Pravo na odgovor

Odlukom glavnog urednika da ne štampa moj tekst u listu Republika br. 468–469 pod naslovom: »Kada ljudska neumnost proizvodi bol, tada je mudrost jedini pravi lek« uskraćeno mi je pravo da odgovorim mojim kritičarima koji su se svojim tekstovima oglasili u listu Republika br. 466–467 u okviru dogovorene polemike o tranzicionim problemima Srbije. Odbijanjem štampanja mog teksta naneta mi je moralna šteta jer sam ovakvim postupkom sprečen da odgovorim na kritike mojih oponenata. Smatram da je na osnovu zakona i profesionalne novinarske etike glavni urednik dužan da bez diskriminacije omogući svim učesnicima u polemici iznošenje svojih stavova. Iz navedenih razloga tražim da se u narednom broju Republike br. 470–471 štampa ovaj tekst. Glavni urednik je cenzurisaomoj članak i konstatovao da je on nepristojan. Ovakav stav glavnog urednika preneo mi je direktor »Res publice« Zlatoje Martinov, uz dopunske zahteve u vezi s izmenama mog članka da bi bio odobren za štampu.
Osnovu za konstataciju o nepristojnosti mog teksta glavni urednik je našao u uvodnom delu u kojem sam kao moto za gradnju svog odgovora iskoristio istočnjačku priču o Nasradinu Hodži. Osećajući se neopravdano pogođenim glavni urednik mi je naložio i da članak upola skratim, da deo članka koji se odnosi na Nasradina Hodžu izbacim iz teksta, a da druge delove prilagodim tako da se iz članka vidi kako su svi učesnici polemike u pravu. Ako ne postupim po nalogu glavnog urednika moj odgovor neće biti štampan i započeta polemika biće prekinuta. Nalog za ovakve izmene mog teksta smatram neprimerenim, nezakonitim i zato ga odbijam. Posledica odbijanja traženih izmena je isključenje mog odgovora iz lista Republika br. 468–469. Ovakvo cenzurisanje teksta oponenta protivno je Zakonu o štampi.
Korišćenje pouke poznate priče o Nasradinu Hodži. Pri formiranju odgovora na uvredljive kritike mojih oponenata ja sam nastojao da izbegnem svaku nepristojnost već da im na slikovit način prikažem gde greše kada tumače izvore i uzroke koji su doveli do gubitka posla i nastajanja egzistencijalnih problema radnika u tranzicijskom procesu srpskih preduzeća. Za slikovito prikazivanje mog stava koristio sam pouku poznate priče o Nasradinu Hodži koji traži izgubljeni ključ u bašti, jer se tamo dobro vidi, iako zna da ga je izgubio u kući u kojoj je mrak. U krugovima mislećih ljudi celoga sveta Nasradinove priče smatraju se cenjenom istočnjačkom mudrošću. Priče Nasradina Hodže su jednostavne i neposredne, one izražavaju narodni smisao za realnost, slobodoumnost i kritičnost.1 U njima su uvek jako izraženi moral i pouka koji mogu biti od pomoći ljudima na njihovom putu ka samoostvarenju. U mom članku poruka Nasradinove priče detaljno je analizirana na primeru tranzicionih teškoća Srbije preko simboličnih naslova: »Nasradinov ključ«, »Nasradinova kuća« i »Nasradinova bašta«. Ovako formiran odgovor na ilustrativan način pokazuje zašto moji oponenti greše i u čemu greše. Primenjena simbolika nikako ne može biti uvredljiva za obrazovane ljude koji poznaju svetsku književnost i koji su spremni na civilizovanu razmenu diskursa. U polemičkim relacijama važno je i ispoljavanje sposobnosti prihvatanja kritike svog oponenta kada je ona zasnovana na naučnim činjenicama.

Na većem broju sastanaka redakcije lista Republika, a posebno na godišnjoj skupštini Zadruge »Res publica« dogovoreno je da se u listu Republika ubuduće neguje oblik kritičke razmene mišljenja u vidu dijaloga i polemike o najznačajnijim društvenim pitanjima. Polemika je započela mojim člankom »Tranzicione teškoće Srbije« i odgovorima Ivana Zlatića, Slavoljuba Kačarevića i Milenka Srećkovića, a u organizaciji glavnog urednika Nebojše Popova. Polemika je prekinuta odbijanjem mog odgovora, dok su neki od mojih oponenata nastavili s objavljivanjem svojih stavova u istom duhu, ali u daleko većem obimu teksta.
