Knjiga Hagar Salamon Ljudi hijene* govori o Jevrejima koji su živeli na severu Etiopije sve do pred kraj prošlog veka. Skoro celokupno stanovništvo, oko 40.000 ljudi, odselilo se za Izrael avionskim letovima u okviru tajnih operacija »Mojsije« i »Solomon« koje je organizovala izraelska vlada u vreme opasnosti od građanskog rata i gladi u Etiopiji. Knjiga je antropološka studija o životu u etiopskoj primarnoj zajednici koju je autorka predstavila kao značajan povod za duboko preispitivanje kulturnog identiteta savremenog društva.
Za vreme operacije »Mojsije«, 1984. godine, Hagar Salamon je dobila ponudu Ministarstva za imigraciju Izraela da prati proces prilagođavanja etiopskih Jevreja koji su stigli u Izrael. To je podrazumevalo obilaženje sabirnih centara u kojima su se oni tada nalazili, i praćenje i evaluaciju rada osoblja ministarstva koje se brinulo o njima. A prvi susret sa ljudima koji su na rukama i licima imali tetovirane krstove bio je za nju potpuni šok. Taj prvi utisak možda nije bio najvažniji, ali je svakako bio jedan od povoda za njen desetogodišnji trud na ovoj izuzetno važnoj i zanimljivoj knjizi.
Etiopski Jevreji su poznati pod imenom Falaša, premda oni za sebe radije upotrebljavaju naziv Beta Izrael, što znači Kuća Izraela. Ime Falaša, koje Jevreji smatraju neprijateljskim i potcenjivačkim, vezano je za njihov status ljudi lutajućeg plemena, onih koji rade zemlju ali je ne poseduju. Na starom južnosemitskom jeziku gez, falasha znači stranac ili izgnanik, a dovodi se u vezu i s arapskim izrazom fellah koji je označavao domaće ruralno stanovništvo na osvojenim arapskim teritorijama. Poreklo Beta Izraela je, uprkos brojnim istraživačkim naporima preduzetim u poslednje vreme, za nauku još uvek zagonetno. U narodnoj legendi ono se vezuje za Solomona i kraljicu od Sabe i njihovog sina Menelika koji je vladao Etiopijom oko 950. godine pre nove ere. A kod rabina u Izraelu još uvek preovlađuje verovanje da je Beta Izrael deo plemena Dan, jednog od deset izgubljenih plemena Izraela, koje je izbeglo od građanskog rata u vremenu posle Solomonove vladavine, prvo u Egipat, a onda južnije u Etiopiju.
Na severu Etiopije stanovništvo živi životom koji je skoro sasvim vezan za zemlju i poljske radove. Dok su živeli tamo, Jevreji su bili rasuti u 500 sela u regionima Gondar, Tigar i Volo, severno od jezera Tana u Etiopiji. Živeli su u malim kružnim kolibama od drveta i blata, pokrivenim slamom. Retko kad su živeli sami, najčešće kao manjina u selima sa pretežnim hrišćanskim ili muslimanskim stanovništvom. Ljudi u tim krajevima se međusobno ne razlikuju fizički i lingvistički, govore istim jezikom, amharskim ili tigrinijskim, zavisno od regiona, ali se veoma razlikuju po veri. U svakodnevnom životu postoje vrlo jasne granice i čvrsta pravila u ophođenju prema susedima. Za Jevreje je bilo zabranjeno dodirivanje bilo koga ko ne pripada Beta Izraelu. Naročito je to važilo za hrišćane. Ako bi se to desilo slučajno ili u prolazu, nakon toga bi se moralo proći kroz obred očišćenja. Kada bi hrišćani došli u jevrejsku kuću na pod bi se stavljale sveže, odsečene grane, a koristile su se i za vreme radova u polju, kao barijera, da razdvoje jedne od drugih ljudi različite vere. Kad je hrišćanin isplaćivao Jevrejina za rad ili uslugu, on bi stavljao novac u životinjski izmet, jer je to jedna od materija pored vode, svežih grana, pepela ili sl. koja ima moć da poništi magijsko dejstvo. Kada bi žena iz hrišćanskog komšiluka bila pozvana u jevrejsku kuću na kafu, ona bi morala da stoji iza ograde koja deli dva dvorišta i da pije kafu iz posebne glinene posude koja bi se bacala nakon upotrebe. Obično su Jevreji držali posude za takvu upotrebu u deblu drveta ili u žbunu u dvorištu. Primeri ovakvih zabrana su bezbrojni. Ako bi prilikom zajedničkog oranja zemlje plug naišao na suvu granu i hrišćani je dotakli, Jevreji to ne bi smeli. Morali bi da čekaju nekog od hrišćana da je ukloni. Isto tako bi davali svojim susedima, hrišćanima, da muzu njihove krave za Sabat i da uzmu mleko, jer je mleko bilo tabuisano i nije se smelo piti. Čak ni telad koja sisaju nisu smela da prilaze kravi i da piju mleko dok je Sabat.
