Spomenici kulture u eri savremene kreacije

Kontinuitet civilizacije kao vid nadograđivanja vrednosti svakako se oslanja na memoriju kao kolektivno iskustvo, pri čemu znanje igra važnu ulogu kao regulator razvojnih tokova i oslonac ponašanjima pojedinca i društva

Rečenica svojevremenih gospodara rata »izgradićemo Dubrovnik stariji i ljepši« karikaturalno je označila ideologiju bombardovanja ovoga grada, prizivajući u sećanje brojne iskaze i danas duboko nereformisane »kolektivne svesti«, pitanja banalizacije na koja ni danas nemamo jasne odgovore.

Veoma zahtevno razumevanje ideje »kolektivne memorije« vodi nas ka pokušajima analize funkcije spomenika kulture, o tome koja im je uloga u lokalnoj identifikaciji koja »stabilizuje svest«, koja učvršćuje kulturni okvir i posredno uobličava kolektivnu kreativnost, ali koja zahteva mukotrpan posao za koji se odvajaju pozamašna budžetska sredstva, kod nas još uvek zahvatana i »dodeljivana« u redistributivnom maniru aktivnosti oko zaštite spomenika kulture. Bez pravog odgovora, osim maglovitog i sve nejasnijeg, oko svrhe i namene, odnosno oko povezivanja funkcija memorije i kreacije, prošlosti i budućnosti. Nedefinisane okvire koji rapidno menjajuće okolnosti još više izobličavaju moguće je uočiti samo kao nagoveštaje, poput onih na sajtu Ministarstva kulture, očigledno mehanički prepisivanih deklaracija Saveta Evrope.
Stvarno formiranje »kulturne klime« ostaje zamućeno, na veoma prefinjen način iskomplikovano i uvećavano sve očitijim nedostatkom javne polemike oko brojnih pitanja kulture u ovim tranzicionim okolnostima. Teme spomenika kulture, njihove zaštite, konzervacije, održavanja i sl. sve više se usredsređuju i na kontroverzne aktivnosti banalne »restauracije«. Odnosno stvaranja replika »starijih i lepših« (navodno prkosnih obnova poput Avalskog tornja, inače tehnološki odavno prevaziđenog i sl.) sve s nagoveštajima i drugih brojnih stranputica. A odavno je jasno da su pitanja »memorije«, pored političko-tranzicijskih, modifikovana i previranjima u novim tehnološko-komunikacijskim okolnostima s ogromnom moći elektronskih medija (i revizije modernizma) koja prepliću, suprotstavljaju i integrišu memoriju i kreaciju novim obrascima. Naglašeni oslonac na memoriju, ponekad na kreaciju, pojačava zavisnosti od psihološke konstitucije individue, od temperamenta, motivisanosti, obrazovanja i mnogih drugih predispozicija, dopunjujući i pojačavajući već postojeće uticaje društvenih, političkih, ekonomskih okolnosti.
U vreme kada su u nas glavni muzeji zatvoreni (do daljnjeg), uz nejasnu viziju kako će se obnoviti i njihova uloga redefinisati, nije moguće mimoići obrasce koji stvaraju »kulturnu klimu«, recimo novokomponovanog kiča. Navedimo samo vezu etnoparkova s tradicionalizmom koji neretko isklizne u oblike suprotne od edukativne uloge kakva se očekuje od ovakvih tvorevina u novoj, danas iz korena izmenjenoj muzeološkoj funkciji. (Danas se menja i pojam muzeja, od »skladišta starih predmeta« ka mestima inspiracije, gde prošlost inspiriše opšti boljitak u budućnosti; ne zaboravimo da sâm pojam potiče od reči Muza, imena boginje poezije.) U tom je kontekstu vredno pomenuti pitanja pseudoetnotvorevina, poput »Drvengrada« na Mokroj gori, i namere da se na sličan način pristupi i stvaranju »Kamengrada« na Drini, kao prilagođavanja upotrebljenih kulisa posle snimljenog filma, a za permanentniju namenu (a pri tom i revizije privremenosti). Sve to može da zazvuči racionalno kao reciklažne tendencije, da odsustvo autentičnosti nije u suprotnosti sa kretanjima u kulturi koja se suprotstavljaju elementima kiča i populističke površnosti. Sama autentičnost pri memorijalnoj funkciji postaje i motivacionim činiocem i o tome govore i brojne savremene turizmološke studije