U okviru Dana Sarajeva u Centru za kulturnu dekontaminaciju održana je sesija posvećena nasilju u sportu, odnosno na fudbalskim stadionima. Dolazeći u CZKD primetila sam na ulici grupu policajaca i dva policijska automobila. Policije je bilo i u dvorištu Centra. Pomislila sam da je to obezbeđenje zbog teme, a i neomiljenosti CZKD-a u navijačkoj populaciji. Kasnije sam shvatila da je cela ta policijska četa u službi obezbeđenja novinarke B 92 Brankice Stanković. Naša koleginica bila je učesnica debate i govorila je o nasilju u sportu. Istovremeno, upravo je ona žrtva nasilja. Njena pozicija žrtve i hrabrog odupiranja izaziva poštovanje, ali to nije dovoljno da bismo razumeli svu ozbiljnost, ironiju, apsurd, ali i tragiku njenog položaja.
Da li je normalno da jedna mlada osoba živi u svojevrsnom zatočeništvu, a da mi novinari tu činjenicu prihvatamo kao nešto što je razumljivo, jer »policija radi svoj posao«. Policija čuva našu koleginicu i možda dobija priznanja za savestan rad. Za mene, to nije normalno. Nije normalno što se kao razlog za nehapšenje glavnog izgrednika, koji se šeta po stadionu tako da ga svi vide, navodi »pravni vakuum«. Nije normalno što Brankica Stanković živi pod okriljem policije, dok takozvani navijači, huligani, fašisti i nacionalisti slobodno divljaju po stadionima i gradovima.
Brankica Stanković je ugledna članica NUNS-a, dobitnica najviših nagrada. Ona je zaslužila da njena novinarska organizacija opet otvori pitanje njene bezbednosti, i to tako da ona treba da živi kao slobodno ljudsko biće, a ne kao zatočenik. Jer, položaj Brankice Stanković ne treba tumačiti kao položaj osobe koju štiti država, nego kao osobe koja je njen zatočenik, i to će biti tako sve dok su oni koji bi trebalo da budu pod paskom policije – slobodni. Ovde se sloboda izrodila u sopstvenu inverziju.
Nije posao NUNS-a da mirno posmatra kako država rešava probleme, pogotovo kada vidimo kako ih rešava. Posao NUNS-a je da stvara javnost i postavlja pitanja, da uznemirava uspavane savesti. Zato je krajnje vreme da NUNS povodom života svoje koleginice preduzme osmišljene korake, koji se neće svesti na jednokratni performans da bi se umirila savest, a što manje uznemirila država. Reč je o suštinski važnom pitanju koje stavlja na probu smisao novinarske organizacije kakva je NUNS, ali i demokratskih institucija.