Kroz diskusiju nakon održanih predavanja i kroz brojne panele, učesnici – mahom predstavnici radikalne levice – pokušali su da kroz nekoliko tematskih celina ukažu na užasne efekte koje je produkovao upravo neoliberalizam, to »surovo i ružno lice kapitalizma«: ti efekti se ispoljavaju u današnjoj teško zaustavljivoj finansijskoj krizi, problemu rastuće nezaposlenosti, pohlepe, nesolidarnosti, dehumanizacije, nacionalizma i rasizma, ekološke nebrige koja vodi svet u katastrofu, medijski teror, obezličavanje čoveka i njegovo pretvaranje u rob(ot)a. Ukazano je na istorijsku neodrživost kapitalizma kao sistema jer uprkos njegovoj izvesnoj adaptibilnosti i mogućnosti popravljanja on ostaje duboko nepravedan jer produkuje socijalnu nejednakost ljudi. Esencijalna nit marksizma o eksploatatorskom karakteru ovog sistema je ostala aktuelna i danas iako su nužne mnoge terminološke prepravke poput one o radničkoj klasi o kojoj je danas sve teže govoriti kao o jedinoj klasi koja će srušiti kapitalizam i uspostaviti besklasno društvo. Znanje i visoko razvijena tehnologija nas premeštaju u nove prostore u kojima je potrebno ponovno kritičko preispitivanje marksizma, ali nikako njegovo negiranje već dogradnja njegovog naučnog instrumentarijuma. I sam Marks, čulo se na konferenciji, danas bi osavremenio svoje učenje u skladu sa tehničko-tehnološkim i informacijsko-komunikacijskim razvojem sveta. Ipak, opšti je stav učesnika da se kapitalizam kao sistem ne može suštinski promeniti jer je sistemski zasnovan na sebičnosti vlasnika, na maksimiranju profita kao jedinom cilju, a nikako na međuljudskoj solidarnosti i humanosti. Tim pre što je svest ljudi o zajedničkom dobru (»commons«) oličenom u ekologiji, odnosno zaštiti prirodnih resursa planete od totalnog uništavanja, i obrazovanju kao ključnom faktoru izgradnje svesti ljudi da imaju prirodno pravo na život, rad, i biološki opstanak koji im je kapitalističkim načinom privređivanja grubo narušeno, danas prilično visoka.
Slavoj Žižek, »najopasniji filozof Zapada«, kako je nedavno nazvan u časopisu New Republic, pošao je od tvrdnje da je neoliberalizam u 21. veku umro već dva puta: prvi put 11. septembra 2001. kao politička doktrina, a drugi put 6. oktobra 2008. sa finansijskim slomom kao ekonomska teorija. Detaljno istražujući i obrazlažući smrt neoliberalizma Žižek se ne zadržava samo na kritici kapitalizma kao sistema. On ide korak dalje pa umesto dileme: kapitalizam ili povratak u socijalizam, nudi rešenje: komunizam odmah! Socijalizam je, po Marksu, vulgarni komunizam, prelazna faza iz kapitalizma u komunizam. Ta prelazna faza, odnosno socijalizam, po Žižeku, nikada i nigde – objektivno gledano – nije postojala. U SSSR-u i istočnoevropskim zemljama socijalizam je bio puko izvitoperenje izvornog marksizma, slično je bilo i u Jugoslaviji gde samoupravni model socijalizma nije uspeo. Zato Žižek veruje da je s obzirom na tu vrstu negativnog iskustva, odnosno spoznaje o negativnom iskustvu, kao i na tehničko-tehnološki razvitak čovečanstva, neki oblik komunizma moguć već sada. Naveo je primere pojedinih latinoameričkih zemalja koje komunizam pokušavaju u praksi da grade. Jer, smatra Žižek, ako bi se komunistički projekt obnovio kao istinska alternativa globalnom kapitalizmu, trebalo bi odmah i neizostavno objaviti javni raskid sa komunističkim iskustvom iz 20. veka i sve početi iz početka!

