»Ljudi od pera snose za sve to golem dio krivice. Bilo bi dobro kad bi postojao poseban sud, ne samo onaj u Haagu, jedan još viši od njega, bolji i stroži od sudova časti što su poslije Drugog svjetskog rata u nas i u Evropi sudili kvislinškim piscima. Da takav sud osudi pred javnošću sve one koji su krivi za ovo što se dogodilo i da im prije svega navede imena: onog tko je od početka pripremao i poučavao ‘vožda’ (Dobricu Ćosića i njegove skutonoše), onog koji je podržavao ‘vrhovnika’ i upregao svoje tupo pero u opravdanje agresije na Bosnu (Ivana Aralicu, na primjer), onog tko je držao mikrofon pod bradom guslaru i veličao njegove podvige dok je tukao po Sarajevu (Momu Kapora). I sve ostale koji su bili uz zločin, poticali na nj, skrivali ga, opravdavali na razne načine i još uvijek ga pokušavaju opravdati: Matiju Bećkovića koji unesreći svoj talent, Đogu i Nogu s njihovom nakaradnom mistikom, Bobanovog i Tutinog pobočnika Anđelka Vuletića, Milu Pešordu koji je čak i svoje kolege koji su ostali u Sarajevu pod četničkim bombama zvao ‘posrbicama’ te, zajedno s njima, mnoge druge«, kaže u tekstu »Naši talibani« (portal Jutarnjeg lista) Predrag Matvejević. Imate glas profesore, ali plašim se da će takvi potezi izostati i da su, u slučaju da se povuku, poprilično zadocneli. Svi su se već »okupali«.

Koncem maja i početkom juna Sarajevo je dvaput okupilo naše lokalne zvaničnike, najpre na Igmanskoj inicijativi koja već deset godina pokušava da radi posao vođstva Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, potom i na Sarajevskoj konferenciji, skupu koji je trebalo da potvrdi »potrebu regionalne saradnje na putu zemalja zapadnog Balkana prema članstvu u EU« gde su se šefovima diplomatija zemalja regiona pridružili visoki predstavnici EU i zemalja članica, kao i predstavnici SAD, Rusije i Turske. Igmanska inicijativa završena je izlaskom predsednika pred novinare kada su glavari, uskrativši im pravo da nešto (pri)upitaju, ponovili ono što su izrekli tokom nastupa na skupu. Potpisana je i zajednička izjava predsedavajućeg Predsjedništva BiH Harisa Silajdžića i predsjednika Srbije, Crne Gore i Hrvatske, Borisa Tadića, Filipa Vujanovića i Ive Josipovića. »Važno je šta poručujemo našim građanima, a to je politika pomirenja. Srbija poštuje integritet BiH i njene sastavne delove – FBiH i Republiku Srpsku. Želim da podstaknem moje kolege i prijatelje da stremimo ka pomirenju«, izjavio je predsednik Srbije Boris Tadić.
Na drugom skupu učesnici su predstavljeni tek imenom, bez oznaka zemalja i organizacija koje predstavljaju, čime je, zbog učešća predstavnika Kosova, učinjen ustupak Srbiji. Štefan File, komesar za proširenje, na koncu je izjavio da »među evropskom dvadesetsedmoricom nema baš puno osnova za tvrdnje o zamoru proširenjem EU, ni puno osnova za priče da je među zemljama kandidatima i onima koje teže članstvu zavladala apatija«. Možda je tako, ali od regiona se, opšti je eho ovog samita, očekuje – završetak procesa pomirenja, vladavina prava i rezultati na suzbijanju korupcije.

