Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Krstarenje Indijom

Svakidašnjica i pozorište (I)

Sve do juče Ivko i ja radili smo intenzivno – tako da je danas vreme i za pakovanje i za putovanje. Odvajam tekstove koji su mi neophodni, Time out iz Bombaja (Mumbai) koji mi je dao Zoran Džunić, moj nekadašnji student, inače arhitekta koji je veliki deo svoje profesionalne karijere proveo upravo u Bombaju. Igrom slučaja upravo taj broj Time outa posvećen je pozorišnom festivalu koji organizuje Prithvi (Pritvi) teatar i na kojem učestvuje nekoliko grupa koje ćemo uskoro posetiti: Ninasam pozorište, Adišakti, kao i nekoliko onih koji će doći na seminar – Ranan iz Kalkute, Thespo iz Bombaja... Tražim odgovarajuće isečke iz svetske štampe – dobre studije slučaja, pakujem DVD-je Dah teatra i, naravno – Avanturu kulturu.

Petak, 1. januar

U rano jutro, oko 2 sata, stigli smo na aerodrom u Nju Delhiju, gde nas dočekuje nasmejana, prelepa Sandžna Kapur, direktorka Pritvi teatra u Bombaju i inicijatorka Indijskog pozorišnog foruma, institucije koja je organizovala ovo naše putovanje – istraživanje organizacione kulture i mogućnosti razvoja nezavisnih teatara Indije. Zadatak mi je da na seminaru u Bombaju, koji će uslediti na kraju puta, pomognem Indijskom teatarskom forumu da razvije program podizanja kapaciteta indijske pozorišne scene. Sva uzbuđena saopštava da ćemo imati samo nekoliko sati sna u Internacionalnom centru (institucija sagrađena šezdesetih godina, uz podršku japanske vlade, a u sklopu tada vladajuće politike nesvrstavanja i internacionalizacije) i da nas čeka ne samo naporan dan, već izuzetno napornih sedamnaest dana.

Sandžna Kapur – katalistkinja

Sandžna Kapur, s obe strane, potiče iz pozorišnih porodica. Očeva strana je posebno značajna za indijsku istoriju pozorišta, ali i filma... Otac Šaši (Shashi) Kapur čuveni je filmski glumac koji je izgradio Pritvi pozorište u slavu Prithviradža Kapura, svog oca – Sandžninog dede – istinskog pozorišnog stvaraoca, osnivača Pritvi pozorišta kao putujuće trupe (1944. godine). I drugi članovi porodice podjednako su slavni, dajući veliki doprinos slavi Bolivuda od pedesetih godina XX veka do danas. U nekadašnjem Sovjetskom Savezu stric Radž Kapur bio je toliko popularan filmski reditelj i glumac da se pesme koje je pevao u filmovima i danas pamte...
Po majčinoj strani Sandžna pripada engleskoj pozorišnoj lozi koja je svoju karijeru uspostavila u Indiji na engleskom jeziku... I baka i deda, Geoffrey i Laura Kendal, a kasnije i majka Dženifer Kapur, rođena kao Jennifer Kendal (umrla u jeku svoje slave u 50. godini od raka), kao i tetka Felisiti, glumili su u engleskom putujućem pozorištu krstareći Indijom sedeći na prtljagu u pretovarenom malom kamionetu. O putujućoj teatarskoj grupi »Shakespeareana« Džejms Ajvori je 1965. godine snimio film »Shakespeare Wallahs«.
Sandžna, indijskog stasa ali britanskih svetlih očiju, neopisive elegancije ali i energije i temperamenta, vodi Pritvi teatar preduzetnički, sposobno, sa strašću i otvorenošću i željom da ono bude stožer inovativnog i aktivističkog pozorišta Indije. Sebe vidi kao »katalistkinju« promena – kako u pozorišnom i kulturnom životu Bombaja, tako i Indije u celini. Napustila je karijeru filmske glumice (upravo posle filma »Šalam Bombaj« Mire Nair) i televizijske prezentatorke, i u potpunosti se posvetila pozorištu. Sandžna veselo saopštava detalje dnevnog programa, daje emotivne razloge zašto joj je bilo važno da naše putovanje počne baš ovim programom, da zajedno odemo na »pozorišno-politički skup«, tradicionalnu manifestaciju na industrijskoj periferiji Delhija. Nju već dvadesetu godinu organizuje pozorište Jana Natya Manch – u dan sećanja na ubijenog pozorišnog aktivistu Safdara Hashmija... Safdara su, prekinuvši predstavu, 1. januara 1989. ubili desničari, zajedno s jednim radnikom iz publike. To će i Sandžni biti prvi put da prisustvuje skupu, iako već godinama to želi i sarađuje sa Džanam ekipom (skraćeno ime za Džana Natja Manč) – do sada za to nije imala prilike – prvi januar je obično dan za porodična okupljanja i putovanja...
Dakle, svake godine 1. januara, u istom kvartu, praktično na istom mestu, Džanam izvodi pozorišne predstave za građanstvo, uz političko-sindikalni program, a naravno i goste – predstave amaterskih trupa koje žele da igraju upravo tu, toga dana i za tu publiku.

