Smrtna kazna: traganje za količinom nužnog bola

Smrtna kazna još postoji u: SAD, Iraku, Iranu, Avganistanu, Saudijskoj Arabiji, Pakistanu, Kini, Japanu, Severnoj Koreji, Mijanmaru, DR Kongo, Zimbabveu, na Kubi...

Povodom izvršenja još jedne smrtne presude u SAD, autorka ovoga teksta prvi put se složila sa zastupnikom iste – povodom logike. Nemoguće je sa sigurnošću odabrati koji način izvršenja smrtne kazne je najbezbolniji. Čuđenje povodom takvog zahteva došlo nam je sa suprotnih pozicija. Po njenom zastupniku, bol je kolateralna pojava opravdana pravednošću kazne – uobičajen odgovor protivnicima koji su ovoga puta, umesto da se usredsrede na njeno ukidanje, raspravljali o izboru manjeg zla (bola), dajući njenom advokatu priliku za ciničnu upotrebu logike.
Kazna je izvršena 8. decembra u američkoj državi Ohajo, prvi put injekcijom koja sadrži jedno sredstvo, veliku dozu anestetika. Koristeći iskustvo iz eksperimenata sa životinjama, zaključeno je da je to najbezbolniji način, svakako bolji od prethodnog injekcijskog koktela pripremljenog od tri smrtnosna sredstva (koja vode gubitku svesti i paralizi mišića i, na kraju, zaustavljanju rada srca) i za čije dejstvo je tokom prethodne egzekucije u septembru bilo potrebno dva sata. Ovoga puta sve je trajalo oko 40 minuta, 30 za nalaženje upotrebljive vene (iz osamnaestog puta) i 10 da bi »smrtonosni lek« delovao.

Staru mudrost da je važnije pitanje nego odgovor potvrđuje ova priča. Protivnici smrtne kazne usprotivili su se ovakvom izvršenju kazne jer je ona neispitana na čoveku i, prema tome, »humani eksperiment«. Pitanje koje logično odmah pada na pamet postavio je Kent Šajdeger, direktor Fondacije za kriminalno pravosuđe i pobornik smrtne kazne: »Kakvu vrstu testa očekuju? Kontrolnu studiju sa volonterima? Malo verovatno«.1
Kako je moguća onakva »omaška« u logici?2 Srećom, nekoliko dana kasnije Njujork tajms u svom uredničkom komentaru pod naslovom »Nema ‘humane’ egzekucije« konstatuje, osim osnovne naslovne teze, kako ni zastupnici smrtne kazne takođe ne mogu znati koje njeno izvođenje je manje bolno, što je najbolji dokaz da je svako njeno izvođenje pravno sumnjivo i moralno pogrešno.
Zašto je nemoguće ublažiti izvršenje smrtne kazne? Fizički gledano, zato što niko na vlastitom primeru ne može dokazati (obavestiti post festum) šta je zaista manje bolno: da žrtva (osuđenik u toj poziciji postaje žrtva) najpre ostane bez svesti3 ili da se

»istovremenije« sve okonča. Moralno, zato što čak i da se nešto u smrtnoj kazni može ublažiti, ne može da je ona kazna na smrt. To je jedini odgovor zastupniku smrtne kazne na njegovo logično, mada, s obzirom na situaciju, od njega neumesno ironično pitanje. Ukoliko nema smisla da protivnici smrtne kazne tragaju za podnošljivijim bolom osuđenika, još manje ima smisla da to čine njeni zastupnici. Njihov motiv je i tako činjenje ustupka prvima i ublažavanje prizora svedocima izvršenja. Nelogičnost takvih »ustupaka« tokom istorije trebalo bi da nas vrati giljotini jer... Giljotina je bila bolja, ili: koliko bola je nužno? Kod ubijanja životinja postoje različiti rituali, u zavisnosti od oruđa kojim se raspolaže ili o kojoj tradiciji, religiji ili
		Deklaracija za život »Verujem da smrtna kazna ne služi odvraćanju od zločina i da je njena jedina namera osveta. Zato ovim izjavljujem kako, u slučaju da umrem kao žrtva nasilja, zahtevam da onaj ili oni za koje se dokaže da su krivi za moje ubistvo ne budu žrtve smrtne kazne ili pod pretnjom smrtne kazne ni u kakvim okolnostima, bez obzira na to koliko je zločin gnusan i koliko ja patio. Smrtna kazna bi moju patnju jedino uvećala. (...) Zahtevam da Deklaracija bude dostupna na svakom suđenju svakoj osobi koja je optužena za moje ubistvo, kao i da bude pročitana i podeljena poroti. Takođe, zahtevam da Sud dozvoli da Deklaracija bude prihvaćena kao izjava žrtve na suđenju osobi ili osobama optuženim i osuđenim za moje ubistvo, i da se kazna donese u skladu s ovom mojom željom. (...) Zahtevam da moja porodica i moji prijatelji preduzmu sve što je nužno da bi se sproveli cilj i namera Deklaracije i da nadalje ne preduzimaju akcije koje su joj protivne...«