Jevreji su znali razne zanate – muškarci su bili kovači, žene su pekle keramiku. Hrišćani su smatrali poslove kao što su kovački ili grnčarski manje vrednim od onih u poljoprivredi, ali su ih veoma cenili, jer predmete od keramike ili metala nisu umeli sami da naprave. Ali koliko god da su cenili te veštine istovremeno su ih smatrali i opasnim. Posebno zbog toga što su bile povezane sa vatrom, a vatri se pridavala magijska moć. Hrišćani bi govorili za Jevreje: »Kad, pomoću vatre, od sasvim beznačajnih stvari prave korisne i dobre predmete, šta tek mogu da urade sa ljudima, tj. sa nama«. I zato su ih predstavljali kao one koji imaju natprirodne moći, koji su po danu ljudi, a po noći hijene. Najčešće korišćen izraz za biće koje poseduje takve natprirodne, magijske moći, bio je buda. Buda jede svoje žrtve, što znači da sisa krv živim ljudima ili iskopava skoro zakopane leševe da bi zadovoljila svoju glad ili ritualne potrebe. Ono što joj omogućuje da savlada svoju žrtvu je urokljivo oko, čiji pogled prodire u svakog ko joj se nesmotreno izloži. Zato su, prilikom susreta sa Jevrejima, hrišćanske žene pokrivale lice tkaninom, a decu krile iza sebe ili okretale u stranu.
Jevreji nisu imali zemlju, sem u krajnje retkim slučajevima, i morali su da je uzimaju u zakup od zemljoposednika hrišćana. Zakup zemlje se ponekad ugovarao pismeno ili usmenim putem, uz prisustvo svedoka obe strane. Mnogi ugovori između hrišćanskih vlasnika zemlje i jevrejskih zemljoradnika su trajali generacijama pošto su zadovoljavali obe strane – Jevreji su sticali materijalnu sigurnost, a hrišćani saznanje da Jevreji neće upotrebiti svoje magijske moći protiv njih. Obično bi ugovor obavezivao zakupca da preda od četvrtine do polovine prinosa od zemlje. Ali, bez obzira na teške uslove ugovora za zakupca, on je bio taj koji je slobodan da raskine ugovor kad želi, a zemljoposednik to nije mogao jer je zavisio od prinosa. Tako da se u percepciji Etiopljana uvek smatralo da je slabija strana moćna, tj. da bezemljaš koji nema ništa ne može ništa ni da izgubi. On je tako bio slobodniji da stiče šansu i da nađe bolji komad zemlje i boljeg, povoljnijeg vlasnika.