Mala Hašmi – posvećena aktivistkinja

Mala Hašmi (Moloyashree Hashmi), pozorišna aktivistkinja i profesorka na Učiteljskom koledžu dolazi po nas u hotel. Stižemo u 10 sati u industrijsku zonu Delhija – svuda su crvene zastavice levičarske sindikalne unije CITU (Center of Indian Trade Unions) – vidi se da se kvart spremio da dočeka glumce! U lokalnim kancelarijama unije, u koje usput svraćamo, jer kolima se teško može prolaziti tim uličicama, slike Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina... kancelarijski nameštaj preskroman, a aktivizam i žar veliki...
Otišli smo i na mesto koje se upravo spremalo za veliki događaj – pozorišni glumci postavljaju svoju mobilnu pozorišnu strukturu – (kombinacija metal-platno) da bi izdvojili deo terena namenjenog okupljanjima »zajednice« – i dali mu karakter »pozorišta« na otvorenom. Suštinski, ne bi im to bilo potrebno da se u dnu terena ne zida nova zgrada »mesne zajednice«, pa je neophodno fizički odvojiti gradilište od prostora »svečanosti«. Potrebno je reći da svaka »mahala« ima jedan takav teren za zajednička slavlja, on je pravougaone forme, opasan zidićima, usred kvarta, a koristi se često i za venčanja i druge proslave. Ovde su stanovi najčešće samo sobice, često bez tekuće vode, u kojima je teško organizovati i najmanju proslavu, a i inače se sve što je moguće organizuje na otvorenom, to je deo tradicije.
Predstave pozorišta Džana Natja Manč su socijalne i političke – na sceni su još uvek

glumci – militanti prve generacije, Mala i Sudanva Dešpande (Sudhanva Deshpande), danas izdavač levičarske literature (LeftWord Books). Prva predstava bavi se ključnom temom danas u Indiji – padom cena poljoprivrednih proizvoda i samoubistvima malih poljoprivrednika. Iako je publika ovde radnička – doduše mahom nezaposlena, jer smo u okruženju videli uglavnom ruševne ili zakatančene fabrike, tema je svima bliska – otkup poljoprivrednih proizvoda je nizak, a hrana u supermarketima preskupa... Svaki dan desetine malih farmera oduzmu sebi život... Predstavu u stilu Indeksovog radio-pozorišta, koja ismeva dnevne događaje i političare demagoge, napisale su Džojoti Roj (Joyoti Roy) i Komita Danda (Dhanda), mlade članice trupe, jedna arheolog-konzervator a druga urednica u izdavačkoj kući. Mala nosi glavnu ulogu, ali je vidimo i iza scene da prati, kontroliše dešavanja i kao inspicijent i kao publika –

uživa i drhti u isto vreme, da li će uspeti da prenesu željenu poruku.
Nakon predstave sledi muzika – pevanje pesama na nekoliko jezika Indije – na hindu, na urdu jeziku koji se mnogo govori u radničkim, siromašnim muslimanskim predgrađima Delhija... Ovaj teatar i sindikalni pokret i danas, u vreme razbuktalog nacionalizma u Indiji, žele da očuvaju pravo na različitost i jednakost različitog (treba pročitati i za njih i za nas važnu knjigu Strah od malih brojeva Ardžuna Apaduraija, o kojoj sam kasnije, na putu, često razgovarala s pozorišnim umetnicima). Otuda, iako vrlo lokalno značajne, njihove predstave su suštinski nadnacionalne, internacionalno relevantne. Na štandovima uokolo izloženi su posteri Če Gevare i literatura vezana za pitanja socijalizma iz celog sveta. Program traje – u prvim redovima na prostrtim ponjavama sede deca, zatim u sledećih desetak redova žene sa malom decom, da bi skroz pozadi sedeli muškarci, ponekad takođe sa decom – naročito sinovima... Kažu nam – to je tako u Delhiju, u selima svi sede zajedno, porodično... Ovde su doduše muškarci došli prvi i posedali pozadi, da bi zatim stigla deca, a u poslednji čas i žene i popunile središni deo... Ceo plac je popunjen do 12 sati, a i krovovi obližnjih kuća...
Mala za to vreme ne sedi – pregovara, odlazi do sindikalaca, do rukovodilaca različitih organizacija i društvenih pokreta – vidimo je da ugovara nove projekte – predstave – da je suštinski ovo pozorište deo jednog miljea, jedne zajednice koja je pre svega ujedinjena idejom društvene promene i adekvatnom, aktivističkom estetikom.
Na programu su zatim »gosti«, gimnazijalci sa svojom predstavom rađenom za takmičenja škola u dramskom izražavanju (kažu mi da je nažalost amatersko pozorište u srednjim školama motivisano takmičenjem – i napravljeno tako da što bolje odgovori propozicijama takmičenja, a ne da odgovara interesima upravo te grupe učenika, njihovim sklonostima i vizijama). Međutim, i ova predstava je pre svega politička – napada i osuđuje kastinski sistem koji, uprkos Ustavu koji garantuje jednakost svima – i danas predstavlja veliku prepreku integraciji indijskog društva. Predstava »I ja sam ljudsko

biće« priča o »nedodirljivom« koji želi u hram, koji želi vodu – a svi ti njegovi minimalni zahtevi bivaju odbijeni. S druge strane, sirota devojka iz niže kaste želi da se zaposli – biva silovana – žali se policiji, ali ona na to ostaje gluva. (Uveče ćemo u indijskim novinama naći brojne tekstove o slučaju mlade devojke koja je, zbog seksualnog uznemiravanja izvršila samoubistvo još 1992. godine, a da je slučaj tek sada na sudu.)

