Duško Novaković, Klupe nenagrađenih, pesme, izd. Treći trg, Beograd, 2009, str. 186

Gorčina pesničkog razočaranja

Postoji u poetskom stvaranju jedna vrsta pronicljivosti koja ponire u stvarnost sa mnogo većom merom nego što tradicionalna poezija zahteva. Nju bez sumnje poseduje poznati pesnik srednje generacije Duško Novaković (1948) čija zbirka pesama Klupe nenagrađenih odiše jakim socijalnim kontekstom ali i pesničkim viđenjem naše najnovije ratne (1991–1999) i poratne prošlosti. Divljenja vredna je pesnikova inspiracija društvom i promenama koje nisu donele željeni rezultat te stoga njegove pesme nose u sebi znatnu gorčinu pesničkog razočaranja.
To ne čudi kada se zna da je Novakovićev opus zapravo jedna vrsta nemirenja sa haosom istorije te da on poeziju shvata između ostalog i kao sredstvo da se interveniše u svetu zbilje kako bi došlo do koliko-toliko podnošljivog odnosa između stvarnosti i pojedinca, u ovom slučaju bića pesnikovog. Jer umetnička pesma nije drugo do ogledalo u kojem se zrcale sve pojavnosti sveta i društva, a kada se ima na umu činjenica da površinu ogledala Novaković usmerava na njihove tamne strane kao i da se i sâm nalazi pod njihovim okriljem u egzistencijalnoj i stvaralačkoj usamljenosti, onda nimalo ne čudi ton njegovih ironijskih i kritičkih opservacija.
U dinamičnoj korespondenciji sa vremenom u kojem živimo, pesnikova intelektualna prodornost ne štedi nikoga, ni vlast, ni opoziciju, ni naše naravi. To što u većini pesama autorova misaonost ide ka ironiji ne redukuje njihovu umetničku vrednost. Naprotiv, Novakovićev poetski izraz je gust i plastičan, a isečak autentične stvarnosti našeg tranzicionog doba transponovan je do slike koja odiše estetskom delotvornošću. Upravo tom, tranzicionom dobu, posvećena je početna pesma zbirke:

Tranzicija na balkanski način ne samo da je visokokoruptivna već prosto pliva u licemerju. U pesmi »Savet« Novaković oslobođenim, britkim jezikom ukazuje na besperspektivnost mladog naraštaja u Srbiji:

A one, pak, mlade ljude koji su trbuhom za kruhom zauvek napustili Srbiju tih užasnih devedesetih, pesnik simbolično naziva »čistim i ozarenim kapima rose« koji »nestadoše kao da behu refren neke zavere koju laboranti nazivaju isparavanjem a mi bolom splasnutih jastuka«. Svojoj generaciji stoga prebacuje nemar i sebičnost, zaluđenost politikom koja je dovela do egzodusa tolikih mladića i devojaka:

Dežurnim patriotama koji se usude da tu mladež nazovu nepatriotama, izdajnicima čak, pesnik energično poručuje:

Na nedavne ratne prilike podseća vrlo upečatljiva pesma »Slali smo pakete, valjda da umirimo savest« u kojoj Novaković postavlja suštinsko pitanje svima nama: zašto smo dozvolili da se u naše ime ruše tuđi gradovi i da pri tom spiramo nečistu savest »slanjem paketa«:

A kad su bitke završene, mir uspostavljen i »sve se vraća u pređašnje stanje« ostaje pakao razorene privrede i siromaštva ljudi:

Ali šta je sa živima? Na ovo, pesnik daje ironičan odgovor:

Dobar deo svojih književnih vrednosti Novakovićeve pesme dobijaju iz jezički efektnog iskaza o srušenim iluzijama o oporavku društva, laži i privida demokratije i prosperiteta. Pod snagom ironijskog udara, pesnik razobručava etablirane »istine« i maskirane laži i obmane.
Ironična slika sveta je kod Novakovića u stvari kritička ali i duhovita slika.
Međutim, Novakovićeva duhovitost izvire iz njegove bujne domišljatosti i suptilne pronicljvosti. U tom smislu vrlo je indikativna pesma pod naslovom »Šmrk« u kojoj je reč o turobnim devedesetim kada je režimska propaganda ljude olako delila na patriote i izdajnike, a policija brutalno tukla (»Udaraj, razvali mu pičku / ne štedi tu pičku američku«):

Novakovićevi stihovi su upečatljivi ne samo po »društvenoj« tematici nego i po neobičnoj fakturi, po jezičkoj slobodi u prvom redu. Stoga je Novakovićeva ideja u ovoj zbirci jednako uverljiva u oblasti poetičke problematike, stila i nepridržavanja klasičnih poetskih oblika i konvencija, koliko i u ravni značenja, smisaonih nijansi i ona pre svega odražava »duh pobune« (Predrag Petrović).
U pogledu poetičkih parametara ove poezije, treba istaći da je privatnost stavova prevladana refleksivnom sugestivnošću, dok je spoznajnoj monotoniji najjači otpor pružao jezik oslobođen stega »građanske pristojnosti«, kao i otkrivanje njegovih neočekivanih semantičkih valera. Tako je uspešno istkan ćilim dinamičnosti koji gradi istinsko čitaočevo uživanje.
Aktuelizacijom društvenog diskursa Novaković nije samo izložio svoje poglede na nedavnu prošlost, već je u njima otkrio supstancu koja traži, pored ostalih, i poetske odgovore na izazove našeg vremena.

	Z. M.