U prilog svojoj tezi da je kapitalizam realna opasnost po čovečanstvo on navodi njegove antagonizme koji su dovoljno jaki da osujete njegovu beskonačnu reprodukciju. To su neprikladnost privatizacije u oblasti ekološke zaštite planete, jer sebični privatni interes (maksimizacija profita) vodi ka ekološkoj tragediji celoga sveta, zatim nedozvoljivost privatnog vlasništva u tzv. intelektualnom vlasništvu gde se pojedincima oduzima pravo na znanje i obrazovanje, potom negativne društveno-etičke implikacije novog naučno-tehničkog razvoja posebno s eksperimentima u biogenetici, i naposletku, ali ne i manje važno, stvaranje novih oblika aparthejda i izgradnja nepremostivih zidova među klasama, odnosno slojevima stanovništva: jedni (ogroman broj nezaposlenih ljudi) postaju suvišak društva i bivaju iz njega isključeni, dok drugi, manjinski sloj uživa u prekomernom bogatstvu i luksuzu.
Takva stanja su neodrživa na dugi rok i jasno je da bi privatizacijom pomenutih oblasti koje se u teoriji nazivaju »zajedničkim dobrima«, odnosno zajedničkom supstancom našeg društvenog bitisanja, život postao pre ili kasnije potpuno nesnošljiv. Ali, smatra Žižek, to će umnogome zavisiti i od sposobnosti levice – a on pod tim uvek ima u vidu radikalnu levicu – da se »umirućem kapitalizmu suprotstavi i dotuče ga«. Žižek, u svom poznatom stilu dinamičnog retora, upozorava da bismo se takvoj privatizaciji zajedničkih opšteljudskih resursa morali suprotstaviti »ako je potrebno i silom«.
Majkl Lebovic, profesor ekonomije na Univerzitetu u Vankuveru, koji već niz godina živi u Venecueli gde, kako ističe, »s ogromnim zadovoljstvom pratim Čavesove socijalističke reforme«, pokušao je da u svom predavanju pod nazivom »Ponovno otkrivanje socijalizma i obnavljanje Marksa« istraži dva glavna pitanja. Prvo, koncept nastajućeg

socijalizma u Venecueli kao naročitu kombinaciju proizvodnje, raspodele i potrošnje, odnosno kako ju je Ugo Čaves nazvao »elementarni trougao socijalizma« i, drugo, uključuje li taj »koncept trougla« ponovno »otkrivanje Marksa«. Kad je reč o ovom prvom, Lebovic je iscrpno govorio o lokalnim zajednicama koje niču širom zemlje i u kojima se kolektivno odlučuje o svim bitnim pitanjima zajednice. »Ja sam bio zapanjen kada sam video kako to fantastično funkcioniše u praksi. Svi učestvuju u problematizaciji nekog pitanja i u njegovom rešavanju. Ne ide to uvek glatko ali ipak funkcioniše. Jednom sam zajedno sa Ugom Čavesom bio na takvom sastanku u nekom selu. Nisu mogli da se dogovore oko važnog

komunalnog pitanja. Naime, predsednik sela je nešto zatezao i odbijao predloge većine. Očekivali su da Čaves presudi. On je, po svom ustaljenom običaju, pažljivo slušao argumente za i protiv koje su iznosili članovi seoske zajednice i na kraju im rekao: o tom pitanju morate da odlučite vi a ne ja, jer vi tu živite. Glasajte ako ste u većini, ili smenite ako možete onoga koji vam stvara teškoće. Ali o samom problemu vi odlučujete. I seljani su smenili predsednika i napokon doneli tu odluku. Tako sam u praksi video da konsenzus nije moguć, već uvek neko mora da preseče stvar.«