Celokupan život u ovoj siromašnoj sredini bio je upućen na zajednicu. Svi su radili zajedno u polju, družili se, jeli i pričali, ali uz već pomenute zabrane. Bez tih zabrana normalno odvijanje života između ovako različitih grupa ne bi bilo zamislivo. A izvorište ovako striktnih zabrana nalazilo se u veri. Dovoljno je da se setimo njihovih kamenih

crkava čiji su krovovi u ravni tla, a same građevine klesane duboko u unutrašnjosti stene da shvatimo koliko je vera u Etiopiji jaka. Vekovni rivalitet Jevreja i hrišćana u pogledu vere najbolje se ogledao u žučnim diskusijama u svakodnevnom životu. Svi su voleli da raspravljaju. To se radilo na ulici, na trgu ili u polju, i s najvećim žarom. Jedan od glavnih predmeta polemike bio je oko prvenstva svete knjige. Za Jevreje je njihova Tora uvek bila najvažnija jer je primljena direktno od Boga. A kad bi hrišćani rekli da je Vangel (Novi zavet) zamenio Stari, Jevreji bi odgovarali da je on lažan, jer su ga pisali ljudi. I na kraju bi zaključili: »Svet je počeo sa Torom i završiće se sa Torom«. Kao zanatlije koje rade sa metalom i drvetom, Jevreji su pravili i popravljali hrišćanske kipove, metalne krstove, raspeća. Tako da su hrišćansku veru povezivali s idolima. I govorili su: »Mi smo im napravili Isusa i Mariju i ostale idole, i sada se oni njima mole. Oni su bogati, imaju mnogo bogova, a mi imamo samo jednog«. U tim raspravama hrišćani su najčešće prigovarali Jevrejima zbog žrtvovanja. Stalno su ponavljali kako je to bezbožno, dovodili svoje sveštenike da posvedoče kako se na žrtvovanje loše gledalo još u Starom

zavetu, i govorili su: »Eto, kao što koljete životinje u petak, pre Sabata, tako ste ubili i Isusa«. Jevreji su poredili hrišćane s njihovim proizvodom od keramike koji se zove dohoné. U strahu od vatre hrišćani nisu pekli keramiku, i jedino što su mogli da urade je dohoné. To je posuda koja se pravi od blata i slame i suši na suncu. A nepečena posuda je porozna, i u njoj se mogu držati samo suve materije kao što su ječam ili proso. Zbog toga su Jevreji, koji su savladali magijsku moć vatre i bili uspešni u pečenju keramike, rado upotrebljavali ime dohoné za hrišćane,kao centralnu metaforu za jedno nedovršeno, polovično umeće. I govorili su da je hrišćansko srce kao dohoné,isto kaoi njihova vera, nepouzdana i nedovoljno jaka.
Svoj položaj sluge koji obrađuje hrišćansku zemlju u ovozemaljskoj stvarnosti Jevreji su objašnjavali u okviru kosmičkog poretka. Oni su održali pravu i prvobitnu veru i vezu sa svojim nevidljivim Bogom i na taj način bili deo više stvarnosti. A pošto su naučili veštine, poistovećivali su se sa kreativnim snagama prirode kao što su vatra i voda, koje su bliže Bogu. A hrišćanima su, kao onima koji poseduju zemlju i zavise od nje, davali status zemlje, čija plodnost zahteva stvaralačku moć inferiornih sila kao što su sunce i kiša.
Ali koliko god da su u ovim odnosima bile prisutne snažne i nepomirljive razlike toliko je, kao protivteža tome, bila prisutna i tesna saradnja. To bi se videlo iz situacija kada bi hrišćani dolazili do jevrejskog sveštenika i donosili mu darove da bi se molio za njih – za kišu da rodi zemlja, protiv rojeva skakavaca koji prave pustoš u polju, ili da se Bog umilostivi da ubije lopova koji im je pokrao stoku. Hrišćani su verovali da su Jevreji bliži Bogu i da će on uslišiti njihove molbe, pre nego njihove. To isto se dešavalo prilikom sahranjivanja gde je poštovan strogi jevrejski običaj nedodirivanja mrtvaca – ako bi ga dodirnuli morali bi da budu sedam dana u režimu očišćenja, a to je bio veliki problem zbog poljskih i drugih radova. Da bi se pokojnik preneo od sela do groblja bilo je potrebno više ljudi, a Jevreji su obično mogli da obezbede samo dvojicu. Za ostale bi se postarala hrišćanska strana koja nije imala problem sa zabranom dodirivanja pokojnika. Tako se ostvarivala uspešna saradnja – Jevreji su imali neophodnu pomoć koju su sami teško mogli da obezbede, a hrišćani su činili dobro delo koje njihova vera veoma ceni. A u ovom slučaju ono je bilo još bolje, jer je učinjeno u blizini smrti, tj. drugog sveta i boga.
