»Trudbenik« – godinu dana kasnije

Desetomesečni štrajk i protest radnika beogradskog građevinskog preduzeća »Trudbenik gradnja« praktično je okončan početkom jula. Iako je sudbina samog preduzeća još uvek neizvesna, radnici će, sva je prilika, u budućim zbivanjima igrati manje aktivnu i manje odlučujuću ulogu nego do sada. Trenutak je za rezime.
E, sad, logično bi bilo da rezime krene saldiranjem štrajkačkih zahteva od 24. avgusta prošle godine sa vladinim Programom mera za rešavanje statusa bivših i sadašnjih zaposlenih u KMG »Trudbenik« a. d. Beograd od 8. jula ove godine, čije je usvajanje dovelo do okončanja protesta. Problem je, međutim, taj što bi nakon svođenja samo ova dva dokumenta čovek pomislio da se radi ili o potpuno različitim događajima, ili je ovde neko potpuno lud. A nije niko.

Baš zato što će borba radnika »Trudbenika« u široj javnosti najviše ostati upamćena po nasilju i patnji, važno je napomenuti da je sindikat od samog početka nastojao da predupredi posledice očekivane represije. Očekivane pre svega zbog lika i dela poslodavca Dragana Kopčalića koji se, da podsetimo, par meseci pre početka štrajka u svojoj firmi javno založio za vanredno stanje i nekakvu tajkunsko-političarsku korporativnu upravu nad Srbijom do okončanja ekonomske krize. Mogao bih da nastavim sa detaljima, ali verujem da nema potrebe. Ukratko, zahtevi štrajka su morali biti u skladu sa zakonskim okvirima: isplata zaostalih zarada, povezivanje staža i zaključivanje kolektivnog ugovora oko kojeg je bio postignut sporazum, ali je Kopčalić izbegavao da ga potpiše. Suština problema, međutim, izneta je u zahtevu za raskid ugovora o prodaji »Trudbenik gradnje« Kopčalićevoj »Monteri«, koji je predsednik Štrajkačkog odbora i prvi čovek Sindikata Nezavisnost u »Trudbenik gradnji« Milan Živković 25. avgusta uputio Ministarstvu ekonomije, Agenciji za privatizaciju i KMG »Trudbeniku«, preduzeću koje se u Ugovoru o kupoprodaji »Trudbenik gradnje« navodi kao prodavac. Živković u ovom dopisu prvi put iznosi činjenice koje će nekoliko meseci kasnije postati opšte mesto: da je Kopčalić praktično ugasio delatnost preduzeća, odnosno da je, prisilivši više od pola radnika »Trudbenik gradnje« da pređu u »Monteru«, prekršio ne samo odredbe kupoprodajnog ugovora koje se tiču prava zaposlenih, već je doveo do »smanjenja obima posla i nemogućnosti obezbeđenja drugog posla u okviru društva«. Dakle, s ovim ili onim formalnim zahtevima, štrajk je pre svega trebalo da podupre zahtev za raskid ugovora, odnosno borbu za opstanak preduzeća i radnih mesta. Očekivalo se da će nadležni ažurnije postupati pod medijskim pritiskom štrajka. Ispostavilo se, međutim, da je štrajk u krugu preduzeća u Krnjači, koliko god dramatičan bio, ipak »predaleko« da bi zainteresovao prestoničku štampu i doveo do željenog pritiska. S druge strane, izlazak iz kruga preduzeća na beogradske ulice značio je kršenje Zakona o štrajku, to jest priliku za Kopčalića da buntovnicima podeli otkaze. Treća mogućnost bilo je odustajanje.

