Grad i rad, urbanitet kulture rada

Dok nas mediji izveštavaju o brojnim protestima radnika nedostaju nam istovremeni izveštaji o temama značajnim za transformacije kroz koje mi sami i mnoga društva prolaze, označenih neizbežnom globalnom urbanom i demografskom dinamikom, predočavajući probleme i vizije, koje u našoj javnosti nisu dovoljno prisutne. Tu mislimo pre svega na činjenicu da živimo u vremenima koja su mnogi skloni da nazovu »doba gradova« (Urban Age), ili fenomenom rapidne urbanizacije, migracija ka velikim gradovima. Ovi procesi ne jenjavaju stvarajući nove tvorevine nazvane globalni megagradovi, skupine od deset miliona stanovnika, a sada već izdvojenih metagradova u formi regiona-konurbacija od preko dvadeset miliona (kojih ima već desetak u svetu). Taj proces koji kao da nas naoko ne dotiče, ali trendovi i vrednosti koje ga motivišu očigledno su veoma prisutni i kod nas. Svedoci smo da prateće vrednosti ovih procesa na brojne načine oblikuju i našu društvenu i urbanu realnost. Konurbacijska urbanizacija i dezindustrijalizacija su opšte karakteristike, koje ugrubo definišu ove procese, što opet ugrubo vodi onome što je popularno nazvano »favelizacijom«, pojmom čija su značenja inspirisana supstandardnim predgrađima megagradova Latinske Amerike. Danas ova globalna pojava izaziva brojne zabrinutosti, ali i usmerava pažnju istraživanja na sile i vrednosti koje ih motivišu, na istraživanja koja bi mogla da pobude nadu za moguće efektnije odgovore.
Izveštaji o raznolikim protestima u sferi urbanog razvoja, sfere rada i zamiranja proizvodnje kod nas nagoveštavaju da je u pitanju sistem vrednosti blizak problematičnim trendovima sa kojima se i istraživači u svetu suočavaju, a kojima se niti u javnosti niti u naučnim krugovima ne posvećuje dovoljna pažnja. Zagušeni smo nedefinisanim informacijama o štrajkovima u preduzećima koja mesecima ne rade, blokiranju puteva kojima vozila retko prolaze, zatim zahtevima za povezivanjem staža u firmama čijeg osnovnog kapitala a ponekad i dokumentacije nigde više nema, isplatom zarada unazad kada se nije radilo itd... ali sve češće nažalost i uz »patriotsku« ikonografiju rezervista koji traže isplatu ratnih dnevnica iz izgubljenih ratova. »Impotentnost ekonomije« sa većinom priliva deviza od novih zaduživanja države ili doznaka rođaka, a ne od izvoza proizvedene robe, praćena velikim nezadovoljstvom privatizacijom, koja se sve češće označava kao »lopovska«, »burazerska«, »dogovorna«, »insajderska« itd., a vodi »gubitku radnih mesta, padu zarada, nepravednom raslojavanju društva«. To sve govori i o iskazanim vrednostima, koje pokušavaju da definišu šta je tu sve »pravedno ili nepravedno«. A ukoliko se sve to ne razjasni na vreme dovode se s pravom u pitanje smisao, svrha i namera demokratskih i tranzicionih promena, inače započetih još u drugoj polovini prošloga veka. Tada je svet, nekako odmah posle legendarne »šezdeset osme«, počeo da komunicira po obrascima kojima se prevazilaze postojeće globalne i regionalne podele, a sve omogućeno i novim unapređenim komunikacionim tehnologijama treće tehnološke revolucije. U potrazi za odgovorima koji bude nadu, da se novi globalizujući humanizam može ostvariti u ekonomiji proširene i objedinjene komunikacije i globalnim otvaranjem tržišta roba i rada, očekivali smo i nove urbane, kulturne i ekono-proizvodne obrasce svakodnevice.
U tom kontekstu i današnja očekivanja naših radnika da im se nađe »strateški partner«, koji bi ispunio zahteve i »pokrenuo proizvodnju«, prebacuju pažnju sa protestnih zahteva s početka teksta na šira pitanja kulture rada koja uključuju i upravljanje preduzećima (ili menadžment kako se to danas zvonko naziva). Ali ta očekivanja vezuju se i za celokupno restrukturisanje obrazovnih sistema, koji i sami jesu osnovni inspiratori formiranja novih vrednosti o kojima govorimo. Ovakav okvir načelne analize dovodi u pitanje nedavno ponuđene predloge iz dogovora »privrednika i sindikata«, da postojeći tzv. uspešni preduzetnici (spasitelji u liku sadašnjih tajkuna) mogu da ponude odgovarajuća, a posebno »celovita« rešenja. Istovremeno, iz pregovora vlade sa globalnim odista »strateškim« korporacijama, saznajemo da dolazak u Srbiju uslovljavaju ograničenjima na primarnost otvaranja »šoping molova«, dok pokretanje savremene proizvodnje ostavljaju za neka druga vremena ili danas za druge lokacije na planeti. Dakle hoće nas samo kao potrošače ali ne i kao proizvođače! Da li to govori o zloj nameri ili možda i o drugim nepogodnostima koje mogu da se svrstaju u nesigurnost ili nekonkurentnost domaćeg ambijenta (svega onoga s početka teksta), o konfuzijama i nejasnoćama koje uključuju i pitanja »kulture rada«. Sve jasniji je i opšti zahtev, koji se sve češće iskazuje apelima o neophodnosti mnogo korenitijih »promena sistema vrednosti«, ali i apelima koji retko sadrže i jasna objašnjenja šta takve promene odista podrazumevaju.

