Već izvesno vreme imam utisak da mladi koji žele
da budu aktivni članovi našega društva možda taj
svoj aktivizam ne realizuju na odgovarajući način.
Tu prevashodno mislim na teme koje postaju predmet
njihovog angažovanja u zajednici. Za svaku pohvalu
jeste želja onih mladih koji bi da se aktivno uključe
u rešavanje pitanja koja se tiču nečega što smatramo
društvenim interesom. Ako izuzmemo omladinu stranaka,
drugi vid angažovanja je kroz nevladine organizacije.
Za razliku od onih svojih vršnjaka koji se ili bave
sobom ili drugima na način da ih ugrožavaju, oni
mladi koji su aktivni na opisan način ne zaslužuju
samo pohvalu već i odgovarajuću podršku. Tu dolazimo
do onoga što postaje predmetom moje brige. Dakle,
kakvu to podršku omladinski aktivizam zadobija u
Srbiji? Kako je Ministarstvo omladine i sporta monopolisalo
bavljenje ovim pitanjem, osvrnimo se malo na njegovo
delovanje.
Nedavno sam posetila jedan skup na kojem su predstavnici
pomenutog ministarstva dodeljivali nagrade za najbolje
projekte koje su sprovele omladinske organizacije.
Izašla sam sa tog skupa duboko zabrinuta. Stvari
koje sam čula i videla navele su me da se zamislim
nad brojnim pitanjima.
Najpre o karakteru projekata koji su dobili nagrade.
Jedan je za cilj imao otvaranje Kancelarije za mlade
u jednoj opštini radi uključivanja u rešavanje problema
u svojoj sredini.
1
Zahvaljujući video-zapisu prisutni su mogli videti
poruke koje su srednjoškolci uputili lokalnim vlastima.
Jedna od poruka bila je – »Hoćemo tržni centar«.
Dakle, par devojčica je smatralo da činjenica da
se u njihovom gradu ne nalazi tržni centar jeste
problem koji zaslužuje tako veliku pažnju. S druge
strane, ta opština zasigurno nema neku aktivnu ustanovu
kulture. Ovde dolazimo do identifikovanja prvog
problema koji želim ovom prilikom da pomenem. Koju
će to svoju potrebu ta omladina zadovoljiti sve
i da se izgradi traženi tržni centar? Hoće li imati
novca da tamo odlaze u »shopping«?
Drugi projekat ticao se ekologije. Uspešno je realizovan
zahvaljujući zalaganju par srednjoškolaca. I to
je sasvim u redu i hvale je vredno. Međutim, tu
ja vidim identifikaciju mogućeg drugog problema.
Bez ikakve namere da nipodaštavam značaj prava na
zdravu životnu sredinu, koje je i meni samoj i te
kako važno, ipak moram da izrazim jednu bojazan.
Nije ministarstvo slučajno odabralo takvu vrstu
projekta, taj neutralan teren na kojem se aktivizam
može izražavati, gde je bezopasan za vlast.
Ova dva primera izražavaju nešto što se svakako
mora problematizovati. Najpre – za šta omladinski
aktivizam služi omladini, a zatim i kako ga vlast
definiše i podržava. Ako uzmemo u obzir da se radi
o srednjoškolcima, odgovornost pada na vlast, jer
ona ih svojim uslovima i usmerava. Dakle, da li
se sva ta pozitivna energija, koja nije tako česta
u našem društvu, te samim tim postaje i dragocena,
usmerava na pravi način? U vremenu kada su maloletna
lica u stanju da izbodu svoje drugare, kada udaraju
nastavnike, kada devojčice tuku svoje drugarice,
kada su mnogi nezainteresovani za obrazovanje, pa
onda ponašanje tih istih lica na stadionima, pa
krađe; a o njihovim političkim stavovima da i ne
govorimo – veliki deo njih je ili apolitičan ili
Mladića smatra herojem; mladi se usmeravaju da se
bave životnom sredinom. Dok sam bila na pomenutom
skupu palo mi je na pamet da postavim jedno pitanje
– a šta vi mislite o Srebrenici? Ideja mi nije da
negiram značaj životne sredine, ali način na koji
vlast koristi tu materiju počinjem da smatram zloupotrebom.
Uostalom, šta vredi i da se ta prava poštuju ako
ih za tren neko iz vladajućih krugova može pogaziti.
Pomenimo samo famoznu sagu o gradonačelniku Đilasu
i platanima na Bulevaru kralja Aleksandra.
Sve ovo možemo staviti u jedan širi društveni kontekst,
u jedno kreiranje virtuelne stvarnosti u kojoj nema
mesta neprijatnim pitanjima, gde se svako kritičko
mišljenje proglašava za kritizerstvo, malicioznost.
U javnom diskursu nedostaje otvorenost, kritika
se omalovažava i negira, o velikim i važnim temama
se ne govori. Oni koji su u poziciji da to čine
usmeravaju omladinu na površno bavljenje nekim pitanjima,
bez rešavanja suštinskih problema. Dominirajući
koncept omladinskog aktivizma zapravo je neutralizovanje
omladine, što je, počinjem da verujem, prvi korak
dezideologizacije koji će ih vremenom odvesti u
podmlatke političkih stranaka, koje će im ponuditi
svoj koncept političkog.
Evo nekih predloga Ministarstvu omladine i sporta.
Što ne prošire krug pitanja čije će rešavanje podržati,
pa recimo povedu đake na ekskurziju na Kosovo. Što
ne dovedu mlade Albance u Beograd? Što se ne održe
radionice o srpskom nacionalizmu i o posledicama
proklamovanja istog? Što se mladi ne upozore na
rad nacionalističkih organizacija? Što se ne uvede
seksualno obrazovanje u škole, kojom prilikom će
naučiti ponešto i o sidi i o homoseksualcima? Naravno,
tu se uklapa i priča o ekologiji, koja nikako ne
sme biti skrajnuta. Sva ova pitanja mogu se otvarati
kako kroz sistem formalnog obrazovanja, tako i kroz
angažovanje u nevladinom sektoru.
Koje to faze u sazrevanju građanskog društva mi
preskačemo? Mi nismo usvojili bazične vrednosti
ljudskih prava i sloboda, a bavimo se najnovijom
generacijom ljudskih prava. Nije ni čudo da je u
svetu pravo na zdravu životnu sredinu počelo da
se razvija sredinom 20. veka, kada su se za to stekli
uslovi. U našoj zemlji ljudski život nema neku vrednost,
o dostojanstvu da i ne govorimo. Pa kako onda ubediti
da postoji i pravo na zdravu životnu sredinu? Opet
jednim delom zamenjujemo celinu. Ko kaže da oni
koji su ubili Brisa Tatona u centru Beograda ne
vole prirodu?