Reč iz ovog međunaslova već duže vreme se koristi ne samo da opiše zaokret radničkih protesta ka drastičnim metodama (blokada saobraćaja, samopovređivanje...), već i da se usput prošvercuje još jedna kopča »događanja radnika« sa svim onim nazadnim i nakaznim što u našoj javnosti predstavlja Srpska radikalna stranka.1 U takvom kontekstu, poznata Kopčalićeva izjava kako je u njegovom preduzeću »na delu sindikalni terorizam«, koliko god sumanuto zvučala, bila je jasna najava brutalnog obračuna sa »radikalima« koji su odlučili da više ne hvataju zjale po Krnjači i izašli na ulice. Usledilo je 145 otkaza, a potom zimski protesti ispred Agencije za privatizaciju i Ministarstva ekonomije, koji su naišli na zid ćutanja, pa blokade ulica, privođenja, nove blokade... O svim ovim zbivanjima Republika je detaljno izveštavala. Nekim drugim aspektima čitavog slučaja možda nismo posvetili dovoljnu pažnju, jednostavno zato što nisu bili u neposrednoj vezi sa borbom radnika za očuvanje radnih mesta, protiv uništavanja preduzeća – temom koju smo, ne samo u »Trudbenik gradnji« već u svakom radničkom protestu koji smo pratili, ocenili kao najvažniju. One manje priče, međutim, nisu uvek i manje potresne. Naprotiv.
Čim je kupio »Trudbenik gradnju«, marta 2008. godine, Kopčalić je krenuo u obračun sa radnicima koji žive u dva tzv. samačka hotela, na Konjarniku i u novobeogradskom Bloku 70. Ovi objekti su građeni za smeštaj radnika »Trudbenika« koji nisu iz Beograda, ali su vremenom postali jedino prebivalište desetinama radničkih porodica, zbog čega je uprava preduzeća pre privatizacije donela odluku o prenameni »samačkih hotela« u stambene zgrade. Ne vredi sada raspredati zbog čega ova odluka nije na vreme sprovedena, tek Kopčalić ju je poništio i naredio iseljenje iz oba objekta.
Napadajući štrajk u javnosti, Kopčalić je često koristio situaciju u »samačkim hotelima«, tvrdeći da iza štrajka zapravo stoje nekakve kabadahije koje neće da se isele iz njegove imovine. U stvari, on je radnicima koji su odbili da se isele davao otkaze u »Trudbeniku«. Još pre štrajka, podelio je 29 takvih otkaza. Radnici su pokrenuli sudske postupke za povratak na posao. Za sada je samo jedna presuda izvršna. Ako je za utehu, ta jedna je u korist radnika. Dok sud odlučuje, ljudi dve godine žive bez primanja, pod neprestanim pritiskom, pretnjama, krivičnim prijavama za ometanje poseda, isključenjima struje. Na Konjarniku je struja isključena 10. februara ove godine, pa je 41 porodica na –18 stepeni ostala bez grejanja. Poslednje isključenje bilo je 10. avgusta ove godine u objektu na Novom Beogradu. Do zaključenja ovog broja Republike, 37 porodica koje tamo žive još uvek je bez struje.
Deo stanara je pod pritiskom napustio »samačke hotele«. U prazne stanove Kopčalić je uselio radnike »Montere«. U noći između 14. i 15. oktobra 2009. godine dvojica stanara iz »Montere« napali su grupu radnika »Trudbenika« iz susedne sobe, i tom prilikom pretukli Habiba Krkušića. Prema izjavi koju su potpisali i policiji predali radnici obezbeđenja objekta na Konjarniku, pretučenog Krkušića su zatekli na podu njegove sobe, razbijenog nosa, »u maloj lokvi krvi«. Jedan od napadača (ime i prezime navedeno u izjavi), ubrzo se ponovo pojavio u hodniku krećući se prema Krkušićevoj sobi, sa ciglom u ruci. Pre nego što će stići policija, dok je obezbeđenje pokušavalo da smiri situaciju, napadači su »vređali napadnute stanare iz sobe 63 po verskoj i nacionalnoj osnovi«. Pre jutra, nasilnici su napustili hotel i više se nisu vraćali. Štrajkači više nisu noću izlazili sami.
