Proslave Vidovdana – govori, skupovi, komemoracije, prigodni članci, obilazak Gazimestana i druge prigodne manifestacije – nude svedočanstva čija analiza može da nam pomogne da identifikujemo modele rituala i narativne kodove koji danas služe za artikulisanje srpske »nacionalne vere«, to jest za reprodukciju srpskog nacionalizma kao političko-religioznog diskursa. Pored toga, proslave ovog praznika u naše vreme daju nam priliku da utvrdimo koliki doprinos reprodukciji srpskog nacionalizma, u kojoj evokacija Kosovske bitke ima važno mesto, daju nosioci političke i crkvene vlasti, a kolika zasluga za to pripada drugim učesnicima javnog života, predstavnicima kulturne elite, političkim analitičarima, urednicima i saradnicima najvažnijih medija, ali i nekim političkim organizacijama ekstremne desnice, koje se rado uključuju u proslave Vidovdana

Vidovdan 2009.

Vidovdan je crkveni i državni praznik, ali naša analiza govora, članaka, komentara objavljenih povodom proslave Vidovdana 2009. godine pokazuje da se te dve dimenzije prepliću, tako da se dobija jedan sinkretički versko-politički diskurs, svojstven onim vrstama svetkovina, mitova i simbola koje se u političkoj filozofiji i sociologiji religije nazivaju civilnim ili političkim religijama

Dan bitke između armije turskog sultana Murata i vojske na čijem je čelu bio srpski knez Lazar, koja se odigrala na Kosovu 28. juna 1389. godine, dobio je u postkomunističkoj Srbiji mesto među najvažnijim datumima nacionalne istorije. Mada je on tek 9. jula 2001. godine vraćen među državne praznike – gde se prvi put našao 1913. godine (Popović, 159), i tu ostao kao srpski, a zatim jugoslovenski državni praznik sve do kraja Drugog svetskog rata – svečano obeležavanje Vidovdana već je sredinom 1980-ih godina ponovo zadobilo karakter velikog nacionalnog događaja. Došlo je do obnavljanja versko-političkih narativa i rituala koji idu uz ovaj praznik, odnosno do povratka »vidovdanskog kulta« koji je, kako je primetio Popović, stvoren u prvoj polovini XX veka (isto, 160).
Značaj ovog praznika u novije vreme povećan je zbog zaokupljenosti savremene srpske politike takozvanim problemom Kosova, koja traje već skoro tri decenije, posebno od trenutka kada je Slobodan Milošević taj problem stavio u prvi plan svoje politike, odnosno kada je od srpskih nacionalista preuzeo »kosovsku« retoriku čiji je cilj bio izazivanje i političko usmeravanje kolektivne panike u vezi s položajem Srba u toj nekadašnjoj srpskoj pokrajini. On je iskoristio 600. godišnjicu Kosovske bitke da bi 28. juna 1989. godine na Gazimestanu, gde se nalazi spomenik srpskim junacima poginulim u toj bici, organizovao gigantski miting čiji je jedini cilj bio da promoviše Miloševića kao novog vođu i zaštitnika srpskog naroda, spremnog da ga brani u »novim bitkama«, odnosno kao nastavljača slavne tradicije srpskog junaštva koju Kosovo i Vidovdan simbolizuju. 1
Kada su opozicione stranke i njihove pristalice – među njima i mnogi nacionalisti razočarani Miloševićem – početkom 1990-ih godina formirale koaliciju pod imenom Demokratska opozicija Srbije (DEPOS), jedan od elemenata strategije u borbi protiv Miloševića bio je osporavanje autentičnosti i legitimnosti njegovog vezivanja za kosovski mit, pa je tako DEPOS izabrao 28. jun 1992. godine da tog dana započne seriju protestnih skupova koji su, shodno tome, nazvani Vidovdanskim saborom. Međutim, Milošević je, predstavljajući se i ratujući kao baštinik kosovskog zaveta – dok su iz zvučnika TV i radio prijemnika širom Srbije odjekivale pesme »Vidovdan«, »Pesma kosovskih junaka« i druge, s istom, vidovdanskom temom – ostao na vlasti sve do 5. oktobra 2000. godine.
