Da će Justin Popović biti proglašen za sveca nije novo – godinama i često se to isticalo. On je navodno »otac Crkve XX veka« i svetionik uma srpskog naroda posle kojeg se nema više šta reći, a da mnogi u svetu i kod nas misle drugačije, o tome se nije smelo ni reči prozboriti. Sve je bilo neobično u nedelju 2. maja u lađi Hrama sv. Save na Vračaru. Manje naroda nego što se očekivalo, povelja Sabora SPC o novojavljenom svecu štura i neuverljiva, a ni elokventni Amfilohije u ovoj prilici nije imao mnogo toga da kaže – ono što je rekao bilo je upadljivo nezanimljivo. Od državnih zvaničnika samo ministar I. Dačić, a nacionalna intelektualna elita je stajala zbunjena. Služena je uobičajena liturgija kakva se služi nedeljom i praznikom i tek je narodu pokazana ikona novojavljenog sveca i to brzo. Nigde mošti i drugih simbola, a ni traga one pompe koja je pratila kanonizaciju Nikolaja Velimirovića godine 2003. Milionskoj masi gledalaca TV programa tada se s lica mesta – neukusno i ubitačno patetično – obraćao đakon-komesar koji je bio zadužen za prenos ove svetkovine. Sada ništa od svega toga, a prenos je tekao monotono i zbunjujuće i brzo se završio. U novinama i na radiju i televiziji sutradan – ni reči. Neki kažu – ovo je kao da je i to sve »neko naredio«, to da se ćuti o ovom događaju. Niko ništa naredio nije niti je to bilo moguće, i stoga je drugo objašnjenje koje se moglo čuti uverljivije: tako je moralo biti jer se ova neobična kanonizacija odvijala u senci napetosti koja je bila u Saboru prisutna jer se – od slučaja Artemija – nešto započelo menjati. Oni koji bolje poznaju delo Justinovo – posebno knjigu Pravoslavna crkva i ekumenizam koja je objavljena u Solunu 1974. ćirilicom – znaju da su slogani onih koji na ulicama protestuju protiv patrijarha Irineja bukvalno citati iz tog dela: ekumenizam nije samo jeres nego svejeres, kako se o. Justin izražavao, a papa rimski – s kojim se patrijarh Irinej sprema da razmeni bratski celov u Nišu 2013. – je Zevs na Olimpu bezbožne Evrope koja smrdi, te njene kulture i civilizacije koje su bez ikakve vrednosti. Sve bi to – da se naveo samo koji citat – bio šamar Evropi i u svakom slučaju loša poruka iz Beograda i SPC kada kurs evropske politike Republike javno hvali i sam patrijarh Irinej i to s amvona na dan ustoličenja. Odustaćemo od citata iz Justinovog dela jer bi mnogima to bilo neverovatno, a nećemo navoditi ni njegovu besedu na četničkom »avnoju« u selu Ba, niti ćemo navoditi one sumorne stranice iz istorije Beogradskog univerziteta pod okupacijom kada je J. Popović igrao značajnu ulogu – uklanjao je nepodobne kolege profesore da bi i njega komunisti nakon rata na isti način uklonili. U ovoj prilici je dobro što se odustalo od svih navoda jer neki drugi vetrovi odavno duvaju. Naravno, pravo je Crkve da kanonizuje koga hoće – razuman čovek to poštuje – ali je J. Popović sa svojim delom i deo naše kulturne istorije. Kanonizacija je obavljena bez dijaloga u akademskoj naučnoj i crkvenoj i laičkoj javnosti. Stoga je i ova kanonizacija – kako god je shvatili – neka vrsta političkog spektakla za koji nismo sigurni kakve će sve posledice imati. Zajedno su činodejstvovali »justinovci« koji su ljuto zavađeni, ali to ipak ne nagoveštava neki trajniji mir. U jednom momentu je oko kamere »uhvatilo« i zabrinuto lice episkopa Artemija. Poruka novojavljenog sveca Justina Ćelijskog je jasna jer je naglašeno antievropska i antihumanistička – do te mere da deluje neverovatno. Ostaje nam da vidimo kakva će biti puna i stvarna poruka iz SPC u kojoj se nešto počinje događati.
Mnogi i u Crkvi i u državi ne veruju u reforme, ali nije bilo ustanove koja se toliko reformisala kao hrišćanska Crkva – i nema razloga da ne verujemo da nešto slično ne treba da zaobiđe ni SPC. Uostalom, nije episkop Artemije jedini – ima mnogo njih koje čeka metla patrijarhova i nije patrijarh Irinej izmislio ovu korisnu napravu jer se i sam Isus poslužio metlom u jerusalimskom hramu iz kojeg je isterao trgovce.