Habib Krkušić je rođen 20. marta 1951. godine u selu Namga na Donjem Pešteru, opština Tutin. U »Trudbeniku« je radio 32 godine. Porodica, supruga Hankija i tri sina, ostala je da živi na selu. Najstariji sin Raif danas je hodža u seoskoj džamiji. Upoznali smo se letos i malo popričali. Blag čovek lepog govora. Habib ih je godinama viđao samo vikendom, za vreme odmora i praznika. Otkako je počeo štrajk ostao je bez novca da svakog vikenda putuje kući. Na zimskim protestima bio je svakodnevno. Uveče se vraćao u hladnu sobu.
Od dana kad su zbog otkaza ostali bez primanja, štrajkači iz »hotela« uglavnom su imali samo po jedan obrok dnevno, ono što dobiju na protestu. Nekad kiflu, nekad burek, kad šta ima. Onda nazad u sobu, pa ujutru ponovo. Po povratku sa novogodišnjih praznika, Habib je prestao da ide kući. Znao je da ako nekako i uspe da ode, neće imati novca da se vrati.
Onog februarskog dana kad im je Kopčalić isključio struju, baš u tom trenutku Habib je telefonom razgovarao sa suprugom. Po žamoru je zaključila da se nešto loše dešava. Nije mogao da je uteši. Te noći ni Hankija nije spavala.
Habib se osećao sve lošije. Zabrinuti štrajkači su između sebe skupili novac kako bi mogao da ode kući na lekarski pregled. Otputovao je u petak 26. februara. Pregled je bio zakazan za 2. mart.
U ponedeljak 1. marta 2010. godine, Habib Krkušić je preminuo u svom domu od srčanog udara. Porodica je za incident od 15. oktobra 2009. godine saznala tek nakon njegove smrti, od Habibovih kolega iz štrajka.

»Jugoremedija« je verovatno jedan od poslednjih sporova u privatizaciji u kojem su radnici (istina, u svojstvu akcionara, udruženi s ostalim malim akcionarima preduzeća), imali priliku da u punoj meri ostvare svoja prava i interese dosledno zahtevajući sprovođenje zakona i ugovora. Nema sumnje da je zrenjaninska grupa uspela u svojoj borbi prvenstveno zahvaljujući hrabrosti, pameti i solidarnosti, ali je isto tako sigurno da glavni razlog zbog kojeg je primer »Jugoremedije« ostao tako usamljen leži u pukom

sticaju formalno-pravnih okolnosti. »Trudbenik gradnja«, na primer, prodata je u postupku restrukturiranja, u kojem radnici po zakonu nemaju pravo na akcije. Ugovor o prodaji ovog, i nekoliko drugih preduzeća privatizovanih kroz restrukturiranje (delovi »Filipa Kljajića« iz Kragujevca, rakovički »Rekord«...), predviđa raskid samo u slučaju da kupac ne isplati kupoprodajnu cenu. Sindikat je u pomenutom zahtevu od 25. avgusta 2009. godine istakao da Zakon o privatizaciji propisuje niz drugih razloga za raskid ugovora zbog neizvršavanja (između ostalog kršenje socijalnog programa i umanjenje kontinuiteta delatnosti – i jedno i drugo Kopčalić je, čak i po nalazu same Agencije za
		Camille Pissarro, Pond at Montfoucault (Mayenne), 1874.