Prikaz stavova mojih oponenata kojima se protivim. Svojim tekstom nastojao sam da ukažem na štetnost jednostranog i iskrivljenog parcijalnog prikazivanja pojedinih problemskih situacija u kojima su se našli radnici nekih analiziranih preduzeća Srbije jer su oni u procesu tranzicije ostali bez posla. Ovakvo parcijalno tumačenje tranzicionih problema realizovano je kroz više članaka tokom 2009. godine. U njima se ne sagledava činjenica da je u ovom periodu iz istih razloga ostalo je bez posla oko 500.000 radnika Srbije kojima isto tako treba pomoći. U mom tekstu konstatovao sam da moji oponenti greše kada u svojim napisima sužavaju kontekst u kojem se događao raspad srpske privrede i nastajala egzistencijalna ugroženost radnika. Ovakvim postupanjem moji oponenti uništavaju prostorno-vremensku dimenziju ovog složenog problema, a ona je od suštinskog značaja za sagledavanje i dizajniranje moguće budućnosti Srbije. Moji oponenti zanemaruju sve uticajne činioce na stanje sistema Srbije a koji se ispoljavaju kroz njegove drastično izmenjene suštinski važne parametarske osobenosti. Oni za gubitak posla radnika okrivljuju samo nove vlasnike koji ne ispunjavaju ugovorene obaveze, a to je najmanje značajan deo ove priče. Po mojim oponentima, oni su kroz nepoštovanje ugovornih obaveza (a obavezali su se da će kupljena preduzeća konstantno raditi) doveli svoja preduzeće u situaciju bankrota i zbog toga su radnici ostali bez posla. Tu se završava sva njihova priča o tranzicionim problemima Srbije, uključiv i radničkih problema. Isto tako, moji oponenti okrivljuju Agenciju za privatizaciju pripisujući joj stručnu nesposobnost i kriminalizovane aktivnosti. Kada su u pitanju privredni sudovi, i za njih tvrde da su oni kriminalizovani i korumpirani od strane vlasnika, da rade u njihovu korist, a na štetu radnika. U člancima Ivana Zlatića privatnici se nazivaju pljačkašima i vucibatinama koji imaju zadatak da zajedno sa vlastima unište srpsku privredu. U njegovim tekstovima naš eminentni ekonomski stručnjak Boris Begović citira se u pežorativnom smislu, pripisujući mu neosnovano krajnje negativne atribute. To je način prezentiranja problema koji koristi žuta štampa i nedoličan je za renomirani list Republika.
Kompleksnost problema devastirane Srbije. Ja sam u svome članku nastojao da pokažem da na ponašanje privrede i države Srbije, a posredno na zaposlene radnike, a i na sve građane, deluju brojne i različite veličine unutar njenog sistema i njenog okruženja (pre svega, država iz okruženja, SAD, država EU i Rusije). One tokom vremena uzimaju različite vrednosti, a njihov skup prikazuje stanje privrede, odnosno države kao sistema u trenutku posmatranja. One mogu biti u tom trenutku povoljne, ali i nepovoljne. Takve konstatacije nisu od posebne upravljačke koristi jer se tako ne mogu sagledati izvori i uzroci ovakvih stanja. Ako se stanje države i njene privrede posmatraju u intervalima koji slede tok vremena dobiće se informacija o kretanju države ili privrede kao sistema za taj period. Ovakvo posmatranje daće informacije o predistoriji sistema, a ona je nužna za određivanje njegovog mogućeg ponašanja u budućnosti. Posmatranjem stanja samo jednog dela državnog ili privrednog sistema (kako to čine moji oponenti) ne može se dobiti informacija koja može pomoći da se uspešno reše ovi problemi. Ovakvo redukcionističko mišljenje zanemaruje svu kompleksnost problema ratom i sankcijama devastirane Srbije i ne dopušta da se sagledaju različite raspoložive perspektive u koje može preći realan svet Srbije iz sadašnjeg nepovoljnog stanja u neko povoljnije stanje.
