Nisam siguran da razumem ovaj moj naslov. Reč »postmoderno« se koristi u sve širem broju značenja. Neretko, time se prosto samo želi dodati aroma učenosti i elegancije. Ponekad se pozivanjem na postmodernizam sugeriše fluidnost stvari, stvarnosti, događanja i postojanja. Ovakvo pozivanje je smislenije, jer, kako to efektno kaže Bodrijar (Baudrillard), jedan od najvećih postmodernista: »Odsustvo stvari iz njih samih, činjenica da se one ne događaju, iako izgleda da se događaju, činjenica da se sve povlači i skriva iza svoje spoljašnosti i da nije nikad samo sebi istovetno – to je materijalna iluzija sveta. To je iluzija u osnovi velike enigme, one koja nas uranja u užas i od koje se štitimo formalnom iluzijom istine«.1 Govoreći o »beznadežnoj politici postmodernizma« H. Kariel kaže da »Za postmodernistu je jednostavno prekasno da se suprotstavi poletu industrijskog društva.(...) Odlučni da ništa ne napadnu, oni su pasionirano bezosećajni«.2
»Odsustvo stvari iz njih samih«, »materijalna iluzija sveta«, to su misli koje čoveka navode da današnji položaj vlasnika dovede u vezu sa postmodernizmom. Tu spada i nemoć suprotstavljanja jednom poletu, jedino što nije reč o »poletu industrijskog društva«. Industrija i proizvodnja su sve dalje od fokusa savremene ekonomije. Kao što je pre oko godinu dana napisao Nebojša Popov: »Pokazalo se naime da je usmerenost na opstanak i razvoj proizvodnje nešto sporedno, da ona jenjava, gasi se u mnogim pogonima... Težište je na brzoj prodaji i finansijskim špekulacijama«.3
Sve u svemu, upravo je maglovitost pojma (naročito za nestručnjake – ali pomalo i za stručnjake) ona karakteristika koja omogućuje da se se izraz »postmoderno« koristi i kao moguća oznaka savremenog vlasništva.
Postmoderno je korak dalje od modernog (mada nije uvek jasno u kom pravcu). Čuvenu – i još uvek relevantnu – analizu modernog vlasništva dali su Berl i Mins (Berle i Means) u knjizi Moderna korporacija i privatno vlasništvo. Reč je o analizi još iz 1932, s tim da je došlo do jednog revidiranog izdanja 1968. godine. Knjiga je ponovo izdata 1991. godine, sa predgovorom Vajdenbauma (Weidenbaum) i Jensena.4 U tom predgovoru naglašava se da je najtrajnija ideja knjige »razdvajanje vlasništva od kontrole moderne korporacije«. Dodaje se i to da Berl i Mins pokazuju jasnu svest o problemu mogućeg (i verovatnog) razdvajanja interesa vlasnika i menadžera, što je suština problema koji se danas definiše kao »teorija predstavljanja« (agency theory).5 Berl je u dorađenom izdanju iz 1968. naglašavao da korporacije ne mogu više da smatraju da su njihove fabrike, sredstva za proizvodnju ili njihova organizacija, njihovo vlasništvo. »Sve se više prepoznaje da kolektivne delatnosti, pa i one kojima se pretežno bave korporacije, postaju nalik na delatnosti države. Korporacije su u suštini političke konstrukcije.«6
To približavanje korporacije državi – koje je bilo obeležje modernosti – danas nije dovoljna indikacija za određivanje mesta i sadržine vlasništva. Odvajanje od pre-modernih korena postala je stvarnost, ali se nije našao stabilni novi oslonac u državi, pa ni u poređenju sa državom. Istovremeno, i država postaje postmoderna. U tom kontekstu, materijalnost vlasništva zaista postaje u dobroj meri »materijalna iluzija«.
Zaista je teško reći šta je zapravo vlasništvo (posebno, korporativno vlasništvo) danas.

