Najposle! Krajem prošle godine predsednik Srbije Boris Tadić tutnuo je zahtev Srbije za članstvo u Evropskoj uniji. Slučaj je hteo da se to desi na Dan armije (u međuvremenu smo i to ispoganili), u Stokholmu, gradu gde nam se posrećilo još davne 1961. kada je Ivi Andriću uručena Nobelova nagrada za književnost. Sa zadovoljstvom prihvatamo ovaj istorijski korak koji označava novi početak za Srbiju, izjavio je tim povodom švedski premijer Frederik Rajnfelt primajući zahtev, ocenivši to istovremeno kao istorijski dan za Srbiju i kao krunu švedskog predsedavanja Unijom. Naš predsednik je, sledeći svoje prethodnike i ponajviše naš mentalitet, obećao da će Srbija ispuniti sve obaveze – saradnju sa Tribunalom u Hagu i naći rešenja za sva pitanja u regionu.
»Ovo je bio veliki dan za Srbiju. Osećao sam se ponosno, srce je kucalo 130 na sat«, rekao je tog dana Božidar Đelić. Nije mi jasno da li se pali što je takav ili zarad javnosti. Pomenuti je slično zavatrio (ko se toga seća još!) prilikom agitacije u korist Dragoljuba Mićunovića kada je profesor bio predsednički kandidat. »Za Mićuna!«, »Za Mićuna!«, kreštao je Božidar, koji je u Stokholmu definitivno dokazao da je (molim ne povezivati sa centimetrima) mali format. Dvanaestog januara 2002. godine Nebojša Popov mi je ispričao kako je (»gotovo slep«) Đorđe Dobrović, sin slikara Petra Dobrovića doživeo (1980) govor Stevana Doronjskog pred Skupštinom SFRJ prilikom Titovog ispraćaja. »Neki mali format«, rekao je Dobrović. Gostujući u dnevniku ljubičaste televizije Đelić je otkrio da su mu omiljene pevačice Slavica Ćukteraš i Seka Aleksić. Ne znam ko su pomenute, ali naš vicepremijer očito zna, obožava ih, »njihove pesme, odlične glasove i energiju...« Naši predvodnici obožavaju neke pevaljke, to obznanjuju, odaju tahikardiju kada ne treba, a bradikardiju dobiju kada ih neko priupita bilo šta o Ratku Mladiću ili Goranu Hadžiću.

Dobro sam upoznao oficire JNA i njihove naslednike u Vojsci Srbije ali ne želim da izričem (uglavnom loše) kvalifikacije na račun vojske. Kao ratni izveštač bivše Borbe i Naše Borbe ispratio sam dubrovačko, mostarsko, slavonsko, sarajevsko i na kraju kosovsko ratište. Dovoljno?! Bilo je i (nešto) časnih ljudi, koji su videli dalje od nosa i politike »crveno-crne koalicije«, srpstva i čekićstva. Neke bih pomenuo, ali se plašim da im ne naude, stoga ću samo nešto o generalu Vladi Trifunoviću. Znam dosta o ovoj vojničini, najviše zahvaljujući njegovom advokatu Branku Staniću koji je sa sinom Milanom dugo bio branilac ovog oficira za ponos.
Vrhovni sud Srbije ukinuo je početkom godine presudu kojom su general JNA Vlado Trifunović i grupa oficira pre 14 godina osuđeni na zatvorske kazne zbog »podrivanja vojne i odbrambene moći zemlje«. U montiranim procesima general je iz trećeg cuga osuđen pred Vojnim sudom u Beogradu, nakon što je 1991. godine predao opkoljenu kasarnu u Varaždinu i spasao sigurne smrti 220 vojnika i 37 oficira. U Beogradu su ga najviši predstavnici Vojske,prema očekivanju, dočekali neljudski. Prednjačili su (e-novine) generali Jevrem Cokić, Života Panić (»Niste nam potrebni živi, nego mrtvi«) i načelnik Generalštaba, sada haški optuženik Momčilo Perišić, koji je na sastanku sa vojnim pravosuđem rekao »Nosim bombu da je bacim na Trifunovića«. General i dalje čami u beogradskom hotelu »Bristol«, stan će teško dočekati jer su kvadrati već davno izdeljeni pljačkašima i ubicama koji su osramotili i JNA i našu zemlju.