Pogrešno sagledavanje mogućih rešenja. Moji oponenti izlaz iz ovih teškoća krajnje pojednostavljuju i vulgarizuju jer ga sagledavaju kroz organizovanje radnika (mimo sindikata) u okviru Koordinacionog odbora radničkih protesta u Srbiji. Oni smatraju da će ovako organizovani radnici biti u stanju da reše sve teške i nagomilane privredne i socijalne probleme koji danas čine realnost Srbije. Ovakvo usmerenje mojih oponenta vidi se iz naslova i sadržaja članaka koje je krajem 2009. godine štampala Republika: »Nastaje li radnički pokret«, »Imaju li radnici pravo na demokratiju«, »Smisao borbe za radnička prava«, »Sve konkretniji oblici solidarnosti«, »Novi radnički pokreti u Srbiji – ciljevi i prepreke«, »Na čijoj je strani istina«, »Kada radnik nije ‘krpa’«, »Mudrost kao lek protiv bolova«, »Akciona platforma pokreta ravnopravnost«, »O radničkoj participaciji upravljanja privredom« itd. Ideja mojih oponenata je da ovako organizovani radnici putem štrajkova i protesta zahtevaju od države da ukine sve privatizacione ugovore sa »kriminalizovanim vlasnicima«, da država sanira sve gubitke i radnicima dodeli upravljanje preduzećima ili nastavi da ona njima upravlja. Po zakonu, štrajkovi i protesti mogu biti organizovani samo prema vlasniku koji uzurpira radnička prava, a ne prema državi, a posebno je protivuzakonito zaustavljanje javnog saobraćaja na najvažnijim putnim magistralama.
Posebno je pogrešno što se od države traži da ona pokrije neuravnotežene finansijske bilanse samo onih preduzeća koja su u žiži interesovanja »stručnjaka« Republike. Ovakav model se preporučuje i radnicima drugih preduzeća koji su ostali bez posla. Moji oponenti ne shvataju da bi u tom slučaju država morala da pokrije gubitke i ostalih

srpskih preduzeća (i tamo žive ugroženi radnici), a za to bi bilo potrebno oko 15 milijardi evra. Ovako veliki gubici nastali su kao negativni cash flow srpske privrede koji je ostvaren u minulih 15 godina. Cash flow označava novčani tok koji se konstruiše iz poslovne, finansijske i investicione aktivnosti, s tim da se iz ovog toka isključe svi prihodi i rashodi koji nisu imali novčani efekat. Tu i nastaju najveći problemi srpske privrede. Najveći broj preduzeća nije generisao novčane tokove iz svoje poslovne i finansijske aktivnosti (ovako ostvareni novčani prihodi nisu bili dovoljni da pokriju troškove), već iz investicionih kredita koji su nekontrolisano uzimani, a nisu vraćani. Nažalost, takvo ponašanje im je omogućila vlast. Kako novac nije pristizao iz poslovanja već iz zaduživanja, privreda je akumulirala enormno velike gubitke i velika kreditna dugovanja. Danas privreda Srbije po osnovu kredita duguje oko 20 milijardi
		Zoran Jovanović Jus, Porok

evra i nije jasno kako će i kada će moći da ih vrati. Ovi se gubici i kreditna dugovanja ne mogu izbrisati »radničkom gumicom«, a još manje se može očekivati da će siromašna država Srbija moći da ih nadoknadi. Srbija nije Amerika i EU da iz svoje velike finansijske akumulacije spašava svoja finansijski propala preduzeća i banke. Zato su problemi Srbije daleko teži i nikako se ne mogu rešavati na krajnje pojednostavljeni način, kako to predlažu moji oponenti.
Razlozi za prodaju srpskih preduzeća u bescenje. Najveći broj srpskih preduzeća je tehnološki potpuno zastareo, sa nekvalitetnim proizvodima koji se ne mogu plasirati na slobodnom tržištu. Jedan od mogućih načina za rešavanje ovih problema je njihova prodaja u bescenje srpskim privatnicima, uz malo verovatnu mogućnost da će oni biti u stanju da svojim znanjima i malim raspoloživim finansijskim potencijalima izvuku ova preduzeća iz velikih finansijskih i poslovnih dubioza i uspešno nastave poslovanje. Ova varijanta primenjena je u praksi sa veoma lošim efektima. Nastala situacija zbunjuje moje oponente jer oni polaze od činjenice da su se privatnici ugovorom obavezali da ostvare ovaj zadatak. Oni ne vode računa o tome da se uspeh preduzeća na otvorenom tržištu ne može ugovorima fiksirati.
Drugi način je davanje ovih preduzeća eminentnim inostranim firmama sa značajnim finansijskim i poslovnim bonitetom za male iznose (čak i za jedan dolar), odnosno formiranje zajedničkih firmi države Srbije i ovih preduzeća, uz njihovo zajedničko finansiranje. Tada bi ova preduzeća sa potpuno noveliranom tehnologijom imala šansu da u dužem periodu opstanu. Ovaj način nije primenjivan u Srbiji, ali su ga u tranziciji koristile mnoge susedne države. U nastaloj situaciji najrealniji je način stečaj propalih firmi, sa svim negativnim posledicama po radnike i poverioce. Ovakvo razrešenje problema ne žele moji oponenti i radnici, ali nakon velike finansijske destrukcije preduzeća drugog boljeg izlaza nema.
