Visoke školarine u našoj zemlji, kao i postojanje privatnih univerziteta, nužno doprinose društvenom raslojavanju gde je sve manji broj veoma bogatih i sve veći broj siromašnih građana i deo su jedne šire slike nepravedne redistribucije bogatstva koja je otpočela sa procesom privatizacije

Sporovi i sukobi u visokom školstvu Srbije

Od kada je donesen Zakon o visokom obrazovanju u septembru 2005. godine, koji sadrži preporuke Bolonjske deklaracije, programskog akta koji tvori osnovu za formiranje jedinstvenog evropskog obrazovnog prostora, u javnosti su se mogli čuti izrazi studentskog nezadovoljstva zbog loše implementacije tih preporuka. Dok su ranije studenti smatrali da su bili preopterećeni i tražili, neka mi bude dopušteno da s pravom dodam, smanjenje uslova za upis u narednu godine usled surovih školarina koje su iz godine u godinu vrtoglavo rasle na državnim (!) fakultetima, danas traže smanjenje bodova. Pre nego što kažem nešto o nedavnim protestima studenata koji su bili najmasovniji u poslednjih deset godina, iako se usled, usuđujem se reći, medijske blokade, takav utisak u javnosti nije mogao lako steći, pokušaću da objasnim o kakvim bodovima je zapravo reč.

Bolonjska deklaracija koju je 1999. godine usvojilo 29 evropskih zemalja, a naša država potpisala 2003. godine, programski je akt koji tvori osnovu za formiranje jedinstvenog evropskog obrazovnog prostora koji bi omogućio veću mobilnost studenata i školovanje na različitim univerzitetima. Da bi se te pogodnosti omogućile formiran je jedinstven sistem ocenjivanja studenata, odnosno ESPB bodovi. U našoj javnosti često su ESPB bodovi predstavljani na jedan prozaičan i nadasve apstraktan način. Naime, Evropski sistem prenosa bodova (ESPB) jeste instrument kvantitativnog ocenjivanja studenata koji podrazumeva da jedan student tokom studija ima da radi ne više od 40 sati nedeljno. Praktično sve aktivnosti koje neko preduzima zarad studija (prisustvo na nastavi, izrada seminarskih radova, spremanje ispita...) moraju se moći ostvariti u okviru osmočasovnog radnog vremena na dnevnom nivou. Kako se školska godina sastoji od 30 radnih nedelja predavanja i 12 nedelja posvećenih konsultacijama i pripremi ispita, to ukupno čini 1.680 radnih sati. Tako bi 1 ESPB bod, bar na Univerzitetu u Beogradu, trebalo da vredi 28 radnih sati. U tom smislu, kada kažemo da neki predmet na fakultetu vredi 6 ESPB bodova, to nam samo govori da je prosečnom studentu potrebno ukupno 168 sati rada tokom jedne školske godine kako bi regulisao sve obaveze vezane za njega (podsetimo se još jednom: uključujući i prisustvo na nastavi!) i to gradivo savladao.
Međunarodne institucije propisale su i vrlo detaljna uputstva za bodovanje predmeta. Tako je, na primer, izračunato da prosečan student prve godine za jedan sat može da sa razumevanjem pročita 4-5 strana određenog teksta. Ovakva i slična istraživanja uz sve

svoje manjkavosti pomogla su da se ESPB metodologija razvije toliko da zaista može približno, ako ne precizno, da obuhvati, opiše i oboduje celokupan studentski angažman. Ultimativni smisao ovih bodova jeste omogućavanje lakše samerljivosti studijskih programa u pogledu njihove zahtevnosti i, samim tim, olakšava se mobilnost studenata unutar evropskog obrazovnog prostora. Međutim, problem, po mom mišljenju, ne leži u suvoparnosti ovakvog prikaza već u tome što se na taj način gubi iz vida šira slika unutar koje ESPB bodovi imaju svoje mesto. Naime, jedan od indikatora da su ESPB bodovi ispravno dodeljeni nekom predmetu ili, šire, studijskom programu, jeste između ostalog i prolaznost studenata pri polaganju ispita. Svi se sećamo priča o strogim profesorima kod kojih se većina studenata muči mesecima, čak godinama, da položi ispit. Smatralo se da je pozicija profesora neprikosnovena i da su dobri studenti samo oni ili pre svega oni koji su mogli da
		Zoran Jovanović Jus, Osećaj