Goli otok me već decenijama zaokuplja i držim da je o tome najbolje pisao Dragan Marković. Imam i lične razloge, ali sve pokušavam krajnje trezveno da sagleda(va)m. Naizmak prošle godine u sali na Kolarcu održana je akademija »povodom 60 godina od osnivanja zloglasnog Golog otoka« i tu ništa nije sporno osim, izgleda, pozadine. Tamo je, nema zbora, tekao život »označen kamenim paklom«, o jadima i torturi svedočili su preživeli zatočenici, ljudi s kojima decenijama manipulišu »brižnici« koje njihove patnje i sudbine najmanje zanimaju. Ne bih da im diram rane, ali ne mogu da ne pomenem da je, možda najvažnija, poruka akademije da jedna glumica, osvedočeni rusofil, početkom ove godine ode na skup (?) u Moskvu i to sve prenese »ruskim prijateljima«. Vidite koliko smo (pro)patili što smo vas voleli, predložili su joj da kaže »braći«. Da li su informbirovci voleli tuđu zemlju ili njen sistem i Kobu (Josif Visarionovič Džugašvili, sin gruzijskog obućara poznatiji kao Staljin)?! Ne ljubim nešto ovaj sistem ni njen vrh, ali zemlju ne mrzim. I ne volim Rusiju. I zašto bih!

Bivši univerzitetski profesor, drag i duhovit čovek odavno me nagovara da (na)pravimo stranku. Ne bi, veli, ličila na ovdašnje, već bi bila posve drukčija, bavila bi se samo

začudio kada sam mu predočio (to je bila samo šala) da imam ideju za posebnu partiju. Uveravao sam ga da nakon povratka u Beograd kanim formirati »stranku judi« (ljudi). Vrteo je glavom, vidim nevericu. »Nećeš skupit ni za glavni odbor...«, uveravao me je stari majstor, ubeđen da je teško naći i nekoliko desetina umnih i neuprljanih.

Ne gledam »Insajder«, emisiju RTV B 92, ali moram reagovati na pretnje koleginici Brankici Stanković. »Opasna si kao zmija, proći ćeš kao Ćuruvija«, zaorilo se ne tako davno na utakmici Partizana i ukrajinskog Šahtjora i zamislite – utakmica nije prekinuta i fudbal u našoj zemlji nije zabranjen. Posle tog događaja danima sam iščitavao i slušao razmišljanja Kurte i Murte o »navijačima« i jedino što mi se dopalo bila je izjava kolege Verana Matića, šefa RTV B 92 koji je – valjda za početak – razmišljao o zabrani održavanja sportskih takmičenja uz prisustvo publike. Nešto kasnije Matić se popravio, tražeći raspuštanje uprava klubova »koji ne mogu da se odvoje od navijačkih grupa« i da se sponzori distanciraju od takvih klubova.
Matićevo razmišljanje očito je naljutilo trenera crno-belih košarkaša Dušana Vujoševića. On je »principijelno protiv vređanja bilo koga« i Matiću spočitava da poziva sponzore da se distanciraju i na pražnjenje hala i zaklanja se »iza stranih ambasada«. Gospodin Vujošević je (iako mnogo čita) loše zvučao u »Kažiprstu«RTV B 92, gde je pominjao tešku situaciju u društvu... Ako je i od čitača – mnogo je. Država i dalje samo obećava. To je lako.

Imaju li političari pravo na privatan život? Imaju, to niko ne spori, ali ako ste se, gospodo, već jednom popeli gore (čemu ste težili i svim silama se upinjali) treba da se ponašate u okvirima koji vam, iako nisu opisani i propisani, ne dozvoljavaju da radite baš sve. Nezamislivo je, recimo, da se premijer Mirko Cvetković zatekne i u sitne sate naćefleisan u bifeu »Livno« u Pop-Lukinoj ulici, ili da Čedomir Jovanović cevči pivo ispred bakalnice u kraju. Vidim, mnogi su zamerili aktuelnom ministru policije Ivici Dačiću što se našao među zvanicama na slavi jedne folk pevačice. Poreklom su iz istog kraja i odlazak na slavu se podrazumeva, ali problem je što je zemljakinja pod brojnim optužbama, a Dačić nije ministar za folklor nego upravo za policiju.