		Ovo pozorište deo je jednog miljea, jedne zajednice koja je pre svega ujedinjena idejom društvene promene i adekvatnom, aktivističkom estetikom

Slušamo i političke govore – pokušavamo da razumemo da li je hindu ili urdu u pitanju. Tu je i liderka komunističke partije, koja ne propušta priliku da pozdravi Sandžnu i da kaže koliko je cenila i poštovala umetnost njene majke. Međutim, ona ne govori sa scene, iako se popela i sedela na njoj sa bar desetak »glavešina« u polukrugu – ali samo je četvoro njih prilazilo mikrofonu...
Deca postaju pomalo nestrpljiva, vrte se i ustaju – ali tu su »redari«, aktivisti sa zastavama sa dugačkim drškama, koje sad okreću prema mališanima i blago ih spuštaju ponovo na pod... Poneki mališan samo vragolasto promeni mesto, pa čim se redar okrene, ponovo ustaje i »izvodi« malu predstavu za svoje drugare...
No, govori se završavaju i nakon toga ponovo pesme i nova predstava o radnicima koji su, kao štrajkbreheri, opkoljeni u fabrici – i koji provode dan i noć pričajući svoje »priče«. Džana Natja Manč ne odustaje od svog političkog aktivizma i narativa ovog vremena u kojem radničku solidarnost poništava potreba za preživljavanjem i opstankom u kontekstu globalnog, bezličnog i bezimenog korporativnog kapitalizma.
Već je 17 časova, ali niko ne napušta mesto dešavanja. U stvari, posle političara koji odlaze nakon govora, mi smo sledeći koji odlazimo. Publika još uvek mirno sedi, a mnogi su tu još od 10 časova. Nismo videli ni da se jede ni da se pije (tako da smo sa dosta nelagode pojeli svoje pripremljene sendviče). Interesantno je da se malo tapše nakon odgledane predstave, iako se po reakcijama tokom predstave može pretpostaviti da im se ona sviđa.
Prolazimo ponovo kroz kvart zatvorenih fabrika i nadgrađenih kućeraka koji sad predstavljaju zastrašujuće »solitere«, pored kojih protiče otvorena kanalizacija. Crvene sindikalne zastave se još vijore, a ulice su pune kao i kad smo dolazili. Berbernice na ulici, bolje rečeno stolica (velika – drvena) i malo oruđa, narodne kuhinje, šnajderaji... sve se dešava tu, na otvorenom, ispred zgrada...

Subota, 2. januar 2010.

Mala dolazi s telefonom za mene – stara »nokija« sa izlizanim brojevima, da bih imala svoj »indijski broj« sa 1.000 rupija (65 rupija je 1 evro), i vozač nas, na naše iznenađenje, vozi sada u luksuzni deo Delhija – u sedište trupe Džana Natja Manč. Adresa naravno vara – trupa privremeno koristi šupu u dvorištu jedne vile – kao mesto za odlaganje svoje opreme i arhive i ubrzano traga za lokacijom koja će im omogućiti normalan rad. Ovde sastanak (koji traje tri sata) držimo na otvorenom, na osam stepeni, svi cvokoćemo. Indijci su glave uvili u vunene šalove, Ivko i ja smo podigli kapuljače – svi drhtimo, no niko ne odlazi... Razgovor je interesantan, počinje od istorije Džanam teatra – istorije koja je motivisana političkom borbom – svi su još uvek tu, ali tu su i mlade, nove članice, glumice koje u radu ovog pozorišta prepoznaju smisao društvene borbe.
Mogućnost novog prostora vide samo u slučaju da se dogovore s drugim organizacijama – kroz solidarno i zajedničko iznajmljivanje ili kupovinu – inače, u Delhiju je kvadrat preskup, a oni, kao politički angažovano pozorište, ne mogu a i ne žele da traže donacije ni od korporacija, ni od države. Strani donatori za njih nisu zainteresovani jer se ne bave »inovativnim umetničkim praksama«, a Džanam im se i ne obraća, jer smatra da strani donatori često ostaju na površini zbivanja i da svojom pomoći ne utiču na realne probleme i neophodne kulturne procese Indije.
Ručak u skromnom kineskom restoranu – račun se deli na ravne časti, mnogo pozdrava i obećanje da se vidimo, nakon mog obilaska indijskih pozorišta, u Bombaju na seminaru.
Usput prolazimo pored National School of Drama (NSD), svraćamo da nam Sandžna pokaže kakvim potencijalom (najvećim u Indiji), raspolaže škola – jedina zvanična trogodišnja visoka škola za glumce i reditelje, i shvatamo da stižemo u trenutku pripreme