Posle pada Miloševićevog režima, Zoran Đinđić i njegova vlada (2000–2003) trudili su da o Kosovu i sličnim patriotskim pitanjima govore na drugi način, relaksirano, bez nacionalističkih naracija, bez zazivanja vidovdanskih junaka i svetinja, pokušavajući da ih »prevedu« na jezik argumentovane političke rasprave.2 Ali, kad je Đinđić ubijen, srpska politika vratila se na utabani »kosovski« put, a Vojislav Koštunica, jedno vreme predsednik »krnje« Jugoslavije (2000–2003), a zatim predsednik srpske vlade (2004–2008), potrudio se da taj put dodatno učvrsti. Za njegovog mandata donet je novi ustav Srbije s preambulom u kojoj se zastupanje stava da je Kosovo neotuđivi deo Srbije promoviše u ustavnu obavezu, dakle u nešto o čemu se ne može i ne sme raspravljati.
Tako je Koštunica svojim naslednicima na čelu Srbije, predsedniku Borisu Tadiću i vladi u kojoj glavnu reč vodi Demokratska stranka, dodatno otežao posao kad je reč o Kosovu kao temi unutrašnje i međunarodne politike Srbije, u vreme kad su kosovski Albanci pripremali a zatim proglasili nezavisnu državu Kosovo. Tadić i njegova stranka danas se trude da vode politiku koja bi nekako smanjila eksplozivnu napetost koju su u problem Kosova uneli Milošević i Koštunica, a da se pri tom ne dovede u pitanje važnost Kosova kao simbola srpskog nacionalnog identiteta, da se ne iskorači iz okvira neupitnih vrednosti i utuvljenih verovanja na kojima počiva današnji srpski nacionalizam.
Proslave Vidovdana – govori, skupovi, komemoracije, prigodni članci, obilazak Gazimestana i druge prigodne manifestacije – nude svedočanstva čija analiza može da nam pomogne da identifikujemo modele rituala i narativne kodove koji danas služe za artikulisanje srpske »nacionalne vere«, to jest za reprodukciju srpskog nacionalizma kao političko-religioznog diskursa. Pored toga, proslave ovog praznika u naše vreme daju nam priliku da utvrdimo koliki doprinos reprodukciji srpskog nacionalizma, u kojoj evokacija Kosovske bitke ima važno mesto, daju nosioci političke i crkvene vlasti, a kolika zasluga za to pripada drugim učesnicima javnog života, predstavnicima kulturne elite, političkim analitičarima, urednicima i saradnicima najvažnijih medija, ali i nekim političkim organizacijama ekstremne desnice, koje se rado uključuju u proslave Vidovdana.
U ovom tekstu nudim analizu današnjeg kulta Vidovdana, u obliku male case studie, ograničene na proslavu Vidovdana 2009. godine, odnosno na građu koju čine članci, reportaže i komentari posvećeni ovoj proslavi, koje sam našao u štampanim i elektronskim izdanjima dnevnih listova Politika, Danas, Blic, Glas javnosti, Večernje novosti, Pravda i Press, u nedeljnicima NIN, Vreme i Pečat i na veb sajtovima Nova srpska politička misao, Srpski sabor Dveri, Srpski nacionalisti, Humanitarni fond za srpski Kosmet i Vidovdan. Pored toga, koristio sam i video-zapise postavljene na sajtu YouTube, koji se odnose na proslavu Vidovdana 2009. godine.

