Vlast, opozicija i građani

Pasji život

Srbija je danas zaista čudno mesto: dok narodni poslanici još koriste imena životinja da bi protivniku uputili što veću uvredu, u isto vreme neki građani te iste životinje sakate, truju i ubijaju, a drugi ih spašavaju i udomljavaju. Na kraju, uvek se javi naš predsednik, da problem reši nekim od svojih, sve brojnijih, marketinških ključeva. I život ide dalje...

Izglasavanje Deklaracije o Srebrenici zakonodavno telo Srbije ponovo je vinulo do stare slave.

Ujedinitelj (regionalnih) stranaka i ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić pojavio se pred poslanicima povodom rasprave o izmenama Zakona o regionalnoj organizaciji Srbije. Tako se opet pokazalo da svako ima svoj brend, pa i ministar Dinkić: u skladu s novom regionalizacijom koju predlaže njegovo ministarstvo i nova politička stranka. Spojiti lepo i korisno je bio još antički ideal. Ideje ministra Dinkića, međutim, nisu naišle na opšte odobravanje, a tu je bila i poslovično značajna uloga opozicije da se na vlast ljuti i s njom ne slaže. Tako je poslanica SNS Jorgovanka Tabaković iznela čitav elaborat i to više o politici vlade i samog ministra, a manje o predmetu debate. Došlo je, naravno, i do ubojitih tema. Trošenja budžetskih para, kada i kome. Pomenut je institut koji je osnovao NVO G 17 plus, a u kojem je majka ministra, poznata ekonomistkinja, igrala važnu ulogu. Pomalo kolokvijalno ali sa jakim aluzijama, poslanica je pripisala ministru da je institutu svoje majke dao značajan budžetski novac. Od svega pomenutog ministar je baš tu »otkinuo«.

Na pauzi, kad valjda niko ne vidi, a i kamermani RTS piju kafu u hodniku, kažu da je ministar hitro skočio sa svog udaljenog i malo uzvišenog mesta u sali, obreo se pred u

papire zadubljenom poslanicom i rekao joj da laže. Dotle se sa tokom događaja slažu svi, čak i ministar. Odatle su dve verzije. Poslaničina – da joj je rekao da laže »kao džukela« i ministrova, sa konferencije za štampu i drugih izjava – da joj jeste rekao da laže, vređa mu porodicu, a kako misli i kaže on: »Kod nas se kaže – ‘Lažeš kao pas’«. Gledateljstvo je tako, doduše malo motajući moždane vijuge, moglo da zaključi da je poslanici ministar ipak rekao da laže »kao pas«. Ona, međutim, tvrdi drugačije. Da li zbog toga što se u Srbiji, češće kaže »džukela« nego »pas« ili zato što je to njoj jedno te isto. Tek, svako je imao svoju dozu uvredljivog u javnosti. U susret sa ministrom umešao se i poslanik Velimir Ilić, već »po difoltu«. Posle je, samoinicijativno, išao na alko-analizu, hvaleći se na konferenciji za štampu negativnim rezultatom. Prizori iz skupštine nastavljeni su na TV. U emisiji RTS »Upitnik«, čija je tema upravo bila skupštinska problematika, našli su se pored Tabakovićeve i Ilića, još i Jelena Trivan i Vlajko Senić, poslanici DS i G 17 plus. Tako se već nastali zaplet još

