Svako onaj ko misli da će biti
bilo kakve značajne promene u status quo
odnosima Izraela i Palestine pati od mnogobrojnih
zabluda. Izraelska vlada je odlučno protiv stvaranja
palestinske države, čak i slabe palestinske
države, a ovaj stav ima podršku velike većine
izraelskih Jevreja. Palestinski lideri su više
podeljeni. Ali čak i najsusretljiviji nisu voljni
ni da razmotre nešto manje od države unutar
granica iz 1967. s Istočnim Jerusalimom kao
glavnim gradom. Ostatak sveta ne može da pomeri
s mesta nijednu od ovih strana. Ovo se zove
zastoj.
Pitanje je ko dobija a ko gubi ovim zastojem?
Izraelska politička elita izgleda ubeđena da
će dobiti. Postoji vrlo velika grupa koja je
toliko odlučno iredentistička da bi sporazum
o miru shvatila kao istinsku katastrofu. Izraelci
su uvek mislili da će, ako kopaju po tim svojim
brdima, ostatak sveta (uključujući arapske Palestince)
pristati na to što oni zovu »realnost na terenu«.
Ova politika je dugo uspevala, do sada. Pa zašto
je menjati? Međutim, sve više glasova prijateljske
podrške upozorava ih da se svetska politička
klima izmenila, i to ne u korist Izraela. Oni
ističu da alternativa dvodržavnom rešenju jeste
jednodržavno rešenje, i da će, u jednoj državi,
Jevreji ubrzo postati manjina. U ovom slučaju,
ako bi postojalo univerzalno priznanje, država
više ne bi mogla biti »jevrejska država«. A
ako bi priznanje bilo uskraćeno ne-Jevrejima,
država ne bi mogla biti smatrana, čak ni izdaleka,
demokratskom.
Upravo je prošlog meseca jedan dobro poznati
prijateljski podržavalac, Tomas L. Fridman,
napisao članak u Njujork tajmsu, koji
je izazvao veliko komešanje. Pod naslovom »Voziti
u pijanom stanju u Jerusalimu« on je prekorio
američkog potpredsednika Džozefa Bajdena što
nije napustio Izrael odmah pošto je njegov dolazak
bio pozdravljen uvredljivom objavom da se nova
jevrejska naselja planiraju u Istočnom Jerusalimu.
Fridman kaže da je Bajden morao da kaže Izraelcima:
»Prijatelji ne dozvoljavaju svojim prijateljima
da voze pijani. A upravo sada vi vozite pijani«.
Drugi dugogodišnji prijatelj, Lesli H. Gelb,
objavio je blog pod naslovom »Izraelci se igraju
vatrom«. U njemu je predvideo: »Izraelske vođe
neće voleti kuda će odvesti njihov mali šamar
(Bajdenu)«.
Pa zašto Bajden nije uradio to što Fridman sugeriše?
Postoje dve vrste odgovora. Jedan odgovor je
dao Uri Avneri, jedan od nekoliko doslednih
izraelskih kritičara vladinih stavova u vezi
s ovim pitanjima. On je rekao da je izraelska
vlada još jednom pljunula u lice SAD. Završio
je svoj članak starom poslovicom: »Kad pljunete
u lice slabića, on se pretvara da pada kiša.
Da li je ovo primenljivo na predstavnika najmoćnije
sile sveta?«
Drugi odgovor se krije u stvarnosti politike
SAD. Obama, kao i predsednici SAD pre njega,
još ništa ozbiljno nije uradio, osim što neprekidno
ponavlja priču o večnoj podršci Izraelu, čak
iako mnogi Izraelci misle da nekoliko pokušaja
približavanja Arapima, koje on pravi (kao što
je, na primer, njegov govor u Kairu), jeste
već previše. Baš je nedavno rođak izraelskog
premijera optužio Obamu, na izraelskom armijskom
radiju, da je zbog tog govora antisemita.