Činjenica da se svet više nego ikada ranije otvorio slobodnijem cirkulisanju rada i kapitala uz opšte smanjivanje protekcionizama uzrokuje da promene i udari na »kulturu rada« nikoga ne mimoilaze. Paradigma »kultura rada« doživljava nove obrte, pritisnuta pre svega krizom banaka i finansijskog tržišta, ali i za njih vezanih brojnih segmenata. Istovremeno, traženjem odgovora na pitanja o modelu budućnosti gradova, a posebno transformacije urbaniteta, čije celovitije razumevanje ne može da mimoiđe pitanja rada i proizvodnje, pozabavili su se mnogi značajni autori. U tom kontekstu vredna su pomena

zapažanja Ričarda Seneta, autora koji je kao uvodničar velikog skupa »vreme gradova« (Urban Age) održanog prošle jeseni u Istanbulu, nama najbližem megagradu. Namera uvodnog izlaganja bila je da se ton skupa usmeri na pokušaj da se preispitaju mesto i karakter proizvodnje u savremenim gradovima. I to pre svega onima koji diljem planete doživljavaju svojevrsnu dezindustrijalizaciju, a rapidnim migracijama narastaju do neslućenih razmera. Na nove izazove ovaj autor je odgovorio između ostalog pozivajući se na
		Iz Enciklopedije Didroa štampane 1770, kovačka radionica i rad sa tri čekića

