicijativa Zaštitnika prava građana iz avgusta 2009. godine o povećanju udaljenosti ovih objekata od škola neće biti bolje sreće. U Beogradu ni nakon deset meseci od podnošenja inicijative još uvek ne može da se utvrdi koliko ovih objekata se nalazi na
 
Camille Pissarro, Peasant Girl Drinking her Coffee, 1881.
udaljenosti manjoj čak i od zakonom utvrđenih mizernih 150 metara. Objašnjenje je u neusaglašenosti načina na koji ovlašćene geometarske službe utvrđuju rastojanje. Tako građanima ostaje da veruju da je Ulica Ilije Garašanina široka 150 metara, jer se bukvalno preko puta V beogradske gimnazije nalazi nekoliko kockarnica. Međutim, debilizovanju građanstva tu nije kraj. Iz medija smo saznali da je gradonačelnik Beograda, 20. aprila 2010. godine, potpisao sa predsednikom Upravnog odbora »Grand kazina« Protokol o društvenom odgovornom kockanju (!!!). Ova kockarska družina će finansirati SOS telefone putem kojih će zavisnici od kockanja i njihove porodice moći da potraže savete kako da se otrgnu od ove bolesti. Mi, građani, treba da verujemo da će zahvaljujući ovom protokolu biti otvorena i nova radna mesta, odnosno da što budemo imali više kockarskih zavisnika, to će biti potrebno sve više obučenih lica koja će ih od toga lečiti. Nekako me sve to podseća na grafit »Što više zatvora, to više slobode«, koji se pojavio na zidu zgrade u kojoj je stanovao poznati pesnik Oskar Davičo, nakon jednog njegovog vatrenog govora na CK Srbije, sedamdesetih godina 20. veka.
Zakoni i propisi kao sredstva manipulacije
Analiza pojedinačnih primera destrukcije pokazuje da se oni neretko zasnivaju na nekoj uredbi, odluci pa čak i zakonu. Najčešće se radi o propisima/članovima koji su definisani tako da su moguće raznovrsne i proizvoljne interpretacije. Neodređenost i nepreciznost propisa izvesno da nije plod samo nestručnosti i neznanja autora, nego i uverenja političkih i stručnih elita da se ovako definisanim pravnim okvirom obezbeđuje legitimitet donetih odluka. Pored toga, donošenjem propisa koji se mogu tumačiti na različite načine obezbeđuje se zaštita u eventualnim sudskim postupcima nakon gubljenja vlasti. Destrukciji građene sredine, po našem sudu, posebno su doprineli Odluka o privremenoj urbanističkoj i građevinskoj dozvoli (1985)i Zakon o nadziđivanju stambenih zgrada i pretvaranju zajedničkih prostorija u stanove (Sl. glasnik SRS br. 24/88). Inicijalni motiv za donošenje ovih propisa mogao je biti opravdan (davanje dozvola za manje adaptacije i dogradnje i saniranje ravnih krovova od prokišnjavanja), ali su oba propisa zloupotrebljavana do neslućenih razmera.
Cilj uvođenja Odluke o privremenoj urbanističkoj i građevinskoj dozvoli bio je da se omogući dogradnja, adaptacija ili poboljšanje uslova stanovanja vlasnika u sopstvenom objektu i na sopstvenoj parceli, do donošenja, odnosno realizacije urbanističkog plana. Odluka je bila na snazi gotovo dve decenije i ukinuta je maja 2003. godine, usvajanjem novog Zakona o planiranju i izgradnji. Privremene dozvole su se mogle izdavati za manje objekte i dogradnje površine do 50–80m2. Odluka o privremenoj dozvoli je izričito sadržala odredbu da u slučaju uklapanja objekta u regulacioni plan objekat može biti legalizovan, a u slučaju neuklapanja objekta u regulacioni plan objekat se ruši. U svakoj izdatoj privremenoj građevinskoj dozvoli stoji ova klauzula. Već krajem osamdesetih godina započete su zloupotrebe pa su privremene dozvole počele da se izdaju i za izgradnju novih objekata na neizgrađenom građevinskom zemljištu. Početkom devedesetih, Odluku o privremenoj dozvoli masovno počinju da koriste i privatni graditelji, kako za stambene tako i za poslovne i druge objekte.17 Od početne privremene dozvole za adaptaciju objekta skromnije površine, sukcesivnim izdavanjem »odobrenja za odstupanje od odobrenog odstupanja od površine odobrene u privremenoj dozvoli«, ovi objekti narastali su na nekoliko stotina pa i hiljada kvadratnih metara. To sve nije mogloda se desi bez blagonaklonih i zaštitničkih potpisa gradskih i opštinskih činovnika, koji su obezbedili (a verovatno i garantovali) da se ove privremene dozvole naknadno »legalizuju« uklapanjem ovih objekata u regulacione planove i/ili urbanističke projekte.18
Posebna zloupotreba privremene dozvole vidi se u odnosu prema parking prostoru. U objašnjenju opštinske službe o postupku izdavanja privremene dozvole za objekat TV Pink navedeno je da se »zahtev investitora a ni prateća tehnička dokumentacija u trenutku izdavanja navedenog rešenja nije odnosila i na uređenje terena u smislu obezbeđivanja parking prostora uz objekat kulturno-poslovnog sadržaja, to ovo pitanje nije razmatrano u okviru izdavanja predmetne građevinske dozvole«. Na taj način desetine hiljada stambenih i poslovnih
 
Camille Pissarro, The Woodeutter, 1879.
objekata izgrađeno je bez obezbeđenog prostora za parkiranje (važeća urbanistička norma je obavezivala da se jedno parking mesto na parceli obezbedi za jedan stan, odnosno za 50m2 poslovnog prostora). Posledica je korišćenje trotoara za parkiranje automobila u svim gradskim zonama, od centra do periferije, i oduzimanje građanima prava na neometano kretanje po trotoarima, koji su po definiciji pešačke površine i smišljene su zarad bezbednog pešačkog kretanja.
Slične zloupotrebe vršene su i različitim tumačenjima Zakona o nadziđivanju zgrada i pretvaranju zajedničkih prostorija u stanove. Prema slovu zakona, nadziđivanje je podrazumevalo dogradnje manjeg obima, uz potpunu tehničku dokumentaciju i uz saglasnost vlasnika stambene zgrade, odnosno stanova. Nadziđivanje je postalo eldorado za raznorazne manipulacije, spekulacije, falsifikate, donoseći ogromne zarade »investitorima«, opštinskim i gradskim činovnicima i drugim akterima u lancu procedure dobijanja dozvola i saglasnosti. Veliki broj nadzidanih zgrada, a naročito vlasnici stanova na gornjim etažama, pretrpeli su velike štete (ugrožavanje stabilnosti zgrade, pucanje zidova usled preopterećenosti i nestručno izvedenih radova, prekomerno opterećenje i pucanje instalacija, prokišnjavanje tokom izvođenja radova i sl.), nego što su njihovi stanari imali koristi (malanje stepeništa, uvođenje interfona i ponekad malanje fasade, mahom su bile kompenzacije za dobijanje saglasnosti za nadziđivanje). Dobijanje »dozvole« za nadziđivanje bilo je krajnje jednostavno ako je prethodno dobijena »podrška« od strane nadležnih službi. Investitor je trebalo da obezbedi saglasnost »više od polovine ukupnog broja stanova« u zgradi,19 da overi projekat u opštini, najčešće bez svih potrebnih uverenja/potvrda i da započne gradnju. Neretko je deo potpisa vlasnika stanova bio falsifikovan (ali se to moglo dokazati samo dugačkim, skupim i neefikasnim sudskim postupkom), a parametri površine i broja etaža predviđeni projektom višestruko su prekoračivani. Nadležne inspekcijske službe nisu reagovale na žalbe građana, a ukoliko je sudskom presudom i naloženo zaustavljanje radova, to najčešće nije sprovedeno. Štete koje su graditelji prouzrokovali na donjim etažama eventualno su mogle biti nadoknađene samo pokretanjem postupka kod neefikasnih i korumpiranih sudova.
U propise koji sadrže odredbe za koje je bilo jasno od samog početka da će poslužiti za različite vrste mahinacija i zloupotreba mogu se svrstati Zakon o planiranju i izgradnji (usvojen juna 2003), kao i Odluka o privremenim pravilima i uslovima za izdavanje odobrenja za izgradnju i upotrebnu dozvolu za objekte izgrađene odnosno rekonstruisane bez građevinske dozvole do 13. maja 2003. godine (Sl. glasnik grada Beograda br. 30/2003)20 koja je pretila još razornijim posledicama za urbanitet grada. Odluka je ukinuta nakon dve godine, presudom Ustavnog suda Srbije, nakon inicijative jedne nevladine organizacije.