U vezi sa vlasništvom – pa i u vezi sa državom u kojoj živimo – veoma se često koristi izraz i kvalifikacija »tranzicija«. To nije bez smisla i osnova – naročito kada je reč o vlasništvu. Državno i društveno vlasništvo prelaze u privatno i korporativno, postoji dakle neka tranzicija. Ono što je, međutim, teško prihvatljivo to je kvalifikacija (i zamena) cele naše stvarnosti sa »tranzicijom« – a to se danas čini u svim bivšim socijalističkim zemljama. Time se zapravo ne menja ranije uvreženi odnos prema stvarnosti već se teži ka zamrzavanju percepcije koja je gajena u doba socijalizma.
Setimo se, mi nismo za sebe govorili da smo komunistička ili socijalistička zemlja (to su o nama govorili na Zapadu). Mi smo »gradili socijalizam«, išli smo ka komunizmu. To je (posebno za rukovodioce) bilo veoma lagodno i praktično. Trebalo je sačuvati idiličnu sliku o socijalizmu/komunizmu, a to bi bilo prilično teško ako bi se govorilo da je to što je oko nas, to što vidimo i doživljavamo, već komunizam/socijalizam. Mnogo je bilo lakše (mada nije baš bilo sasvim lako) insistirati na divljenju jednom cilju ka kojem idemo, nego na divljenju stvarnosti koju vidimo. Tako je stvorena magija tranzicije. Kada je reč o tranziciji, vrednosti su opredeljene pravcem u kojem idemo, umesto stvarnošću u kojoj živimo. Time se istovremeno teži ka obesmišljavanju – ili barem otupljenju – svake kritike. Stvara se kontekst u kojem se možemo pitati da li idemo dovoljno poletno ili dovoljno brzo; dolazi u obzir korekcija hoda, ali ne dolazi u obzir korekcija socijalizma/komunizma, jer njega još nema, tamo još nismo stigli. Suočavanje je stalno odlagano. Mislim da danas kroz koncept »tranzicije«, kroz stalno naglašavanje »tranzicije«, kroz nebrojene ustanove i publikacije koje u svoje ime i u svoja gesla uključuju reč »tranzicija«, ostajemo kod poimanja stvarnosti koje je sugerisala komunistička ideologija. Teži se da se sačuva bezgrešna idealnost kapitalizma – a to je zamislivo jedino na taj način da ono u čemu živimo ne nazovemo kapitalizmom (jer bi u suprotnom postalo očigledno, da kapitalizam nije ni bezgrešan ni idealan). Umesto toga mi ponovo »gradimo« nešto, vidimo sebe na putu ka nečemu, sve nesavršenosti svaljujemo na tranziciju. Pored toga, vrednost poteza se procenjuje po pravcu (moglo bi se reći po tome da li je »na liniji«) a ne po stvarnim efektima. Mislim da nismo imali ni razloga ni prava da socijalizam decenijama (i nakon više petogodišnjih planova) tretiramo kao cilj, kao ideal, a ne kao stvarnost. Nemamo to pravo ni sa kapitalizmom, sa kojim takođe već živimo dve decenije. Tačno je da nije još sve privatizovano, ali kapitalizam ne počinje kada sve bude privatizovano. U mnogim zemljama Istočne Evrope (i »zapadnog Balkana«) već danas je veći deo privrede u privatnim rukama nego u Americi i nekim zemljama Zapadne Evrope. Ne bismo smeli više dozvoliti da pravac i orijentacija određuje vrednosne sudove. Nije sve dobro što je na liniji Kardelja, kao što nije sve dobro što je na liniji ideja Međunarodnog monetarnog fonda. MMF je imao i odlične ali i katastrofalne ideje i mere. Ako je neka mera tržišno orijentisana, iz toga ne sledi da je dobra i racionalna, samo zbog toga što je na liniji kapitalizma (kao što naravno ne sledi ni to da nije dobra i nije racionalna). Ako je čovek žedan, merilo sreće je neko vreme opredeljeno time da li smo na pravom putu (recimo, ka bunaru ili ka samousluzi). Ali ako stignemo do bunara ili samousluge, vrednosti (i naša sreća) nisu više opredeljeni time da li smo na pravom kursu, već time ima li vode u bunaru, da li je samousluga otvorena (i ima li u njoj barem kisele vode). Došli smo u kapitalizam, živimo u kapitalizmu. Stvari se ne mogu vrednovati time da li su tržišno orijentisane već da li valjaju. Ako loše živimo, to nije zato što smo još u tranziciji (sve će doći na svoje mesto kad budemo stigli do odredišta). Ako nešto ne valja, to je zbog toga što ne valja, i trebalo bi nešto učiniti, umesto da se čeka da prođe tranzicija.

Naša bivša zemlja, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, dala je svojevrstan doprinos koncipiranju vlasništva, mogli bismo reći postmodernizaciji vlasništva. Stvorena je jedna zanimljiva varijanta kolektivne svojine i ona je imala oslonac i u nekim idejama koje nisu bez vrednosti. Nije bez smisla i logike dati upravljačka prava onima koji neposredno vrše neki posao. Ideja samoupravljanja je imala određene korene i u zapadnim ekonomijama. Stvoriti jednu pravnu strukturu i jednu ekonomsku strukturu koja bi funkcionisala na osnovama samoupravljanja i društvenog vlasništva bio je (bio bi) ogroman posao zaista istorijskog značaja. Nisam siguran da li je uopšte bilo moguće uraditi taj zadatak. Znamo da to nikada nije ozbiljno ni pokušano. Problem je u tome da nije nimalo lako spojiti dve stvari: verovati u nešto i uzeti isto za ozbiljno. U vreme stvaranja samoupravljanja sve se oslanjalo na verovanje. Ako se nešto uzima za ozbiljno, onda se uzimaju u obzir i sumnje – a to je bilo politički neprihvatljivo. Sumnje su imali

samo disidenti – ali nisu oni pisali Zakon o udruženom radu. Sećam se da sam negde sedamdesetih godina jednom pokušao da izračunam koliko bi vremena oduzimalo ako bih zaista otišao na sve sastanke i skupove na kojima sam imao samoupravljačka prava
		U vreme stvaranja samoupravljanja sve se oslanjalo na verovanje

(razni fakultetski organi, samoupravne interesne zajednice za nauku na raznim nivoima, komisije, skupovi stanara itd.) i ako bih zaista pročitao sve materijale o kojima se

diskutovalo. Uzeo sam kao uzorak jednu nedelju i ispalo je da bi mi za to bilo potrebno oko 15 časova dnevno te nedelje. Da se postavilo pitanje logistike samoupravljanja i da je ozbiljno tražen odgovor možda bi se došlo do zaključka da je realizacija samoupravljanja u svim segmentima društvenog i ekonomskog života jednostavno nemoguća. Zamislivo je i to da bi se kao rezultat ozbiljnog razmatranja postavljenog pitanja našla neka rešenja, neki racionalni kompromisi koji bi omogućili realizaciju osnovne ideje. Ali, kao što rekoh, u prvom planu je bilo verovanje, a to je onemogućilo da se nove ideje kritički provere (tj. da se uzmu za ozbiljno). Trebalo je osmisliti i pravno izraziti jednu složenu i zanimljivu ideju, trebalo je dati odgovor na pitanje na koji su način radnici u organizaciji udruženog rada zapravo vlasnici. To je bio zadatak Zakona o udruženom radu. Nažalost, ogromna većina odredaba svedoči samo o vernosti ideji, umesto da ideju pokuša da realizuje. Jedna

