Borbena maska nihilizma

Predsednik Srpske napredne stranke je nedavno izjavio da je dosta agonije i da je vreme za promene. Koraci koji su posle usledili, milion potpisa građana koji su za vanredne izbore, nisu izazvali nikakvu reakciju kod apatičnog stanovništva. Intervju koji je bivši premijer i predsednik minorne opozicione stranke dao medijima imao je još manje odjeka u javnosti. Treća ličnost iz opozicionog bloka kojoj je stalo do izbora, osim psovki i uvreda usmerenih ka političkim protivnicima nije umeo ništa značajnije da kaže.
I na psovke i uvrede građani su navikli, pa ih i novi ispad poznatog političara nije uznemirio. Respektabilan broj od milion građana koji su stavili potpis na zahtev stranaka koje trenutno nisu u vlasti, imao je lične razloge da podrži zahtev. Među potpisnicima su svakako članovi stranaka koji su se angažovali oko ove aktivnosti. Oni, po pravilu, retko razmišljaju o odlukama koje donose njihovi lideri u uskom krugu najbližih saradnika. Članovi su prevalentno poslušnici, koji su posao odradili s uverenjem da bi posle budućih izbora, ako oni budu pobedili, trebalo da budu nagrađeni za lojalnost i aktivnost.
Zahtev za vanredne izbore su svakako potpisivali i građani čije je nade izneverila aktuelna vladajuća koalicija i koji bi na tim novim izborima glasali protiv onih za koje su verovali da će drugačije voditi zemlju. Svoje potpise su stavili i večiti nezadovoljnici i oponenti koji osim generalizovanog nezadovoljstva nemaju artikulisan odnos prema događanjima.
Vladajući establišment je svakako analizirao snagu milion potpisa i zaključio da ih ni na koji način ne može ugroziti, što je i preneto nestrpljivim opozicionim liderima. Milion potpisnika je projektovalo sopstveno emotivno stanje, koje ne može ozbiljno da odredi način budućeg kanalisanja nezadovoljstva i pritisaka na vlastodršce da daju konkretna rešenja za izlazak iz krize.
Reagovalo se ponovo emocijama, kao i mnogo puta do sada. Jasno je izražena nemoć, koja je prevalentno stanje u nominalnim institucijama i stanje svesti većine građana.
Većina biračkog tela koja nije potpisala podneti zahtev za vanredne izbore ne podržava aktuelnu politiku aktuelnih predstavnika vlasti. Kristalno su im jasne učinjene greške, propusti, sporost u odlučivanju i realizaciji odluka, kao i brojne afere koje se svakodnevno otkrivaju.
Nisu zadovoljni, ali znaju da nominalna promena vršilaca vlasti neće doneti nikakav boljitak i neće razrešiti nijedan problem. Inicijatori akcije za demokratski pritisak na vlast bili su na vlasti i poznati su učinci njihovog delovanja. Sve je ogoljeno jasno i svi kreatori i uticajni činioci na našu neveselu zbilju godinama su direktno ili indirektno kreirali

aktuelno stanje u državi. Svi su bili dovoljno javno eksponirani i svi su pokazali da su vešti u poslovima koji su im obezbeđivali ličnu korist, a zajednički sistem su prilagođavali sopstvenim potrebama. Većina birača, koja je svojim glasom omogućila aktuelni raspored društvenih snaga, danas zna šta od postojećih predstavnika vlasti i opozicije može da očekuje. Prevremeni izbori ne mogu ništa da promene, jer je postojeće stanje nepromenljivo. Etablirani sistem je koncipiran tako da većina prihvata neograničene privilegije manjine. Do promena postojećeg poretka moglo bi da dođe kada bi se manjina odrekla privilegija i usmerila sopstvene aktivnosti ka zajedničkom sistemu u kojem bi većina mogla da zadovolji sopstvene potrebe. Dekomponovanje društvene entropije ne mogu da izvrše ljudi koji su je izazvali, a nije objektivno očekivati da bi bez velikih društvenih

potresa svoja komforna mesta ustupili drugima. Građani u sopstvenom iskustvu nose spoznaju takvih pritisaka i njihove rezultate koji su uslovili da se promene ličnosti na vlasti ali ne i anomičan sistem. U iskustvu birača su brojni izbori koji su sistem ostavljali intaktnim.
Izbori su potrebni jedino onima koji su bili na vlasti i sada žele ponovo da je prigrabe. U porukama koje upućuju biračima, ne bi li ih privoleli da ih podrže u zahtevima, prenose im sopstvenu nemoć i neskrivene želje da se ponovo nađu na kormilu države. Verovatno da, naoružani potpisima milion građana, nisu očekivali da će aktuelni establišment reagovati ozbiljnije no što je reagovao, pa ostaje da se njihova akcija tumači kao i do sada kad god su sprovođene nesvrsishodne akcije, željom da provere lojalnost biračkog tela. Sada im ostaje da tom istom biračkom telu objasne šta bi dalje činili sa prikupljenim potpisima. Pošto ni do sada nisu ozbiljnije brinuli da obećanja ispune, i ovaj potez dela opozicije ostaće kao jedna od predstava, učinjenih s namerom da se simuliraju nekakve promene.
Kritike koje povremeno iznose na račun aktivnosti ljudi na vlasti su uopštene ili konstruisane, predstavljene poznatim vokabularom i poznatim stavovima koji su zbog velikog broja ponavljanja izgubili značenje i vezu sa svakodnevicom većine građana.
Bivši premijer, čija stranka nije uspela da se uključi ni u profanu akciju prikupljanja potpisa, izneo je javno da bi, ako bi kojim slučajem njegova stranka bila u prilici da učestvuje u vlasti, njegove aktivnosti bile usmerene na poništavanje malobrojnih pozitivnih aktivnosti koje je aktuelna vladajuća većina uspela da promoviše. Po njemu, najozbiljnije kočnice koje onemogućavaju sreću građana Srbije su statut Vojvodine, deklaracija o Srebrenici i nedostatak skupštinskih rasprava o Kosovu. Projektujući sopstvenu opsednutost retrogradnim događajima i anahronim temama, uz sopstvenu nemoć preneo je i poruku da obične potrebe građana za njega nemaju značaja jer je usmeren ka »višim« ciljevima koje razume on i nekolicina, u vremenu zalutalih, sledbenika.
Mladić koji ga je fizički napao iskusio je efikasnost pravne države, a građanima je potvrđeno da zakon nije iznad svih stanovnika države bez obzira na to koje mesto na društvenoj lestvici zauzimaju.
Osećanje nemoći i besperspektivnosti koje se permanentno ili povremeno javlja kod većine građana govori o nefunkcionalnosti države i njenog establišmenta koji se pred obavezama koje prevazilaze njihova interesovanja i moći brane negacijom ili premeštanjem na druge, iskonstruisane a za većinu nevažne, ideološke teme.
U atmosferi opšte nemoći i difuznog straha koji se nadvio nad svima ružni i morbidni događaji pristižu jedan za drugim. Građanima preti nemaština, nezaposlenost, nemogućnost da planiraju i anticipiraju svoju sutrašnjicu, ljudima na vlasti prete članovi mafijaških organizacija. Dok su i jedni i drugi zabavljeni svojim teskobnim doživljajima u njihovom okruženju mentalno i moralno devijantne osobe ispoljavaju spektar patološkog ponašanja od ubistava na stadionima, sakaćenja bespomoćnog psa do zloupotrebe humanitarnih fondova. Ogoljena amoralnost i agresivnost nadolaze kao poplava a prave strategije za odbranu nema.

	Dragica Stanojlović