civilizaciji se radi (islam, npr., zadaje halal standard). Načini više zavise od predanja nego samilosti i obzira.
Kod »humanog ubijanja« trebalo bi biti human, jer iako se ubija ubica, koga mnogi smatraju ne-čovekom, osuđenik i za najteže krivično delo pred zakonom je čovek. Zato se nastoji da ta smrt bude najmanje bolna, da ne kažemo najlagodnija.
Tokom istorije bilo je giljotiniranja, čerečenja, vešanja, kamenovanja, ubijanja iz vatrenog oružja, električne stolice, gasne komore, smrtonosne injekcije i uvek, naravno, bola. Ipak, kako je podsetio Mark Esig,4 negde od 1850. Amerika počinje da traga za načinima olakšanja bola tokom izvršenja smrtne kazne, pre toga bol je bio cilj. Međutim, kako je javnost pokazivala sve više »sentimenta« – mada nedovoljno da ni posle jednog i po veka ukine kaznu – nastojalo se da se smrt olakša ili se bar mislilo da se to čini. Giljotina je, npr., bila suviše surova. Ipak, zavisi sa koje strane (giljotine) se posmatra. Esig zaključuje da se, u stvari, počelo više voditi računa o senzibilitetu posmatrača – optuženik možda najmanje pati pod brzom i nepogrešivom oštricom giljotine (ovde sigurno nije upotrebljiva izreka »što je brzo to je kuso«) nego ostalim postepenim načinima umiranja, ali svedoci prisutni na licu mesta i apstraktno prisutno javno mnenje manje. Zato, kada se priča o »bolu tokom izvršenja smrtne kazne« možda je pre u pitanju prizor koji pred sobom ima prisutna publika nego osuđenik. Giljotina je, zaista, bila nezgodniji prizor, ali i efikasnije sredstvo – za stranu koja je najzainteresovanija. Ali, kao što logično reče zastupnik smrtne kazne – ko to može pouzdano da zna?

Da li je smrtna kazna, kao i nesrazmerno kažnjavanje uopšte, najbolja ili samo najlakša, najbrzopletija i najtradicionalnija reakcija države?
Statistika pokazuje da argument »prevencije« ne stoji. U državama u kojima je smrtna kazna ukinuta i inače se za kaznom zatvora »ne poteže« tako često kao u SAD, stopa kriminaliteta je niža.5 Osim toga, pod pretnjom kazne smrću, prestupnici koji su je već »zaradili« nemaju više šta da izgube i često se ponašaju nasilnije.
Da li država ima pravo na osvetu, mehaničku reakciju uzvraćanja ubici istom merom? Kakva je to »prevencija« kada država daje takav primer? Jedan od retkih napredaka u humanosti upravo je ukidanje smrtne kazne jer su, osim groblja, dostignuća ove civilizacije zatvorske i psihijatrijske ustanove. Država štiti građane tako što uhvati zločinca, stavi ga u siguran zatvor i njemu i svima daje na znanje da ona – ne ubija. Bez nužde. Po mehaničkom zakonu reakcije, onom starozavetnom, islamskom i bilo kojem drugom. Poslednje nije manje značajno od prethodnog (ulivanja sigurnosti), jer je najveća razlika između zločinca i njegovih sudija.
Većina Amerikanaca koji toliko drže do Drugog amandmana – koji se tumači kao pravo građana da se naoružavaju da bi se, u slučaju potrebe, mogli odbraniti i od same države (što u nekim državama SAD dobija frapantne »arsenalske« privatne razmere) – saglasna je sa pravom države da ubije. Ne uviđaju nesaglasnost između vlastitog nepoverenja prema državi i prepuštanja joj najradikalnijeg mogućeg prava, prava na njihov život.
Da su povodom onoga prvog (nepoverenja) u pravu pokazuje statistika pogrešno donetih smrtnih presuda, onih za koje su do sada pronađeni dokazi o nevinosti. Po podacima Informativnog centra o smrtnoj kazni, od 1973. u SAD je oslobođeno 139 osoba pogrešno osuđenih na smrt. To su ljudi koji su slučajno živi. U redu za smrt mogli su biti žrtve »sudskog ubistva«, najvećeg kriminalnog dela, jer ga čini najveća sila, sama država.
Danas SAD protestuju povodom svakog eventualnog suđenja njenim državljanima u stranim državama, iako, gledajući statistike i zakone, mnoge od njih imaju »milosrdnije« zakone. U poslednje vreme, ipak, govori se o »selektivnoj empatiji« u izvršenju smrtne kazne, jer se sve više ima razumevanje za počinioce koji su ratni veterani, naročito ukoliko se dokaže PTSD (posttraumatski sindrom stresa). Oni koji su u ratove slati kao junaci nisu izdržali i doneli su smrt ovde.