savladaju najčešće obimnu literaturu i da psihološki podnesu neizvesnost samog ispita, te da iz čitave situacije izađu kao pobednici. Da li su takvi ljudi zaista vredni hvale ili zapravo poseduju veći kapacitet da se potčinjavaju svim zahtevima profesora ne ulazeći u njihovu opravdanost, što bi bilo u suprotnosti s nekim slobodarskim vrednostima, ostavljam vama na procenu, tek reći ću to da je u duhu Bolonje i zvanična studentska organizacija Evropska studentska unija donela jedan programski dokument gde proglašava kao jedan od svojih ciljeva upravo borbu protiv gore opisanog pojma dobrog, izuzetnog studenta. Tako i sa duhom Bolonje dolazi do odlučnog pomeranja akcenta u pogledu toga ko snosi odgovornost za obrazovni proizvod jedne zemlje. Naime, profesor je taj koji snosi veći teret odgovornosti nego što je to bio slučaj ranije kada je reč o tome koliki će broj studenata položiti njegov ispit. ESPB bodovi koji se dodeljuju studentu tek kada on i formalno položi ispit, zahtevaju da natpolovičan broj studenata mora položiti ispit. Ukoliko tako ne bude, predavačka veština profesora se po automatizmu dovodi u pitanje. Dakle, profesori nisu pre svega naučnici, iako jesu naučnici, već su jednako i nastavnici. Na mnogim fakultetima, kako je to bilo ranije, profesor bi tokom školske godine imao slobodu da predaje o nečemu što nužno nije bilo neposredno vezano za literaturu koja je za taj predmet preporučena. Pored toga, postojala je sloboda profesora da navedu neograničeni broj knjiga koje se imaju pročitati u okviru određenog predmeta. Tako su na Filozofskom fakultetu postojali predmeti koji su nalagali iščitavanje preko 40 knjiga. Reč je, dakle, o hiljadama strana. Kada je reč o ESPB bodovima, oni podrazumevaju da profesor mora moći onu literaturu koju je preporučio pokriti gotovo u celosti tokom predavanja i to tako efektivno da, ponovim još jednom, većina studenata bude u stanju da taj ispit i položi. S tim što u paketu sa bodovima sada postoji obaveza i kontinuiranog ocenjivanja. Drugim rečima, studenti polažu ispit tako što njihovo znanje biva proveravano i vrednovano tokom trajanja predavanja, a ne samo na završnom ispitu. Kao što vidimo, ovakva kontinuirana provera znanja jeste ujedno i provera koliko su nastavne metode profesora zapravo delotvorne. Kako bi sve ovo imalo smisla, pitanje prostornih i drugih tehničkih kapaciteta nameće se kao presudno. Opšte je mesto da su na Pravnom i Ekonomskom fakultetu u prvoj godini studenti morali da zarane kako bi zauzeli mesto u amfiteatrima koji imaju preko 300 mesta, u suprotnom ne bi mogli da uđu u salu. Jasno je da odgovornost leži na upravama fakulteta koje prekobrojno upisuju studente iako za to ne postoje uslovi. Prirodno, kvalitet obrazovanja sprovedenog ex catedra u opisanim uslovima je pod znakom pitanja. Tako su ESPB bodovi konceptualno povezani s idejom o međunarodnoj saradnji na polju osiguranja kvaliteta koje se, putem akreditacije, proverava na svakih nekoliko godina. Standardi za akreditaciju, na primer, propisuju da broj upisanih studenata mora da zavisi između ostalog od prostornih kapaciteta fakulteta. Da li je ovakva promena obrazovne ideologije dobra ili ne, to je drugo pitanje, tek donet je tzv. bolonjski zakon i on se ima primenjivati.
Upoznajmo se posle ovog s našom univerzitetskom zbiljom i uverimo se da li su fakulteti zaista primenili Evropski sistem prenosa bodova ili su svoje stare navike samo formalno »obodovali«. Tvrdim da je potonje slučaj.