konferencije za štampu za predstojeći pozorišni festival, The Bharat Rang Mahotsav (BRM) će se održati od 6. do 22. januara. Sandžnu svi poznaju te bez problema dobijamo novinarske »komplete«. National School of Drama je festival pokrenula sa željom da doprinese razvoju teatra u zemlji, ali je ipak vremenom, od godišnjeg nacionalnog, prerastao u međunarodni festival. Ove godine pozvane su predstave na brojnim jezicima Indije: bengalskom, hindu, urdu, tamil, kanada, pendžabskom, nagameškom, marati, malajalam asameškom... naravno i na engleskom, a brojne trupe su se deklarisale multilingvalnima – što znači da će se na sceni čuti, bez prevoda, više različitih jezika. Sandžna mi ukazuje na dve predstave Naja pozorišta Habiba Tanvira. Habib, jedan od najpopularnijih dramskih pisaca i reditelja (urdu/hindu) preminuo je u junu 2009, a

poslednjih nekoliko godina gotovo da nije mogao da izvodi predstave u gradovima u kojima je partija Baratija Džanata bila na vlasti, jer bi angažovala svoje militantne grupe da uđu u pozorište i po svaku cenu spreče izvođenje predstave kao »uvredljive za Hinduse«. Pored Habiba i njegovog pozorišta koje je vezano za Indijski teatarski forum, na festivalskom programu su i Vikram Ijangar (Kalkuta) i Džajačandran (Bangalor).
Odlazimo i u fakultetsku knjižaru, gde nalazim izuzetno zanimljive knjige (Zajednica i kultura K. Subane, osnivača Ninasam pozorišta u zabačenom selu Karnatake) i časopis Theatre India – koji izdaje NSD, posebno broj (11/2005) posvećen smislu i značaju nacionalnog teatra danas (a i ja sam prethodne godine o tome pisala na zahtev našeg Narodnog pozorišta... – te i tu shvatam koliko su nam se pitanja teatarskog institucionalnog razvoja približila).
U jednom od holova škole je i stalna postavka istorije pozorišne akademije, date pregledno u četiri faze, od osnivanja 1962–1977 (faza konsolidacije), 1978–1982 (novi pravci), 1982–1995 (restrukturiranje) i od 1995. do danas (ekspanzija: nove scene i nova publika). Direktorka škole je dr Anurada Kapur (Anuradha Kapur) – ali, nije imala vremena za susret – Sandžna misli da je to zbog stroge opozicije Indijskog teatarskog foruma monopolu škole i njenog pozorišta – jedinog Nacionalnog pozorišta u Indiji.
Sandžna sreće kolegu od kojeg čuje da je paralelno s konferencijom za štampu i predstava u stilu Tamaša, koju izvode studenti glume – i uspevamo da stignemo tačno na vreme u jednu od tri pozorišne sale Fakulteta. Tamaša je jedna od tradicionalnih popularnih formi marati teatra (iz države Maharaštra) – i studenti je uče tek od druge faze razvoja škole (prva faza je bila veoma internacionalna: Ebrahim Alkazi, pozorišni reditelj i osnivač škole, nastojao je šezdesetih godina da bude potpuno u skladu s onim što se dešava u avangardnim pozorištima sveta – na sceni su Trojanke, Žan Žirodu... To je i vreme kada Indija pokušava da gradi »nadetnički« identitet zasnovan na nehruizmu, gandizmu, hindu kao zajedničkom jeziku...).
Tek od Alkazijevog penzionisanja, a to koincidira i s rastom etničkih nacionalizama pa i hindu nacionalizma kao takvog, škola uvodi nastavu tradicionalnih pozorišnih formi i metoda. Naravno, samo onih koji u Indiji imaju status »klasičnih«, dakle onih koji su izvodile pozorišne trupe koje su pripadale višim kastinskim slojevima društva. Katakali, dakako, Bharatanatyam ples, Tamasha kao jedna od popularnijih formi... Ali ne Yakshagana, Kattu... Ministarstvo kulture registrovalo je oko 150 tradicionalnih teatarskih formi za koje trupe mogu danas dobiti subvencije, podeljenih u dve grupe: klasične forme i folklorne forme. Ipak, samo su dve registrovane na UNESCO svetskoj listi nematerijalnog nasleđa – Ramlila (tradicionalno izvođenje Ramajane) i Kutijatam (sanskritski teatar iz Kerale). Čini se da je pred Indijcima još mnogo posla vezanog čak i za čuvanje (muzealizaciju) tradicije, a da ne govorimo o potrebi razvoja i očuvanja života tradicionalnih formi. (Indija ima samo pet zaštićenih formi nematerijalnog nasleđa među kojima festival Novruz pripada zajedničkoj baštini Azije, isto koliko i Mongolija sa dva miliona stanovnika koji pripadaju jednoj kulturi, dok Koreja ima osam, a Japan 16 zaštićenih formi.)
Izlazeći sa predstave čitam postere na oglasnoj tabli Fakulteta, pažnju privlači: »Žižek u Indiji« – serija predavanja od 24. decembra do 9. januara...