Opasnost od etatizacije privrede. Nesmislen je zahtev mojih oponenata da država obezbedi siguran posao radnicima koji su u procesu tranzicije ostali bez posla; jednostavno, Srbija nema za to para. Za ispunjenje ovog zahteva Srbija bi morala da raspolaže iznosom od oko 50 milijardi evra i da ima sposobne ljude koji raspolažu sa puno preduzetničkih znanja i koji bi bili u stanju da sa malo rizika komercijalno plasiraju ovaj novac u nove poslovne poduhvate. Samo bi se tada mogao osigurati posao za oko milion nezaposlenih radnika, ali bi tada to pravo važilo za sve. Očigledno, radnici koje favorizuje list Republika ne mogu da budu posebno privilegovani i poslovno zbrinuti na račun države. Ekonomske teškoće zahvatile su oko 90.000 preduzeća Srbije (od kojih je oko 65.000 nelikvidno), dok je oko 1.000 velikih javnih preduzeća formiralo za 15 godina gubitke u iznosu oko 10 milijardi evra. U njima radi oko pola miliona radnika i finansijska sanacija ovih preduzeća je najveći problem Srbije jer se problem nezaposlenosti može samo produbiti. Pored toga, danas je u Srbiji nezaposleno oko milion ljudi (zvanično registrovano oko 750.000), a država nema mogućnosti da trajno alimentira njihove socijalne potrebe. Rešenja se ne mogu tražiti u redistribuciji male novostvorene vrednosti nego u ubrzanom razvoju privrede, a ta tema nije predmet interesa mojih oponenata.
Oni proglašavajuradnike kao jedino merodavne stručnjake koji su sposobni da uspešno kreiraju rešenja za sve probleme srpske privrede i za sve druge socijalne probleme. Smatrajući ovakve stavove jako pogrešnim i za društvo štetnim ja sam nastojao da pokažem kako moji oponenti ne poznaju funkcionisanje preduzeća i privrede; oni ne poznaju osnovne ekonomske zakonitosti, ne poznaju principe teorije sistema i teorije upravljanja složenim sistemima, a posebno ne poznaju usmerenja globalizovanog sveta. Oni žive sa socijalističkim idejama XIX veka i idejama samoupravljanja i zato su nekvalifikovani da se bave tranzicionim problemima koji imaju ozbiljne implikacije na život građana Srbije. Mojim oponentima, naravno, niko ne može da zabrani javno iznošenje stavova, ali oni kao da ne vide opasnost od poistovećivanja sa delovanjem opozicionih partija koje podržavaju štrajkačke aktivnosti i izazivanje haosa, s ciljem prisiljavanja vlasti da raspiše prevremene izbore. Bilo bi veoma opasno da se saradnici lista Republika nađu na strani srpske desnice, naročito one ekstremne, radikalske... Takođe smatram štetnim forsiranje tekstova s elementima žute štampe čiji je najistaknutiji predstavnik Ivan Zlatić. Ovakvim se postupcima kompromituje inače renomirani list Republika i na ovu opasnost dobronamerno ukazujem. Svojim tekstom nastojao sam da pokažem kako je nužno prestati s ovakvom štetnom praksom.
Moje tumačenje nastalih tranzicionih problema Srbije. U svom članku pod nazivom: »Tranzicione teškoće Srbije« pokušao sam da pokažem kako se krajnje pojednostavljenim i necelishodnim usmeravanjem radnika ne mogu rešavati realno teški i složeni problemi srpske privrede, a posebno teški egzistencijalni problemi radnika koji su u procesu ratne i anarhične tranzicije ostali bez posla. Sve ove teškoće prouzrokovane su krajnje štetnom i neracionalnom politikom vlasti, u ratnom periodu do 2000. godine, ali i lošom politikom svih novih vlasti nakon petooktobarskog prevrata. Posledica ovakve retrogradne politike je devastacija vitalno važnih parametara države i društva Srbije. To su relativne konstante i ne mogu se menjati ovakvim anarhičnim aktivnostima. U članku sam istakao da će se u uslovima sveopšte krize realizacijom masovnih štrajkova samo dublje destabilizovati država od koje radnici očekuju pomoć.