Prva generacija »bolonjskih« studenata, upisana na studije u školskoj 2006/07. godini, naišla je na veliki problem. Naime, prolaznost na ispitima je, po zvaničnoj statistici, na nivou Univerziteta u Beogradu bila svega 14%. U drugim zemljama koje su ovaj sistem primenile govorilo se čak o 80% studenata koji do kraja školske godine (koja se, usput, u tim zemljama završava uglavnom u junu) polože sve ispite iz te godine.
Iako je ovaj podatak otkriven u januaru 2007. godine, odnosno iako je Univerzitet imao na raspolaganju još čitav jedan semestar za reevaluaciju ESPB bodovanja na fakultetima, i uprkos konstantnom opominjanju pojedinih studentskih predstavnika da opterećenje nije adekvatno izmereno, zvaničnici Univerziteta po tom pitanju nisu uradili ništa sve do oktobra kada su počeli protesti. Te godine studenti su imali dva zahteva: da se omogući svim studentima koji su ostvarili 37 bodova da se upišu u statusu budžetskih studenata, kao i da Univerzitet u Beogradu formira komisiju koju će činiti i profesori i studenti i čiji će zadatak biti provera opterećenja studenata. Prvi zahtev je ispunjen intervencijom Vlade, ali je Univerzitet na drugi potpuno zaboravio. U toku naredne školske godine Univerzitet umesto da reši srž problema – nereformisane programe, predlaže Skupštini Republike Srbije izmenu zakona kojom bi se uspostavila takozvana »klizeća skala«. Ova izmena je podrazumevala da se broj bodova neophodnih za upis naredne godine u statusu budžetskog studenta iz godine u godinu povećava. Tako je u školskoj godini 2008/09. neophodno ostvariti 48 bodova, u 2009/10. potrebno je 54, da bismo tek 2010/11. došli do zakonskog standarda, odnosno do 60 bodova. Sve ovo urađeno je pod parolom izlaženja u susret »(lenjim) studentima, nenaviknutim na rad«, čime je potpuno izbrisana odgovornost najpre fakulteta koji su morali da reformišu programe, a to nisu učinili, dalje, s Univerziteta pod čijom kapom je reforma trebalo da se odigra i, konačno, sa Ministarstva prosvete koje se, iako ima zakonska ovlašćenja da vrši upravni nadzor nad fakultetima i univerzitetom, nikada istinski nije angažovalo na sprovođenju reforme.
Kada vidimo da ni ESPB bodovi nisu ESPB bodovi već ono protiv čega su oni i uvedeni, onda nam je jasno dokle se došlo kada je reč o reformi visokog obrazovanja u Srbiji. Ako pri tom imamo na umu da su ESPB bodovi funkcionalni deo te celine – Bolonjskog procesa – i kada se on ovako grubo ne primenjuje, onda je vrlo verovatno da je sama reforma u dubiozi.
Da situacija po studente bude gora, zakonom iz 2005. godine država smanjuje izdavanja za visoko obrazovanje, propisujući budžetsku kvotu od 20% – broj budžetskih studenata za narednu školsku godinu može se uvećati samo za 20% u odnosu na prethodnu. To znači da ne mogu svi koji ostvare uslov za »prelazak na budžet« moći da se oslobode školarine, već samo određen broj njih.

Protesti koji su počeli, simbolično, 5. oktobra 2009. godine nosili su zahtev da se svim studentima koji su ispunili uslov od 48 bodova omogući da studiraju na teret budžeta. Pored toga, iskazana je potreba za reformisanjem upisnog sistema tako da se studentu za upis naredne godine u statusu budžetskog studenta računa celokupan trud koji je uložio tokom školovanja, a ne samo uspeh ostvaren u prethodnoj školskoj godini. Uzmimo za primer dva studenta. Jedan je u prvoj godini položio ispite u vrednosti od 37 bodova, u drugoj 42, u trećoj 48. Drugi je u prvoj položio 60, u drugoj 60, a u trećoj 47 bodova. Jasno je kao dan da se ovaj drugi više trudio. Međutim, on nema pravo da bude »na budžetu«, dok prvi ima, jer se za to računa samo poslednja školska godina. Ovaj zahtev je bio poznat kao zahtev za »zbirni upis« i njegova umesnost (a samim tim i površnost izmena i dopuna Zakona) na osnovu grafičkog prikaza još jasnije izlazi pred oči.
Pored navedenog, iskazani su i zahtev za većim izdvajanjem sredstava države za master i doktorske studije (koje država, iako je u obavezi, nije uopšte finansirala u protekle tri godine, pa su studenti ove studije mogli da upišu isključivo u statusu samofinansirajućeg studenta, a iznos koji su imali da plate je bio od 1.000 do 3.000 evra), zahtev da se određenim fakultetima plati grejanje kako bi nastava uopšte mogla da se održi, kao i zahtev da se studentima Fakulteta primenjenih umetnosti, koji su bespravno iz statusa budžetskih prebacivani u status samofinansirajućih studenata, vrati pređašnji status.
Protesti su se tokom druge polovine novembra održavali svakog drugoga dana i svaki je bio radikalniji od drugog i imao više učesnika. Organizaciono, uvek su izgledali na sledeći način: jedna grupa fakulteta krenula bi peške sa Voždovca ka jednom od glavih gradskih

