Nedavno (početkom maja), u popularnoj zabavnoj emisiji TV slagalica, u igri asocijacije, rešenja četiri kolone su bili pojmovi mravi, klasa, fabrika i sindikat. Oba takmičara, iako su imala vremena na pretek, i pored brojnih pokušaja, nisu uspela da nađu rešenje. Ostali su bez tačnog odgovora, rešenja asocijacije koje je (da ne poverujete!) glasilo radnici.
Učesnici emisije predstavnici su nekakvog današnjeg srednjeg staleža i ne može se reći da u ostalim disciplinama ove igre nisu pokazali neko opšte znanje, sposobnost računanja i logičnog razmišljanja, pa im se ne može pripisati nikakva hendikepiranost. Oni su, izgleda, samo reprezentativan uzorak stanja svesti prosečnih građana o društvu. Zaista, kome u današnjim okolnostima kad fabrike ne rade, kad su cvrčci idoli, kad se klasno izgubilo pred nacionalnim, kad su sindikati partneri tajkuna, kome mogu pasti na pamet radnici?
Da bi se prepoznavala društvena stvarnost nisu, često, potrebna velika saznanja, uvidi u činjenice, posebna obaveštenost i stručnost. Stvarnost se sama pokazuje i razotkriva, kao u ovom slučaju igre asocijacija. Pojam radnika je obezvređen, marginalizovan i pojavljuje se samo u vestima o ljudima koji ne rade, koji ne primaju platu i koji se bune bez šansi i nade na uspeh. Pitanje je koliko, objektivno, radnika danas ima u pravom smislu te reči. Radnika kao proizvođača dobara. Ne radnika koji nekoga uslužuju, u trgovini, ugostiteljstvu, saobraćaju, zanatlija koji prodaju svoje veštine, nego radnika koji proizvode robu za tržište. Strukturne promene koje su se dogodile u dosadašnjoj tranziciji odnosile su se ne samo na promenu vlasništva nad sredstvima za rad, nego i na promenu vrste rada. Kao što je to u jednoj novinskoj anketi početkom ovog veka izjavio tadašnji ministar za privredu najbolja roba je novac, i kad bi on imao neke veće pare, uložio bi ih u kupovinu hartija od vrednosti. Vreme radničke klase i njenog mravljeg rada u fabrikama je zamenilo vreme raznoraznih špekulacija, mahinacija, zarade od rente, preprodaje svega i svačega.
Upravo u igri otkrivanja veza i smisla, u sposobnosti povezivanja, pronalaženja i prepoznavanja veza između pojmova, pojava, događaja, kriju se ključevi za mnoge odgovore. Sve dok u svesti prosečnih građana Srbije ne počnu da se pale neke lampice i dok ne počnu oko sebe da osvetljavaju činjenice i njihove veze, ne možemo se nadati ni početku obnove svih vidova kreativnosti, od ideje šta i kako, do realizacije – proizvodnje stvarnih materijalnih dobara, pravde među ljudima i društvenog napretka. A možda je u pitanju promena kodova pa je nemoguće starim simbolima, pojmovima i sadržajima koji ih čine uspostavljati veze i donositi zaključke o novim vremenima? Pa su pojmovi kao što su proizvodnja, pravda i napredak promenili svoja značenja jer se promenio njihov vrednosni sadržaj tako što se proizvodnja podrazumeva kao proizvodnja novca, pravda kao zaštita kapitala a napredak društva kao otvaranje narodnih kuhinja.