Bonustan

I najmoćnije države sveta, očigledno, imaju velike teškoće da ovladaju krizom. Primetno je, takođe, da one manje moćne imaju još veće, ali i drukčije probleme. Pojednostavljeno rečeno, svugde finansijske špekulacije mahom uspevaju, glavni mešetari dodeljuju sebi zamašne nagrade – bonuse, ali upadljiva je i jedna krupnija razlika: dok snažne države saniraju drastičnije vidove krize, one slabije ostaju zarobljenice bonuserije.
Prisetimo se, Srbiju je, poput drugih zemalja realnog socijalizma, potresao krah starog režima. A kao i druge zemlje bivše Jugoslavije, onemoćala je kroz ratna razaranja, s tim što više od ostalih (osim Bosne i Hercegovine) ima problema i s teritorijalnim integritetom. Ona više od drugih ima i teškoća da se uobliči kao država. Izvor njene moći manje je u njenim vlastitim resursima, a više u statusu regionalnog i svetskog problema. Sve to ne smeta vladajućim krugovima u njoj da se trse liderstvom u regionu, pa i važnijom ulogom u svetskoj politici.
Kao i drugde u svetu, i ovde već pomenuti bonusi s moralne tačke gledišta privlače najveću pažnju, kao primer bezgranične pohlepe. Vladajuće garniture imaju šire polje delovanja, razmećući se zamašnim bonusima za podvige u samoproklamovanom liderstvu u tranziciji. Forsirajući privatizaciju privrede, zasnovanu na idealizovanom poimanju privatne svojine i apsolutizovanom mehanizmu tržišta, traganjem za strateškim partnerima iz sveta i stupajući u aranžmane s domaćim »kontroverznim biznismenima«, oni sebe izdašno nagrađuju nezavisno od ukupnih efekata privatizacije. Znak za uzbunu usledio je tek posle desetak godina, kada je postalo izvesno da privreda stagnira, pa i nazaduje, i da nezaposlenost i siromaštvo slute katastrofom.
Najprimetniji predvodnici ovakve tranzicije su pripadnici nevelike ali homogene i agilne grupacije kontrolora tokova novca okupljenih u stranci G 17 + koja u proteklih deset godina »pokriva« resore finansija i privrede. Militantnost pripadnika ove grupacije, a naročito njenog lidera Mlađana Dinkića, najpre guvernera, potom ministra i stranačkog vođe, središnje figure raznih afera (likvidacije domaćih banaka, sudbine kiparskih para, Nacionalne štedionice itd.) samo je deo problema, kao i bonusi koje deli sebi i svojim sledbenicima. Kao u svom domenu retko uspešni kadrovi, oni čak mogu i da imponuju time što imamo svetu šta da pokažemo. Nameću se i kao uzorni stil života. Spretno se održavajući u blizini vrhova vlasti, vazda se »prestrojavaju u hodu« nudeći se kao nepresušni izvor snalažljivosti. Omađijani nezamenljivom ulogom posrednika u tokovima novca, ne libe se ni cinične ponude nerazvijenim (i stradalim) regionima (Zaječar, Trgovište itd.) da se, poput prestonice, dokopaju »fensi restorana i megamarketa« povlađujući fantazijama o raskošnim splavovima i potrošačkim molovima na poplavljenim područjima. Time je Dinkić mamio sledbenike prilikom osnivanja nove stranke, Unije regiona Srbije (16. maja). Umesto vraćanja imovine opštinama i podsticanja njihove uloge u razvoju privrede i društva, forsiraju se novi regioni kao oblik teritorijalne reorganizacije vlasti, pod firmom decentralizacije, a radi lakšeg pristupa investicionim fondovima.
U rukama zaslužnih kadrova bila bi kontrolna moć nad krupnijim teritorijalnim celinama, paralelno s postojećom centralnom vlašću. Tako, sistematskim delovanjem vešte bonuserije nastaje originalna tvorevina – bonustan kao kvazidržava.
Koloritna avangarda tranzicije, ma koliko se bezočno nametala, ne bi imala veću moć kada bi bila usamljena u modelu ponašanja. Što smo dalje od 2000. godine, sve veća je sličnost većine stranaka u zameni ciljeva sredstvima. Politička vlast izgleda kao glavni cilj, a preobražaj društva i države svodi se na sve banalniju propagandu. Makar i skromni udeo u vlasti izgleda kao golemi bonus, ako već ne mogu da se razmašu, kao oni moćniji, da ubiraju zamašnije bonuse. Već samo radno mesto – u lokalnoj ili centralnoj hijerarhiji, kao i mogućnost zapošljavanja stranačke bratije, familije i zemljaka je nasušni egzistencijalni dobitak u okolnostima galopirajućeg siromaštva, a ne tek tamo neka dodatna nagrada. Ista matrica važi i za vlast i za opoziciju, razlike su sve manje. Na toj osnovi nastaje kohabitacija, a potom i sve razgranatija koalicija. Ista matrica ne obezbeđuje slogu; naprotiv, gloženje se nastavlja, s pretnjom novih konfrontacija na sve rigidnijoj podlozi.