privatizaciju, činio nemilice), i zatražio primenu Zakona. Isti stav izneo je i Savet za borbu protiv korupcije u svojim obraćanjima Vladi od 29. oktobra 2009. i 20. januara 2010. godine. U drugom obraćanju se još ističe: »Odstupanja od primene Zakona o privatizaciji do kojih je došlo u prodaji udela ‘Trudbenik gradnje’ nikako ne mogu biti argument da Agencija za privatizaciju, nakon što je u postupku kontrole utvrdila kršenje ugovora, odbije da primeni član 41a Zakona o privatizaciji, već naprotiv, moraju biti razlog da Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja izvrši nadzor nad zakonitošću rada Agencije za privatizaciju. Agencija za privatizaciju je postupila suprotno Zakonu o privatizaciji kada je zaključenje Ugovora o kupoprodaji udela prepustila licu koje nije ovlašćeno da vrši poslove u privatizaciji, preduzeću KMG ‘Trudbenik’ – u restrukturiranju«. Nije, međutim, vredelo. Ministarstvo i Agencija ostali su pri stavu da kupac zaista drastično krši ugovorne obaveze i vuče preduzeće u propast, ali da ugovor ne može da raskine Agencija po Zakonu o privatizaciji, već KMG ‘Trudbenik’ u sudskoj parnici kao običan ugovor o kupoprodaji. U tom cilju, Vlada je početkom marta imenovala novi Upravni odbor KMG-a, na čelu sa Dušanom Bjelopetrovićem (DS), koji je zaista odmah prionuo na pripremu tužbe. Naporedo, gladnim i izmrcvarenim demonstrantima ponuđen je socijalni program, koji bi realizovali Vlada i KMG. Pristanak na ovakav socijalni program ne znači da su odustali od tužbi za povratak na posao u »Trudbenik gradnju«. Ti sporovi su i dalje u toku. Međutim, pristanak na socijalni program faktički znači da su borbu za »Trudbenik gradnju« preneli na Vladu i KMG.
Ne znam kako bih ovo drugačije rekao: sasvim je razumno biti beskompromisan kad je zakon na vašoj strani, a cilj tako primamljiv kao što je kontrola nad profitabilnom fabrikom. Ne kažem, naravno, da je radnicima »Jugoremedije« bilo lako tokom četvorogodišnje borbe. Naprotiv, vrlo dobro znam koliko im je bilo teško, ali su uprkos tome ipak sve vreme znali da vredi zapeti. S druge strane, radnici »Trudbenik gradnje« spadaju u onaj, daleko brojniji deo populacije koji nema taj luksuz da svoju borbu za pravo na život i rad vodi pod legalističkom zastavom. Spadaju u one protiv čijih interesa se donose zakoni i zaključuju ugovori. Zato su lane i iskoračili iz zakonskih okvira, ne bi li postigli javni skandal oko necivilizacijskog položaja u koji su dovedeni. Naposletku, iz istog razloga su pristali da polugodišnje muke kapitalizuju u što povoljniji sporazum sa vlastima. Rat sa Kopčalićem su pri tom lepo razgazili, sad nek ga malo nose oni koji za to imaju snage, novaca i potrebnih veština.
Ostaje, naravno, škakljivo pitanje da li bi Ugovor o kupoprodaji udela u »Trudbenik gradnji« ipak bio raskinut po Zakonu o privatizaciji da su štrajkači u martu još jednom-dvaput blokirali Bulevar Kralja Aleksandra? Iskreno, nemam pojma. Imao sam tada neku svoju procenu, ali za nju ne bih stavio ruku u vatru. U traženju odgovora može pomoći podatak da ni isplata socijalnog programa otpuštenim štrajkačima nije baš išla kao po loju. Usledila su još četiri meseca natezanja, pregovora, povratka na ulice, još jedna blokada Bulevara...

Na sednici Vlade 8. jula 2010. godine usvojen je Program mera za rešavanje statusa bivših i sadašnjih zaposlenih u KMG »Trudbenik« a. d. Beograd. Možda vam bode oči to što se junaci naše priče sada navode kao zaposleni u KMG-u? Da, pošto voljom Dragana Kopčalića od jesenas više nisu radnici »Trudbenik gradnje«, nađeno je rešenje da se svih 145 otpuštenih štrajkača zaposle u KMG-u, koji će onda napustiti uz otpremninu od 300 evra po godini staža. KMG će im isplatiti 200 evra po godini, a resto Ministarstvo ekonomije. Rešenje »neobično«, ali već smo rekli da ih ne štiti zakon već blokada Bulevara.
