Umesto ovih tako složenih finesa, naša se štampa po rutini ostrvila na slabije.
U Politici od 14. aprila, u tekstu »Šumadijska tranzicija iz parka Jura«, Aleksandar Apostolovski se zgražava što, prema rezultatima njegove ankete, niko od radnika »Zastave elektro« ne planira da pređe u južnokorejsku korporaciju: »Korejac, naime, zahteve za otpremninom shvata izdajom kompanije i ne može da pređe preko toga«. Sve kao u stara grdna vremena kad se Politika zanimala za sve sem za istinu – da li bi A. Apostolovski i sebi odrekao pravo da ne prihvati posao u nekoj dalekoistočnoj novinskoj kompaniji ukoliko mu ne odgovaraju ponuđeni uslovi, i da ga zbog toga niko ne nabeđuje da je neradnik, lupež, izdajnik?
Nadalje, međutim, novinarska vrednica nam iz neimenovanih izvora otkriva da i nad nemoralom ima nemorala. Paz’te samo šta su gedže naumile: »Iako za sada to niko zvanično ne potvrđuje,strategija radnika je sledeća: s obzirom na to da novi vlasnik što pre želi da obnovi proizvodnju, za sada s dve proizvodne trake u delu magacinskog prostora, a da pri tom nema ugovornu obavezu prema zaposlenima, iskusni šumadijski pregovarači žele da najpre uzmu otpremnine, odu na biro, a zatim se – ponovo vrate u fabriku. To je prećutni dogovor između svih učesnika u ovom poslovnom dilu, s tim da, kaže nam jedan od učesnika, Južnokorejac još ne može da poveruje u to. Čovek smatra da je to nemoralno, da se kosi s njegovom poslovnom praksom i životnom filozofijom«.
Još jednom, radnici otpremnine ne dobijaju od »Jure«, već od »Zastave elektro«, odnosno od njenog vlasnika, Republike Srbije. Ukoliko neki među njima zaista planiraju da primene opisanu strategiju takav bi potez eventualno mogao biti nemoralan prema Mlađanu Dinkiću, što je silogizam, ali prema gospodinu Namu nikako.
I kao vrhunac, na stranicama donedavne ratnohuškačke kupusare Apostolovski od radnika »Zastave elektro« zapravo očekuje patriotsko žrtvovanje za svetlu kapitalističku budućnost: »Umesto da zasuču rukave i ubede Južnokorejce da su došli na pravo mesto svih 284 zaposlenih je odlučilo da napusti firmu i uzme otpremnine!«
U stvarnosti, 20. aprila 118 radnika »Zastave elektro«, mahom žena, pozvano je na rad u južnokorejsku korporaciju, koja je u Slovačkoj ozloglašena po kršenju zakonom garantovanih prava zaposlenih. Tamošnja inspekcija rada nedavno je utvrdila da su radnici u »Jurinim« pogonima u Lednickim Rovnama izloženi raznim vidovima maltretiranja (uključujući i fizičko kažnjavanje ako ne rade dovoljno dobro), o čemu izveštava slovačka novinska agencija TASR, a prenosi dnevni list Pravda od 10. marta ove godine.
Još uvek je neizvesno koliko će se radnica i radnika »Zastave elektro« odazvati na »Jurinu« ponudu. Vrlo mali broj, najverovatnije. Delom i zbog vesti iz Slovačke, koje su zazvučale uverljivo kada se pročulo da niko od predvodnika borbe za »Zastavu elektro«, uključujući i mog favorita iz lanjskih radničkih previranja, šmekera nad šmekerima Slobodana Gajića iz Trske kod Rače kragujevačke, nije prošao test za doba »Jure«.
Dok su nasilje mahnitih navijača i desničara ili, recimo, mučenje životinja, u javnosti

problematizovani manje-više onoliko koliko bez sumnje zaslužuju da budu, s druge strane se ubistvom uglavnom ne smatra smrt radnika »Šinvoza« Radislava Stojanova na protestu u Domu sindikata januara 2008. godine, niti se kao nasilje osuđuje to što vlast ignoriše činjenicu da je više od sto radnika »Trudbenik gradnje« provelo zimu na ulici tražeći da se poštuju zakon i ugovor. Najgore, ekspertskim

mišljenjem, a ne govorom mržnje smatra se izjava ekonomiste Zorana Popova da su aktuelni problemi u »Zastavi elektro« prouzrokovani time što »su naši radnici uvođenjem samoupravljanja naviknuti da mogu lepo da žive, a da malo rade. Tada su nastale čuvene socijalističke floskule Ne može mene gazda toliko malo da plati, koliko ja malo mogu da radim ili Radio ne radio, svira mi radio (...) Srbi beže od posla ako radno mesto ne podrazumeva slobodan vikend, fiksno radno vreme, sindikat, regres i druge povlastice« (Press od 15. aprila, tekst »Iz firme pobegli svi radnici!« V. Nedeljkovića, psihotičnog nadnaslova »Press istražuje da li se Srbi plaše posla?«). Duhovna pustinja u ideologiji i praksi ultranacionalista ne samo da je uporediva sa provincijalizmom naših neoliberalnih jezuita, koji zaposlenje shvataju kao istorijsku kaznu za život u socijalizmu (pa s tim u skladu osnovna radnička prava zakonom zaštićena u razvijenim demokratijama nazivaju »povlasticama«), već prosto bode oči da se radi o dve strane istog novčića. Da li će taj novčić ostati srpska valuta, što u ovom trenutku apsolutno jeste, ili ćemo skovati novi, i šta ćemo za njega moći da kupimo, pitanja su za nas koji u mržnju ne verujemo.