vezane za edukativni i kulturni turizam koji u svetu poprima razmere veoma važne privredne grane. Populistički Diznilend opstaje kao što opstaje i replika Venecije u Las Vegasu, sa posledicama da prosvećeniji putnici namernici, a takvih je sve više, u sve većem broju opsedaju autentičnu Veneciju. Jer autentičnost se ispostavlja kao vrednost, za razliku od kopija (pogotovo ako one, poput izobličene kopije Mona Lize u izlogu stakloresca, nemaju bar prizvuk naive). Na sličan način i »Drvengrad« koji s tradicijom ima veze samo utoliko što je od drveta, dok navodni imidž starovlaške brvnare ukazuje na prevaru arhitektonske morfologije bez veze sa dubokom strukturom autentične tvorevine. A sve se događa u turbulentno vreme preobražaja, u kojem se pojmovi zaštite spomenika, ekologije, reciklaže, ponovnog korišćenja, »second hand«, sve više stapaju, kada naviru suprotnosti i zablude, a kada se pitanja konzervacije nasuprot restauracije izoštravaju, sa brojnim dilemama širom Evrope i sveta.1 Mimoilazeći kulturne krugove u nas, odsustvo polemike svodi javnost da proguta »prašinu u očima« prepisivanje deklaracija i »pakete« prepisanih zakona. Sve to navodi na brojne nedoumice duboko

vezane za artikulaciju kulture kojoj pripadamo. Jer u paradigmi koju zovemo zapadnjačka kultura funkcija spomenika vezana je za koncepciju vremena koja priznaje univerzalnu istoriju, koncepciju koja je proizvela muzeje i spomenike kao svedoke prošlosti. Vezana je za ulogu umetnosti u zapadnoj kulturi uspostavljenoj još renesansom a od ranijeg spomenika koji je u srednjem veku namenjen da podseti na boga, ili da zahteva od božjih stvorenja koji ih podižu najprefinjenije zanatstvo, možda raskoš, iluziju svetlosti ili luksuznu ornamentiku. Pitanje lepote uveo je tek Alberti arhitekturom na talasu priznavanja umetnosti, a vezivanjem za religiozne proslave i memorijale. Otrovnu paradigmu uvođenjem veštačke memorije pisanom reči usadio je još Platon, dok je Viktor Igo širenju štampe zloslutno pripisao smrt spomenika i arhitekture. Danas je sve očitije da kulturološke
		Zoran Jovanović Jus, Honfleur

uslovljenosti, društvene okolnosti (tehnološke, civilizacijske itd.) poprimaju sve presudniju ulogu. Za razliku od uobičajenog zapadnjačkog poimanja sveta, u Japanu na primer, kulturološki drugačije utemeljena koncepcija vremena rezultirala je tradicijom kojom se živi u sadašnjosti, istorijsko znanje se ograničava samo na smenu dinastija. Umetnost u Japanu nije svrstavana niti u istorijski, niti u moderni, nego u živući smisao, spomenici su shvatani u stalnom stanju obnove kroz ritualnu rekonstrukciju. Upornost kineske civilizacije se, recimo, dovodi u blisku vezu sa posvećivanjem velike pažnje rađanju, negovanju i odgoju dece. Poriv za permanentnošću se time vezuje za želju živih da sebe produže, želju iz prirode biološke reprodukcije, odnosno rađanja i odgoja dece i porodičnog vaspitanja stvarajući specifičan konceptualni sklop i oblik memorije.
Kako iskazivanje želje za permanentnošću ne proizlazi jedino iz samog života nego i iz neživih stvari, poriv za trajanjem čini spomenike i likove, isklesane ili izlivene, trajnijim od prosečnog života ljudi. Bilo da je reč o svesno izgrađenim memorijalnim kompleksima, nadgrobnim obeležjima, isklesanim likovima i simbolima, zgradama, ili o legatima, knjigama, u novije vreme i filmovanim materijalima, dokumentarnim fotografijama i slično, sve to uključuje i one artefakte koji postaju spomenicima spletom autonomnih okolnosti. Već su masovnom proizvodnjom knjiga i publikacija nestala ograničenja koja su opterećivala memoriju »danas se ništa ne uči napamet, danas svako može da priđe knjigama u svako doba i citira delove tačnije nego da ih je pamtio«.2 O filmotekama i internetu da i ne govorimo.