Zakon o planiranju i izgradnji (2003) je pristupom legalizaciji bespravno izgrađenih objekata potvrdio nezainteresovanost vlasti (političkih elita) da se bespravna izgradnja iskoreni. Pored započinjanja procesa legalizacije u potpuno neuređenim okolnostima (neažuran katastar i zemljišne knjige, nerešena imovinska pitanja, nedefinisan svojinski status građevinskog zemljišta i sl.), zakonodavac je izbegao da utvrdi kriterijume legalizacije (šta se može legalizovati i pod kojim uslovima, a šta se ne može legalizovati), odnosno da napravi jasnu razliku između bespravne izgradnje koja je poštovala urbanističku normu i bespravne izgradnje koja je uzurpirala i/ili ugrozila drugo (javno ili privatno) dobro. Skroman bilans legalizovanih objekata nakon usvajanja Zakona u junu 2003. godine, kao i produženje roka za prijavu bespravno izgrađenih objekata u izmenama Zakona iz juna 2006. godine, potvrđuju manjkavost zakonskih odredbi, na jednoj strani, kao i nezainteresovanost političkih elita da se uvede red u oblasti planiranja i uređenja prostora, na drugoj.
Nakon promene vlasti u jesen 2000. godine, nova politička elita nije bila spremna da jasno definiše svojinski status građevinskog zemljišta. U Ustavu Republike Srbije zadržana je odredba da je građevinsko zemljište isključivo u državnoj svojini, iako je Ustavom Savezne Republike Jugoslavije iz 1992. godine određeno da građevinsko zemljište može biti u državnoj, privatnoj i zadružnoj svojini. Novi Zakon o planiranju i izgradnji rešio je taj problem podelom građevinskog zemljišta na »javno« i »ostalo« i obavezao lokalne zajednice (opštine) da u određenom roku utvrde na svojim teritorijama parcele u kategoriji »javnog« i parcele u kategoriji »ostalog zemljišta«. Zakon, međutim, nije utvrdio kriterijume klasifikacije na javno i ostalo, nego je to prepustio opštinama. Takva situacija ostavila je prostora za mnoge proizvoljnosti u klasifikaciji građevinskih parcela, kao i zaposedanje vrednih i atraktivnih javnih površina sada kategorisanih kao »ostalo« zemljište. Najbolji primer za ovo su dva velika kompleksa (preko 20 hektara) na kojima se nalaze sportski stadioni i drugi tereni i objekti koji danas pripadaju klubovima »Crvena zvezda« i »Partizan«, koja su kategorisana prema odluci SO Savski venac u kategoriju »javno zemljište«, ali su na volšeban način kasnije prekategorisana u »ostalo zemljište« (Mitrović, 2006: 67).
Bespravna izgradnja inkriminisana je kao krivično delo u izmenama i dopunama Zakona o izgradnji (2001) i u Zakonu o planiranju i izgradnji (2003). Bez obzira na takvu definiciju bespravne izgradnje, u poslednjih desetak godina nijedan bespravni graditelj nije osuđen zbog bespravne izgradnje u državi u kojoj je zvanično evidentirano preko 400.000 bespravnih objekata (prema podacima iz 2005), odnosno preko 900.000 prema podacima iz marta 2010. godine. Benevolentan odnos prema uzurpaciji prostora i kršenju zakona može se ilustrovati prisustvom gradonačelnice Beograda na otvaranju bespravno izgrađenog poslovnog objekta Zemunikum, u dvorištu zaštićenog objekta kulture Magistrata u Zemunu (26. 04. 2002). Gradonačelnica je svojim gestom poslala jasnu poruku građanstvu da je kršenje zakona i urbanističkih planova i propisa OK, te da slobodno nastave da grade, čak i u zaštićenim objektima i na javnim površinama. Drastične posledice bespravne i neregulisane izgradnje svakim danom su sve očiglednije. Bespravna izgradnja u zaštitnim pojasima i obaloutvrdama, pregrađivanje odvodnih kanala i slične ne samo neuke i nestručne, nego i nasilne i bezobzirne izgradnje svakodnevno donose ogromne materijalne štete a neretko i ljudske žrtve. I tu se ponovo pokazuje nepodnošljiva lakoća populizma i demagogije naših demokratskih vlasti i opozicije. Umesto da se ti objekti sruše, oni se zadržavaju (i biće legalizovani) iz razloga socijalne ugroženosti njihovih vlasnika, bez obzira na štete koje prouzrokuju u svom okruženju.
Pored već naznačenih neodređenosti u pomenutim i drugim propisima, uvođenje koncepta privremenosti u regulisanje aktivnosti koje su po svojoj prirodi dugoročne i čiji proizvodi traju desetinama i stotinama godina, pokazuje da političke i stručne elite nisu sposobne niti zainteresovane da pojme gradski prostor kao javno dobro i svoju obavezu i odgovornost da štite i zastupaju javne interese i civilizacijske standarde u tom prostoru. Da stvar bude još gora, ovakvim praksama otvorena su širom vrata destrukciji građene sredine Beograda (i drugih gradova u Srbiji). Budući da se urbanitet jednog grada formira vekovima, izvesno je da će »rekonstrukcija« urbaniteta Beograda iziskivati ne samo vreme, nego i ogromna novčana sredstva, ali pre svega promenu pozicije aktera.

Učesnici u poslovima planiranja i građenja
Traganje za objašnjenjem ovakvog stanja u oblasti planiranja i korišćenja prostora vodi ka analizi institucija, a pre svega kvaliteta njihovog rada, stabilnosti, društvene odgovornosti i pozicije u odnosu na centre političke moći.
Već početkom devedesetih godina Srbija se nalazi na visokom mestu na listama država sa visokim obimom korupcije. Zloupotreba ovlašćenja u službama zaduženim za izdavanje urbanističkih i građevinskih dozvola i ostalih saglasnosti potrebnih za izgradnju, dogradnju ili nadziđivanje povećava se nakon ukidanja monopolske pozicije državnih građevinskih preduzeća i povećanja broja aktera u oblasti izgradnje. Decentralizacija i deregulacija kao novi principi u tradicionalnim tržišnim ekonomijama, u Srbiji se razumevaju kao slobodno i ničim ometano delanje zainteresovanih igrača. Investitori postaju rado dočekani božji izaslanici, s ciljem ostvarivanja što veće zarade. Da bi se dobile potrebne dozvole, makar i »nepotpune«, bilo je potrebno izdvojiti deo te zarade za one koji će pripremiti i potpisati »nepotpune« dozvole, prekoračenje odobrenih uslova, promenu dve-tri reči u regulacionom planu kojima će se promeniti status zaštićenog objekta, zatvoriti oči na nekoliko meseci dok objekat ne dobije potrebnu visinu i gabarit (pa se onda pristupa proceduri legalizacije za prekoračenje odobrenih uslova). Ako kojim slučajem i stignu na sud, obezbediće sporost, dugotrajnost i ostale smicalice dok se podnosilac tužbe ne obeshrabri i shvati da od boginje pravde nema šta da traži niti očekuje. Jedan broj investitora (građevinsko-projektantsko-investitorskih firmi) je blagovremeno, već devedesetih godina, počeo da gradi sprege s aktuelnim i opozicionim liderima i viđenim pristalicama vladajućih i opozicionih stranaka, i na taj način obezbedio potrebnu zaštitu u slučaju promene vlasti, što se i potvrdilo nakon izbora u jesen 2000. godine.21
Višepartijski sistem doneo je i stalnu fluktuaciju partijski »proverenih« čelnika u gradskoj i opštinskim upravama. Stručna mesta su bila ne samo kontrolisana nego i vremenom preuzimana od strane partijskih poverenika. Umesto stručnosti i znanja kriterijum postaje sposobnost pristajanja i umešnost sprovođenja naloga dobijanih iz partijskih centrala i s njima povezanih poslovnih ljudi. Nema sumnje da je nižem ešelonu u stručnim službama
garantovana potrebna zaštita, budući da ni nakon promena u jesen 2000. godine, kao ni do danas nijedan opštinski ili gradski činovnik nije dobio otkaz, a kamoli odgovarao za učinjene prekršaje prilikom izdavanja urbanističkih i građevinskih dozvola, davanja različitih saglasnosti koje su evidentno suprotne propisima i sl. Brojni napisi u novinama o novcima pronađenim u raznim pregradama i brojni pokrenuti sudski procesi protiv nezakonitih radnji zauvek su prekriveni debelim slojem zaborava.