analize i saznanja koji su izneti u knjizi Kultura novog kapitalizma.1 Autor se tu osvrće na nemoć multinacionalnih korporacija, koje su i glavni igrači na globalnoj sceni, i koje (korporacije) u toj »nemoći« danas dominantno oblikuju vrednosti i ono što se naziva kulturom rada. On ih kritikuje jer umesto da su postavile standarde za rad, prepustile su da samo tržište rada postane ekonomsko tržište. A takvo tržište, veličano kao »efikasan mehanizam« za utvrđivanje cena, distribuciju dobara i usluga, pokazalo se nemoćnim da obuhvati neekonomske aspekte kao što su pre svega kompleksni društveni odnosi, ali i brojna rastakanja urbane matrice. A kao rezultat dobili smo neadekvatne promene matrica kulture, gubitak stabilnosti socijalnih, proizvodnih i ekoloških struktura i čitavu listu gubitaka (slaba institucionalna lojalnost, nestanak neformalnog poverenja među radnicima i sveopšte slabljenje proizvodnih veština i znanja, posebno onih »indogenih« toliko potrebnih oživljavanju lokalnog »održivog« stila proizvodnje i življenja). Mnogo od svega toga ima uticaja i na kompleksne društvene sfere izvan samog radnog mesta, utoliko pre što politika postaje sve više marketing, a građani se svode na potrošače, a ne na subjekte, vlasnike svojih javnih, političkih, ekonomskih ili urbanih institucija.
Transformacije u postmodernom kapitalizmu, kada su multinacionalne korporacije postale difuzne, decentralizovane i nestabilne, Senet kontrapunktira sa birokratijom tzv. gvozdenog kaveza, piramidalne organizacione strukture u kojima pojedinci znaju svoje mesto i planiraju svoju budućnost, koju je još davno definisao Veber. Nasuprot tome su moderne globalne korporacije, koje više ne daju dugoročnu stabilnost, beneficije, društveni/javni kapital, niti neguju međuljudsko poverenje i solidarnost, socijalnu i urbanu koheziju. Čak i pobednici u ovoj ekonomijom motivisanoj sredini ispaštaju gubitke, isto kao i visoko profesionalno obučeni radnici, za koje istraživanja pokazuju da se osećaju usamljenima, izolovanima i preplašenima. Senet ne predlaže povratak nazad starim vremenima, ali predlaže preispitivanje vrednosti u potrazi za budućim uporištima kulture rada i grada: među njima su i aspekti »kulture zanatstva« tako duboko utemeljeni u genezi identiteta Evrope (i zapadnog sveta). Usredsređujući se na pitanja zanatstva, Senet ističe da je baština urbaniteta duboko vezana za zanatsku kulturu, da se iskazuje u sposobnosti ljudi da se posvete kreativnom, dobrom radu i nalaženju spoljnih kao i unutrašnjih zadovoljstava u usmerenju na jednu delatnost-struku i na njeno korenito ovladavanje, lično i esnafsko iskazivanje kreativnosti ukorak sa naučnim i tehnološkim inovacijama.