Vlada SAD ne radi ništa naročito, nikada i nije,
jer je podrška za izraelsku tvrdu liniju naširoko
i nadaleko rasprostranjena u SAD. To nije jedino
snaga nečega što je značajan i agresivan proizraelski
lobi, AIPAC. To nije i samo zato što je hrišćanska
desnica usvojila super procionističku poziciju.
To je zato što su vodeći demokratski političari
duboko posvećeni takvoj podršci, a Obama ima
dovoljno problema s mnogim demokratskim političarima
da nije rad da se bori s njima na još jednom
frontu.
Da li će vlada SAD nastaviti s ovom politikom?
Podrška Izraelu ozbiljno je izgubila ugled u
zapadnoj Evropi u poslednjoj deceniji, zbog
tvrdokornosti, bešćutnosti i tiranije u izraelskom
ponašanju prema palestinskim Arapima – najupadljivije
u Gazi, ali ne samo tamo. Podrška za izraelske
tvrdolinijaške pozicije takođe je oslabila među
značajnim delovima jevrejske populacije u SAD.
A sada, izgleda, nastaje i novi izvor kritike.
Mark Peri je otkrio, u jednom članku u Forin
polisi, da je 16. januara tim starijih
oficira iz Centralne komande SAD, ili iz CENTCOM-a
(odgovorne za Srednji istok), informisao predsednika
Udružene komande štaba, admirala Majkla Malena,
o zabrinutosti generala Dejvida Petreusa, koji
je na čelu CENTCOM-a, o izraelsko-palestinskom
zastoju. Izgleda da su Petreus i njegovi oficiri
neprekidno dobijali kritičku poruku od arapskih
lidera koje su sretali. Petreus je zaključio:
»Ameriku ne samo da vide kao slabu, već se i
njen vojni položaj u regionu razara«. Ukratko,
zastoj je naškodio i vojnim naporima SAD u Iraku
i Avganistanu.
Perijev zaključak: postoji nekoliko vrlo moćnih
lobija u Vašingtonu – Nacionalna streljačka
asocijacija, Američka medicinska asocijacija,
advokati i, naravno, AIPAC. »Ali nijedan lobi
nije toliko značajan, ili toliko moćan, kao
što je vojska SAD.« Petreus upozorava Malena:
»Američki odnos s Izraelom je značajan, ali
ne toliko značajan koliko su životi američkih
vojnika«. Pošto je Petreusa na taj položaj postavio
Džordž V. Buš, a američka desnica ga videla
kao čvrstog tvrdolinijaša u vezi s vojnom ulogom
SAD na Srednjem istoku, teško da ga sad mogu
optuživati da se »prodao«.
Izraelska nepopustljivost plaćena je kratkoročno.
Ali, srednjoročno, ona je samoubilačka – kao
što su Fridman i Gelb pokazali, a Petreus istakao.
Izraelski tvrdolinijaši bili su spremni da žigošu
svakog ko ih ne podržava 101%. Ali ako misle
da sada mogu da pobede nazivajući Fridmana i
Gelba »samomrzećim« Jevrejima, a Petreusa »antisemitom«
onda se oni čak više varaju nego što mislim.
Gelb je završio svoj blog upozorenjem: »Izraelski
lideri nemaju vremena da testiraju dubinu i
stabilnost američke podrške njihovoj zemlji«.
Natanjahu je otišao u Vašington da vidi da li
može da umiri ljutitog predsednika Obamu. Izgleda
da nije uspeo.
Svet se neumoljivo kreće prema jednodržavnom
rešenju (kao u Južnoj Africi) svejedno da li
je to mudro ili ne, svejedno da li je vlada
SAD spremna ili ne da preduzme istinski tvrdu
liniju s Izraelcima, i svejedno da li izraelsko
vođstvo to smatra malo prihvatljivim ili ne.
Komentar br. 278, 1. april 2010.
Prevela Borka Đurić