Vidovdan se, u tekstovima objavljenim povodom proslave tog praznika 2009. godine, opisuje i kao dan kada se »sve vidi«, što je jedan od tradicionalnih toposa vidovdanskog diskursa. To je dan kada se vidi »ko je vera, a ko je nevera«, odnosno – prema rečima jednog istoričara – dan kada srpska nacionalna istorija »progledava«.3 Ovaj topos vidovdanskog diskursa nastao je, po svemu sudeći, kao amalgam kulta staroslovenskog boga Vida (Svetovida), kome je homeopatski (etimološki) pripisana sposobnost da leči bolesti očiju,4 i Bogojavljanja, kad se, posle Hristovog rođenja, »otvaraju nebesa« i objavljuje istina o dolasku Sina božjeg na zemlju.
Jedan od prvih koji je u epifanijskoj perspektivi protumačio Kosovsku bitku bio je pravoslavni monah i teolog Justin Popović. U tekstu »Kosovska etika«, napisanom povodom 550. godišnjice ove bitke, on kaže: »Nikada naša narodna duša nije bila tako vidovita kao na Vidovdan, pre 550 godina. Tog sudbonosnog dana, ona je kroz svetog Kneza i njegove vitezove sagledala svu istinu neba i zemlje, i pravom cenom ocenila zemaljsko i nebesko carstvo«. Justin Popović je proslave Vidovdana u naše vreme predstavio kao čudesni trenutak kad se može jasno sagledati srpska istorija i tačno oceniti učinak njenih aktera. On je ulogu onih koji na Vidovdan jasno vide nacionalnu prošlost i pravično o njoj sude dodelio dvojici srpskih svetitelja, Savi i Lazaru, a suđenje smestio na nebo, tako da se kod njega motiv epifanije prepliće sa motivom Strašnog suda: »Danas je pet stotina pedeseti Vidovdan«, pisao je Popović 1959. godine. »Sa visoke kosovske osmatračnice vrši se smotra nad celokupnom istorijom našom od Kosova do danas. Vrše je Sveti Sava i Sveti Kosovski Knez. Sve što je ušlo u našu istoriju kao sastavni deo njen, oni mere nepogrešivom merom – merom vidovdanskog evanđelja i vidovdanske etike.«
U drugim slučajevima, gde se o Vidovdanu govori kao o epifaniji, sposobnost da događaje od nacionalnog značaja tog dana sagledaju sub specie aeternitatis ostavljena je i nekim savremenicima, nekim pripadnicima srpske nacionalne zajednice, sveštenim licima ili laicima, koji onda kao medijumi nacionalnog duha objavljuju punu istinu o pravim i lažnim junacima srpske istorije, uključujući tu i one najnovije, onako kako se to dogodilo i prvog Vidovdana, kada je legendarni junak Kosovske bitke Miloš Obilić junačkim podvigom pokazao i dokazao svoju lojalnost knezu Lazaru.
Pozivajući se na čudesnu vidovitost koju im je Vidovdan doneo, neki autori tekstova objavljenih povodom ovog praznika 2009. godine i neki govornici na mestima gde se on ove godine proslavljao sudili su o političkim prilikama u savremenoj Srbiji. Oni su svojevrsnoj »vidovdanskoj proveri« podvrgli današnje srpske lidere, kao i one iz nedavne prošlosti čije je političko nasleđe i dalje aktuelno. Ta provera, koja se ponekad zove i »stati pred vidovdansko ogledalo«, može se opisati i kao test u kojem se protagonisti savremenih političkih zbivanja iz profanog istorijskog vremena prenose u sakralno, liturgijsko vreme proslave Vidovdana, odnosno u matricu svete priče o Kosovskom boju. Tu se, kao na nekom skeneru, pokazuje kojim su junacima ove svete priče naši današnji lideri najsličniji, pa oni iz ove provere izlaze ili sa stigmama mučenika Lazara, ili sa junačkim belegom Obilića, ili sa sramnim žigom izdajnika Vuka Brankovića.