Svoju centralnu tezu Senet utemeljuje knjigom Zanatlija,2 kritikujući današnju praksu dizajna pomoću kompjutera (CAD), koja se sve masovnije koristi i u arhitektonskim ateljeima i studijama, ali koja pored svih olakšavajućih i oslobađajućih efekata izostavlja kreativnost i spontanost kreativnog komponovanja »od oka subjektivnog«, koje smatra veoma važnim. Ovaj argument vezuje za svojevremeni Raskinov otpor neoklasicizmu u zalaganju za »umetnost i zanatstvo« (Arts and Crafts) uz istovremenu konfrontaciju tada nadirućim otuđenjima i dehumanizaciji, koje je nosila, tada označena kao »bezdušna«, industrijska revolucija, potaknuta izumom parne mašine. Senet definiše zanatstvo kao »trajni duboki ljudski poriv da se posao uradi dobro kao svrha sama po sebi« uz opasku da je zanat vitalni deo funkcionisanja i modernih društava, isto kao što su na značaj srednjovekovnih esnafa ukazivali i romantizovali ih umetnici i reformatori ondašnje paradigme, Moris i Raskin. Zanatstvo je, po Senetu, kategorija »društvenog kapitala«; znanja i umenja koja su akumulisana i preneta društvenom interakcijom, a koja se lako izgube kada se društveni uslovi i običaji promene. On daje kao uzorne primere Stradivarijeve i Gvarnerijeve radionice violina, čije tajne nisu opstale posle smrti onih koji su ih ovladali i koristili! Ali ne zato što su ih čuvali kao tajnu, koju zna samo nekolicina i skriva ih od većine, pa onda nepažnjom biva izgubljena, već zbog toga što ta znanja nisu bila eksplicitna i mehanički repetitivna. Društveni kapital jedne epohe ili društva jeste ono »prećutno znanje« koje postoji u društvenoj praksi i nije od nje odvojeno, ali ono podrazumeva i autoritet onoga koji ga poseduje. A danas, kao što Senet s pravom prosvećenosti primećuje, kreativnost i inovacije zanatske tradicije su ugrožene savremenom marginalizacijom i »sumnjičavošću« prema autoritetu u svim domenima, ali i pojednostavljenom, mono-repetitivnom industrijalizacijom proizvodnih procesa. Originalnost u kreativnom kodu »sledi sopstveni iskaz-put«, danas su zamenili poslušnost i perfekciju, a kao standardi prema kojima se živi uneli su »razobučavanje«, »stručnu privremenost« (deskilling) savremenih društava i »permanentnu prekvalifikaciju«. To danas donosi višeslojne krize, odnosno zamor radne motivacije i profesionalno sindikalnog identiteta, odnosno marginalizaciju i duboke osećaje otuđenja onih koji su odista temeljno ovladali svojim poslom, a znaju ga kao nešto interesantnije od onog što su oni sami pojedinačno.
Interesantno je da na brojnim mestima Senet ističe svojevremeni značaj religije i rituala u transferu prećutnog znanja i tvrdi da su velike zanatske kulture srednjeg veka, u kojima je zaveštanje prećutnog znanja »smešteno« u samokontrolišuće gilde i esnafe, a time utemeljeno u samoj formi ondašnjeg života, kojeg je danas nemoguće obnavljati. Tada, domaćinstvo srednjovekovnog zanatlije nije bilo mesto domaće ljubavi, nego mesto autoriteta u kojem su odnosi majstora i šegrta bili fundamentalniji od odnosa oca i sina. »Javni ponos« tj. ugled bio je važniji od domaćeg zadovoljstva, a sami zanati bili su potpuno ugrađeni u javni diskurs, verovanja i religije grada, zauzimajući ključno mesto u ritualima i svetinjama, kroz koje je zajednica obnavljala svoj osećaj legitimiteta i identiteta. Bez želje da nameće svoje stavove današnjoj kulturi novog kapitalizma, on ukazuje na saznanja da je zanatstvo više nego samo želja da se posao obavi dobro kao svrha sama po sebi i da podrazumeva želju da se napravi »dar« kao rezultat; dar bogu i društvu koje od boga traži zaštitu.
Kritičari Seneta propituju njegove simpatije za modernizam i arhitekturu kao umetnost i njegovu sumnju u često iskazan stav nekih stvaralaca »pogledaj me kako se ističem«, kao motiv koji vodi uništenju onih vrlina – poniznosti, pobožnosti, pokornosti – a bez kojih zanatlijska tradicija ne bi mogla da opstane. Jer suprotstavljanjem, zamiranjem zanatstva u svrhu obećanja brzih dobiti, vodi zaključku da je današnji svet rada duboko suprotstavljen zanatstvu, u dominantnoj vladavini savremenog »fordizma« (rada na traci). A da ipak zanatska praksa i do danas opstaje: autoritet i znanje, poslušnost i učenje, repeticija i umeće, mogu se naći u binarnim parovima u skoro svakoj kancelariji, ateljeu, isto kao i nekad u srednjovekovnoj radionici; stoga ih ne treba ponovo pronalaziti, treba ih samo prepoznati i u savremenom kontekstu grada i rada reafirmisati.
Prema opštoj proceni, potrebno je oko deset hiljada sati da bi se postalo vičnim, ovladalo nekim zanatom. Malo toga od tako stečenog znanja može da se zapiše, jer mnogo toga je literarno neiskazivo – zanat je nešto što se uči, spontano elaborira radeći, to je svojevrsni produžetak dečje igre odraslih. Učenje dobrog zanatstva podrazumeva razvijanje umeća koncentracijom na rad i artefakt, a ne na sebe samog, sa strukturnom dubokom vezanošću između materijalne svesnosti i etičkih vrednosti. Konfrontirajući ideje o tome

šta je to što danas čini rad, priču o zanatu Senet razvija od primera ciglana u starom Rimu do renesansnih zlatara i štamparskih presa u prosvetiteljskom Parizu, do fabrika u industrijskom Londonu. A u modernom svetu, on istražuje iskustva dobrog rada i zajedništva kompjuterskih programera, medicinskih sestara i doktora, muzičara, duvača stakla i kuvara, ukazujući da se iznenađujuće mnogo uči i socijalno evoluira kroz rad »praveći stvari«, artefakte. Kao odgovor na pitanje zašto, kako i koliko mnoge moderne institucije proizvode beskoristan, skoro »mediokritetski« rad, Senet ukazuje i na ulogu obrazovnih sistema, koji
		Iz Enciklopedije Didroa štampane 1770, duvanje stakla, gravirno 1737.