trgova/kružnih tokova (Slavija), a druga grupa bi krenula od Platoa ispred Filozofskog fakulteta. Na Slaviji bi se ove dve grupe susrele i zajedno otišle ispred zgrade Vlade u Nemanjinoj ulici. Prvog dana blokirana je jedna od najvažnijih raskrsnica u gradu (ugao Ulice kneza Miloša i Nemanjine), tokom narednog protesta prva grupa je blokirala istu raskrsnicu, a druga Brankov most, dok je na trećem protestu takođe prva grupa blokirala raskrsnicu, a druga prešla preko Brankovog mosta, otišla do Centra »Sava« gde se odvijala međunarodna konferencija o ESPB bodovima i gde su učesnicima konferencije servirane simbolične špagete »Bolonjeze« od nejestivih sastojaka i vratila se nazad kod zgrade

Vlade usput blokirajući most Gazelu, koja je ujedno i autoput, sa planom da ispred zgrade Vlade stignu tačno u vreme kada su zakazani pregovori.
U međuvremenu, trudili smo se da obezbedimo što veću podršku raznih drugih aktera kako iz zemlje, tako i iz inostranstva. Dobili smo pisma podrške Koordinacionog odbora radničkih protesta, GS HNER Nezavisnost, udruženja taksista koji su u tom trenutku takođe bili u protestu, Udruženih sindikata prosvetnih radnika, Sindikata pravosuđa Srbije, kao i od austrijskih, nemačkih i hrvatskih studenata koji su blokirali mnoge univerzitetske objekte zahtevajući dekomercijalizaciju obrazovanja.
Na samom koncu novembra Vlada je donela zaključak kojim se obavezala da će rešiti probleme na koje su studenti ukazali. Sam dokument ne sadrži nikakve informacije o tome na koji način i, najvažnije, kada će ona to uraditi. Dvojica od šest članova pregovaračkog tima su, bez konsultacija s ostalim kolegama i koleginicama, prihvatili zaključke koje je vlada ispostavila i raspustili protest sa porukom da je Vlada zapravo ispunila sve naše zahteve. Da je ovo činjenica svedoče razni izveštaji medija koji su tih dana izlazili i obelodanjivali krajnje netačno da su zahtevi ispunjeni.

Na osnovu ponuđenog opisa nameće se zaključak da su dosadašnji studentski protesti nažalost bili usmereni na otklanjanje posledica loše primene zakona. Kada to shvatimo, ujedno nam je jasno i zašto su studenti protestovali svake godine. Vlada je na sve ove proteste reagovala ad hoc raznim uredbama rešavajući problem uslova za upis u narednu godinu, da bi na kraju, uz podršku univerziteta, izmenila Zakon o visokom obrazovanju uvodeći kliznu skalu. Čak i posle ovih izmena, kao što vidimo, imali smo najmasovnije proteste. Priloženi grafikon najbolje ilustruje apsurdnost tih izmena.
Ovako su se studenti spašavali loše primenjene reforme. Umesto da traže od univerziteta korektnu primenu bodova (striktno gledano, bodovi koji se dodeljuju na fakultetima širom Srbije zapravo nisu ESPB bodovi koje smo prethodno opisali, a na koje Zakon obavezuje) i da obznane da univerziteti krše Zakon, oni se bave saniranjem posledica, a ne otklanjanjem uzroka.
Na kraju, dozvoliću sebi da kažem nešto sumarno o ovim uzrocima. Naime, oni su strukturnog karaktera. Može se reći da univerziteti i država sarađuju već godinama, na temelju jednog prećutnog »društvenog« ugovora, prema kojem država izdvaja izvesna sredstva za visoko obrazovanje, jasno nedovoljna, ali zauzvrat ostavlja prostora fakultetima da iz sopstvenih prihoda, koje uglavnom čine neopravdano visoke školarine i takse na razne vrste usluga koje obrazovne institucije pružaju (papreno naplaćivanje ispitnih prijava, molbi, žalbi, izdavanja uverenja o studiranju...), a koje uglavnom plaćaju porodice studenata, uvećavaju svoje plate. Otuda ne čudi što su školarine svake godine sve veće i čak u apsolutnim vrednostima nadmašuju školarine koje se plaćaju u mnogim kapitalističkim zapadnim zemljama, niti što profesori nisu nikada u štrajku, niti zajedno na protestu sa studentima, kao što je to nekada bio slučaj. Podsetimo još jednom da se studenti koji već nekoliko meseci blokiraju fakultete u Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj bore za besplatno obrazovanje iako su te zemlje bogatije od naše i uz sve to imaju podršku dobrog dela svojih profesora. Dakle, postoji svest o tome da se mora graditi društvo jednakih šansi i kroz sistem visokog obrazovanja dostupnog svim društvenim slojevima. Tržišna ideologija je, međutim, kod mnogih univerzitetskih i fakultetskih uprava u Srbiji naišla na zdušni prijem iako se skoro apsolutna većina svih akademskih radnika