Na jednom od sastanaka koje Republika nakon izlaska svakog broja održava s predstavnicima radničkih i akcionarskih grupa okupljenih oko Koordinacionog odbora radničkih protesta i pokreta Ravnopravnost (odnosno zrenjaninskog odbora Ljajićeve SDP), Zdravko Deurić je živo govorio o pojedinim aspektima borbe radnika i akcionara »Jugoremedije« koji su, ako dozvolite, nešto manje načelni od onih koje Republika u svojim tekstovima nastoji da afirmiše. Prenoseći svoja iskustva radnicima koji se danas bore na ulici, Deurić je zaključio da uspeh ne zavisi samo od doslednosti načelima, već i od toga koliko smo dorasli aktuelnom društvenom i političkom kontekstu, ovakvom kakav je, i koliko smo voljni da u njegovim okvirima svakodnevno tražimo rešenja koja će doprineti ostvarenju naših načela.
Rečju, da živimo.

Osmomesečni protest radnika »Trudbenik gradnje« zastao je krajem marta, kada je Ministarstvo ekonomije predložilo štrajkačima da odustanu od borbe za raskid ugovora, u zamenu za otpremnine. Šta je dovelo do ovog preokreta, mislim da nije teško odgonetnuti. Jednostavno, kada je novembra prošle godine Agencija za privatizaciju utvrdila da je kupac »Trudbenika« prekršio ugovor, i istovremeno zauzela stanovište da država nije nadležna za raskid ugovora, u tom trenutku niko nije očekivao da će radnički protest protiv ovakvog stava Agencije preživeti zimu. Demonstranti su, međutim, istrajavali: do novogodišnjih praznika, pa do Božića, pa još malo... Naporedo su se pojačavali pritisci: otkazi praktično svim radnicima uključenim u protest, isključenja struje i grejanja u samačkim hotelima, policijske zabrane okupljanja ispred Vlade Srbije... Ukratko, ako i vlast, i Kopčalić, i radnici imaju svako svoju listu najvažnijih okolnosti u vezi sa sukobom oko »Trudbenik gradnje«, nema sumnje da u ovom trenutku na sve tri liste prvo mesto zauzima činjenica da je radnički protest dočekao proleće na nogama, što je Dinkića moglo inspirisati da odustane od strategije ignorisanja radničkih zahteva i izađe sa predlogom. Da li bi se radnici odlučili za otpremnine ili ostali pri zahtevu za raskid ugovora, to u ovoj rundi verovatno nećemo saznati, jer ni posle mesec dana Ministarstvo još uvek nije izašlo sa konkretnim predlogom. Štrajkački odbor je zato odlučio da počev od 21. aprila nastave sa protestima ispred Ministarstva ekonomije, uz podršku drugih radničkih i akcionarskih grupa iz Beograda, ali i da za svoju borbu zatraže podršku gradskih vlasti.
U prethodnim brojevima Republike već nekoliko puta smo naznačili da pozadina privatizacije i potonjeg planskog uništavanja »Trudbenika« po svoj prilici leži na 31.735 hektara njihove lokacije u Krnjači (oko 13 hektara pod objektima i fabričkim krugom i oko 17 hektara neizgrađenog građevinskog zemljišta na dunavskoj obali), to jest u interesima i planovima vlasnika obližnje Luke »Beograd«. U svetlu događaja koji su usledili nakon uključenja S. Subotića u intervju J. Ćosića sa N. Medojevićem, reklo bi se da ima i te kakvog rezona u obraćanju štrajkača gradonačelniku Beograda, praktično jedinom važnijem političaru uključenom u sukobe oko Luke kome je do sada koliko-toliko polazilo za rukom da se javnosti predstavi kao trezven javni funkcioner koji u načelu pozdravlja investicione zanose Ivane Veselinović, ali u pojedinostima neće dozvoliti da se oni ostvaruju na štetu opšteg interesa (isti utisak je, na primer, hteo da ostavi i Oliver Dulić, samo što to nije trebalo da čini tvrdeći da će se šteta koju su nam Mišković i Beko do sada pričinili namiriti naplatom »tržišne« cene lučkog zemljišta). Istina, predstava baš i nije uvek bila zasnovana na stvarnim ličnostima i događajima (istovremeno dok su se gradonačelnik i pravobranilac u javnosti i na sudu vatreno sporili sa Lukom, Skupština grada je prošle godine delu lučkog zemljišta promenila namenu iz privredne u stambenu), što bi mogao biti motiv za Đilasa da baš sada prigrli radnike »Trudbenika«.