Posebno zanimljiv fenomen su udružene aktivnosti partijskih grupacija koje su se u javnom diskursu predstavljale kao oprečne, na krv posvađane i nepomirljive. Nakon prvih višestranačkih izbora, u zimu 1991. godine u Srbiji, u mnogim opštinama uspostavljena je koalicija između pobednika na lokalnim izborima. U opštini Savski venac ta koalicija bila je sastavljena od odbornika SPS i SPO, u Zemunu je vladala SRS itd. Nakon lokalnih
 
Camille Pissarro, The Sheperdess, 1881.
izbora 1996. godine, tadašnja opozicija dobija vlast u većem broju gradova i opština. U Beogradu vlast formira koalicija SPO i DS (ali vrlo brzo SPO zadobija punu kontrolu nad Beogradom), dok je na opštinskom nivou kombinacija koalicija nešto šarenija. Od samog dolaska opozicionih stranaka na vlast nastavlja se »čerupanje« grada, odnosno opština. Javna je tajna da je malo koji posao oko dobijanja urbanističke ili građevinske dozvole, raznih saglasnosti i sl. mogao biti završen bez davanja mita. Probijanje uslova postavljenih u regulacionim planovima i/ili u urbanističkim uslovima nedvosmislen su dokaz da je činovnik koji je potpisao upotrebnu dozvolu imao razlog zašto je potpisao nešto što je protivzakonito. Tokom vladanja Beogradom SPO je razdelio svojim pristalicama gotovo sve stanove iz gradskog fonda koji su služili za raseljavanje prilikom nove izgradnje (preko 600 stanova). Građani Beograda su svoj sud o bilansu SPO vladavine dali na izborima u jesen 2000. godine, kada SPO nije dobio nijednog odbornika u Gradskoj skupštini, a na prste su se mogli prebrojati SPO odbornici u opštinskim skupštinama. Izgleda, međutim, da takav sud građana nije bio nauk za novu političku koaliciju koja je preuzela upravu nad gradom u jesen 2000. godine, i koja je jedva prošla izbore 2004. godine, kada je novi gradonačelnik iz DS imao tek oko 8.000 glasova više od kandidata SRS u drugom krugu, a u mnogim opštinskim skupštinama su odbornici SPS i SRS povratili ranije pozicije.
Urušavanje gradskih institucija u poslednjoj deceniji 20. veka, odvijalo se uz podršku SPS i njenih koalicionih partnera, od kojih su neki blagovremeno, ali već punih džepova, pretrčali u opozicioni tabor. Na pitanje zašto SPS, koja je držala ukupnu vlast na republičkom nivou do jeseni 2000. godine, nije sankcionisala opisano ponašanje lokalnih vlasti, odnosno zašto je ostavila »zeleno svetlo« za kriminalne i korupcione poslove na lokalnom nivou nudi se samo jedan odgovor. To je bila dugoročna strategija »držanja u šaci«, koja se potvrdila nakon promene vlasti u jesen 2000. godine. Blagovremeno korumpiranje opozicije omogućilo je Miloševićevoj nomenklaturi iz devedesetih godina ne samo da zadrži ostvarenu materijalnu dobit, nego i da izbegne sudske procese i kazne za kršenje zakona, jer je očito imala dokaze dovoljne za pacifikovanje novih vladajućih grupa na političkoj sceni Srbije.
S druge strane, kada je izgubila vlast u Beogradu (delimično 1991. i potpuno 1996) i drugim velikim gradovima u Srbiji, Miloševićeva partija (i koalicioni partneri) još uvek je imala dovoljno izvora za neograničeno bogaćenje i pljačku (kontrola uvoza i izvoza i uvozno-izvozni kontingenti, šverc duvana, nafte, droge, kursne razlike i dr.). Pored toga, centralizovanjem ukupne društvene i državne imovine i njenim prenošenjem pod upravu republičke vlade obezbeđena je kontrola nad svim vitalnim resursima u državi. Stoga joj nije bilo neisplativo da prepusti manje atraktivne izvore prihoda od nezakonitih radnji svojim koalicionim partnerima (Srpska radikalna stranka, Nova demokratija i sl.), kao i opozicionim partijama i time obezbedi lojalnost i »držanje u šaci« u slučaju gubljenja vlasti. Treba podsetiti da ni deset godina nakon preuzimanja vlasti stranke demokratske orijentacije nisu ukinule taj zakon i vratile imovinu lokalnim samoupravama.
Nakon promena u jesen 2000. godine s razlogom se očekivalo da će jedan od prioriteta novih vlasti biti izgradnja i jačanje institucija i pravne države kao stabilnih i pouzdanih oslonaca za razvoj demokratske višepartijske države. Međutim, političke partije su, bez izuzetka, po dolasku na vlast, nedvosmisleno i bez zazora pokazale da im je prvenstveno stalo do stranačkih interesa i interesa svojih »zaslužnih pristalica i tajkuna«, dok su javni interesi i zalaganje za javno dobro potisnuti u drugi plan. Stranke su organizovane kao interesne grupe i korporativne organizacije. Pretpostavljam da se uverenje o osvojenoj vlasti na duže staze još uvek gradi na strahu građana od povratka stranačkih koalicija koje su tokom poslednje decenije 20. veka doslovno zavile Srbiju u crno.
Postoji značajna sličnost u odnosu Miloševićevog režima i novih vladajućih koalicija prema stručnoj javnosti. Uspostavljanje višepartijskog sistema nije donelo jačanje profesionalnih i stručnih udruženja. Novoformirana Inženjerska komora (2003), koja je najbrojnija (zato što ima ovlašćenje da izdaje licence), praktično je parapartijska grupacija, bez autonomne pozicije i imperativa da štiti profesionalne i etičke kriterijume i standarde struke, a samim tim da štiti svoje članove od grubih nasrtaja investitora i vlasti i zahteva koji idu s onu stranu profesionalnog, stručnog i moralnog integriteta stručnjaka. Stručna i profesionalna udruženja su, po definiciji, nezavisne organizacije kojima je cilj da promovišu kvalitet delanja svojih članova, profesionalne vrednosti i norme, etiku struke i da zaštite svoje članove od različitih pritisaka suprotnih ciljevima i interesima struke. Nova vlast nije podržala jačanje autonomije stručnih i profesionalnih udruženja. Umesto saradnje i podrške formiranju kvalifikovane javnosti, nova vlast naprosto ignoriše stručna znanja i javno iskazane kritičke stavove o određenim odlukama. Na prste se mogu nabrojati reagovanja i protesti stručnih i profesionalnih asocijacija u oblasti planiranja i uređenja prostora zbog svega što se događa u ovoj oblasti. Nije nam poznato da je bilo kome oduzeta licenca zbog učestvovanja u projektovanju i izvođenju neprijavljenih radova, probijanja urbanističkih uslova i sl.22 Na moje pitanje upućeno mlađoj koleginici, jednoj od vodećih urbanista u Urbanističkom zavodu u Amsterdamu, da li bi projektant koji projektuje objekat za koji investitor nema dozvolu imao neku reakciju stručnog udruženja (gubljenje licence, osudu Suda časti i sl.), dobila sam odgovor »da je to zanimljivo teorijsko pitanje zato što nije poznato da se tako nešto dogodilo u Holandiji«.