Iz razrovane stare strukture društva izrastaju vladarski stalež, upravljačka grupacija i izvršilački sloj, na jednoj strani, a neorganizovana i neartikulisana masa – nezaposlenih, sirotinje, izbeglica itd. – na drugoj. Ovaj trend ima dublju podlogu u strukturnim i političkim promenama još u okviru starog režima, kada je početkom šezdesetih godina započeo ozbiljniji priliv novca sa Zapada čije su tokove mahom kontrolisali niži ešeloni nomenklature, dok se onaj viši svodio na simboličnu vladavinu. Tu je bio glavni oslonac rastuće moći nacionalističke ideologije i pokreta, težnje za uspostavljanjem suverenih država na etničkim osnovama, mimo ustavnog konstitucionalizma modernog doba. Kao izlaz iz bespuća na etničkim temeljima nudi se vizija koja počiva na talasu neoliberalizma novijeg doba. Obe prečice koje izbegavaju put ka ustavnoj konstituciji države pre liče na stranputice.
Kada je i Srbija zapljusnuta talasima svetske krize, u javnosti su pojačani kritički tonovi spram dosadašnjeg toka tranzicije.
Vlada je najpre poricala samu krizu, a potom nastoji da je raznim trikovima prikrije, primerice tvrdnjom da smo »statistički izašli iz krize«. I nastavlja da vodi ideološku borbu protiv kritičara dovršenja privatizacije po svaku cenu i po starom modelu. Primer »Telekoma«, koji sistematski pratimo na stranicama našeg lista, to najbolje pokazuje.
Uskomešali su se i sindikati, i to dve najjače centrale (SSSS i Nezavisnost), uviđajući svoju nemoć da utiču na glavne trendove tranzicije i da zaštite najelementarnije interese radnika. I pored uzajamnog gloženja, sindikati ukazuju na potrebu preispitivanja svoga delovanja tokom čitavog procesa tranzicije.
I u krugovima najkrupnijih privrednika, okupljenih u klubu »Privrednik«, sve odlučniji su glasovi o potrebi preorijentacije ekonomske politike. Stagnacija i znaci involucije navode ih da se založe za krupnije promene. Oni sve glasnije govore o neophodnosti da nastanu »nova pravila igre«, da se afirmiše »Srbija koja radi, koja se gradi«, da ona postane mesto gde se »pregalaštvo i rad nagrađuju i javno promovišu kao poželjna društvena vrednost« (Dimitrije Boarov, »Promena pravila igre«, Vreme, 20. maj).
U krugovima ekonomista koji su podržavali i propagirali dati model privatizacije sve izraženija je njegova kritika. Pledira se i za stvaranje novog modela. O tome je bilo govora na naučnoj konferenciji koju su 8. maja održale dve asocijacije ekonomista na Ekonomskom fakultetu. Na tom skupu, prema pisanju Politike (9. maj), usledila je, naročito u izlaganju profesora Ljubomira Madžara, »najava neodložnog i radikalnog zaokreta u ekonomskoj politici u Srbiji«. U jednom od brojnih referata profesor Ljubodrag Savić, koji je ranije kritički pisao o deindustrijalizaciji, jasno je naznačio novo polazište: »Reindustrijalizacija kao osnova novog modela razvoja«. Očekujući odjek ove naučne konferencije u stručnoj, naučnoj pa i široj javnosti možemo da primetimo odsustvo autorefleksije u pristupima ekonomista. Ako ostanu bez razjašnjenja stvarne posledice dosadašnje privatizacije, i udeo u tome ideologa i propagandista politike vlasti, skromne su šanse i da se domisli a kamoli stvori novi model razvojne politike Srbije. Dabome, ne može se prevideti ni inercija dosadašnjeg toka stvari, pre svega stvarnih interesnih, ideoloških i političkih »struktura«. Težnja ka konstituisanju bonustana kao kvazidržave samo je noviji primer žilave borbe za sticanje i očuvanje nekontrolisane vlasti.
Pukim ponavljanjem parola o tome da zacrtanom putu u EU nema alternative, bez novih ideja i inicijativa, bez afirmacije institucija i procedura, ostaćemo nekakvi krajputaši uz neke neobične tvorevine, kao što su nacion ili bonustan, umesto normalne i demokratski usmerene države. Dabome, čak i uprkos voljnoj ili nametnutoj izolaciji valja pratiti i tokove izbavljenja iz krize u čitavom svetu i traganje za alternativama datom modelu.