Anurupa Roj – vizija i odgovornost

Oko šest uveče stižemo u siromašno predgrađe Delhija – čijim ulicama ni naš, sasvim običan auto ne može da prođe. Nastavljamo peške, glumac nam dolazi u susret – glumac-lutkar nezavisnog lutkarskog pozorišta Katkata. Penjemo se uskim stepenicama do II sprata privatne stambene kuće čiji gazda izdaje dve sobe ovom pozorištu. Te dve sobe su i radionice, i magacini, i scene za probe. Tu se kuvaju i čaj, kafa – ali, »divan nam je komšiluk, pošto nas često vide kako probamo na krovu, jer nam treba veći prostor, i vide da radimo po ceo dan, obično nam neko donese ručak, brinu se da ne ostanemo gladni...« Oni su nam i prva publika – prvi se raduju našim novim predstavama.
Anurupa Roj, mlada i energična žena vodi ovo pozorište, registrovano kao fondacija, pokrećući različite projekte vezane za različite sredine, ispitujući mogućnosti komunikacije kroz medij lutkarstva, tj. lutkarskog pozorišta.
Anurupa daje kratak pregled lutkarske scene u Indiji – samo pet kompanija bavi se modernim lutkarskim pozorištem. Međutim, tradicija lutkarstva u Indiji je ogromna. Registrovano je 17 formi tradicionalnog lutkarskog pozorišta koje se još uvek izvode te se stoga mogu smatrati živim nasleđem, dok ima 22 ukupno zabeleženih formi. Pored toga, ima još pet tradicionalnih oblika pozorišta senki karakterističnih za različite krajeve Indije.
Koliko je raznovrstan opseg delovanja ove male trupe pokazuje i činjenica da su radili predstave za žrtve pogođene cunamijem u šest priobalnih sela, zatim predstavu u Kašmiru za osobe sa posttraumatskim stresom iz sela koje se uzajamno, na jednoj svadbi poubijalo, a preživela su samo deca koja su bila ispod visine rafalne paljbe s obe strane, sve do predstave rađene za Linc – kulturnu prestonicu Evrope 2009. godine.
Sada za aerodrom u Delhiju rade predstave koje se bave seksualnim uznemiravanjem – što je trenutno aktuelna tema među osobljem velikog broja kompanija, pa i aerodromske.
U svemu što rade insistiraju na kvalitetu i lutaka i priče i izvođenja, i žao im je što su, u

Utar Pradešu, na primer, loši lutkari dobili posao promocije opismenjavanja i borbe protiv malarije. Tako da su imali prilike da čuju da se stanovnici zatvaraju u kuće da ne bi morali da gledaju »vladine lutkare«... I kasnije ćemo u Indiji čuti da mnogi ne idu kada čuju da Vlada organizuje festival – jer znaju da će onda program biti loš! No Government plays, please! Tako da je sinonim za loš kvalitet postala upravo »državna kultura«...
Odbijaju da budu trupa koja će gostovati po zabavama i rođendanima, što je najčešći način preživljavanja ljudi iz ovog zanata. Imaju veliko poznavanje evropskih lutkarskih dometa, od Švedske, preko Rusije, do Bugarske i Hrvatske... Ipak, sami sebe nazivaju onima koji iskustveno uče i predlažu da za Indiju razvijamo upravo ovakve forme učenja pozorišnog rada – bilo stvaralačkog

ili menadžerskog (»on the job training«, coaching, shadowing, internship...).
Članovi su osnivači UNIMA Indija koja ima 34 člana, koja štampa i newsletter i magazin... Ponekad odlaze i u Evropu. Razgovaramo da li bi bili spremni da ugoste stažiste... koliko sarađuju sa školama...
Odlazimo postiđeni – jer niko se ne žali i ne vajka. Znamo da uslovi za rad i učenje koji postoje u Srbiji nisu sjajni, ali oni u odnosu na ovo – deluju zastrašujuće solidno i bogato.

Nedelja, 3. januar 2010.

