Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Antiteza

Jedan od tri najpopularnija političara u Srbiji, Vuk Jeremić, zauzeo je do sada najeksplicitniji antievropski i antiamerički stav. Obraćajući se studentima Megatrend univerziteta, šef srpske diplomatije grupisao je prioritete spoljne politike u tri osnovne antiteze, nastale u odnosu na ciljeve Evropske unije i Amerike, kada je reč o politici prema državama zapadnog Balkana.
»Srbija neće prihvatiti podržavljenje Kosova, centralizaciju BiH i ulazak u NATO, iako deo međunarodne zajednice to želi, jer takvo rešenje nije demokratsko i ne osigurava dugotrajan mir i stabilnost«, rekao je on.
Mediji u Srbiji su se nakon prenošenja ove izjave potrudili da je što pre izmeste daleko izvan fokusa javnosti, umesto da na osnovu nje zapitaju najodgovornije u državi, recimo, kada je napravljen korak od nemešanja u unutrašnja pitanja BiH, ka otvorenom zagovaranju politike Milorada Dodika, premijera Republike Srpske. Javnost će ostati uskraćena i za direktno postavljanje pitanja zbog čega Srbija, sada i deklarativno, ponovo postaje faktor nestabilnosti u regionu, kao i kolika je cena takve politike, kada je reč o evropskim integracijama zemlje.
Ministar Jeremić, verovatno ponesen podrškom koju dobija od većine najsiromašnijih i nedemokratskih zemalja, čiji vladari uglavnom spadaju u red najvećih diktatora na svetu, došao je do zaključka da Srbija može otvoreno da prkosi EU i SAD. Podrška Dodiku da nastavi s urušavanjem države BiH, otvoreno zagovaranje anti-NATO politike, kao i zaoštravanje odnosa u regionu, zbog simbolične ravni suprotstavljanju načina na koji će Kosovo biti predstavljeno na skupovima zemalja zapadnog Balkana, jasno je kakav ishod ima – ne samo usporavanje evropskih integracija Srbije već i svih zemalja u regionu koje su u tom procesu.
Građani Srbije će sve više putovati izvan granica svoje zemlje. Susretanja sa stavovima koji dovode u pitanje izbor političke elite koja ih predstavlja u odnosima sa zemljama regiona i šire postajaće sve učestalija. Sasvim novi zamah sticanja svojevrsne samosvesti, suočavanja sa sobom i sopstvenim spoljašnjim izgledom, te uticajima koje ostvaruje u okolini, izvesno će dovesti do bunta protiv slike sveta koju politička elite emituje u ime – građanstva Srbije.
Konsenzus da bi trebalo eliminisati svaki silovit pokret napred, koji bi ostvarila vanrednost osobina nekog pojedinca ili grupe građana, intezivno preovladava u tom periodu.
Kakva je to građanska inteligencija koja je u stanju da poveruje pričama o sopstvenom identitetu, koje su krajem osamdesetih i početkom devedesetih emitovali najeminentniji srpski akademici. Kako je moguće da zagovornici rata, zločina, raspada države, paranoje i antizapadne politike budu »naši« najznačajniji intelektualci. I, na kraju, kako je moguće da oni i dan-danas stoje u pozadini direktnih izvršitelja izolacije zemlje od zemalja zapada.
Onda je jasnija i anti-NATO pozicija koju je zauzeo Jeremić, čiji inspirator izvesno nije Ivica Dačić, već Dačićevi šefovi još iz vremena portparolisanja Miloševićevom strankom. Jasnija je i vizija protivljenja centralizaciji vlasti na Kosovu i BiH – budući da verovatno sledi pokušaj ostvarenja sna oca nacije – podela Kosova i pripajanje Republike Srpske – Srbiji.


	Snežana Čongradin