definicija društvene svojine data je u članu 2 u kojem se kaže da osnovu socijalističkog samoupravnog udruženog rada čini:
»društvena svojina sredstava za proizvodnju, koja isključuje bilo kakav sistem potčinjavanja čoveka i eksploatacije tuđeg rada i koja, ukidanjem otuđenosti radničke klase i radnih ljudi od sredstava za proizvodnju i drugih uslova rada i rezultata rada, obezbeđuje samoupravljanje radnih ljudi u proizvodnji i raspodeli proizvoda rada i usmeravanje razvoja društva na samoupravnim osnovama i omogućuje svakom da se, pod jednakim uslovima, uključi u udruženi rad i da na osnovu svog rada stiče dohodak za zadovoljavanje ličnih i zajedničkih potreba«.
Moglo bi se reći da je to samo jedna uvodna odredba, ali ozbiljna pravna razrada izostaje i u daljem tekstu, norme zamagljuju (ili prosto zamenjuju) političke fraze. U članu 2 se pominje dohodak koji bi zapravo trebalo da bude rezultat svojinskih prava, te je bilo posebno važno da se ovo vlasničko pravo precizno definiše.
Evo šta, međutim, kaže, član 45 stav 1 i 2 ZUR-a:
»Dohodak je deo ukupnog proizvoda društva koji radnici u osnovnoj organizaciji udruženog rada stiču u novčanom vidu kao društveno priznanje rezultata svog i ukupnog društvenog rada, u uslovima socijalističke robne proizvodnje, a kojim radnici u osnovnoj organizaciji upravljaju na osnovu svog prava rada društvenim sredstvima.
Radnici u osnovnoj organizaciji stiču dohodak zavisno od proizvodnosti tekućeg rada i uspešnosti upravljanja i privređivanja društvenim sredstvima kao svojim i društvenim minulim radom u osnovnoj organizaciji i u drugim oblicima udruživanja rada i sredstava, kao i od stalnog prilagođavanja proizvodnje i obavljanja druge delatnosti uslovima tržišta, potrebama društva i odnosima koje radnici samoupravno uređuju i o kojima odlučuju u okviru društveno-političkih zajednica«.
Eto na osnovu te formule se utvrđuje dohodak. Čovek se pita šta je tu zapravo norma, gde

je pravilo iz koje sledi šta »vlasnicima« zapravo pripada. Umesto odgovora na to (teško i složeno) pitanje, u prostor normi se jednostavno ubacuje pregršt političkih stavova, želja i parola. Na taj način, postalo je prilično maglovito šta su zapravo prava vlasnika. Odluke u vezi sa svojinom su naravno donošene, ali su donošene od strane onih koji su imali politički (partijski) povlašćeni položaj, ili od strane onih koji su se uspeli nametnuti kao vlasnici, u situaciji kada jednostavno nije jasno ko je vlasnik. Treba pri tom reći da
		Odluke u vezi sa svojinom su naravno donošene, ali su donošene od strane onih koji su imali politički (partijski) povlašćeni položaj, ili od strane onih koji su se uspeli nametnuti kao vlasnici, u situaciji kada jednostavno nije jasno ko je vlasnik

odgovornost uvek izmiče ako formalni donosioci odluka nisu istovremeno i stvarni donosioci odluka.
Analizirajući društvenu svojinu nakon petnaestak godina funkcionisanja, profesor Gams primećuje da je stvorena neka »krnja privatna svojina«. Krnja, »jer ne sadrži bitnu komponentu privatne svojine – odgovornost predmetima svoje svojine«.7 Pored toga, zamagljeno je pitanje titulara društvene svojine.8 Od interesa je takođe konstatacija Gamsa da nije ni logično ni svrsishodno da radnici u OOUR-ima »koji ne mogu imati znanja iz potrebnih specijalnih oblasti moderne tehnologije« imaju (barem u načelu) »poslednju reč u vođenju poslovanja preduzeća«.9

Zakon o udruženom radu doneo je jedan sistem u kojem su parole zamenile jasna ovlašćenja. Deklarisani vlasnici nisu imali ni jasan pregled ni stvarnu kontrolu svojine. Pitanje titulara je bilo zamagljeno. Stvarnost je postala teško saglediva, našla se, zapravo, u dobroj meri van ljudskih vidika. S aspekta takvog sistema vlasništva, privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju se činilo kao oaza sigurnosti i preglednosti. Ne odbacujući u potpunosti samoupravljanje, Gams smatra da je robna privreda bazirana na privatnoj svojini spojiva i sa socijalizmom. Dodaje da »tamo gde privatno preduzimaštvo, privatna inicijativa daje bolje privredne rezultate, treba uspostaviti pravu robnu privredu baziranu na privatnoj svojini«.10 Ovo danas možda zvuči kao opšte mesto, koje ponavljaju i ljudi koji se sa problemom nikada nisu stvarno suočili. Gamsova knjiga je, međutim, objavljena 1987, kada se do takvih zaključaka nije dolazilo bez ozbiljnog razmišljanja – i bez određene hrabrosti.
Ono što bih hteo da kažem u daljem tekstu je to da smo u toku poslednjih decenija – i posebno u toku poslednjih godina – svedoci pojava i tendencija koje vode do pitanja da li će sam kapitalizam uspeti da marginalizuje vlasnike, nakon što nestaju sa scene društvena svojina i samoupravni socijalizam. Postoje pojave u savremenom kapitalizmu – naročito u domenu finansijskog kapitala – koje dovode u pitanje realnost vlasnika i njihovih ovlašćenja.