Kada je, pak, reč o pitanju da li je potrebno ponovno otkrivanje Marksa, Lebovic je izričit: potrebno je novo iščitavanje Marksa ali više nikada ga ne smemo prihvatati dogmatski jer je njegovo učenje otvoreni a ne zatvoreni filozofski sistem. Zbog dogmatizma i rigidnosti, svi dosadašnji oblici socijalizma nisu izdržali iskušenje vremena i istorije.
Profesor Samir Amin je još izričitiji i radikalniji: postojeća kriza, po njemu, nije ni finansijska niti je ona rezultat mnogostrukih kriza unutar kapitalističkog sistema, već je prevashodno »kriza imperijalističkog kasnog kapitalizma i finansijskih oligopola«. To je kriza »američke svetske hegemonije«. Sve to zajedno je »povezano u niz opakih fenomena: oligopolski kapitalizam, politička moć oligarhija, varvarska globalizacija u službi oligopola, propast demokratije, pljačkanje planetarnih resursa i odustajanje od razvoja siromašnih zemalja«. Po Aminu, stvarni izazov je sledeći: da li će borba protiv ovih fenomena utabati put za prelaz iz nepravičnog i pljačkaškog kapitalizma u svetski socijalizam. On lično veruje da hoće i da je to samo pitanje vremena.
Profesor G. M. Tamaš, inače vodeći radikalni levičar među mađarskim intelektualcima, za razliku od svojih prijatelja sa radikalne levice veruje u državu, odnosno u mogućnost da ona pod određenim uslovima (ako bi na vlast došli radikalni levičari) bude izvor egalitarnih i redistribucionih mera, strukturalnog prilagođavanja, kako bi raspodela dobara bila pravedna.

Takva država bi mogla da pruži snažan otpor međunarodnom finansijskom kapitalu i glavnim finansijskim svetskim centrima (MMF-u i Svetskoj banci), poput otpora mladih latinoameričkih demokratija, pre svih Venecuele. Marksisti svih boja poslednjih nekoliko godina ponovo polažu nadu u razvoj događaja koji bi mogao dovesti do osvajanja vlasti, odnosno preuzimanja kapitalističke države koju potom treba transformisati na socijalističkim osnovama. Dakle, ne treba rušiti državu, ne treba se plašiti da će nas ona pre ili kasnije integrisati i pretvoriti u poslušne levičare kakvi su danas prisutni u svim zapadnim predstavničkim demokratijama i koji zapravo svojim pristajanjem na poslušnost zarad grama vlasti održavaju kapitalistički sistem, već iskoristiti njene kapacitete i pretvoriti je u servis koji će služiti narodu u celini, a ne jednoj klasi.
Mihail Riklin, ruski filozof i disident koji živi u Parizu, o čijoj sam knjizi Pisma iz Moskve (2006) svojevremeno pisao upravo u Republici, i s kojim sam vodio vrlo srdačan dijalog u Zagrebu, govorio je o stanju u današnjoj Rusiji. Riklin kaže kako nakon propasti staljinističkog i boljševičkog socijalizma (1991) koji nije imao nikakvu realnu vezu s uvek životvornim marksizmom, i koji su sovjetski rukovodioci tokom sedam decenija dogmatski petrifikovali, u Rusiji se danas mogu videti dve glavne sile: sveprisutni konzumerizam kao tipičan produkt zapadnog kapitalizma i uspon Ruske pravoslavne crkve kao neke nove vladajuće ideologije. Crkva je, ističe Riklin, postala glavni cenzor sekularne kulture (izložbi, filmova, književnih dela, opera) čime je preuzela nekadašnju ulogu staljinističko-brežnjevljevske države. Isto tako, ona pokušava da kanonizuje i proglasi za svece i takve zločinačke figure poput cara Ivana Groznog, Raspućina i Staljina! Tako je religiozno buđenje iz komunističkog sna postalo još jedan san, smatra Riklin. Uostalom, o najnovijoj Riklinovoj knjizi Komunizam kao religija koja je upravo izašla tokom trajanja konferencije imam nameru da pišem u narednom broju.
Uprkos različitim idejama i polemičkim tonovima, ova konferencija je pokušala da dâ teorijski doprinos društvenoj i kulturnoj borbi za identitet savesti aktivnog i autonomnog građanina koji na svetovnom, društvenom i subjektivnom nivou raspravlja, i u skladu sa sopstvenim moralnim vrednostima pragmatično obrazuje svoju društvenu i političku volju.

	Zlatoje Martinov