Šta god da se narednih meseci ispostavi kao pozadina, treba već sada primetiti da je Vlada Srbije sa »Trudbenikom« otvorila novo poglavlje u rešavanju tranzicionih kriza. Pre svega, dok je trajalo natezanje oko socijalnog programa sa radnicima, KMG je dosta brzo sročio i podneo najavljenu tužbu protiv »Montere«. Dva ročišta su već održana pre godišnjih odmora, treće je zakazano za septembar. Ne bih se usudio da bilo šta prognoziram, ali vidljiv je entuzijazam vlasti da se to pitanje reši na način na kojem su zimus insistirali, što baš i nije njihovo uobičajeno ponašanje. »Normalno« bi, naime, u našim uslovima bilo da Vlada ostavi Kopčalića na miru čim isprati radnike sa ulica, ali to se očigledno neće desiti. Pri tom je protiv vlasnika i uprave »Montere« policija 7. jula ove godine podnela krivične prijave za utaju poreza što, međutim, teško može imati veze sa našom pričom. Pre dodaje na uvek realnu sumnju da radnički protest nije jedini pritisak na vlast u slučaju »Trudbenika«, zbog čega se duplo ne bih usudio da bilo šta prognoziram. S druge strane, isključenje struje »samačkom hotelu« u Bloku 70 svedoči da Kopčalić imovinu »Trudbenik gradnje« još uvek i te kako smatra svojom.
No dobro, ako se oko »Trudbenik gradnje« i/ili lokacije na Krnjači zbilja i vodi zakulisni rat (u stvari, teško bi bilo poverovati da se ne vodi, ali i o tome smo već bistrili u prethodnim brojevima), to i dalje ne objašnjava naprasni napad samokritike Vlade Srbije koja je rezultirala isplatom kompenzacije štrajkačima za sve što su zbog brljotina Agencije za privatizaciju i Ministarstva ekonomije podneli tokom protesta. Ne sprdam se, u obrazloženju razloga za donošenje Vladinog Programa doslovce stoji da »nemogućnošću vršenja adekvatne kontrole ugovornih obaveza i nemogućnošću sprovođenja efikasnih mera radi zaštite radnika a usled kršenja odredbi navedenog ugovora, radnici stupaju u višemesečni štrajk. Njihova egzistencija dovedena je u pitanje, a višemesečni štrajkovi govore o potencijalnoj neefikasnosti ostalih subjekata i institucija kojima su se ova lica obraćala radi zaštite svojih prava«. U samom tekstu Programa Vlada čak priznaje da ugovorom o prodaji »Trudbenik gradnje« »nije preciziran minimum zaštite zaposlenih niti je prodavcu omogućio adekvatne mehanizme za kontrolu izvršenja ugovornih obaveza – u smislu koji to ugovor o kupoprodaji kapitala omogućava Agenciji za privatizaciju (...) Prodavac je podneo odgovarajuće tužbe nadležnim sudovima i ti postupci su u toku«. Dalje se nabraja šta je sve Kopčalić naštetio po »Trudbeniku«, pa kaže: »Kao rezultat postupanja novog vlasnika prema zaposlenima imamo proteste 145 bivših zaposlenih u ‘Trudbenik gradnji’ – sada ‘Monteri’, sa svim svojim negativnim socijalnim posledicama, kao i činjenicom da je ugrožena elementarna egzistencija ovih lica i njihovih porodica. Naime, svi oni su dobili otkaze u ‘Trudbenik gradnji’ – sada ‘Monteri’, i trenutno su nezaposleni«. Zato socijalni program.
Ko bi, majku mu, rekao da piramida vlasti tako funkcioniše da oni sa vrha umesto da lupaju klempe niskopotčinjenima, u stvari zahvataju iz državne kase da im peglaju greške. Svašta će još čovek od ove naše Vlade da nauči. Elem, iako i sama uviđa da je haos u »Trudbenik gradnji« izazvan načinom na koji je preduzeće prodato, Vlada se još uvek nije izjasnila po preporuci Saveta za borbu protiv korupcije da Ministarstvo ekonomije sprovede nadzor nad zakonitošću rada Agencije u slučaju »Trudbenika«.

	Ivan Zlatić