Ignorisanje kao metod komunikacije sa (stručnom) javnošću često je korišćeno od strane vladajućih elita. Takav odnos je moguć jer još uvek ne postoje bilo kakve sankcije za javne štete prouzrokovane nestručnim, nerazumnim ili neodgovornim odlukama. Umesto argumentima, predlozi i kritičke primedbe stručne javnosti se diskvalifikuju i svode na ravan ličnih netrpeljivosti. Nekoliko godina (od 2005) stručna javnost, uključiv i Savez inženjera i tehničara Srbije, brojnim aktivnostima (stručni sastanci, napisi u medijima, pisma predstavnicima gradske i republičke vlasti, partijama na vlasti i u opoziciji i dr.) nastojala je da otvori javnu raspravu o implikacijama izabranog projekta mosta preko donjeg špica Ade ciganlije, ukazujući da je izabrano rešenje nefunkcionalno, skupo, na pogrešnom mestu i da neće doneti poboljšanje javnog saobraćaja u Beogradu, ali će naneti ogromne ekološke i ambijentalne štete i ugroziti prirodna i kulturna dobra u Topčiderskom parku. Za razliku od zvaničnih tvrdnji da će izgradnja mosta koštati do 90 miliona evra, već tada su stručnjaci tvrdili da će izabrano rešenje koštati najmanje 300 miliona evra, te da bi cena grednog mosta (kao što je onaj u Brankovoj ulici) bila oko 70 miliona evra i u svemu zadovoljila potrebu za još jednim premošćavanjem Save. Tadašnji gradonačelnik Beograda, sa svojim glavnim arhitektima, menadžerima i drugim znalcima, oholo je diskvalifikovao sva stručna upozorenja o neracionalnosti izabranog rešenja. U junu mesecu ove godine zvanično je saopšteno da će most preko Ade koštati 182,7 miliona evra (Politika, 9. 06. 2010), čemu treba dodati još toliko za izgradnju prilaznih saobraćajnica, koje, kako reče sadašnji gradonačelnik, nisu sastavni deo mosta (!!!), pa se za sada ne računaju u finansijsku konstrukciju. Dakle, za sada bar 360 miliona evra. U tu cenu nije uračunat gubitak rentnog potencijala desetina hektara priobalnog zemljišta na obe strane Save, koje će biti umrtvljeno izgradnjom ogromnih petlji neophodnih da popnu i spuste vozila na visinu od 20 metara. S obzirom na, kako se pohvali sadašnji gradonačelnik, prvi put primenjen metod »istovremenog projektovanja i građenja mosta«, izvesno je da ni ova cena nije konačna. Beograđani, njihova deca, unuci i praunuci će od gradskih i republičkih vlasti na poklon dobiti obavezu otplaćivanja ovog bezumno skupog mosta. Uporedimo to sa za četiri godine (2002–2006) izgrađenom linijom metroa u Sofiji (Bugarska), dugačkoj preko 20 km, kojom se sa početne stanice (recimo Zemun), za 10–15 minuta ugodno stiže do centra grada (recimo Trg Republike). Nakon nepune četiri godine od puštanja u rad, izgrađene nekretnine u okolini stanica metroa pokazuju koliko je ovaj projekat aktivirao i podigao vrednost građevinskog zemljišta u ovim zonama Sofije.
Brojni primeri u kojima su nezakonite radnje legalizovane sudskim odlukama obeshrabruju građane i njihova udruženja da se obraćaju sudovima za zaštitu legalnih interesa u gradskom prostoru. S druge strane, ukoliko tužena strana ne može da obezbedi presudu u svoju korist, postoje brojni mehanizmi odugovlačenja procesa, odlaganja ročišta, traženja dodatnih dokaza i sl. koji će obeshrabriti i najupornije. Procesi mogu da traju godinama pa i decenijama. Sudski troškovi su, pored toga, toliko visoki da se građanin pita ima li smisla plaćati za nešto što nema nikakve izglede da dobije korektan i pravičan ishod. Korupcija u sudstvu je javno pravdana niskim platama zaposlenih, što je, naravno, besramno objašnjenje i opravdavanje jedne od najtežih zloupotreba vlasti i javnih ovlašćenja. Istovetno kao i u slučaju republičkih, gradskih i opštinskih činovnika, nijedan sudija nije smenjen niti je imao bilo kakve posledice zbog toga što je svojim presudama (ili odlaganjima do zastarevanja) naneo štetu građanima koji nisu imali »zaštićena leđa«.23 Skoro objavljen podatak da je od 40 presuda Evropskog suda u Strazburu o predmetima iz Srbije, u korist građana presuđeno čak 36, najbolje govori o stanju, kvalitetu, stručnosti i objektivnosti sudske vlasti u Srbiji.
Da li se i građani mogu uvrstiti u aktere koji su svojim činjenjem (ili nečinjenjem) doprineli da Beograd danas izgleda ovako kako izgleda? Nastojanja građana da zaštite pojedina gradska javna dobra mahom nisu imala uspeha. U opisanoj konstelaciji društvene moći i interpersonalnih sprega »uticajnih igrača« malo mesta je ostalo za neku ozbiljniju i
plodonosniju građansku inicijativu. Građani su obeshrabreni jer njihove aktivnosti na zaštiti legitimnih interesa i javnih dobara najčešće udaraju u zid šutnje gradske i opštinskih uprava ili, u boljem slučaju, na beskonačno prebacivanje odgovornosti sa jednih na druge, sve dok se započeti posao ne okonča. Čak i kada građani uspeju u
  
zaštiti neke zelene površine, ne znači da za nekoliko godina neki drugi zainteresovani »investitor« neće ponovo pokušati da se domogne te parcele, zahvaljujući »fleksibilnoj« metodologiji urbanističkog planiranja. Sumarno, bilo da govorimo o obeshrabrenosti ili nezainteresovanosti građana za unapređenje kvaliteta i uređenosti grada, još uvek u Srbiji (i Beogradu) ne postoji bilo kakva ozbiljnija podrška i spremnost za efektivnu komunikaciju i uključivanje javnosti u poslove planiranja i uređenja grada, niti razumevanje važnosti građanske participacije za poboljšanje kvaliteta življenja. U novim zakonima o planiranju i izgradnji (iz 2003. i 2009), ni u jednoj tački nisu uvedene nove forme učešća građana u pitanjima od javnog interesa i relevantna za kvalitet života. Uprkos brojnim međunarodnim dokumentima koja je Srbija ratifikovala, status građana u oblasti planiranja, uređenja i korišćenja prostora identičan je onome iz socijalističkog perioda (neobavezujuća peticija, referendum, ex-post javni uvid).
Za kraj
Koncept i razumevanje grada i gradskog prostora kao javnog dobra i nužnost zaštite javnih dobara grada, bez obzira da li je reč o državnoj ili privatnoj svojini, još uvek nemaju podršku centara moći i donosioca odluka u Srbiji. Ne postoji odgovornost prema javnom dobru niti razumevanje javnog delanja kao obaveze zastupanja javnog dobra i javnih interesa. U analizi slabog ili nikakvog angažmana profesionalnih elita mora se imati u vidu dugogodišnje urušavanje etičke dimenzije profesije i odgovornosti prema pozivu, na jednoj strani, te nekritički odnos prema vladajućim strankama i odsustvo otpora prema njihovim odlukama. Nemali broj arhitekata i urbanista smatra da se njih ovi problemi ne tiču, da su oni van delokruga njihovog profesionalnog interesa. Pokušaji građana da se organizuju i da sami zaštite svoje legitimne interese i/ili javna dobra bez podrške su stručnih i političkih udruženja i vlasti. S druge strane, u Beogradu/Srbiji još uvek postoji razumevanje privatne svojine kao ničim ograničenog prava raspolaganja i korišćenja sopstvenog dobra. Definisanje rigoroznih pravila i režima korišćenja objekata i prostora (stanova, poslovnog prostora, dvorišta), koje se danas praktikuje u velikom broju tržišnih demokratija, u Srbiji se razume kao recidiv komunističke ideologije i intervenisanje države u sferu privatnosti.
Još uvek su nerešena brojna pitanja od značaja za uređenje i korišćenje prostora. Predstoji restitucija imovine oduzete posle 1945. godine, ali nije jasno zašto je ta godina uzeta kao polazna, ako znamo da je tokom okupacije oduzeta imovina brojnim jevrejskim i drugim porodicama koje nisu bile kooperativne s okupacionim vlastima. Takođe, ne postavlja se pitanje opravdanosti vraćanja imovine stečene tokom okupacije. Nesagledive implikacije imaće nekritička legalizacija stambenih i drugih objekata čijom izgradnjom su uzurpirane javne površine (infrastrukturni koridori, obaloutvrde, kanali za odvod atmosferskih voda, bujičnih tokova i drugih voda i sl.), objekata koji se nalaze na klizištima
i drugim neuslovnim terenima, ili objekata koji su ugrozili ili oštetili tuđe (privatne i javne) objekte ili nisu poštovali urbanističke norme. Kada ti objekti budu legalizovani, onda će njihovi vlasnici opravdano tražiti saniranje šteta (koje su sami proizveli), komunalno i drugo opremanje parcela i okruženja, obezbeđenje (subvencioniranih) parkinga za njihove automobile i dr. Nije jasan odgovor na pitanje kakav je status građevinskog zemljišta eksproprisanog zarad javnog interesa koje menja namenu i postaje zemljište za komercijalnu upotrebu. Bez odgovora su i predlozi da se zabrani promena namene objekata građenih za usluge od javnog interesa (predškolske ustanove, škole, fakulteti, bolnice, ustanove kulture, sportski objekti i dr.) u slučaju njihove privatizacije. S obzirom na najavljenu privatizaciju javnog sektora u oblasti usluga od opšteg interesa, neophodno je ovo jasno i blagovremeno definisati. Odugovlačenje da se ova i mnoga druga pitanja reše sistemski, na kvalitetan način i u skladu sa načelima i
 
Camille Pissarro, Peasants Chating in the Farmyard Eargny, 1895-1902.
standardima usvojenim u ratifikovanim međunarodnim dokumentima, omogućava dalji lov u mutnom dobro pozicioniranim političkim elitama i njihovim zaštićenim zaštitnicima, s jedne strane, i čini još komplikovanijim i neizvesnijim rešavanje ovih problema u skladu sa prihvaćenim evropskim standardima, s druge.