više »sapleo«. Prepričavanjem skupštinskih incidenata korišćenjem reči »pas« i njenog pežorativno-likvidatorskog ekvivalenta došlo se opet do »ključne« reči. U nastupu nezadovoljstva zbog natuknica Trivanove da se protiv Ilića vode nekakve istražne radnje, »vickasti« poslanik i lider Nove Srbije uzvraća »alegorijom«: psi lako namirišu rđave ljude. »Znate, ja to znam, ja sam uzgajivač rasnih pasa«, dodao je kao sertifikat. Pozadina za »alegoriju« je, naravno, skorašnji neprijatan događaj za poslanicu Trivan kada su je, baš ispred skupštine, napali psi lutalice.
Brza reakcija Kolegijuma RTS: nema više mesta za one koji u njihovim studijima koriste govor mržnje, prete i daju loš primer.
I tužilaštvo preslušava snimak emisije, on je tema i u »Utisku nedelje« RTV B 92. Sva pažnja ide na skandalmajstora, na poslaničku razbaškarenost, jedva da je neko primetio ponašanje ministra. Ministra, inače, veštog i brzog kada treba istaći i javno prokazati ali i zakonski »potkačiti« svakog ko mu se nađe na putu »ubrzanog razvoja Srbije«. Ono malo kritičara njegovog postupka kaže kako se nije desilo, ne pamte, da je neki ministar došao do poslaničkog mesta da bi se tako obračunao sa navodima poslanika. Ministar, međutim, smatra da je glavni problem u tome da li je rekao »pas« ili »džukela«. Njegovi partijski saborci ni to, međutim, ne primećuju: javljaju se i kao gledaoci u kontakt-emisije da bi podržali svog vođu.

Pas je, tako su nas svi učili, najbolji čovekov prijatelj. Mnogo je legendi kako su najbolji prijatelji spasli smrti i obične ljude i »vođe«. Nekoliko dana nakon skupštinsko-televizijskih dogodovština jednoj keruši odsečene su sve četiri šape, a jedan rotvajler, čuvar privatnog skladišta peska, ubijen je pred očima svog »gazde«. Nešto bolje prošla je miljenica jedne beogradske porodice – otrovana od nekog iz blizine na vreme je stigla do veterinara. Keruša Mila je dobila i svoj dobrotvorni fond, mnogo fanova i ponuda za usvojenje. RTV B92 kontinuirano izveštava o Mili, a nedavno smo videli i da je Mila, bar malo, stala na noge.
Sve ovo se desilo u ritmovima od po nekoliko dana. Mogli bi da rezimiramo u pitanja: šta je nama »pas«, ko je nama »pas«, misleći i na sve ono bogatstvo tradicionalnih ili novokomponovanih metafora, asocijacija i alegorija. Pokazali su se primitivizam i agresija tamo gde ih ne sme biti, mržnja i ludilo tamo gde ih još ima mnogo, ali i jedno u javnosti još neartikulisano razumevanje za celinu života. Da se i to dogodilo i da nije nevažno pokazala nam je i inicijativa za imidž uvek zainteresovanog predsedničkog tima: naš predsednik je izrazio želju da i on usvoji kerušu Milu. Pošto u tome nije jedini videćemo i na tome dokle je stigla deklarisana ravnopravnost građana – ko će Mili ponuditi više – nege i mogućnosti da njeno izbavljenje traje što duže, svakako duže od divljenja još jednom gestu predsednika.
Nikako ne bi smelo da joj se desi što već jeste mnogim građanima Srbije: kratka ubožnička slava dok VIP ličnosti daju svoja manje ili više nerealna obećanja. »Slava« na koju nam je pažnju ponovo skrenuo mesec april: godišnjice smrti dvoje novinara i šesnaest radnika RTS, jedna šesnaesta, a druga jedanaesta. Sve su to ubistva i sva su politička, prema svemu što do sada znamo. Njihova »slava«, ona medijska, malo koga, međutim, podseća da je Srbija u velikom problemu. Sve tzv. reforme, napredak u evropskim integracijama kojima su sada posvećene gotovo sve srpske stranke, nisu, međutim, pokazali svoju efektivnu stranu. Inače bi sem »slave« bilo i pravde pre svega za žrtve diktatorskog režima. Zakon, međutim, i posle »reforme pravosuđa« ne obavezuje: akteri »reforme« pokazuju da ih ni pravila EU ne obavezuju. Novinari su postali »službena lica«, ali bez zaštite i prava na pravdu. Umesto toga, neko nam govori da je najbitnije biti »slavan« – živ ili mrtav.

	Nastasja Radović