Pojam spomenika je u kulturama latinskih uticaja vezan za monument, izveden je iz značenja monere (lat. = podsećanje, pomen), odnosno vezan je za memoriju. Sećanje naravno nije neutralan informatički bajt nego ima pristrasnost i putem emocija vezuje se za životnost, i to kao artefakt koji podseća dolazeće generacije na ličnosti, događaje, žrtve, prakse, verovanja i sl. Često je lokalizovano i selektovano s kritičkim ciljem do tog stepena da direktno doprinese održanju i očuvanju identiteta etničke, religiozne, nacionalne, tribalne ili porodične zajednice.
Monument, spomenik, nije funkcija subjekta okrenutog sebi samom, on je to pre svega, možda i sa tačke gledišta kulturne antropologije, nadgrobni spomenik stvoren da ostavi traga i obeleži nekoga kroz vreme, ali za druge. U tom smislu nije otisak nekog ispunjenog života, nego formula koja se stvara kako bi bila trajna, dakle već obeležena u krajnjoj liniji smrtnošću. Formula monumenta nije stvorena da »izazove« vreme suprotstavljajući mu se, nego da traje u vremenu. Izlaganje ovozemaljskom postojanju i smrtnosti dopušta da na njegovoj površini od kamena (kao kod antičkog hrama) vreme ostavi svoje tragove, od dnevne svetlosti koja se preliva pa sve do »razornih« tragova koje za sobom ostavljaju godine i vekovi. To što stvar/predmet kao instrument svakodnevice ima uticaj samo u ograničavajućem i deskriptivnom smislu, ima za umetničko delo pozitivan smisao, jer su za njega pozitivni događaji vezani za smenu generacija, dakle i za smrt, obrte sreće ili nesreće, varijacije i kasnije kristalizacije interpretacije.
Svi oni artefakti kao oslonci svesti u pokušajima motivisanim produženjem ideja i odnosa za mnogo duže od onoga što omogućava dužina ljudskog veka, obojeni su stilom i kulturom vremena. Kontinuitet civilizacije kao vida nadograđivanja vrednosti svakako se oslanja na memoriju kao kolektivno iskustvo, pri čemu znanje igra važnu ulogu kao regulator razvojnih tokova i oslonac ponašanjima pojedinca i društva.

U urbanom dizajnu urbani procesi interpretirani su kao prožimanje i sukobljavanje transmisije i transformacije, kao odnos između onoga što ostaje i nastavlja se kroz vreme, poseduje elemente permanentnosti i kontinuiteta, nasuprot onoga što se menja, raste, smenjuje se, transformiše i prilagođava staro sa svim različitostima lokalnih kultura. Negiranje potrebe za kontinuitetom radikalizovanog modernog pokreta u pokušajima da se isključe, eliminišu ili minimalizuju sputavajući okviri tradicije, pokazalo se nedelotvornim. Oblici regulatornih pravila pojavljuju se u novom, često neželjenom obliku. Primetno je odsustvo oslonca u nasleđu, u kolektivnoj memoriji, u tradiciji. Rušenje spomenika u prostoru, makar oni bili i najprofaniji objekti, težnja za dominacijom novog, pokazala se u mnogim slučajevima kontraproduktivnom. Stanje bezobličnog relativizma, o kojem je već bilo govora, uvodi u sećanje patologije otuđenja, anomije, odsustva vrednosnog sistema iz odsustva identiteta.
Oslonci stabilnosti zajednica u značenjima trajanja postaju spomenici, zgrade, pisani dokumenti jezika i slično, jer ljudi umiru a zgrade i artefakti memorije ostaju. Otvara se pitanje ravnoteže memorije i kreacije. Pitanja ukazuju na porive kultura kod kojih spomenici imaju veća značenja, i njihovu veću orijentisanost na smrt kao u hrišćanskoj kulturi, možda u nešto blažoj formi nego kod egipatskih faraona, život je takođe priprema za smrt, to jest za ono posle smrti. Mladost manje haje za spomenike, dok su iskazi zrelosti u ravnoteži memorije i kreacije. Previše konzervacije, pa i bez značajnije memorijalne funkcije, ometa razbuktavanje urbane životnosti, a takva ograničenja mogu da budu vid opresije recimo za oblike participacije građana i nepredvidivosti svakodnevnog odlučivanja.