Nastojanje da se Srbija priključi Evropskoj uniji pozitivno utiče na jačanje različitih oblika građanskih inicijativa i udruživanja građana, koji će se pored nastojanja ka zaštiti pojedinačnih interesa u sve većoj meri rukovoditi idejom javnog dobra, kao uslova za poboljšanje kvaliteta življenja i ostvarivanja građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i envajronmentalnih prava. Sve je veći broj organizacija civilnog društva organizovanih na lokalnom nivou, koje se međusobno povezuju i uspostavljaju saradnju sa međunarodnim organizacijama. Uticaj ovih organizacija će biti sve veći, kako među građanstvom, tako i u odnosu na centralnu vlast. Poslednjih nekoliko godina građanske inicijative se usmeravaju na pitanja kvaliteta svakodnevnog življenja, socijalnog razvoja, zaštitu životne sredine i individualnih prava građana. Za nadati je da će usklađivanje/harmonizovanje nacionalnog zakonodavstva i normi ponašanja s evropskim standardima i normama u svim oblastima života, uključujući i planiranje i uređenje prostora, obavezivati vladajuće elite i na njihovu primenu.
Autorka je doktor sociologije i redovni profesor Arhitektonskog i Geografskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Pomenuti izvori
Edwards, M. and Zadek S. (2003), »Governing the provision of Global Public Goods: The Tole and Legitimacy of Nonstate Actors«. In: Providing Global Public Goods. Managing Globalization (2003). Ed. by: I. Kaul, P. Conceicao, K. Le Goulven, R. Mendoza. The United Nations Development Programme. Oxford, Oxford University Press (200–224).
Gams, A. (1990), Društvena norma. Pojava, nastanak i značaj. Beograd, Savremena administracija.
Giddens, A. (2004/2001), The Third Way and its Critics. Oxford, Polity Press.
Kuper, T. (1995), »Javne obaveze javnog administratora: Kontinuum javno-privatno u demokratskom društvu«. U: M. Damjanović i S. Đorđević, Izazovi modernoj upravi i modernom upravljanju. Hrestomatija. Beograd, TIMIT, Beograd (str. 661–688).
Marković, Mihailo (1975), Predgovor delu G. H. von Wrighta Objašnjenje i razumevanje. Beograd, Nolit.
Mitrović, Biserka (2006), »Grad socijalne ravnoteže«. U: Prestonica Beograd / Belgrade the Capital. Beograd, Arhitektonski fakultet i Berlage Institute Rotterdam.
Petovar, K. (1998), »Usklađivanje javnih i pojedinačnih interesa u Generalnom urbanističkom planu Beograda«. U: Socioekonomski i ekološko-prostorni aspekti u generalnom urbanističkom planiranju (ur. M. Vujošević). Beograd, Urbanistički zavod (29–39).
Petrović, Mina (2009), Transformacija gradova: ka depolitizaciji urbanog pitanja. Beograd, ISI Filozofskog fakulteta.
Providing Global Public Goods. Managing Globalization (2003). Ed. by: I. Kaul, P. Conceicao, K. Le Goulven and R. U. Mendoza. The United Nations Development Program. Oxford University Press.
Stojanović, Dubravka (2008), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890–1914. Beograd: Udruženje za društvenu istoriju.

 Bibliografija
Andersen, E. A. and Lindsnaes B. (eds.) (2007), Toward New Global Strategies: Public Goods and Human Rights. Brill, Leiden.
Convention on Access to Information, Public Participation in Secision-Making and Access to Justice in Environmental Matters. UN ECE. Fourth Ministerial Conference »Environment for Europe«, Arrhus, Denmark, 23–25 June 1998.
Desai, M. (2003), »Public Goods: A Historical Perspective«. In: Providing Global Public Goods. Managing Globalization (2003). Ed. by: I. Kaul, P. Conceicao, K. Le Goulven, R. Mendoza. The United Nations Development Programme. Oxford, Oxford University Press (63–77).
Dimitrijević, V. i Paunović M. (1997), Ljudska prava. Beograd, Beogradski centar za ljudska prava.
Edwards, M. And Zadek S. (2003), »Governing the provision of Global Public Goods: The Tole and Legitimacy of Nonstate Actors«. In: Providing Global Public Goods. Managing Globalization (2003). Ed. by: I. Kaul, P. Conceicao, K. Le Goulven, R. Mendoza. The United Nations Development Programme. Oxford, Oxford University Press (200–224).
G. H. von Wright (1975), Objašnjenje i razumevanje. Beograd, Nolit.
Gams, Andrija (1990), Društvena norma. Pojava – nastanak i značaj. Beograd, Savremena administracija.
Generalni urbanistički plan Beograda (2001) Beograd, Urbanistički zavod.
Giddens, A. (2004/2001), The Third Way and its Critics. Oxford, Polity Press.
Held, V., Public Interests and Individual Interests, Basic Books, New York, 1970.
Kuper, T. (1995), »Javne obaveze javnog administratora: Kontinuum javno-privatno u demokratskom društvu«. U: M. Damjanović i S. Đorđević, Izazovi modernoj upravi i modernom upravljanju. Hrestomatija. Beograd, TIMIT (661–688).
Law, Setha M., ur. (2006) Promišljanje grada. Studije iz nove urbane antropologije. Zagreb, Naklada Jasenski i Turk.
Marković, Mihailo (1975), predgovor delu G. H. von Wrighta Objašnjenje i razumevanje. Beograd, Nolit.
Milić, A. Vladimir, Ksenija Petovar, Ratka Colić, National Perspective on Informal Settlements, Ministerial conference on informal settlements in SEE, Vienna, 28 September–01 October 2004.
Mitrović, Biserka (2006), »Grad socijalne ravnoteže«. U: Prestonica Beograd / Belgrade the Capital. Beograd, Arhitektonski fakultet i Berlage Institute Rotterdam.
Odluka o privremenim pravilima i uslovima za izdavanje odobrenja za izgradnju i upotrebnu dozvolu za objekte izgrađene odnosno rekonstruisane bez građevinske dozvole do 13. maja 2003. godine (Sl. glasnik grada Beograda, br. 30/2003).
Petovar, K. (2005), »Urbanizacija bez urbanosti – bilanca rasta gradova u Srbiji«. Zagreb, Sociologija sela, god. 43, br. 169 (3).
Petovar K., »Social and Political Basis of the Inner Destruction of Belgrade’s Built-Up Environment at the Close of the 20th Century«. Third Serbian-Swedish Scientific Gathering: Stockholm – Belgrade at the Close of the 20th Century. Stockholm, 22–24 April 2004.
Petovar, K. (2004), »Građanska inicijativa i koncept javnog dobra u planiranju i korišćenju prostora«. II naučno-stručni skup Lokalna samouprava u planiranju i uređenju naselja. Zlatibor, 13–15. maj 2004. godine.
Petovar, K. (1998), »Usklađivanje javnih i pojedinačnih interesa u Generalnom urbanističkom planu Beograda«. U: Socioekonomski i ekološko-prostorni aspekti u generalnom urbanističkom planiranju (ur. M. Vujošević). Beograd, Urbanistički zavod (29–39).
Petovar, K. (2003), Naši gradovi između države i građanina. Beograd, Geografski fakultet, Arhitektonski fakultet, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije.
Petovar, K., »Pljačka u Bloku 1. Šta se krije iza napada grupe građana na Izvršni odbor beogradske opštine Savski venac«. Danas, 11. novembar 2004 (str. 8); »Pljačka nije demokratija. Danas, 24. novembra 2004 (str. 8) – komentar teksta arh. Aleksandre Banović »Dedinje mimo demokratije« (Danas, 18. novembar 2004).