Problem predstavljanja su Berl i Mins otvorili još tokom tridesetih godina prošlog veka. Taj problem se ne odnosi na celu sferu privatne svojine, ali se odnosi na veoma značajan deo svojine u oblasti proizvodnje i finansija. Da bih problem približio, pomenuću da sam jednom prilikom iz čiste radoznalosti postavio jedno pitanje desetorici svojih kolega profesora na univerzitetu Emori (Emory) u Atlanti. Zna se da u Americi izuzetno malo ljudi drži svoju ušteđevinu na štednim ulozima. Umesto toga, svoje pare ulažu u akcije. To se, naravno, često radi i u Evropi. Na taj način, prihodi su najčešće veći (ili je to barem ranije tako bilo), a novac je u funkciji, može da služi ekonomskim poduhvatima. Akcionari su vlasnici. Ima naravno krupnih akcionara koji drže većinu akcija jedne kompanije (te su bliži efektivnoj kontroli). Većina akcionara, međutim, ima relativno mali udeo – a u mnogim poduhvatima i nema pojedinaca koji bi bili dominantni akcionari. Pitanje koje sam postavio mojim kolegama akcionarima/vlasnicima je da li znaju čega su vlasnici. Niko nije znao. Neki su umeli da navedu primere iz paketa akcija, neki nisu mogli da navedu čak ni toliko. Nijedan od profesora nije mogao tačno da navede nad čim ima vlasništvo. Svi su naravno dobijali dividende – znači dobijali su korist koja pripada vlasnicima. Snosili su i rizik – dividende su izostajale i kapital im se smanjivao kada su ekonomska kretanja bila negativna. Dodao bih da su dohoci (ili gubici) bili jasno kvantifikovane posledice berzanskih kretanja. Da li je to dovoljno da se moje američke kolege smatraju »pravim« vlasnicima? Da li je to vlasništvo koje i dalje sadrži klasična ovlašćenja vlasnika – ovlašćenje držanja (ius possidendi) ovlašćenje korišćenja (ius utendi i ius fruendi), te ovlašćenje raspolaganja (ius disponendi). Zna se, naravno, da ova ovlašćenja u razvijenom kapitalizmu nisu više bez ograda i modifikacija, može se govoriti o određenoj »socijalizaciji« prvobitnog individualističkog koncepta11 – no tri ključna ovlašćenja su i dalje isticana kao odrednice privatne svojine. Treba znati da se do akcija najčešće dolazi preko banaka, da je uobičajeno poslovanje preko paketa akcija kojim rukuju banke – i činjenica je da akcionari često ne pamte šta je u paketu. Ako su u tom paketu, recimo, akcije jedne fabrike nameštaja i jedne banke, postavlja se pitanje koliko su realna (ili koliko su imaginarna) vlasnička ovlašćenja. To naravno zavisi i od brojnosti akcija (i udela), ali u svakom slučaju ovlašćenje korišćenja se uglavnom obavlja preko predstavnika/menadžera. Isto važi u dobroj meri i za pravo raspolaganja, jer se trgovina akcijama, promene unutar paketa, zamena za povoljnije, često poverava bankama i berzanskim agentima.
Tako dolazimo do problema predstavljanja. Drugim rečima, suočavamo se sa dva pitanja: prvo, postoji li efikasna kontrola nad menadžerima, odnosno da li je ovlašćenje

korišćenjai dalje u rukama vlasnika; i drugo, ako su se predstavnici/menadžeri osamostalili, da li su barem motivisani u pravcu zaštite interesa vlasnika. Poslednjih godina položaj menadžera je postao veoma popularna (i istovremeno iritantna) tema. Naveo bih jedan primer. Poznati američki lanac prodavnica Hom Dipo (Home Depot) je 2000. godine angažovao za generalnog direktora (CEO) Boba Nardelija (Bob Nardelli). Pošto poslovni rezultati nisu bili baš najbolji, Nardeli je počeo sa reformama i racionalizacijom. To je značilo otpuštanje oko 200 zaposlenih (uglavnom kasirki). Racionalizacija je donela uštedu od oko pet miliona dolara (prosečna bruto plata otpuštenih iznosila je oko 25.000 dolara godišnje). Reklo bi se da je to možda malo surovo, ali u interesu efikasnog poslovanja. No postoji i drugi ugao gledanja. Godišnja plata Nardelija iznosila je 156 miliona dolara. Da malo približim čitaocu