Civilizacijsko razrešenje problema smrti kao prekida u kontinuitetu kolektiviteta, gde se smrt tumači kao utiranje puta životu, čini sve memorijalne procese, kao što su beleženje znanja, slike i portreti, izvajano kamenje, fotografije, sačuvani filmovi u kinotekama, zabeleženi glas, porukama živih dolazećim generacijama s ciljem da se iz mrtvih poruka izvede život. Tako i aktivnosti uobličavanja mesta spomenicima kao prepoznatljivim vizuelnim osloncima, megalitima, u kolektivnoj memoriji podupiru skup sećanja na prošlost, a implicitno je jasan cilj da se očuva sećanje na ljude i događaje koji su procenjeni važnim. Taj beleg, obeležje, žig, svedočanstvo, obično naglašava poštovanje, divljenje, obožavanje, zahvalnost, počast, slavu i može da bude događaj komemoracije, praznik, pomen, slava, memorijalna služba, čast itd.
Zgrade postaju dokumentima prošlosti, i to stilom, tehnikama građenja, materijalima, veličinom i simbolikom sadržaja, arhitektonikom morfološko-prostornih osobina i sl., dakle, kao svojevrsni dokumenti vremena poprimaju memorijalnu ali i edukativnu funkciju. Značaj edukacije u brojnim oblicima procesa reprodukcije društvenog znanja doprinosi da se sve više čuvaju i čitavi ambijenti a ne samo pojedinačne zgrade, i to kao specifični memorijalni sklopovi, neretko očuvanjem celokupnih urbanih celina, recimo istorijskog grada. Da bi ovakvi gradovi postali pozornicama posebno su uređivani, osvetljeni, potkresani i opremljeni da opravdaju svoj imidž, sa scenografijom za festivale, proslave, svetkovine, konferencije, igre i druge događaje, spektakle koji, upriličeni od »animatora«, multiplikuju broj posetilaca.
Kako je oslonac na apstrakciju modernista izopštio narativna svojstva spomenika, pojavile su se brojne nedoumice racionalnog definisanja kriterijuma šta je to spomenik, šta štititi a šta menjati u urbanom tkivu. Postmoderna misao se definiše kao rememorisanje, preuzimanje i novo razmatranje, ali korišćenje (proživljavanje) i u estetskom smislu duhovnih oblika prošlosti, nema za funkciju da pripremi ništa drugo do emancipatorsko dejstvo kao takvo. I stoga bi etika postmodernog mogla da se suprotstavi još uvek metafizičkim etikama »razvoja«, rasta, novuma kao krajnjih vrednosti.
U urbanom pejzažu, u okvirima predinformatičke percepcije, pojedinačni spomenici, pomenimo samo skulpture sa likovima znamenitih ličnosti ili sa različitim simbolima sličnih motivacija (spasavanja od zaborava) postavljani su po ulicama i trgovima u fokalnim tačkama i mestima zadržavanja prolaznika u vizurama kako bi se skrenula pažnja, slično današnjim bilbordima u marketinškoj instrumentalizaciji mesta. Prepoznatljivost, identitet prostora postiže se obeležavanjem mesta i daje javnom prostoru značenja koja zavise od sposobnosti posmatrača da prepoznaju i iščitaju poruku, dakle promenjeno u današnje informatičko vreme percepcijom bitno modifikovanom. Neretko i prirodni elementi, primerice pojedinačno drveće, posebno u arhajskoj tradiciji ruralnih sredina, poprimaju spomeničku funkciju (recimo Takovski grm kao hrast »zapis«). Takođe nazivi ulica, trgova i delova grada mogu da budu u funkciji identifikacije, čime se funkcija orijentacije u gradu, što je i osnovna namena naziva, selektivno vezuje za memoriju i za istoriju, a često je prisutna i manipulacija pisaca istorije.
Razvojem nacionalnih država, naročito u Evropi XIX veka, čuvanje spomenika i funkcija memorije stavljani su u okrilje državnih institucija i takva etatizacija postaje izraženi oslonac državne vlasti, a memorijalna funkcija potpora ideji nacije, identiteta kao oslonca nacionalnoj državi. To je u Evropi izraženo od vremena kada su one ustanovljene u građanskoj formi posle Francuske revolucije.
Nasleđenim oblicima »državizma«3 u zemljama bivšeg »realsocijalizma«, bez obzira na internacionalni karakter vladajuće ideologije, revizija modernizma je 30-ih godina (vreme Staljina) označila iskliznuće u oblike klasicizma. Koncept »socijalističke nacije« oformio je svojevrsni državno-partijski nacionalizam kojim je podupirano očuvanje državne i partijske birokratije.