Petovar, K., »Kockarnice uz ograde škole. Povodom jednog neprihvaćenog amandmana na Zakon o igrama na sreću«. Danas, 24. septembar 2004 (str. 8).
Petovar, K., »Odobravanje uzurpacije. Legalizacija poništava urbanističke norme«. Politika, 13. septembar 2004 (str. 6).
Petovar, K., »Preispitivanja«. Tekst objavljen u listu opštine Savski venac. Jun 2004. godine (str. 5).
Petovar, K., »Dugoročna šteta. Posle ukidanja nekih škola u Beogradu«. Politika, 12. jul 2002 (str. 6).
Petovar, K., »Uzurpacija sa urednom dozvolom. Kako Beograd počinje da liči na Sao Paolo«. Danas, 2. februar 2001 (str. 6).
Petovar, Ksenija i Mojović, Đorđe (2006), Condominium Management and Maintenance. Four Strategic Themes for the Housing Policy in Serbia. National Housing Conference »Towards a New National Housing Policy for Serbia«. Belgrade, 6–7 July 2006.
Petovar, Ksenija i Vujošević, Miodrag (2008) Koncept javnog dobra i javnog interesa u urbanističkom i prostornom planiranju. Zagreb: Sociologija i prostor, god. 46, br. 179 (1).
Petrović Mina (2009), Transformacija gradova: ka depolitizaciji urbanog pitanja. Beograd. ISI Filozofskog fakulteta.
Prostorni plan Republike Srbije. Službeni glasnik RS, 1996.
Providing Global Public Goods. Managing Globalization (2003). Ed. by: I. Kaul, P. Conceicao, K. Le Goulven and R. U. Mendoza. The United Nations Development Program. Oxford University Press.
Stambolović, Vuk, »Urbanistička mafija protiv pravog metroa. Povodom rasprave o projektima saobraćajnog razvoja Beograda«. Danas, 1. mart 2006 (str. 8).
Statut grada Dubrovnika. Kodificiran 1272. godine. Reprint prevoda knjige pete i odredbi knjige šeste i osme, koje se odnose na izgradnju grada u uređenje čovekove okoline (prevod Z. Šundrić). Poseban separat: Informativni pregled, br. 4/78. Beograd, Savet za životnu sredinu i prostorno uređenje.
Stojanović, Dubravka. (2008) Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890–1914. Beograd: Udruženje za društvenu istoriju.
Stuck in the Past. Energy, Environment and Poverty – Serbia and Montenegro (2004). Belgrade, The Country Office of the United Nations Development Programme Office.
Tekstovi objavljeni u dnevnim listovima Politikai Danas povodom planiranih saobraćajnih projekata u Beogradu – Mosta preko donjeg špica Ade Ciganlije, Unutrašnjeg magistralnog poluprstena i »Lakog metroa«, tokom 2005. i 2006. godine.
United Nations: Economic Commission for Europe. Country profiles on The Housing Sector. Serbia and Montenegro. New York and Geneva (2005). ECE/HBP/139.
United Nations: Economic Commission for Europe. Guidelines on Condominium Ownership of Housing for Countries in Transition. Geneva. ECE/HBP/123.
Uredba o održavanju stambenih zgrada (Službeni glasnik Republike Srbije, 43/93).
Urlich W., Critical Heuristics of Social Planning, A New Approach to Practical Philosophy, Wiley&Sons, Chichester, 1994 (1983).
Uslovi i tehnički normativi za projektovanje stambenih zgrada i stanova. Beograd, Građevinska knjiga, 1984.
Vujošević M., Otvorena pitanja rekonstituisanja javnih interesa u Srbiji: narušeni legitimizacioni osnov i obnova proaktivnog planiranja, u Komunikacije 2004, Javno dobro, CEP, Beograd, novembar 2004.
Vujošević M., Planiranje u postsocijalističkoj političkoj i ekonomskoj tranziciji, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, Beograd 2003.
Vujošević, Miodrag i Petovar, Ksenija (2010), Evropski planski diskurs i obnavljanje evropskog prostornog planiranja održivog razvoja: nekoliko pouka za jednu zemlju u tranziciji (Srbiju). Zagreb, Sociologija i prostor, 2/2010.
Zakon o nadziđivanju zgrada i pretvaranju zajedničkih prostorija u stanove (Sl. glasnik SRS, br. 24/88).
Zakon o održavanju stambenih zgrada (Službeni glasnik Republike Srbije, 44/95).
Zakon o planiranju i izgradnji (Službeni glasnik RS, 2003).
Zakon o stanovanju (Službeni glasnik Republike Srbije 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/2001).

1 U izvrsnoj studiji Mine Petrović, Transformacija gradova: ka depolitizaciji urbanog pitanja, data je iscrpna bibliografija naslova o ovoj temi.
2 Dubravka Stojanović analizira neka obeležja planiranja Beograda još s kraja 19. veka, koji ukazuju na elemente gotovo vekovnog kontinuiteta u načinu donošenja odluka i praksi planiranja grada. D. Stojanović (2008), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890–1914.
3 Pod nelegitimnim interesom podrazumevamo interes čije ostvarivanje nužno proizvodi štetu po javni ili tuđi privatni interes, a moguće ga je realizovati u okolnostima kriminalizovane i korumpirane javne uprave, kršenjem zakona i drugih propisa. Iako je u teorijskom smislu svaki interes legitiman, a sredstva njegovog ostvarivanja mogu biti nelegitimna, smatramo da u kriminalizovanoj državi, bez odgovarajuće pravne i sudske zaštite građana, ima razloga za uvođenje pojma »nelegitimni interesi«.
4 Nakon zemljotresa u Skoplju, 1963. godine, u Jugoslaviji su doneti rigorozni propisi u vezi sa seizmičkim rizicima i drugim elementima bezbednosti objekata, kao i drugi propisi u oblasti projektovanja i izgradnje koji su bili usklađeni sa propisima u drugim evropskim zemljama. Mnogi od tih propisa, koji su i danas na snazi, jednostavno se zaobilaze prilikom tehničkog prijema zgrada.
5 Zakupnine (stanarine, uključiv i komunalne troškove i održavanje zgrada) bile su veoma niske, tako da su rashodi za stanovanje u ukupnim prihodima domaćinstva u proseku bili ispod 5%. Poređenja radi, tada je u evropskim tržišnim ekonomijama udeo troškova stanovanja u prihodima domaćinstva bio između 20 i 30%. Usled lošeg održavanja zgrade su polagano propadale. Nakon otkupa/privatizacije stambenog fonda (u periodu 1991–1994. godine) vlasnicima stanova prepuštena je odluka o održavanju. Zakon o održavanju stambenih zgrada (1995) utvrđuje investiciono i tekuće održavanje kao fakultativno a ne obavezno.
6 Zanimljiva su obrazloženja opravdanosti upotrebe koncepta (globalnih) javnih dobara. Pol Samjuelson (P. Samuelson), vezuje koncept globalnih javnih dobara za »procese kooperacije demokratskih država i građana radi umanjenja patoloških trendova globalizacije«, Hoze Antonio Okampo (Jose Antonio Ocampo) »za smanjenje demokratskih deficita koji karakterišu globalizaciju«, a Dž. K. Galbrajt (James K. Galbraith) za »napore da se kontroliše globalizacija«. Dž. Soros (Georg Soros) ukazuje da je »u današnjoj globalnoj ekonomiji proizvodnja privatnih dobara dobila prevagu nad stvaranjem (isporukom) javnih dobara« (Providing Global Public Goods, 2003, p. V–IX).
7 Dugo trajanje i autentična svojstva i vrednosti gradova i gradskih prostora duguju se, između ostalog, i poštovanju i interiorizaciji standarda i normi na kojima su gradovi oblikovani i planirani, odnosno rekonstruisani posle velikih razaranja ili uništavanja (požari, vojne najezde, prirodne katastrofe i sl.). Odredbe Statuta grada Dubrovnika iz 1272. godine dragocena su potvrda vekovnog poštovanja urbanističkih normi ugrađenih u planove grada i pravila građenja gradskih blokova.
8 Postoji veliki broj međunarodnih organizacija koje sistematski beleže indikatore kvaliteta življenja u velikim gradovima, od vrlo jednostavnih do složenih i kompleksnih indikatora i sistema pokazatelja. Beograd nije uključen ni u jedan od tih međunarodnih izveštaja.