ovu sumu, iz ove plate je Nardeli mogao da kupi dnevno 20 automobila (istina, nije imao potrebe za kolima, jer je imao privilegiju da besplatno koristi luksuzna kola kompanije). Drugim rečima, da je plata Nardelija smanjena sa 156 na, recimo, 151 milion, ne bi trebalo nikoga otpustiti. Moglo bi se dodati i to da su Nardeli (i generalni direktor pre njega) verovatno bili više odgovorni za poslovne neuspehe nego što su to bile kasirke. Negativni poslovni rezultati su se nastavili (bilo je i dalje »racionalizacije«), dok na kraju Nardeli nije otpušten 2006. godine. Tom prilikom je dobio otpremninu od 210 miliona dolara.12 Time priča o Nardeliju nije završena. On je postao generalni direktor automobilske kompanije »Krajsler« (Chrysler), i s njim je »Krajsler« otišao pod stečaj za vreme berzanske krize 2008. godine.
Pitanje koje se nameće jeste gde su bili vlasnici koje je Nardeli predstavljao? Da li su bili u položaju da vrše vlasnička prava? Mnogi sigurno nisu, jer nisu ni znali da u svom paketu akcija imaju i akcije Hom Dipo. Osnovno je pitanje da li je stvorena konstrukcija predstavljanja u kojoj se zadržavaju osnovna ovlašćenja privatnog vlasništva, ili se, naprotiv, obesmišljava privatno vlasništvo. Menadžerske plate i bonusi nisu samo nagoveštaji da pravo korišćenja izmiče iz ruku vlasnika. Tu je i pitanje postoji li i dalje oslonac racionalnosti u činjenici da se u rizike ulazi – kako to kaže Gams – svojom svojinom. Mogli su vlasnici i neposredno povlačiti loše poteze, mogli su biti surovi prema zaposlenima – ali na kraju ne bi tako dobro prošli kao Nardeli, već bi prošli kako su prošli. Konstrukcija predstavljanja donosi selektivnu raspodelu posledica poslovnih poteza.
Problem predstavljanja je jedno od suštinskih pitanja savremenog kapitalizma. Prednosti kapitalizma se uglavnom baziraju na racionalnosti vlasnika, odnosno na podsticajima koji lični uspeh vlasnika povezuju s uspešnim poslovanjem. Dolazimo do pitanja ostaju li ti podsticaji pravilno usmereni u situaciji kada su vlasnici sve više udaljeni od stvarnog korišćenja vlasničkog prava, i od stvarnog upravljanja (a pri tom su posledice tako raspodeljene da konsekvence loših odluka ne osete oni koji te odluke u stvarnosti donose).
Postavlja se i pitanje da li imaju pravu kontrolu nad upravljanjem makar oni vlasnici koji imaju značajan udeo – i koji su svesni svog udela. To više nije lako utvrditi. Granice stvarne vlasti vlasnika su poslednjih godina proveravane u više država kroz nekoliko sudskih odluka. Veliku je pažnju izazvao spor vlasnika i direktora u slučaju kompanije »Volt Dizni« (Walt Disney Company). Povod je bilo angažovanje i otpremnina generalnog direktora Majkla Ovica (Michael Ovitz). Odbor direktora je imenovao Ovica 1995. godine, i on je bio na čelu kompanije 14 meseci. Presuda detaljno opisuje činjenično stanje.13 Ovic je od početka izazvao antipatije. Ni poslovi nisu dobro išli. Na zajedničke izlete funkcionera išlo se zajedničkim autobusom, ali je Ovic insistirao da on sam ide limuzinom. Upravni odbor je hteo da se oslobodi Ovica, no to su učinili – s obzirom na ugovorni položaj Ovica i s obzirom na korporativne običaje – da tako kažem, veoma taktično. Poveli su Ovica na jednu ekskurziju jahtom, te su mu ponudili rastanak uz otpremninu od 140 miliona dolara. To je dovelo do spora – akcionari su tužili upravni odbor. Javno mnenje je bilo na strani akcionara, simpatije prema akcionarima su izražene i u tonu presude – ali ne i u samoj odluci. Upravni odbor (upravljači, kao i menadžeri) imaju tzv. fiducijarnu obavezu (fiduciary duty) prema vlasnicima. Postavilo se pitanje da li je opisanim postupanjem članova upravnog odbora povređena ta fiducijarna obaveza. Sud u državi Delaver (Delaware) je stao na stanovište da nije. To je potvrdio i Vrhovni sud države Delaver.14
Treba reći da odnos prema fiducijarnoj obavezi nije isti u svim zemljama razvijenog kapitalizma. Otprilike u isto vreme kada je vođen spor »Volt Dizni« u državi Delaver, sličan spor je došao pred Vrhovni sud Nemačke (Bundesgerichtshof). Reč je bila o bonusu u vrednosti od oko 17 miliona dolara, koji je upravni odbor kompanije Manesman (Mannessmann) dodelio odlazećem generalnom direktoru. Nemački vrhovni sud je stao na stranu akcionara, konstatovao je da je pričinjena šteta, i odlučio je da je upravni odbor dužan da akcionarima nadoknadi štetu. Na kraju su članovi upravnog odbora – na osnovu poravnanja – platili više miliona dolara akcionarima.15
U svakom slučaju, ostaje pitanje da li je fiducijarna obaveza realna i efikasna obaveza, da li je adekvatno obezbeđena sankcijama, te kako su vlasnička prava i obaveze u stvarnosti podeljene između vlasnika i njihovih predstavnika. Drugim rečima, u kojoj su meri vlasnička ovlašćenja i dalje realna na terenu moderne (ili postmoderne) svojine.
Iznosi se i argument da čak i ako menadžeri samostalno vrše vlasnička prava, to još ne treba da donese izvitoperene rezultate, jer su podsticaji koji utiču na ponašanje menadžera u stvari racionalni podsticaji koji vode ka uspešnom poslovanju. Deluju dobro osmišljeni samoregulativni mehanizmi. Menadžerova reputacija zavisi od uspeha, a pored toga menadžer dobija i bonuse za dobre poslovne rezultate – ti rezultati koriste i vlasnicima. Prema tome, čak i ako menadžera vode sopstveni interesi, oni ga vode u dobrom pravcu. Ova teza nikada nije bila nesporna, a poslednjih godina, naročito u vreme finansijske krize, ozbiljno je dovedena u pitanje.
Menadžerske plate i bonusi zauzimaju sve značajniji deo ekonomskog prostora. Godine 2008, na vrhu krize i nakon što su banke Vol Strita dobijale ogromnu pomoć od države, na Vol Stritu su podeljeni bonusi u visini od 18 milijardi dolara. To je teško bilo povezati s uspehom, jer su banke bile – moglo bi se reći – na socijalnoj pomoći. Prethodne godine (2007), kada kriza još nije bila očita (ali je intenzivno stvarana), samo na Vol Stritu menadžeri su dobili bonuse u visini 32,9 milijardi dolara.16 Da bi se te sume malo približile, prosečna plata u Americi (recimo plata bolničarke) iznosi između 20.000 i 30.000 dolara godišnje. To znači, da bi se sa 32,9 milijardi dolara moglo pokriti oko 1,3 miliona radnih mesta. Prema tome, menadžerske plate i bonusi nisu zanemarljiv faktor. Ključno je pitanje kako se konstruišu pokazatelji koji dovode do bonusa. Pokazatelji i merila mogu se vezati za rezultate, kao što mogu i da se vezuju za privid rezultata. Mogu biti vezani za dugoročne uspehe, mogu biti vezani i za kratkoročni uspeh, koji se ubrzo pretvara u neuspeh. Pokazatelje konstruišu uglavnom predstavnici, tj. sami menadžeri i članovi upravnih odbora, što svakako donosi sa sobom ogromnu opasnost. Vlasnici praktično nisu na sceni, a državnu regulativu mnogi odbijaju kao suprotnu tržišnoj privredi. Pri tom se gubi iz vida ne samo to da je svaka zdrava privreda jedna kombinacija slobodnog tržišta i državne regulative, već i to da su glavni (i provereni) argumenti za slobodno tržište oslonjeni na racionalne interese vlasnika, umesto na racionalne interese predstavnika.
Analizirajući finansijsku krizu Endru Halden (Andrew Haldane), direktor za finansijsku stabilnost Bank of England, iznosi da su postojeći podsticaji zapravo navodili menadžere da potcene mogućnost da stvari krenu u pogrešnom pravcu.17 Slična su i zapažanja Ričarda Poznera (Richard Posner), poznatog sudije, pisca brojnih pravnih studija i poznatog zagovornika slobodnog tržišta. U svom predavanju na Univerzitetu Kolumbija, 24. novembra 2008. godine, Pozner je izneo stanovišta koja radikalno odstupaju od njegovih ranijih stavova. Govoreći o finansijskoj krizi, Pozner je istakao da menadžeri koji su doveli do katastrofalnih rezultata zapravo nisu postupali neracionalno, oni su postupali racionalno sa stanovišta sopstvenih interesa. Problem je u tome da podsticaji nisu usmereni u konstruktivnom pravcu. Iako zna da će se ekonomska konstrukcija srušiti, za menadžera je racionalno da se drži pravca koji će mu doneti još neke bonuse, umesto da se na vreme okrene ka nečem zdravijem, što u početku zahteva odricanja. Ići ka katastrofi nije uopšte rizično, imajući u vidu posledice neuspeha. (Ako je posledica neuspeha otpremnina od stotinak miliona dolara – onda neuspeh nije baš neprivlačan.) Pored toga, članovi upravnog odbora – kako kaže Pozner – takođe nisu motivisani da budu pouzdani predstavnici akcionara. Ako neko dobije šestocifrenu naknadu (u dolarima) da bi godišnje nekoliko puta prisustvovao sastancima upravnog odbora, taj neće biti motivisan da otvara frontove i da ospori menadžerske plate i bonuse.
Problem predstavljanja nesumnjivo traži da se preispitaju neke dogme racionalnosti.