U novijem razvoju aktivnosti zaštite spomenika vezuju se za prvu međunarodnu konferenciju o zaštiti istorijskih spomenika, održanu u Atini 1931. i koja je bila ekskluzivno evropski događaj, da bi potonja u Veneciji 1964. privukla i predstavnike drugih zemalja, a 1979. predstavnici 24 zemlje sa pet kontinenata potpisali su konvenciju o svetskom nasleđu. Uskost zaštite u okrilju nacionalnih država u promovisanju aspekata koji prevazilaze nacionalne granice (posebno u eri razvoja međunarodnog turizma) funkciju zaštite na međunarodnom planu, recimo evropske baštine, preuzimaju međunarodne organizacije kao, na primer, departmani Evropskog Saveta (savetodavnu a bez odgovarajućih instrumenata za realizaciju) zatim UNESCO i sl. Kongres UNESCO-a u Najrobiju 1976. jasno govori o potrebi nemuzejskog pristupa istorijskim područjima i o živućoj konzervaciji, takođe utirući put procesima reaproprijacije i valorizacije, uz ukazivanje na opasnosti od banalizacije i standardizacije. Danas institucije UNESCO-a govore o svetskoj baštini a departmani Saveta Evrope o evropskoj baštini u dokumentima koje ratifikuju zemlje članice, nacionalne države navodno u novoj formi.
Nasuprot manipulacijama memorijalnom funkcijom sa pozicija vladajućih elita nacionalnih država, posebno kvazinacionalnih u postkomunizmu, institucije civilnog društva u formi spontanih građanskih asocijacija (nevladinih organizacija) naviru kao nosioci drugačijih koncepcija. Udruženja građana zainteresovanih za očuvanje zgrada i ambijenata veoma su često u sprezi s ekološkim pokretima za očuvanje urbane baštine, koji su motivisani i osećanjem identiteta, ponekad interesima privlačenja turista a često nesvesnog očuvanja društvenih veza u lokalitetu. Ovakve grupe građana prilaze očuvanju baštine različito od državnih institucija jer u borbi protiv kulturne ali i ekološke devastacije štite konkretne zgrade, predmete, elemente pejzaža kao celovite ambijente. Asocijacije i udruženja građana, kao i društvene grupe (videti programe Evropa Nostra, ECOVAST – European Council for Village and Small Town – ICOMOS, Spomenici bez granica itd.) osećaje identiteta vezuju za spektar aktivnosti namerenih na zaštitarsku funkciju. Udruženja ljubitelja nekog grada, društva za negovanje tradicija i slično, vezanih za memoriju, veoma su značajan i efikasan oblik zaštite istorijskih ambijenata realnih društvenih utemeljenja i realnih identiteta u odabiru predmeta i ambijenata zaštite i bitno se razlikuju od državnih institucija, a u mnoštvu slučajeva pokazala su se delotvornijim od državnih, birokratizovanih ustanova finansiranih iz budžeta. Uloga crkvenih poslenika je veoma važna, tim pre što je veliki broj spomenika, manastira na primer, u crkvenoj upotrebi, uz naglašenu potrebu iskoraka iz kompromitovane veze crkve i nacionalne države koja je kulminirala ratom na Balkanu.
Mnoge privatne fondacije uključuju programe i poduhvate oko zaštite graditeljske baštine filantropskim aktivnostima, a delimično su podsticane i poreskom politikom, oslobađanjem od poreza za neprofitne aktivnosti ove vrste. Poneke velike multinacionalne kompanije osnivaju privatne fondacije učestvujući u donacijama za arheološka istraživanja (na primer, korporacija Oliveti pomagala je iskopavanja ostataka Rimskih gradova u Srbiji), Formiran je i WMF (World Monument Fund) koji je, na primer, aktivno učestvovao u obnavljanju Benjamina, Budističkog spomenika isklesanog u steni u Avganistanu a vandalizovanog u nedavnim etničkim sukobima.
U republikama bivše SFRJ spomenička funkcija u nacionalnim (republičkim) centrima i uglavnom budžetski finansiranim zavodima, pretakala je oblike političkog jednoumlja u samoisticanje oblika nacionalizma novokomponovanih država. Tokom minulog rata manifestovani su namernim rušenjem spomenika »druge« (navodno neprijateljske) kulture kao simboličkog čina. (Rušenje islamskih bogomolja iz XVI veka, Ferhadije u Banjaluci, Aladže u Foči, Mostarskog mosta i brojnih pravoslavnih i katoličkih bogomolja.) Pojam »kontranasleđe« nova je kovanica koja ilustruje praksu uočenu i na Balkanu, kojom su mnoge međunarodne konvencije o poštovanju i čuvanju spomenika pri ratnim dejstvima gažene, dok su zavodi zaduženi da se brinu o spomenicima slali izveštaje o stanju »svojih« spomenika.