»U Delhi više ne svraćaju ptice selice« – ili bar ne u tolikim brojevima kao nekad – 50% manje, uprkos stalnom povećanju zelenih površina u glavnom gradu. Oko 15 vrsta ptica na svom stalnom putu od Sibira i severne Azije imalo je svoju stanicu u Delhiju. Novinar daje precizne detalje i o kojim vrstama ptica je reč, i gde su ta privremena staništa u Delhiju na koja su do sada sletale i koji su razlozi da više ne sleću. Veliki broj ptica sletao je na jezero Bhalaswa u severnom Delhiju, ali je odnedavno tamo »boating club« – veslački klub, i ptice su prestale da dolaze. Iz sličnih razloga i brane napravljene u severnom i južnom Delhiju (Wazirabad i Okhla) potopile su mala prirodna ostrvca u vodi i čaplje i druge ptice »šetačice« izgubile su svoje prirodno mesto. (Ostrvca su bila leglo za ove ptice.) U istočni Delhi na jezero Sandžaj ptice takođe nisu sletele zbog intenzivnih građevinskih radova u okolini... Četiri su glavne prirodne lokacije (zaštićenog biodiverziteta u Delhiju): Okhla svetilište ptica, obale Yamuna reke od Wazirabada do DND autoputa, Najafgarh »drain« i Yamuna park. Dakle, odlučujemo da ne idemo u prirodu već da upoznajemo stari Delhi – crvenu tvrđavu, džamiju... Uzimamo taksi, a zatim nas po starom gradu, uprkos nama samima, vozi stari vozač rikše. Kupujemo suvenire s punom svešću da ih preplaćujemo. Obilazak završavamo u Nacionalnom muzeju – od svega izloženog najviše su nas impresionirale minijature iz doba mogulskih vladara i – plesačica, skulptura Harapa kulture, dva milenijuma pre Hrista...
Arheološki muzeji i nalazišta (Archeological Survey of India) imaju ulaznice na kojima su ispisani svi slogani turističko-kulturne ili »diplomatske« promocije Indije: Pride of India, Incredible India.
Uveče opet čitamo novine – Times of India – Volimo Pakistan... Pokreće se kampanja (Aman ki asha) Indijsko-pakistanski mirovni projekat – »prvi korak«! »Teror, mržnja i fanatizam, nekako su komforno smešteni u našim mislima kada razmišljamo o drugoj strani granice. (...) I pitanje je: ima li bilo kakve šanse da još uvek možemo jedni drugima stisnuti ruku, ne u besu, već u znak pozdrava? (...) U nadi da će reči: Pakistan, Indija i Ljubav biti moguće u istoj rečenici!«
Da, malo patetično, ali važno! Mržnja prema Pakistanu već se preoblikovala u mržnju prema domaćim muslimanima. (Sećamo se kako smo prošle godine na našem putovanju po Karnataki – po hramovima koji su pod zaštitom UNESCO-a, iz jednog u drugi slušali istu priču. »A onda su Moguli osvojili našu zemlju, i neki zli ljudi, verovatno muslimani, namerno su uništavali naše hramove!« Da, veliki broj muslimanske sirotinje naselio je hramove i u njima živeo, urezivao »tablice« za društvene igre ili pravio mala ognjišta – ipak, taj pokušaj da promene svoju kastu preuzimanjem druge vere nije im se u potpunosti ostvario – i danas su muslimani najsiromašniji i najnepismeniji deo indijskog stanovništva.)
Ovaj program će obuhvatiti prekogranične kulturne interakcije, poslovne seminare, muzičke i književne festivale i susrete građana... Aman ki asha objavljuje i podatke iz istraživanja koje su sproveli u šest indijskih gradova i osam pakistanskih gradova i čak 36 sela. Dve trećine Indijaca i čak tri četvrtine Pakistanaca žele mirne i prijateljske odnose među sobom. I jedni i drugi ocenjuju da su međuljudski odnosi mnogo bolji od odnosa među državama.
Krećemo na aerodrom – idemo za Čenaji, nekadašnji Madras. Na aerodromu neopisiva gužva. Jučerašnja magla koja nije dozvolila polazak avionima učinila je da se danas na aerodromu sretnu putnici koji više neće moći da nađu mesta, koji su nervozni ili očajni – službenici se ne snalaze – izgubljeno stoje, što još više nervira sve nas koji stojimo u redu i za čije avione možda ima, a možda i nema mesta...