Ponovio bih još jednom Gamsovu konstataciju o tome da u OOUR-ima (barem u načelu) poslednju reč u poslovanju preduzeća imaju ljudi koji ne mogu da imaju specijalna znanja potrebna za donošenje složenih tehnoloških i finansijskih odluka. Sličnu kritiku samoupravljanja svojevremeno sam pročitao u Vol Strit džurnalu, u jednom komentaru čija je poenta bila da ne mogu donositi racionalne odluke radnici koji nisu upoznati s ekonomskim i tehnološkim premisama na koje se oslanja odluka. Odluke se mogu formalno vezati za sve radnike, ali ono o čemu se odlučuje ostaje u dobroj meri van vidokruga donosilaca odluka. Širenjem poprišta širi se i problem. Unutar osnovne organizacije udruženog rada veći deo poslovnih problema i odluka je još mogao biti unutar vidokruga samoupravljača. Teže je bilo sagledati probleme u organizacijama udruženog rada i složenim organizacijama udruženog rada.
Tu ponovo dolazimo do jedne tačke na kojoj su sve očitije paralele između samoupravnog socijalizma i današnjeg (postmodernog) kapitalizma. Kada je izbio skandal oko »Enrona« pokrenuti su sudski postupci i stvorena je jedna posebna komisija (komisija Pauers – Powers Committee) da ispita kako je moglo doći do anomalija takvih dimenzija. Jedan od ključnih nalaza komisije Pauers je bio da su transakcije bile previše komplikovane i premalo transparentne i jednostavno nisu bile razumljive za one koji čitaju finansijske izveštaje. Prema tome, tok događaja i moguće opcije nisu mogli shvatiti ni vlasnici.18 Transakcije slede komplikovane matematičke modele, akteri se sklanjaju iza drugih aktera i alter ega. U aferi »Goldman-Saks« (Goldman & Sachs) javlja se optužba da je Goldman stvorio paket Abacus 2007.AC1 na zahtev poznatog menadžera Džona Polsona (John Paulson) koji je profit očekivao od propasti tržišta nekretnina – i koji je 2007. godine zaradio 3,7 milijardi dolara, pošto je zaista došlo do kraha tržišta nekretnina. I sama kompanija »Goldman-Saks« je zaradila na tom krahu. Istovremeno, Goldman je ohrabrivao neke klijente da ulažu novac koji bi doneo profit ako dođe do finansijskog uspona tržišta nekretnina.19 Dolazi do (kon)fuzije uloga. Pišući o pojavama koje obeležavaju aferu »Goldman-Saks«, komentator Fajnenšal tajmsa Martin Volf (Wolf) kaže da je uloga velikih finansijskih institucija postala očigledno problematična, oni su istovremeno i kuća (kasino), najveći igrači za kockarskim stolovima, agenti za druge igrače – a ako stvari krenu nizbrdo, njihova je odgovornost limitirana, a mogu i očekivati državnu pomoć.20 Vlasnici sa čijim se akcijama vrši kockanje teško da to mogu da prate. Stvari se otežavaju time da transakcije obuhvataju sve širi prostor, koji je ponekad i globalan. Dodao bih da su sumnje koje se vezuju za »Goldman-Saks«21 rezultat rada specijalne državne istražne komisije a ne svesti vlasnika akcija, mada vlasnici akcija nisu bili samo pojedinci već i neke svetske banke, kao Banka ABN AMRO.
Vrativši se na plate menadžera treba reći i to da problemi postoje ne samo u vezi sa činjenicom da one nisu pod efikasnom kontrolom vlasnika, već se javlja i pitanje da li su te plate uopšte poznate vlasnicima. U mnogim zemljama – posebno u bivšim socijalističkim zemljama – plate privrednih rukovodilaca nisu javne, nastoji se samo da se javnim učine plate rukovodilaca državnih firmi. U tom pogledu veoma je značajna norma doneta nedavno u SAD, inspirisana skandalom »Enron«. Po tim propisima, određenoj kontroli javnosti podležu svi berzanski akteri – dakle i privatna preduzeća. Što je takođe veoma važno, propisano je i to na koji način treba iskazati plate. Značaj načina iskaza se najbolje vidi na jednom primeru. Izveštaj sačinjen po ranijim propisima je pokazivao da za 2006. godinu plata Nevila Izdela (Neville Isdale), generalnog direktora »Koka-Kole«, iznosi 7,5 miliona dolara. To je ono što je bilo poznato – onima kojima je bilo poznato. Po novim pravilima evidencije u iskazanu platu su uračunata i druga davanja, te je ispalo da je plata Izdela za 2006. godinu zapravo iznosila 32,3 miliona dolara.22 Nekada se javljao zahtev da bi neke od stvari koje znaju samo vlasnici trebalo učiniti javnim. Danas se javlja potreba da se stvari učine javnim, da bi saznali i vlasnici. Po modifikovanoj verziji novih američkih propisa koja važi od 4. februara 2008. godine potrebno je učiniti javnim plate glavnog izvršnog direktora (principal executive officer), glavnog finansijskog direktora (principal financial officer), te plate dalja tri izvršna direktora sa najvišim primanjima. To važi za sve kompanije čije su akcije na berzi. Utvrđeno je i to na koji način treba računati i iskazati plate.23 Očigledno je da transparentnost nije (ni za vlasnike) prirodna posledica današnjih svojinskih odnosa, za njeno obezbeđenje je potreban određen stepen državne regulative.
U vezi sa transparentnošću javlja se i problem aktera koji nisu ni vlasnici ni predstavnici, ali koji imaju veoma značajan uticaj na kretanja na finansijskom tržištu. Pomenuo bih agencije za procenu kreditne sposobnosti (CRA – Credit Rating Agencies). Ove agencije procenjuju kreditnu sposobnost kompanija, pa i država. Njihove procene utiču na vrednost akcija, pa i na privredna kretanja uopšte. Najpoznatije od ovih agencija, recimo Mudi, Standard&Pur, Fič (Moody, Standard&Poor, Fitch) postale su ključni akteri svetske ekonomije. Danas se sve više govori o tome da su te agencije svojim pogrešnim procenama značajno uticale da opasnosti ostanu predugo sakrivene.24 Činjenica je i to da CRA ne snosi posledice svojih pogrešnih procena. Može doći do gubitka reputacije, ali je pitanje da li je to dovoljno. Neki stručnjaci – kao, na primer italijanski profesor Busani (Bussani) – predlažu da se stvore norme koje bi donele i konkretniju, pa i finansijsku odgovornost.25 Veliko je pitanje koliko se ovi predlozi mogu ostvariti. Nesporno je, međutim, da odsustvo adekvatne transparentnosti ozbiljno dovodi u pitanje realnost vlasničkih ovlašćenja.