Prožimanje rušenja i zaštite uz potku nacionalizma, oslikalo je karikaturu zaštite od strane državnih institucija partijskog jednoumlja (sa promenjenim predznakom od klasnog ka

nacionalnom). I praksu po kojoj se poslovima zaštite zgrada i ambijenata prvenstveno bave ustanove za proučavanje, vrednovanje i pripremanje zakonske regulative, a u okviru državnih institucija (uobičajeno su to zavodi). U praksi ovih budžetskih ustanova pokazalo se da vrednuju i proglašavaju spomenikom i sl., oslanjajući se na vladajuće politizovane vrednosti dominirajuće ideologije (pa i kada je ona iskrivljena). Uobičajeno svrstavanje spomeničkih vrednosti u kategorije: istorijski spomenici, istorijska mesta, spomenici kulture, ambijentalne vrednosti, etnološke celine, naišlo je na teškoće realizacije proizašle baš iz otuđenja budžetskih institucija od realne motivisanosti za integraciju, obnovu i očuvanje baštine. Stvarane su prepreke novonastajućem, tek u nagoveštajima ozbiljnijem prožimanju zaštite sa kreativnom funkcijom, prožimanju memorije i kreacije. I mnoštvo drugih artefakta, pored
		Zoran Jovanović Jus, Novi Eden

skulptura ili zgrada, podupiru kolektivnu memoriju, čuvaju se u arhivima, muzejima, u kinotekama. Povratak istoriji označio je stanje posle moderne kao poplavu muzejskih aktivnosti. Muzej se kao javna institucija razvio poslednjih vekova s teorijskim sazrevanjem estetskog subjektivizma – skupljena dela najraznovrsnijih škola i stilova predstavljaju mesto gde je skupljena estetska vrednost, shvaćena na apstraktan i istorijski iskorenjen način, dok je privatna zbirka kolekcionara obično iskaz određenog ukusa i vrednosti. Muzej sabira sve ono što je »estetski vredno«, ali je prepovezano sa »zacrtanim« istorijskim doživljajem.
Geometrijski oblici takođe generišu značenja već prema ustanovljenim asocijacijama i simbolima vizuelnih i estetskih pravila, a prema želji da se sredstvima simbolizacije izvesna poruka istakne, zabeleži i očuva od zaborava. Apstraktni simboli krsta, zvezde petokrake, šestokrake, zatim piktoralne predstave sunca, meseca, polumeseca, šahovnica i višeglavih ptica, uz metafore cveća, plamena, pepela i uz mnoštvo drugih predstava na spomenicima usmeravaju memoriju na značenja pomenutih simbola utemeljenih u asocijacijama iz podsvesti.
Naravno, konzervacija kroz upotrebu kao najkontroverzniji i najzahtevniji vid zaštite oslanja se na izbegavanje napuštenosti ponovnom upotrebom spomeničkih objekata, uz sve opasnosti neodgovarajućih i po spomenik razarajućih aktivnosti i sadržaja. Ideja »partnerstva za urbanu sredinu« predviđa saradnju i »ortakluk« koji bi prevazilazio zavodsku birokratizovanost koja je sputavajuća za aktivnosti udruženja građana, neretko za funkciju zaštite često efikasnijih i kompetentnijih inicijativa. Značajan komercijalni interes u turističkom marketingu takođe se oslanja na lokalni pejzaž sa tradicionalnim izgledom a oslonac je prepoznatljivosti i identiteta regionalnog »imidža«. Pri tom »industrija nasleđa« uticajima tržišnih strujanja uključuje i »kulturnu potrošnju« predočavajući nove mogućnosti ali i nove probleme kulturnog turizma, edukativnih ekskurzija, novih namena zgrada, na primer napuštenih manastira koji postaju centri za integraciju mladih i sl. Naravno, promena predočava potrebu mnogo iscrpnijih dijaloga, širokih vanzavodskih istraživanja, suprotstavljenih koncepcija i vizija, a sve različito od umrtvljenog otaljavanja kojim se grčevito čuvaju oveštali načini.

	Milan Prodanović