Ponedeljak, 4. januar

Lila Samson – osoba konsenzusa i kontinuiteta

Čenaji – nekadašnji Madras. Ustajemo rano, jer je ovde pravo leto... Britanci su u blizini sela Madraspatinam 1640. godine podigli tvrđavu Sent Džordž, a s njene južne strane Tamilci su izgradili naselje Čenapatinam. Ova dva naselja se ujedinjuju u XVII veku i Englezi grad nazivaju Madras, a lokalno stanovništvo je više volelo da ga zove Čenaji, pa se u sklopu politike »vraćanja imena« 1996. godine i ovaj grad vratio »izvornom« imenu. To je prelep postkolonijalni grad, prepun parkova, drvoreda, spomenika, kao i građevina koje simbolizuju državnost (Palata pravde, univerzitet, centralna železnička stanica) – jer je Čenaji glavni grad države Tamil Nadu.
Pravin, pozorišni i likovni umetnik, direktor kompanije Lanterna magica, dolazi po nas u hotel... Idemo u predgrađe Čenajia, Kalakšetru. Tamo nas čeka Lila Samson, direktorka plesne škole. Prolazimo pored ogromnog imanja Međunarodnog teozofskog društva... Tereza Blavacka, Madam Blavacka, ne mogu tačno ni da se setim principa i pravila – kao kroz maglu mi prolaze reči Haralda Zemana, dok je nas (evropsku diplomu) vodio kroz svoj muzej na brdu Monte Verita o tome koliko su teozofi voleli da dolaze tu... No Pravin, kao i većina Madrašana (oni često, kao i stanovnici Mumbaija o sebi govore upotrebljavajući stare nazive gradova) sve zna o teozofskom pokretu, jer ne samo što im je tu svetski centar, već je pod njihovom kontrolom veliki deo teritorije grada (njihova imanja dostupna su publici, ali samo u određeno doba dana...) Tu je i vek stara biblioteka koja čuva rukopise na palminom lišću i koja je otvorena za naučnu javnost. Meni smetaju zidovi koji opkoljavaju imanje – ne razumem potrebu da se dođe u Indiju, a onda zidovima odvaja od tamošnjeg društva, ali to ne komentarišem sa Pravinom.
Stižemo u drugi, ali malim ogradicama izdvojen park – u Kalakšetru (naziv doslovno znači »sveto mesto – hram umetnosti«). Danas je to državna obrazovna ustanova za ples i muziku, nastala od škole koju je tridesetih godina XX veka osnovala Rukmini Devi Arundale s ciljem da revitalizuje Baratanatjam – klasični indijski ples. Škola Rukmini Devi bila je i simbol borbe Indije za nezavisnost, za »home rule« – borba u kojoj je bilo neophodno ostvariti ne samo političke ciljeve, već i oživeti tradiciju i učiniti je delatnom u savremenosti. Škola je vremenom dobila takav značaj da je, posle smrti Rukmini Devi, država odlučila da preuzme brigu o instituciji i podigne spomenik Rukmini Devi Arundale. Spomenik je otkrio tadašnji predsednik države.
Sam kompleks obuhvata tri pozorišna prostora za izvođenje predstava: pozorišnu zgradu u stilu Kuttampalams, pozorišta u Kerali, vrlo specifičnog izgleda s oblim površinama; zatim natkriveni pozorišni prostor s odvojenom scenom i gledalištem, i sasvim otvoreni pozorišni prostor ispod drveta banjana – koji će upravo ovih dana biti iskorišćen za vašar autentičnog zanatstva iz cele Indije. Međutim, tu je i veliki broj malih zgrada u kojima su učionice i sale za probe – u svima grupe devojaka i mladića sa muzičarima i učiteljima vežbaju tradicionalne pokrete ili pesme.
Lila Samson je očito osoba konsenzusa i kontinuiteta, nespremna da menja mnogo samu školu, ali politikom saradnje i potpune otvorenosti za druge izvođačke trupe ona je stvorila reputaciju institucije na koju mogu da računaju sve nezavisne pozorišne inicijative. Vidimo da su tu nastupali mnogi članovi Indijskog teatarskog foruma po veoma povoljnim uslovima – od Pravina do Kutu pozorišta iz Kančipurama.
Vraćamo se u hotel po Ivka. Pravin pokušava da objasni zašto je zatvorio svoje, veoma uspešno pozorište – Lanternu magicu. Pa to pozorište mu je bilo ulaznica za Indijski teatarski forum! On je i reditelj i glumac i producent, vodio je svoju trupu po selima Tamil Nadua, 20 godina se borio za uspostavljanje pozorišne scene na tamilskom jeziku. Čini se da je uzalud! Objašnjava nam kako je nemoguće dobiti sredstva za pozorišni umetnički, istraživački projekat – da je čak nemoguće dobiti i salu za probe. Sve mora da se plati – dakle, čak i da svi rade mesecima besplatno – i na kraju da založe sve što imaju da bi realizovali projekat – onda nastupa drugi problem: gde ga izvoditi. Jer, i tu se mora sve unapred platiti: pozorišna dvorana, marketing... »Mi u Čenajiu nemamo ni Pritvi ni Ranga Šankaru... samo privatne auditorijume«. I – nije sačekao moje dalje pitanje već je odgovorio na njega – počeo sam da slikam! To je individualna umetnička forma, i makar ne uvodim druge ljude u bedu!
Njegov umetnički »drajv« očito da je jači od svega, ali kompleksnost pozorišnog posla stvarno zahteva ili postojanje mecena, ili javnih politika, ili jakog komercijalnog sistema poput onog u Bombaju (doduše, u tom komercijalnom sistemu nema baš mnogo mesta za umetnost).
Ručamo u polupraznom hotelskom restoranu – na meniju su i jagnjetina i piletina (tada još nismo znali da nam je to poslednji nevegetarijanski obrok).