Nerado delim packe predsedniku države Borisu Tadiću. Neka to čine ine, jače javne ličnosti, poslanici, opozicija i novinari koji veruju da mu njihova pisanija mogu nauditi... Naš predsednik znatno je bolji od (rđavih) rezultata i predložio bih mu: da ne imitira italijanskog premijera Silvija Berluskonija i da se ratosilja svih (!) savetnika. Ukoliko to ne želi onda neka ih – ako ima i valjanih među njima – katkad (po)sluša. S velikim kašnjenjem gospodin Tadić je nedavno izjavio da u Srbiji ima »bezobrazno bogatih« a samo dan kasnije, citiram: »Ne treba da bude hajke. Tužilaštvo neka radi svoj posao, sudije neka rade svoj posao, moj posao je bio da to kažem jer sam siguran da to građani osećaju, osećam to i sam. Ja sam to rekao, ali nisam imenovao ljude, ja nisam sudija, nisam presuditelj«, kazao je predsednik (uz dva suvišna ja) i otvorio prostor za spekulacije na temu – ko su bezobrazno bogati građani Srbije. Predsednik je potom izjavio da IM je (tajkunima) na jednom sastanku rekao »da sagrade jedan most«, predlažući mu i (loše) ime – »Most srpskih tajkuna«. Nije hteo da imenuje »bezobraznike«. Dobro. Kaže da nije za hajku, da nije sudija, presuditelj... U redu, to znamo, gospodine predsedniče, ali posle svega izgleda da bi građani rado saznali i – šta jeste; zašto ste zakočili demokratizaciju, put ka EU, zašto ste dozvolili da se mnogi »operu« od greha prošlosti iz istog perioda u kojem su se obogatili pomenuti bezobraznici. I šta ako je dug (nesklad između ostvarene dobiti i poreza) neimenovanih u visini deset mostova! I pitanje: da (ne)pominjani tajkuni ne otkupiše grehe sa platanima ili nečim još?
Izjava u stilu Silvija Berluskonija pala je u Sarajevu, gde je Tadić na već rečenom regionalnom skupu pozvao građane bivše Jugoslavije da na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Južnoj Africi navijaju za reprezentaciju Srbije! Teško je dokučiti zašto je tražio da to »učine javno«, nevešto se izvlačeći da će Srbija tamo predstavljati ceo region (a Slovenija!?) i »igrati za sve nas«. Kolega iz Sarajeva poslao mi je odmah e-mail u kojem nam se zahvaljuje, rekavši da im je dosta ono što smo za njih »odigrali« početkom devedesetih i sve začinio tipičnim sarajevskim fazonom u kojem Mile od Laktaša (Milorad Dodik) u meču BiH vs Hrvatska navija – za Srbiju.

Kokan Mladenović, reditelj i upravnik beogradskog Ateljea 212, Sergej Trifunović, Branislav Trifunović, Gordan Kičić, Gorica Popović, Tanja Bošković, Feđa Stojanović... petog juna igrali su »Kosu« pred sarajevskom publikom, obnovljeni mjuzikl koji je u stara dobra vremena (maja 1969) odmah posle Njujorka, Londona i Berlina, zahvaljujući Miri Trailović i reditelju Zoranu Ratkoviću, postavljen u Beogradu. Koleginica Tamara Nikčević povodom ovog gostovanja razgovarala je sa Mladenovićem koji za nedeljnik Dani veli da se put Sarajeva zaputio »s uzbuđenjem i radošću«. Bez obzira na neverovatnu količinu zla koja je eksplodirala na našim prostorima upravo pozorišni ljudi su najpodesniji za obnavljanje porušenih prijateljstava, kaže Mladenović. Na pitanje otkud ispod plakata »Kose« na zgradi Ateljea 212 grafit »filozofija palanke« reditelj kaže da je to poslednja zgrada u Beogradu na kojoj je to trebalo napisati. Ovogodišnju pozorišnu sezonu krstio je revolucijom, a naredna će se, kaže, zvati EX ili NEXT Jugoslavija i najavljuje gostovanje sarajevskog Kamernog teatra, zagrebačkog kazališta Gavela, Teatra iz Kopra, budvanskog Grada teatra... Osuđeni smo da živimo jedni sa drugima, a lično bih voleo da nam je to – izbor. Ne voli da ga zovu jugonostalgičarem (»jer to podrazumeva da je Jugoslavija prestala da postoji, a nije«) i podvlači da je Jugosloven i da osim Juge nema druge zemlje. Mladenović nerado (»neumesno je«) poredi žrtve naših ratova, ali ističe da je sa EX-YU prostora nestala velika grupacija (»njih tri miliona«) koja se na poslednjem popisu u SFRJ izjasnila kao Jugosloveni. Slično misli i kolega Viktor Ivančić koga je ovogodišnje glasanje na Evrosongu uverilo da je Jugoslavija propala »zato da živi vječno«.

Nedostajaće mi »Peščanik«, posebno uvodnici Svetlane Lukić. Nedavni susret iskoristili smo za ćasku o užasnom stanju u našim medijima, posebno o daljoj sudbini njene emisije koja, reče, nije nimalo ružičasta. Iako će ovaj tekst u štampu možda u vreme obeležavanja desetogodišnjice u JDP (na Vidovdan) desetak dana ranije najavljujem da je sasvim izvesno da od jeseni zamre ton. Ostaće web site, možda i izdavaštvo, ali emisija neće. Napustili su nas donatori, kaže i pominje ponudu jednog koji bi time da spere ljagu što je »neko vreme voleo Vojislava K«. Odbila je i predložila mu da – ode u crkvu. Setih se našeg odlaska (s pokojnim profesorom Miladinom Životićem) u Tuzlu dok je tamo još bilo prilično nemirno i zadovoljstva što postoje Naša Borba i 92-jka. Časna novina je (i)zgažena, a šta je ostalo od drugog medija pogledajte sami. Uskoro će sve naličiti a glavari biti zadovoljni, kao car Trojan. Dok ne prosvira svirala od zove.