Problemi propalih srpskih preduzeća, a shodno tome i socijalni problemi radnika koji su ostali bez posla, ali i socijalni problemi svih ostalih građana, daleko su kompleksnije prirode; oni traže puno vremena i puno pameti, ali i puno para. Uticajni činioci na realizovane negativne procese vezani su za bitno izmenjene parametre države Srbije u dvadesetogodišnjem periodu ratne i poratne destrukcije. Unapređenju srpske privede i društva ne mogu pomoći štrajkačke aktivnosti radnika već samo ideje koje nudi nauka razvijenih država sveta i pozitivna iskustva uspešnih država u tranziciji. Nauka traži da se u realnoj praksi Srbije identifikuju osnovni delujući činioci koji koče razvoj i proceni mera njihovog uticaja na tekuće entropijske procese privrede. Posebno je važno proceniti njihov uticaj na pogoršanje socijalnog statusa radnika i drugih građana, ali i na razvoj države Srbije u celini. Kada se budu sagledali svi ovi faktori stvoriće se mogućnost da grupe eksperata i političara razmotre sve raspoložive perspektive koje postoje u nastaloj realnosti Srbije. Od posebne je važnosti da vlasti ispolje političku volju za radikalno strukturno preuređenje države Srbije, jer bez toga nema napretka. Vlasti i eksperti moraju da analiziraju sve raspoložive mogućnosti dobijanja što veće finansijske pomoći od država EU, ali moraju da menjaju društvo kako bi stvorili uslove koji omogućavaju bitno povećanje priliva stranog kapitala. Samo se tako može ubrzati proces tranzicije Srbije i ostvariti njeno približavanje institucijama EU. Konačan proizvod ovih aktivnosti je Strategija razvoja Srbije koja osmišljeno vodi Srbiju ka progresu. Danas ugroženi radnici mogu samo da očekuju socijalnu pomoć u granicama raspoloživih mogućnosti srpske privrede; sve drugo što im nude moji oponenti su kule u vazduhu kojima se radnici obmanjuju.
Ispunjenje finansijske stabilnosti preduzeća predstavlja uslov za integracione procese Srbije u institucije i privredu EU. Ovaj uslov zahteva funkcionisanje sistema menadžmenta u preduzećima koji će biti u stanju da osigura kontrolu finansija i da spreči akumulaciju gubitaka preko nerealnih zaduživanja. Praktično, sva srpska preduzeća moraće da udovolje zahtevima koje nalažu zakoni, propisi, direktive i standardi EU po pitanju finansija. Ako tako ne postupe strani kooperanti i poslovni partneri odbiće saradnju sa nelikvidnim srpskim firmama. Standardi EU vezani za upravljanje javnim rashodima i upravljanje javnim nabavkama traže stalnu unutrašnju finansijsku kontrolu trošenja novca i eksternu reviziju. Ovakvim standardima onemogućava se da država troši novac mimo utvrđenih budžetskih stavki. To znači da država neće moći da pokriva dugove nelikvidnim preduzećima kada radnici nastoje da štrajkovima i zaustavljanjem saobraćaja regulišu svoje socijalne probleme. To radnicima treba objasniti jer Srbiju čeka bolan period saznavanja istine o trnovitom putu koji čeka sve njene građane.
Za rešavanje složenih zadataka tranzicije nisu od koristi političari »mađioničari« sa svojim »čarobnim štapićima« iz arsenala kvazisocijalističke i samoupravne prakse. Ovi idejni koncepti odavno su pokazali svoju neefektivnost. U vremenu koje dolazi Srbiju čeka dug trnovit put koji se može ublažiti samo uz pomoć znanja, primenom standarda EU i velikog obima stranih ulaganja. Od posebne je važnosti ispuniti zahteve EU date u dokumentu acquis communautaire jer je u njemu je sadržano celokupno pravno iskustvo Evropske unije. Acquis communautaire je podeljen na 35 poglavlja koja se bave pitanjima slobode kretanja roba, kretanja radnika i kapitala, osnivanja preduzeća, unapređenja privrede, javnih nabavki, trgovačkih društava, intelektualnog vlasništva, slobode informisanja, poljoprivrede, sigurnosti hrane, socijalne politike i politike zapošljavanja, preduzetništva, regionalne politike, pravosuđa i ljudskih prava, nauke, obrazovanja i kulture, zaštite životne sredine, zaštite potrošača i zdravlja ljudi, carina, međunarodnih odnosa, finansijske kontrole, spoljne i odbrambene politike, budžetske politike i državnih institucija. Kada promenom svojih parametara Srbija ispuni ove zahteve ona će biti osposobljena da ubrzano realizuje svoj razvoj. To je put koji se suštinski razlikuje od puta koji nude moji oponenti. Smatram da započetu polemiku treba nastaviti uz učešće kompetentnih stručnjaka kako bi se ovi važni problemi jasnije osvetlili. Tada će čitaoci lista Republika imati mogućnost da ocene šta je za radnike, za privredu i građane Srbije korisno činiti. Samo će tada biti ispunjena svrha ove polemike.

	Ivan Ahel