Čandraleka – mitska figura – simbol originalne na tradiciji zasnovane kreativnosti

Sad smo na okeanu. Ulica Eliotova plaža br. 1. Kvart Besant Nagar, najelitniji deo Čenajia, nazvan po Ani Besant, Irkinji, teozofkinji, borcu za samoupravu i ženska prava. U prostor, koji se tako i zove – Spaces, ulazimo zajedno Ivko, Pravin i ja. Dočekuju nas Sadanand Menon i dve mlade devojke, saradnice i prijateljice. Razgovor počinje on – pitanjima o Srbiji danas, raspadu Jugoslavije... Razgovor traje, i dalje o Srbiji, a ja nikako da shvatim zašto ne mogu da navedem razgovor na ono što bi trebalo da je ključno za mog sagovornika – na sam Prostor, koji ima funkciju otvorenog, slobodnog, kulturnog centra. I što je još važnije – besplatnog! A Sadanandova pitanja su vrlo precizna, više nego novinarska, analitična, jer Sadanand Menon je počeo svoju karijeru kao novinar, ali je danas jedan od najuglednijih mislilaca, kulturologa i političkih analitičara.
I upravo je tako, kao student, politički aktivista, upoznao Čandraleku (Chandralekha). Krajem šezdesetih, na žurci »bogatih«, na koju su otišli grupno da traže novac za odlazak na selo i pomoć dalitima – nedodirljivima. Dok su drugi posramljeno ćutali, Čandra je studente odvela na stranu i izgrdila da se bave nečim o čemu pojma nemaju – da su gradska deca koja ne razumeju seoski život. Od tog trenutka prijateljstvo Čandre i Sadananda traje sve do njene smrti (30. decembra 2002). Kada je 1975. godine proglašeno vanredno stanje koje je suspendovalo izbore i građanske slobode (trajalo skoro dve godine), i kada je shvatio da se ne može baviti novinarstvom na način koji to želi, Čandra mu nudi »sklonište« u svojoj kući jer se i ona borila protiv proglašenja vanrednog stanja.
Tako »zvezda« razgovora postaje još jedna žena – velika pozorišna ličnost Indije – plesačica Čandraleka – odsutna, a ipak prisutna, jer ceo taj prostor jeste ustanova kulture njoj u čast. Njena kuća na obali jeste bila, a da se nije tako zvala, središte kulturnog života Madrasa. U svetu plesa Čandra je izuzetna po mnogo čemu – po momentima kada je napuštala ples i kada mu se posle dugih pauza vraćala, po hibridizaciji tradicionalnog i savremenog pokreta u vreme kada to nije bio trend, po beloj dugoj kosi koja otkriva godine u svetu u kojem je sujeta vezana za telo i izgled dominirajuća osobina... Kada je početkom šezdesetih odlučila da prekine svoju blistavu plesačku karijeru, zgađena kako svođenjem (minimalizacijom) klasičnog plesa tako i njegovom komercijalizacijom, niko nije mogao da predvidi njen povratak na plesačku scenu kao koreografa–inovatora. Radeći dvadeset pet godina kao dizajnerka knjiga i postera, napravila je dva izleta u ples sa projektima Devadasi (1962) i Navagraha (1972). Međutim, njen pravi povratak na plesnu scenu Indije omogućila je 1984. godine, dve godine pred svoju smrt, Rukmini Devi Arundale, koja će joj poslati svoje studente iz Kalakšetre da s njima ostvari nove koreografije za festival u Bombaju »Plesni susret Istoka i Zapada«. Rukmini je smatrala da su Čandrine ideje u plesu jedinstvene i originalne, duboke i mistične. Od tada, Čandra radi kao glavni koreograf za brojne državne promotivne manifestacije (Festival Indije u Parizu, a zatim u Moskvi i Taškentu... za šta je radila scene sa 800 plesača iz oko 35 različitih folklornih i klasičnih formi Indije).
Čandralekin legendarni status u Indiji leži upravo u činjenici da je s jedne strane otvorila prostor za savremena plesna istraživanja, a s druge, da je uspela da igra i izvede svoje koreografije na najprestižnijim festivalima savremenog plesa u svetu (tri puta na Tokijskom letnjem festivalu, dva puta na Hammoniale, zatim u Kopenhagenu, Arhusu, Singapuru, Kanadi, Velikoj Britaniji...). Istovremeno, sarađivala je i sa vrhunskim muzičarima, ali i likovnim umetnicima, pa je uspehu jedne od predstava, »Raga«, doprineo čuveni indijski umetnik u Londonu – Aniš Kapur. Očito je da je plesna tradicija u Indiji živa i »otvorena«, brojni su putevi mogući, čak i u druge oblasti. I pra-mit o rađanju plesa govori o tome – Šivu su po legendi gledali Baratamuni (koji je nakon toga kodifikovao Natjašastru), Panini koji je napisao Vjakaranaštru (kodifikovao lingvistički standard sanskrita), Patandžali koji je razvio Jogasutru i na kraju Vjagrapada koji ustanovljava borilačke veštine.
Dakle, plesna tradicija otvara mnoge i nove puteve – Spaces to hoće da omoguće dajući prostor svima koji u različitim domenima umetnosti istražuju. I dok smo razgovarali došli su prijatelji, otac i ćerka slikari – sa svojim novim radovima – da pokažu Sadanandu i da porazgovaraju!


	Milena Dragićević-Šešić


		Stvaralačko raskršće


	Broj 478-479	1-30. 06. 2010.