9 Poređenja radi, preko 25% stambenog fonda u Beču su stanovi u javnom sektoru, odnosno opštinskom vlasništvu. Visok udeo stanova u javnom sektoru beleži se u tradicionalnim tržišnim ekonomijama kao što su Švedska, Holandija (preko 50%), Velika Britanija (oko 24%) i dr. U Amsterdamu i Stokholmu više od polovine građevinskog zemljišta je u vlasništvu grada. Nakon otkupa stanova, u Beogradu je tek oko 1% stanova u državnom/javnom vlasništvu.
10 Zanimljivi su navodi iz izveštaja Stejt departmenta da se »novac stečen trgovinom drogom najčešće pere na tržištu nekretnina, što je jedan od najpopularnijih načina legalizacije prihoda od kriminala u Srbiji i Crnoj Gori«. Procenjuje se da bi gotovo polovina svih novčanih transakcija u Srbiji i Crnoj Gori mogla na neki način da bude povezana sa pranjem novca (Politika, 5. 04. 2006, str. 11).
11 Do pouzdanih podataka o obimu uzurpacije javnih i privatnih površina u ovom času nije moguće doći. U igri su brojni interesi moćnih i dobro pozicioniranih grupa i pojedinaca koji će onemogućiti da se uradi potpuna i pouzdana evidencija ove pojave. Poseban problem čini to što je u međuvremenu najveći broj bespravno izgrađenih i nadzidanih stambenih jedinica promenio vlasnika, odnosno prodat je trećim licima koji su sada savesni kupci. Prodaju nekretnina bez uredne građevinske i upotrebne dozvole i bez upisa u katastar olakšalo je haotično stanje u oblasti evidencije nekretnina, jer je, pre započinjanja rekonstrukcije katastra 2004. godine (koji finansira Svetska banka) manje od polovine nekretnina u Srbiji bilo upisano u zemljišne knjige/katastar. Primera radi, preko 80% stanova na Novom Beogradu nije bilo upisano u zemljišne knjige.
12 Primeri koje navodimo mahom su iz opštine Savski venac. Jedini razlog tome je što je autorka ovog teksta bila četiri godine (2000–2004) odbornik i član Izvršnog odbora opštine Savski venac i tako imala uvid u dokumente o kojima piše, a ne zbog toga što ovakvih i sličnih primera nema u drugim beogradskim opštinama.
13 U Detaljnom urbanističkom planu za ovaj objekat je utvrđeno: »Zadržava se kao arhitektonsko-urbanistička vrednost, u svemu prema postojećem stanju«. Tokom izdavanja urbanističke i građevinske dozvole pomenuta odredba je promenjena i glasi: »Predmetni objekat zadržava se kao objekat posebne namene, koji ima arhitektonsko-urbanističku vrednost« i u tom određenju se dalje navodi u uslovima i dozvolama za nadziđivanje objekta.
14 U Evropi nastavu u dve smene u osnovnim školama imaju Portugalija, Grčka i Turska. Sve tri zemlje dobijaju namensku pomoć od Evropske banke za obnovu i razvoj za izgradnju školskog prostora, kako bi sve osnovne škole prešle na rad u jednoj smeni. Hrvatska je usvojila plan prelaska osnovnih škola na rad u jednoj smeni. Tema rada osnovnih škola u jednoj smeni, odnosno usklađivanja radnog vremena škole i radnog vremena roditelja nije bila predmet interesovanja ni u jednoj od do sada sprovedenih reformi osnovnog obrazovanja u Srbiji.
15 Među retkim uspelim akcijama zaštite parkovskih i zelenih površina je i očuvanje park-šume »Bencion Buli« između Bulevara mira i Šekspirove ulice, oformljene 1901. godine. U parku je planirana izgradnja nove zgrade ambasade NR Kine. Kada su geometri počeli da obeležavaju parcelu, 2001. godine, građani su se organizovali i prikupili preko 600 potpisa sa zahtevom da se ne menja namena parka. U tome su ih, na svojoj sednici, jednoglasno podržali svi odbornici SO Savski venac. Brojna pisma upućena tadašnjim vlastima ostala su bez odgovora (jedino je na apel građana odgovorio tadašnji ministar inostranih poslova Goran Svilanović i pozvao se na objašnjenje o neumitnosti promene namene parka koje je dobio iz Urbanističkog zavoda). Građani su se obratili ambasadoru Narodne Republike Kine sa molbom da odustanu od izgradnje u parku. Nakon nekoliko meseci Kinezi su odustali od izgradnje ambasade na tom mestu, da li zbog apela građana ili nekog drugog razloga, nije poznato. Međutim, tu nije bio kraj. Trebalo je izvršiti dodatni pritisak na Urbanistički zavod da se dve planirane građevinske parcele u parku »Bencion Buli« konačno izbrišu i da u novom Generalnom planu taj prostor ostane javna zelena površina.
16 U tekstu pod naslovom »Ulica Strahinjića Bana – brend ili ruglo centra grada«, kaže se da je »oko 5.000 stanara ili 108 skupština zgrada podržalo predlog Sekretarijata za privredu da se rad ugostiteljskih objekata u stambenim zonama ograniči do 23 sata, a petkom, subotom i tokom verskih i državnih praznika do 24 sata, ali to nije postignuto« (24 sata, 13. 11. 2006, str. 2).
17 Kao ilustraciju kako je korišćena privremena dozvola navešćemo primer objekta TV Pink u Ulici neznanog junaka u Beogradu. Vlasnik TV Pink kupio je od zemljišno-knjižnog vlasnika objekat koji je imao odobrenje za izvođenje radova na rekonstrukciji i dogradnji stambenog objekta u cilju formiranja »kulturno-poslovnog objekta spratnosti Po+Pr+Pk ukupne površine 351,6m2 (podrum 185m2, prizemlje 117m2 i potkrovlje 49,64m2), uz napomenu na odobrenju da su radovi privremenog karaktera (12. 11. 1997). Izvršni odbor SO Savski venac (27. 01. 1999) odobrava donošenje rešenja o izmeni građevinskih odobrenja tako što će se vlasniku TV Pink odobriti izvođenje radova ukupne površine 1.199m2 (Po+Pr+Ga+Pk). I ovde se u stavovima 7 i 8 rešenja navodi da su radovi privremenog karaktera. Prema izveštaju Građevinske inspekcije (2001. godina), investitor je odstupio u odnosu na izdatu građevinsku dozvolu i sagradio objekat bruto površine oko 3.500m2. Sadašnji izgled objekta sasvim jasno potvrđuje da su investitor i projektant od samog početka planirali objekat u sadašnjoj formi i veličini – to izvesno nije objekat koji je naknadno doprojektovan i dograđivan. Gradska uprava je, nakon promena 2000. godine, odobrila legalizaciju bez obzira na to što nisu bili ispunjeni normativi postavljeni u Regulacionom planu (jedno parking mesto na 50m2 poslovnog prostora; indeks zauzetosti i izgrađenosti parcele i dr.). Nije nevažno pomenuti da je vlasnik TV Pink obezbedio nagradu na Salonu arhitekture (2003. godine) za svoj bespravno zidan objekat.