obučavaju đake i studente površnim, parcijalnim umećima i znanjima uz veoma malo kreativne posvećenosti. Dok zanatstvo naglašava više želja nego realnost koju znamo da sprovedemo u praksu pri čemu ne razmatra puteve inspiracije. Vodeća nit u knjizi Zanatlija vezuje se za ideju »pravljenje je mišljenje«, a u skladu sa svojevremenom opaskom Emanuela Kanta da je »ruka prozor svesti«, jer ruka od svih ljudskih organa čini najraznovrsnije pokrete-radnje, koje se kontrolišu voljom. Nauka je istražila kako ti pokreti, različiti načini na koje ruka hvata i oblikuje artefakt uz osećaj dodira, u magičnoj trijadi »oko, ruka, svest« takođe povratno utiče i na načine na koje mislimo. Za Seneta je od simboličkog značaja izdavanje Didroove Enciklopedije ili Rečnika umetnosti i zanata u 18. veku, kapitalnog dela koje u 35 tomova podučava kako se npr. gaje pčele, pravi jabukovo vino ili drvene cipele, leči duvanom, obrađuje konoplja, grade vetrenjače, melje žito ili – što Senet proširuje – danas pravi papir na način kao što je nekad pravljen u velikoj L’Angleeovoj fabrici u Parizu. Samo prosvetiteljstvo, kako ga je video Didro, delimično se uzdiglo i iz »konverzacije« između zanatlija i gradiva – drveta, zlata, papirnatih krpa – gradiva koje je susretalo nepredvidivu kreativnost zanatlijine ruke, stvarajući nove artefakte.
Koristeći kulturu rada zanatlije i naglašavajući je kao jednu od tekovina prosvetiteljstva, Senet nastavlja dijalog sa jednim od svojih učitelja, Hanom Arent, oko »uzvišenog« sveta umetnosti politike i filozofije, ukazujući na ozbiljne opasnosti od podvajanja, koje mogu čak da proizvedu i porazne etičke i političke konsekvence. Odgovori o »projektovanju« zanata u okvire političke filozofije potiču iz pretpostavke prosvetiteljstva da su vrline zanatstva duboko prožimajuće i da omogućavaju zanatlijama/stvaraocima da postanu naočite javne ličnosti, inkluzivni članovi zajednice struke ili grada.
Ima od Seneta mnogo toga praktičnog da se sazna, o načinu na koji se npr. danas pravi opna od titanijuma sa postavom za novi Gerijev muzej u Bilbau, ili o načinu kako je nekad davno Antonio Stradivari upravljao svojom violinskom radionicom, ili kako je pronalazač mehaničkog svirača flaute izmislio automatizovanu mašinu za predivo svile. Time on konstatuje da savremeni fleksibilni, diskontinuelno profilisan rad novog kapitalizma i nastajuće nove kulture rada obeshrabruju osećanje kreativnog ponosa u zanatstvu. Tako da na današnjem tržištu rada sposobnost da se nešto radi dobro ne garantuje »dobru prođu«, stvaralačku i dohodovnu poziciju. U dominantno mehanizovanom radu, kao i u otuđenoj politici, beskrupulozna repetitivnost i nekompetentnost bez problema danas uspevaju.
Mnoga pokrenuta pitanja suočavanja sa tokovima današnje transformacije društva govore o veoma dubokim neusklađenostima, o krizama potrošačkog otuđenog globalnog i lokalnog društva i pratećih eko kriza, za koje nemamo odgovarajuća ni objašnjenja ali ni rešenja. Slaba obaveštenost i široko rasprostranjeno nerazumevanje kompleksnosti procesa, koji menjaju obrasce kulture rada i življenja, koje savremeni kapitalizam donosi, suočavaju nas nepripremljene za moguće nove krize. Neodgovarajuća zaokupljenost korenitijim reformama obeshrabruje nadu da će se ozbiljnije konfrontacije uspešnije rešavati. A kada se vratimo na već pomenute konfuzije iz naše svakodnevice rada i grada, ovaj mali izlet u teme kojima su poslenici savremene kulture urbaniteta i rada zaokupljeni, daje nam uvid koliki je još put potrebno preći kako bi razumeli šta se odista događa; ukazuje nam i na dosadašnje neodgovarajuće pokušaje, gubljenje tempa da se nađu strateško strukturni odgovori, sukladno izazovima savremenog trenutka.

	Milan Prodanović

1 Richard Sennett, The Culture of the New Capitalism, New Haven, Yale University Press, 2006.
2 Richard Sennett, The Craftsman, Yale University Press, 2008.