Postoje razne teorije o smrtnoj kazni i mnogi razlozi protiv i za. U stvari, razlog protiv smrtne kazne je jedan, tako bazičan i očevidan da ga nije moguće pobiti. Smrtna kazna je izvršenje kazne ubistvom, ona jeste ubistvo. Njom nije moguće poništiti nedelo, moguće je samo izvršiti još jedno, nad ubicom. Socijalno delinkventnim, bez moralnog osećanja i moralne inteligencije, možda monstrumom. Čak i tada, mi, koji delujemo pravno i moralno, donosimo moralnu odluku.
Na početku i na kraju svake filozofske, političke, sociološke, pravne priče o smrtnoj kazni radi se samo o jednom, etičkom pitanju – ubiti ili ne ubiti. Mogu se navoditi razni statistički podaci o kriminalitetu, preventivi kriminala, ceni zatvora. Kada kazna postane takav razrađeni predmet, mnogi izgube suštinu od koje su sami pošli u raspravi. Da se ubistvom (ni) ubice ne poništava ubistvo već samo ulazi u zamku koju je ubica postavio. Da se sme ubiti. Jedino što mi to činimo »pod okriljem pravde«. Međutim, sama činjenica da kazna postoji, čak i kada se ne izvršava – kao što je to slučaj u nekim državama SAD,6 je nesreća.
Zašto oduzimanje slobode nije dovoljno? Kao »nedovoljno retributivno« neadekvatno je kao odgovor. Ako u slučajevima (nužne) odbrane tuđeg ili vlastitog života postoje moralne

dileme o adekvatnoj upotrebi sile, ovo je situacija kada su od zločinca svi srećno zaštićeni i mogli bi to ostati do njegove prirodne smrti. U svrhu ukazivanja na strahotu nedela, on može biti simbolično kažnjen kaznom koja će ga nadživeti kao njegovo nasledstvo – presudom na 100 ili 150 godina zatvora... Simbolika je dalekosežnija, čak se zalazi u neki postživotni »karmički biznis«, a za sve je humanije. Šta god koja strana rekla, smrtna kazna je ubistvena. Da li će injekcija da bude smrt u tri epizode ili u jednom činu, da li će ubijanje trajati 30 minuta, kao uobičajeni šou američkih komičara, ili dva sata, kao celovečernji igrani film, da li će osuđenik biti odveden jednom i zauvek na pogubljenje ili biti izvođen desetinama puta jer je kazna uspešno odložena do sledećeg
		Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 1968. jednoglasno prihvatila rezoluciju u kojoj se zemlje članice pozivaju da prouče mogućnost potpunog ukidanja smrtne kazne ili smanjenja liste zločina za koje se ona izriče. Fakultativni protokol, čiji je konačni cilj bio zabrana kazne a koji je uveo moratorijum na istu, donet je 1989. godine. Tokom devedesetih bilo je nekoliko bezuspešnih pokušaja da se izglasa globalni moratorijum na smrtnu kaznu. Izglasan je decembra 2007, sa 104 glasa za, 54 protiv i 29 uzdržana. Ove godine, 15. decembra, obeleženo je 20 godina od donošenja Protokola. Do danas, smrtna kazna je ukinuta u 140 država, dok su 72 ratifikovale Protokol, obavezale se da je ne izvršavaju i učine sve što je potrebno da bi došlo do njene zabrane, kao i da ne vrše ekstradiciju optuženih u države gde je kazna i dalje na snazi.