Početkom prošle godine, kada su se javljali znaci oporavka tržišta, neke kompanije su počele ponovo da isplaćuju ranije bonuse. Primanja menadžera se delom sastoje od akcija. Ako je reč o akcijama istog preduzeća, taj oblik bonusa je podsticaj u dobrom pravcu, jer će menadžer dobiti veće bonuse ako vrednost akcija raste – a ako vrednost akcija raste, dobro će proći i drugi akcionari. Pošto su neke akcije propale, oko 100 američkih kompanija je odlučilo da menadžere nagradi na taj način što je njima (i samo njima) omogućeno da propale akcije zamene za druge vrednije. Time su menadžeri (za razliku od vlasnika ne-menadžera) izolovani od negativnih konsekvenci poslovanja. Tako je postupio, na primer, Gugl (Google).
Te mere su naišle na dosta kritika i dobile su i dosta publiciteta. Vašington post (Washington Post) navodi da – braneći se od kritika – »kompanije tvrde« da su takvi potezi neophodni da se zadrže i motivišu službenici.26 Valja zastati kod reči »kompanije tvrde« i upitati se ko su zapravo kompanije? Teško je pretpostaviti da se misli na vlasnike (koji su ostali s obezvređenim akcijama). Ostaje pitanje koja je (i čija je) stvarnost koja je danas priznata kao kompanija? Da li je privatno vlasništvo nad kompanijama i nad finansijskim kapitalom danas stvarnost, ili je pred nama – kao što kaže Bodrijar – još jedno »odsustvo stvari iz njih samih«.