Višegodišnje predano zalaganje vladinog Saveta za borbu protiv korupcije da se rasvetle zloupotrebe i zaštiti javni interes u Luci »Beograd«, poslednjih meseci dobija sve značajnije odjeke. Nalazi Saveta uobličili su dobar deo javne debate o problemu iznova aktuelizovanom Subotićevim optužbama na račun Beka i Miškovića, ali i pokušaj rasprave u Narodnoj skupštini. Pokušaj, istina, nije uspeo, jer su članovi Odbora za odbranu i bezbednost iz redova ZES na pomen Beka i Miškovića u panici napustili i bez kvoruma ostavili sednicu Odbora zakazanu za 22. mart povodom Subotić-Ćosićevog performansa, na kojoj je, na poziv predsednika Dragana Todorovića, saznanja i zaključke Saveta o pranju novca prilikom kupovine Luke trebalo da iznesu Verica Barać i prof. dr Milić Milovanović. Na sledećoj sednici Odbora Todorović je smenjen, ali je čitavo talasanje uspelo da podstakne valjda najbizarniji društveno-politički događaj proleća 2010. godine: Milan Beko je napokon progovorio u javnosti. Objektiv od 5. aprila nam, iz pera Ljubodraga Stojadinovića, donosi opširan tropar misterioznog biznismena, nazvan »Kapitalizam bez kapitalista«, u samom finišu sročen njim samim, slikom i rečju.
Reč: »Prebacuje mi se da sam previše uticajan, da smo Mišković i ja zajednički napravili ovu vladu. Ali, ja nemam dobre uslove da svoj posao obavljam kako valja. Moj navodni uticaj ne dopire ni do mogućnosti da zaštitim svoj biznis (...) Populizam traži sebi žrtve. Otuda i potiče skepsa države prema investitorima, jer ovde vlada populizam koji se dodatno spinuje. A to može biti uvod u totalni populizam (...) Ministar Dulić kaže: čini mi se da će Luka da plati nekoliko stotina miliona evra. Kako mu se to čini kad još nema uredbe? Dakle, ministar unapred zna da ću ja da platim, a da ‘Filip Moris’ u Nišu i ‘US Steel’ u Smederevu neće platiti ništa (...) U Hrvatskoj, kad državni kombinat ‘Belje’ zapadne u krizu, vlada pozove tamošnjeg najuspešnijeg biznismena Ivicu Todorića, i naloži mu da uzme ‘Belje’ (...) U Beogradu država prevodi PKB iz društvenog u gradsko preduzeće. Voleo bih da vidim gde je taj genijalni menadžment koji će gradskim parama da napravi uspešnu kompaniju«.
Da ima nervoze u taboru Luke dalo se još naslutiti i iz komentara njihove PR Tijane Munišić na vest da će nemački »Duisport« ući u strateško partnerstvo sa srpskim Peconijem, a da bi zajedničkim snagama od pančevačkog pristaništa napravili regionalni transportni centar. »Duisport« je, kažu iz Luke »Beograd«, najpre bio zainteresovan za partnerstvo s njima, ali su »dvogodišnji pregovori neuspešno okončani jer je proširenjem zone gradskog stanovanja izgubljen prostor za razvoj saobraćajne infrastrukture«. Oni bi se, u prevodu, rado bavili lučkom delatnošću, ali im je Skupština Beograda izmenom GUP-a smrsila konce, pa sad grdni moraju da prave »Grad na vodi« ne bi li izvukli štetu. U ovakvim situacijama se obično pita: »Je l’ oni zaista misle da smo svi mi idioti?«
Iz Luke još dodaju da će »u skladu s aktuelnim zonama platiti konverziju zemljišta, ali tek kada takva investicija bude tržišno opravdana. Trenutno nema zainteresovanih investitora«. Drugim rečima, ni Luka, ni »Grad na vodi«. Beko se breca na nacionalizaciju PKB-a, Đilas u neprilici odbija da komentariše insinuacije da je postupanje njegove administracije i vladajuće većine u gradskoj skupštini narušilo saobraćajni prestiž Beograda. Gde je tu mesto radnika »Trudbenika«, da li će ga tražiti i naći sami, ili će sačekati da im ga dodeli neko drugi, ili će prosto nestati skupa sa svojim otpremninama?

	Ivan Zlatić