pokušaja, nijanse su procesa ubijanja. Osuđenik na kaznu zatvora je krivac, kada se nad njim izvršava smrtna kazna on, bez obzira na težinu zločina koji je počinio, postaje i žrtva države koja je egzekutor.
Smrtna kazna uvećava broj ubistava i ubica, za broj onih koji su odlučivali i onih koji su izvršili. Onaj ko ubije i ubicu, ubio je. On, pojedinac, ili institucija, država, je ubica. Onaj ko nije ubio u doslovnoj, fizičkoj (samo)odbrani života, već »teorijskoj« zaštiti društva, ubio je bez nužde. Ubistvo iz sigurne, komforne, po sopstveni i tuđe živote nerizične pozicije je osveta.
Smrtnom kaznom se ne štiti nijedan život, a jedan se ubija. Možda monstruozan i čudovišan u svireposti, ali se ubija, a mogao bi da se kazni zatvorom, možda leči, možda čak pokaje. Ruke su krvave i kada se ne koristi giljotina. To što je prizor elegantniji i bezbolniji, pre svega za publiku, samo je bezuspešno traganje izvršilaca za nemogućim – odbranom savesti od istine da bol, koja je često sastavni deo prirodne smrti, sada mi izazivamo, piše Esing. Ma koliko smrtonosno sredstvo i bilo efikasno, ono to ne može biti i za savest. Ko je još ima i želi da se njom bavi.
»Ubio si i to ti je nasledstvo«, citirale su u presudi Bibliju Ajhmanove sudije. Reči su adekvatne i za one koji izriču i zastupaju smrtnu kaznu. Ajhmanove sudije još nisu imale tu samorefleksiju – da ga doživotno zatvore i kažu: »Ali mi tebe nećemo«. Danas je abolicija smrtne kazne činjenica koju uvažava 140 članica Ujedinjenih nacija. Sa manje ili više svesti o važnosti takve odluke kod njenih građana.
Amerika zadržava smrtnu kaznu. Opet, Amerika za svaku svoju veliku grešku i nasilje, koje čini kršenjem ili poštovanjem zakona, ima one koji se protive sa tako »američkom« kritičnošću, tragičnošću, entuzijazmom i kreativnošću da je, uvek ponovo, vraćaju na mapu demokratija. One koji se zalažu, nekada prkosno, nekada miroljubivo, ali najličnijim ulogom. Građani država koje su donele aboliciju na smrtnu kaznu nikada nisu morali da stave toliki lični ulog za njeno ukidanje koliko to čine neki građani Amerike.

Deklaracija za život7 je dokument koji su potpisali brojni protivnici smrtne kazne u SAD (između ostalih, Mario Kuomo, bivši guverner države Njujork). Potpisnici zahtevaju da ukoliko sami budu žrtve zločina ubistva, počinilac bude pošteđen smrtne kazne. Nema ozbiljnijeg zaloga koji neko može dati u borbi protiv smrtne kazne od toga da poštedi i vlastitog ubicu. Da kaže da mu ne bi presudio onako kako je on, te da to ne učine niti u njegovo niti u njihovo ime oni u čijim rukama bude pravda. Takođe, ima i onih kojima je najbliži član porodice bio žrtva ubistva, kao i kongregacija čiji je član ubijen,8 a nastavljaju da se bore za ukidanje smrtne kazne, opovrgavajući kritičare koji kažu da je njihovo zalaganje apstraktno. Igrom sudbine, tema je za njih postala dodatno lično osetljiva, ali njihovo zalaganje ostaje.
Sestra Kamil, pripadnica katoličkog reda Milosrdnih sestara iz Njujorka, kaže da je ova borba njena dužnost od dana kada je pročitala o događaju iz 1860. i pogubljenju čoveka po imenu Grinval za koga se kasnije ispostavilo da je nevino osuđen. U crkvi u Bruklinu u kojoj služi stoji natpis o Hristu, žrtvi smrtne kazne. Briga povodom postojanja smrtne kazne za mnoge katoličke redove u Americi nije apstraktna. Sestra Kamil dodaje: »Ubijanje ne rešava ni socijalni problem ni problem duše«. Ni moralni. Samo ga povećava.
U našem moralu postoji bazično osećanje za pogrešno, koje je Kant uporedio sa sposobnošću razlikovanja leve i desne ruke. Ubijanje, ma ko da ga čini, jeste ubistvo. U presudi iz 1947. Vrhovnog suda SAD kaže se da »tradicionalni humanizam modernog anglo-američkog prava zabranjuje nanošenje bola koji nije nužan«. »Izjava podstiče pitanje: Koliko bola je nužno?«, pita Mark Esig. Pogrešno pitanje, naročito za egzekutora.
Jer, nije osnovno pitanje koliko bola je nužno, već koliko smrti je nužno. To pitanje je jedino moguća misija. Inače, sledeća egzekucija možda je unutrašnje gušenje azotom (Nitrogen Asphyxiation), gušenje kroz krvne sudove, postupak još ’95. nazvan »Ubijanje sa ljubaznošću«, do sada neiskorišćen, tvrdi se, za sada najbezbolniji način. Za još uvek u mnogim državama dozvoljeno ubistvo.

	Tatjana Jovanović