Čitam na internet izdanju B 92, od 22. marta 2010. godine, da je Bogdan Lisovolik, predstavnik Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) u Beogradu, ocenio da je »vreme da se obnovi proces privatizacije javnih preduzeća u Srbiji«. Moguće je da bi to zaista bilo potrebno i korisno. Zamislivo je i to da bi jedna ekonomska analiza dovela do drugačijeg zaključka. Stavovi MMF nisu stavovi nezainteresovanog stručnjaka. MMF daje zajmove. Primarni (i prirodni) je interes zajmodavca da se naplati dug. Naravno, dug može da plati taj ko ima para. Ako se preostala javna preduzeća privatizuju, država će imati više para i

biće veće šanse da se naplati dug. To je pozitivno za poverioca (za MMF). Da li će to pozitivno uticati na ekonomiju? Zamislivo je da hoće, moguće je da neće. Naša država ima već dosta iskustva sa privatizacijama (naš region još više). Znamo da su neke privatizacije donele veoma dobre rezultate, znamo da su neke privatizacije donele katastrofalne rezultate. Intelektualno (i ne samo intelektualno), jednostavno je poražavajuće stati na stanovište da je privatizacija po sebi nešto dobro, da je to uvek korak napred – verovatno zato što je to »na liniji«. Kao što je poražavajuće i zauzimanje suprotnih stavova iz ideoloških razloga. Trebalo bi se odvojiti od uvreženih refleksa »tranzicije«, treba prevazići stav da se vrednost određuje pravcem, te prema tome što dalje od državne ili društvene svojine, tim veća sreća. Naravno, mnogo je teže analizirati moguće konsekvence jedne konkretne privatizacije nego biti na liniji. Da bi

analiza bila adekvatna nije dovoljno samo uporediti uvrežene konotacije privatne i državne svojine, već je potrebno da se suočimo s tim koji je to stvarni splet odnosa i ovlašćenja koji nastaje putem privatizacije.
Pitanje je koliko smo spremni za takvo suočavanje. To da mnogi od nas u državama bivše Jugoslavije imaju neposredna iskustva sa više koncepcija svojine i više dogmi može da stvori inerciju i instinkt vezivanja za dežurnu dogmu. Isto iskustvo može, međutim, da predstavlja i komparativnu prednost, jer je teže videti dogmu sa intelektualne distance onima koji su život proveli unutar radijusa jedne te iste dogme – a lakše je relativizirati dogmu onima koji su iskusili promene dogmi.
Odvajanje od dogmi je danas olakšano i time da se u mnogim državama čije smo ekonomske sisteme smatrali modelima danas veoma ozbiljno radi na regulativi koja bi stvorila racionalne okvire današnjih svojinskih odnosa. To će najverovatnije biti dug put, opterećen kontroverzama. Vrlo je moguće da će se postaviti i pitanje da li je termin »privatno« i koncepcije koje se vezuju za »privatnu svojinu«, i dalje putokaz, ili pak smetnja da se sagleda današnja stvarnost. Nakon berzanske krize 1987. godine, Nikolas Bredi (Nicholas Brady) – koji je vodio komisiju Američkog kongresa za ispitivanje uzroka sloma – rekao je: »Ono što ne možeš da objasniš, nećeš moći ni da popraviš«.27 Teško je objasniti današnje »postmoderne« pojave ako nastojimo da ih sagledamo u tradicionalnom koordinatnom sistemu privatne svojine.
To da klasični koncepti ponekad postaju smetnja za viđenje stvarnosti uočeno je još u rimskom pravu. Nakon što je jedan koncept svojine visokog autoriteta bio redukovan na »golu svojinu«, Justinijan se odlučuje za suočavanje sa (tadašnjom) novom stvarnošću. Po rečima Justinijana:
»Uklanjajući ovom odlukom besmislicu nekadašnje prevelike preciznosti, ne dopuštamo da postoji ma kakva razlika između sopstvenika koji ima golu svojinu ex iure Quiritium, i sopstvenika koji ima samo bonitarnu svojinu, jer nećemo da postoji takvo razlikovanje, niti naziv ex iure Quiritium, koji se nimalo ne razlikuje od zagonetke, nigde se ne sreće u praksi, niti ima nekog smisla, već je to izraz prazan i suvišan koji mlade ljude koji tek dolaze da izučavaju pravnu nauku samo zastrašuje...«28
Imajući u vidu odnose koji su se danas oblikovali kao stvarnost, zamisliva su dva rešenja: da se značajno povećaju stvarna ovlašćenja vlasnika29 ili pak da se prosto prihvati da je u nekim oblastima savremene ekonomije svojina postala ogoljena, da vlasnici ne mogu u dovoljnoj meri da ograničavaju i racionalizuju posrednike/menadžere, te da se racionalizacija traži putem drugih instrumenata. Teško je verovati da je u domenu modernih korporacija (i posebno finansijskog kapitala) moguće vratiti stvarnu kontrolu privatnih vlasnika. Ako je to tako, onda ne mogu biti dovoljno efikasni ni racionalni instrumenti koji polaze od toga da je pravo upravljanja u rukama privatnih vlasnika. Racionalna pravila ponašanja se mogu postaviti samo ako su nam u vidokrugu pravi akteri. Možda smo na pragu prihvatanja postprivatne svojine.
Bilo bi zaista opasno ako bismo mi u »zemljama tranzicije« nastavili da dokazujemo da nismo komunisti i ako bismo nastavili da se i dalje borimo sa starim neracionalnostima, te da rešenja tražimo u bivšoj racionalnosti privatnog vlasništva. Treba umesto toga da se pridružimo onima koji se suočavaju s novim iracionalnostima i traže novu racionalnost.