Sve ove situacije govore o vrlo ambivalentnom odnosu obe strane. Jevreji su govorili hrišćanima da se klanjaju idolima, a kada su za hrišćanski praznik Meskel dolazili i gledali ih kako nose drvenu figuru Mirjam (Marije) i igraju s njom, u stvari su dolazili da se dive spektaklu i bogatstvu dekora hrišćanske svetkovine. Ili kad bi se nadmetali na trgu u najžučnijim raspravama oko vere – tad su u stvari koristili priliku da potvrde pripadnost jednoj istoj zajednici i jednom istom bogu. Ta ambivalentnost je posebno vidljiva u konverzijama u drugu veru, tj. iz judaizma u hrišćanstvo. Jevreji koji menjaju veru nikad nisu postajali pravi pripadnici hrišćanstva i njihove zajednice. Hrišćani ih ne bi priznavali, iako bi u početku činili sve da ih privuku na svoju stranu. Obećavali bi im kćeri za žene, zemlju i novac, a kada bi se ovi konačno preobratili od obećanja najčešće ne bi bilo ništa. Hrišćani bi govorili da preobraćenici nisu, i pored krštenja, stvarno prihvatili novu veru, da imaju još uvek magijske moći i da ih sada još više ugrožavaju jer su skriveni pod maskom hrišćanstva. I nisu hteli da ih sahranjuju na svojim grobljima. Jevreji su jednostavno komentarisali da prelazak u drugu veru njihovi čine samo zbog materijalnih pogodnosti, da je konverzija formalna i da nema promene vere u srcu.
Ovako vredan i obuhvatan rad na pitanju običaja i verovanja Falaša Jevreja autorki je bio pravi podsticaj za isticanje ključnih razlika u postojećim kulturnim obrascima. U zapadnom modelu mišljenja ambivalencija u primarnoj zajednici se najčešće shvata kao nemoć da se razreše određeni tipovi društvene suprotstavljenosti. Zapadni diskurs, zasnovan na znanju koje ovladava prirodom, smatra da društvena suprotstavljenost mora da ima nekakvo razrešenje, tj. da je neophodno da se ovlada društvenim procesima kao što se ovladava prirodom. A to dovodi do jedne sužene slike sveta kao izvesnosti i koherencije, gde jedna stvar mora da bude ono što jeste a ne istovremeno i nešto drugo. Takav pristup nema ključ za čitanje značenja i simbola primarnih zajednica, i predstava da ljudi danju mogu biti ljudi, a noću hijene, njemu mora da izgleda potpuno šokantno. A u etiopskoj zajednici se primenjuje jedan složen, simbolički sistem imenovanja koji podrazumeva spontanu mogućnost preobražaja ljudi i stvari. To je sistem otvoren prema životu, a ne prema zahtevima izvesnosti i koherencije, i on omogućuje da se život u zajednici odvija na regularan i prihvatljiv način, bez prevelikih potresa. A kako je savremeni judaizam u potpunosti blizak zapadnom modelu, sasvim je bilo prirodno da se prilikom dolaska etiopskih Jevreja crne kože, sa hrišćanskim simbolima na čelu i vratu, u Izraelu postavi pitanje »Da li su Falaša pravi Jevreji?« To pitanje je potpuno razumljivo za zapadni model logičke doslednosti, a potpuno strano za ljude koji koriste jedan simbolički kod, gde biti isti sa samim sobom može takođe da znači – biti isti s onim koji je suprotan. A zamena jevrejskog i hrišćanskog identiteta u Izraelu je najveća jeres.
Tokom boravka u Izraelu, za etiopske Jevreje je počela drama uklapanja u novu stvarnost, jer su ih gledali kao nešto što odstupa od standardne predstave o jevrejstvu. U Etiopiji su oni bili tretirani kao ljudi svetle kože prema crnim Afrikancima koji žive južnije, a ovde su se suočili s tim da se njihova koža gleda kao crna, sa svim konotacijama koje je vladajući način percepcije »civilizovanog« sveta negovao kroz istoriju. Osećajući sebe kao rasno inferiorne i tražeći razlog za novonastalu nelagodnost, Falaša Jevreji su govorili: »Pošto je Izrael severnije od roga Afrike, onda će vremenom i naša koža postajati svetlija, kao kod pravih Jevreja«. Ali to se nije dogodilo, a evo prošle su već dve, tri decenije od njihovog dolaska u Izrael. A onda su neki od njih govorili da treba da prođe još vremena, a drugi su počeli da zagledaju kožu svoje tek rođene dece. A treći su jednostavno rekli da bi judaizam trebalo da bude ipak nešto više od svetle boje kože.