18 Paradigmatičan slučaj je Blok 1 u opštini Savski venac (raskrsnica Bulevara mira i ulice Neznanog junaka). Tokom devedesetih godina, nekolicina građana dobila je privremene dozvole za izgradnju poslovnih objekata na neizgrađenom građevinskom zemljištu, koje je bilo u vlasništvu grada, odnosno opštine Savski venac. Ti objekti su od početnih nekoliko desetaka kvadratnih metara narasli na nekoliko stotina kvadratnih metara, na osnovu sukcesivnih »odobrenja za odstupanje od odobrenog odstupanja« koje su dobijali od nadležne opštinske službe. Početkom 2000. godine, vlasnici objekata sa privremenom dozvolom angažuju privatnu projektantsku firmu da uradi urbanistički projekat, na osnovu kojeg bi njihovi objekti bili legalizovani. Međutim, SO Savski venac u februaru 2002. godine, na osnovu odluke Skupštine grada, raspisuje javni konkurs za izradu idejnog urbanističko-arhitektonskog rešenja, na osnovu kojeg bi bio urađen urbanistički projekat. Nakon raspisivanja javnog konkursa, u opštinu je stigla »instrukcija« Republičke urbanističke inspekcije da se ne raspisuje javni konkurs nego da se direktno uradi urbanistički projekat, jer je »inicijativa za izradu urbanističkog projekta potekla od vlasnika objekata i o njihovom trošku«. U tom času, glavna urbanistička inspektorka u resornom Ministarstvu je osoba koja je potpisala najveći broj privremenih dozvola (i višestrukih odstupanja) na pomenutoj lokaciji u vreme dok je bila na službi u SO Savski venac. Nastojanje da svoje privremene dozvole pretvore u trajne i na taj način dobiju trajno pravo korišćenja jedne od najatraktivnijih i najskupljih lokacija na Dedinju, namenjenu javnim sadržajima, vlasnici privremenih dozvola pokušavaju da ostvare sudskim putem. Istražni sudija Drugog opštinskog suda doneo je rešenje o sprovođenju istrage »zbog postojanja osnovane sumnje« da su »članovi Izvršnog odbora SO Savski venac iskorišćavanjem svog službenog položaja naneli štetu, u za sada neutvrđenom iznosu, vlasnicima objekata sa privremenom dozvolom, time što su doneli odluku o raspisivanju i sprovođenju urbanističkog konkursa za idejno rešenje Bloka 1 (...) čime su onemogućili vlasnike postojećih objekata da predaju zahteve za legalizaciju istih, čime bi izvršili krivično delo zloupotrebu službenog položaja«. Sudska istraga, kojom je trebalo dokazati da je raspisivanjem javnog konkursa počinjeno krivično delo zloupotrebe službenog položaja, trajala je do marta 2009. godine, gotovo pet godina, nakon čega je tužilac odbacio prijavu.
19 Najčešće je investitor obećao da će okrečiti stepenište i fasadu zgrade, popraviti lift ili uvesti kablovsku televiziju. Neretko je vlasnicima za potpis davan i novac (otprilike između 500 i 1.000 maraka/evra). U okolnostima kada su plate i penzije iznosile između 10 i 50 maraka (u doba inflacije, odnosno tokom cele poslednje decenije 20. veka), ljudi su oberučke prihvatali ove ponude, ne razmišljajući o posledicama koje slede.
20 Odluka je, između ostalog sadržala odredbe kojima se dopušta legalizacija aktivnosti koje su nezamislive u gradskom prostoru. Citiramo: »Odobrenje će se izdati pod sledećim uslovima: (...) za objekat u kome se obavlja delatnost štetna po zdravlje i okolinu ili ako se u njemu odvijaju tehnološki procesi koji bi mogli da ugroze okolne objekte požarom, eksplozijom ili ispuštanjem opasnih materija ako se pribavi odobrenje od nadležnog organa za obavljanje određene delatnosti koja nije štetna po zdravlje i ne ugrožava okolinu« (član 11, stav 2), kao i »za objekat za proizvodnju, preradu i uskladištenje zapaljivih tečnosti, zapaljivih gasova i eksploziva ako se pribavi saglasnost od organa unutrašnjih poslova nadležnih za zaštitu od požara« (član 11, stav 3). Odredbama ove odluke omogućeno je da vlasnik nepropisno izidanog objekta, ako »pribavi saglasnost suseda«, može legalizovati doslovno sve: i to što je svojim objektom »prešao granicu parcele prema susedu«, i to što se »atmosferske vode prelivaju na susednu parcelu ili objekat«, i to što objekat »izgrađen na ivici parcele ima otvore koji gledaju na susednu parcelu«, što je »na manjem rastojanju od propisanih ovom odlukom« itd. (član 17). Kakvim pritiscima može da bude izložen građanin, kome je komšija-uzurpator uradio sve što je u pomenutom članu nabrojano, ako odbije da ovom moćniku i/ili nasilniku dâ saglasnost. Da cinizam kreatora ove odluke bude veći, ovaj član je stavljen u poglavlje naslovljeno: »Pravila i uslovi za zaštitu interesa suseda«. Ne manje važne od pomenutih i sličnih odredbi su i vrednosne i političke posledice. Ovakva legalizacija daje za pravo građanima koji su kršili urbanističke i druge norme i zakonske propise, a kažnjava i smanjuje vrednost imovine savesnih građana koji su se pridržavali propisa i koji su, u situacijama kada su morali da grade i adaptiraju svoje objekte bez dozvole (pre svega zbog neodgovornog i koruptivnog ponašanja nadležnih gradskih i opštinskih službi), nastojali da ne ugroze svoje susede i da poštuju urbanistički red i normu.
21 Primer firme »Koling« je paradigma za ovakvu praksu. Nakon promena 2000. godine, iz novina saznajemo da je firma gradila dve vile dotadašnjoj vladarskoj porodici, a da novac pokušava da naplati putem suda. Tokom devedesetih firma ima podršku u opštini Savski venac, što joj omogućava da nesmetano krši urbanističke propise, ali i da dobija vredne lokacije za izgradnju, kao što je, na primer, objekat Starog mlina u Bulevaru vojvode Mišića, koji je nakon požara (uzrok nepoznat!) postao vredna građevinska parcela. Budući da »Koling« nije ispunio obaveze preuzete ugovorom o preuzimanju Starog mlina, u SO Savski venac je 2003. godine pokrenuta inicijativa da se ugovor raskine, a objekat Starog mlina denacionalizuje i vrati starom vlasniku – porodici Veljković. Inicijativa nije prihvaćena, a ugovor, inače nepovoljan po opštinu, je obnovljen. Blagovremena saradnja s opozicionim strankama obezbedila je firmi »Koling« miran i nesmetan rad i posle promena u jesen 2000. godine.
22 Novi Zakon o planiranju i izgradnji iz 2003. godine poništio je važeća ovlašćenja stečena polaganjem državnog ispita. Izdavanje novih licenci donelo je ogromna sredstva Inženjerskoj komori Srbije, a farsa je dostigla vrhunac kada je tadašnji resorni ministar licencu sa brojem 1 uručio čuvenom graditelju mostova i predsedniku SANU. Pitam se kako će akademik objasniti svojim unucima i praunucima da je licencu za projektovanje dobio tek u sedmoj deceniji života. Prava na licencu u oblasti prostornog planiranja lišeni su stručnjaci koji nisu bili diplomirani prostorni planeri, među njima, sada pokojni profesor dr Dimitrije Perišić, osnivač prve Katedre za prostorno planiranje u tadašnjoj Jugoslaviji, rukovodilac izrade velikog broja najsloženijih prostornih planova, uključiv i prvi Prostorni plan Republike Srbije za koji je 1996. godine u Narodnoj skupštini glasala i tadašnja opozicija – Demokratska stranka, Građanski savez i Stranka vojvođanskih Mađara, dr Miodrag Vujošević, sa doktoratom iz prostornog planiranja, i mnogi drugi vodeći stručnjaci u ovoj oblasti. Oduzimanje ovlašćenja je bilo protivustavno, a zabrana rukovođenja izradom prostornih planova kvalifikovanim i priznatim stručnjacima, van svake sumnje, i skandalozna. Iz političke i akademske zajednice nije bilo reakcija na takve talibanske poduhvate.
23 Drastičan primer je presuda Vrhovnog suda Srbije (U2060/03 od 12. 02. 2004), u korist građanina K. Boškovića, kome je Odeljenje za urbanizam SO Savski venac (načelnik V. Bošković, obrađivač predmeta Z. Bošković) odobrilo pripajanje »zajedničke prostorije – dela hodnika na trećem spratu stambene zgrade« visoke 12 spratova, u stvari bočnog svetlarnika, površine oko 18m2, sa sledećim funkcijama: (1) odimljavanje zgrade u slučaju požara; (2) evakuacija stanara u vanrednim situacijama; (3) dnevno osvetljavanje zgrade; (4) ventilacija stepeništa i unutrašnjih komunikacija u zgradi. Vrhovnom sudu su predočeni dokazi da bi promenom namene svetlarnika bili ne samo prekršeni zakonski propisi (Uslovi i tehnički normativi za projektovanje stambenih zgrada i stanova, zabrana Uprave protivpožarne službe da se svetlarnik zatvori itd., itd), nego i ugroženi životi i bezbednost oko 200 stanara u ovom soliteru. Da li je samo hipotetičko pitanje ko bi bio odgovoran, da je sprovedena presuda Vrhovnog suda, da je svetlarnik zatvoren, da je došlo do požara u zgradi i da su stanari povređeni ili ugušeni? Možda opštinska uprava, ali sigurno ne sudije Vrhovnog suda Srbije.
 
Pesnik i razbojnik
1. - 30. 09. 2010.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2010