svojedobno školovala na račun države, i ne samo to, već su kasnije mnogi od njih, kao nastavnici, propovedali ideju besplatnog obrazovanja. Da ironija bude veća, univerziteti, odnosno fakulteti danas samoupravljaju državnim kapitalom, investicijom koju nisu oni sami načinili, odnosno rizikom koji nisu preuzeli, na tržišnom principu. Ne treba zaboraviti da u slučaju mnogih naučnih disciplina poseduju monopol. Visoke školarine u

našoj zemlji, kao i postojanje privatnih univerziteta, nužno doprinose društvenom raslojavanju gde je sve manji broj veoma bogatih i sve veći broj siromašnih građana i deo su jedne šire slike nepravedne redistribucije bogatstva koja je otpočela sa procesom privatizacije.
Na strani studenata generalno postoji problem neinformisanosti i slabog poznavanja, a samim tim i razumevanja reformskih kretanja. Doduše, to je nešto što, ispostavlja se i na osnovu hroničnih problema o kojima govorimo, važi i za profesorsku zajednicu. Dodatni problem u studentskom organizovanju je i to što stranački funkcioneri postaju i studentski predstavnici. Lično mislim da je tu posredi konflikt interesa, sve i ako nije zakonski sankcionisan, što se i pokazalo tokom poslednjih protesta, gde je predsednik Studentskog parlamenta Univerziteta u Beogradu, koji je ujedno i funkcioner Demokratske stranke, član opštinskog odbora na opštini Palilula, jedan od pomenute dvojice pregovarača koji su prihvatili zaključke Vlade koji de facto ne rešavaju probleme koje su studenti istakli. Ovo svakako nije usamljen slučaj niti danas, niti nekoliko godina unazad. Nesumnjivo, kada se takmiče partijski i studentski interes mi ne možemo pouzdano očekivati da će sindikalne studentske potrebe doći do izražaja, posebno u situaciji u kojoj je sama unutrašnja organizacija stranaka u Srbiji autoritarna (kult ličnosti) i nedemokratska (odsustvo transparentnosti).
Tužnoj istini za volju, primetan je sve veći upliv stranačkih funkcionera koji, kao po instrukciji, ulaze u vrlo agresivne kampanje na izborima za studentske parlamente presađujući iz zvanične, mainstream politike i sva sredstva njenog kampanjskog i dnevnopolitičkog vođenja – od donošenja štandova i masovne distribucije marketinškog materijala, za koje prosečan student zainteresovan da učestvuje u radu parlamenta, bez materijalne podrške političkih ili nekih drugih organizacija, naprosto nema sredstava, preko neetičkog marketinga i klevetanja protivkandidata, sve do beskrupuloznog nuđenja funkcija, usluga, novca ili upućivanja pretnji sa pozicije moći – koja su koliko su manipulantska i odbojna toliko i nepotrebna u akademskom kontekstu.
U tom smislu, u današnjoj situaciji u Srbiji teško je govoriti o autonomiji univerziteta od države, a o autentičnom studentskom organizovanju, ugroženom ne jedino od strane samih studenata – funkcionera partija, već i od profesorske zajednice što je, podsetimo se još jednom, uzrokovano činjenicom da se dobrim delom izdržava na osnovu školarina čiju visinu sama utvrđuje, tržišno poslujući državnim kapitalom – u ovakvoj situaciji nema govora.
Fundamentalni problemi bi se mogli i nadalje nizati, ali zaustaviću se na onima koji se neposredno tiču interesa studenata. Ovde je najbolje podsetiti se zapažanja jednog mislioca, koje navodim po sećanju – ukoliko ideje i stvarnost ne odgovaraju jedno drugom, tim je gore po stvarnost. Jasno je da su u ovom slučaju na strani stvarnosti studenti i porodice koje im pružaju materijalnu i moralnu podršku, boreći se za elementarno dostojanstvo života u društvu nejednakih šansi.

	Jelena Veljić