Ove godine proslava Vidovdana bila je prilika da se obeleži i 20. godišnjica od Miloševićevog Gazimestana, to jest 20. godišnjica famoznog govora koji je on 28. juna 1989. godine održao na mestu Kosovske bitke, i da se vidovdanskoj proveri podvrgnu i bivši srpski lider i njegovi protivnici, koji su ga 2001. godine – opet na Vidovdan – predali Haškom tribunalu. Tako je pred »vidovdansko ogledalo« Miloševića i one koji su ga poslali u Hag izveo urednik NIN-a Slobodan Reljić, u uvodniku koji je posvetio proslavi Vidovdana 2009. godine. Stavljajući se u ulogu vidovdanskog medijuma, onog koji tog dana može da vidi pravu istinu o Srbiji i Srbima, on je izneo kako navodno stvari uistinu stoje kad je reč o Miloševiću i njegovim protivnicima, a što će budućnost – koju je on na Vidovdan čudesno anticipirao – samo potvrditi. »Izvesno je«, piše Reljić, »da Slobodan Milošević neće biti crn i loš kao na slikama koje su namalali njegovi protivnici na mnogim stranama sveta. A oni? Tamni tonovi će padati na njihove portrete. Progoniti ‘malog proroka propasti’ teško da je ikoga proslavilo, bez obzira na to ko je progonjeni bio. Verovatno je da će neki od njih završiti ‘crnji’ i od samog Miloševića.«5
Na isti način, ali još jasnije, puna istina o Miloševiću ukazala se ovog Vidovdana i političkom analitičaru Đorđu Vukadinoviću. I on je navodno video da Milošević »nije zaslužio ovo vidovdansko poniženje«, i da u stvari »to i nije bilo toliko njegovo poniženje koliko onih koji su ga na taj datum i na takav način izručili njegovim – a bogme i našim neprijateljima«. I Vukadinoviću se nebo otvorilo da mu pokaže ono šta će doći, te je video da će »sramota« onih koji su Miloševića poslali u Hag »bivati sve veća i veća«. Jer Milošević je 2001. godine, prema mišljenju ovog političkog analitičara, prošao onako kako bi pre 620 godina prošli i Miloš i Lazar, da su kojim slučajem – ovde je Vukadinović sebi dozvolio jednu »gorku šalu« – Turci, posle Kosovske bitke, osnovali u Maloj Aziji sud kakav je danas onaj u Hagu. »Tu bi oni bili suđeni«, ređa Vukadinović, »za ‘agresiju’, ‘terorizam’, ‘kršenje običaja rata’, ‘prekomernu upotrebu sile’ i ‘genocidne namere’.«6
Sve u svemu, slika današnjih Srba u vidovdanskom ogledalu – i to ne samo krivaca za Miloševićevu zlu sudbinu, nego i svih drugih – nije nimalo lepa. Mnogo je tu velikih i malih Brankovića, a najgore na toj slici je to što se vidi da Srbi danas za samo to ogledalo ne mare, odnosno da ne razumeju ono što im to ogledalo kazuje. »Mit o Kosovskom boju je svedočanstvo o nama«, piše etnolog Bojan Jovanović u članku objavljenom u NIN-u,7 »ali njegovu etičku suštinu samopožrtvovanja u vreme opštevažećeg egoizma sve manje razumemo«. Slično njemu, Slobodan Reljić, u istom broju NIN-a, u ovde već citiranom uvodniku, iznosi ocenu da Srbiji 2009. godine »Gazimestan nikad nije bio dalji«. Tu ocenu prihvata i njegov kolega Milorad Vučelić, urednik nedeljnika Pečat. On je na vidovdanskom skeneru ugledao sliku Srbije koja ne čini čast Obiliću, Miloševiću i drugim kosovskim junacima: »I tako Srbija nekako taljiga, nedostojna Vidovdana«, piše Vučelić. »Izgleda da niko i ne haje zbog reči Miloša Obilića: ‘Svako će na Vidovdan, na Kosovu ostaviti svoj trag, i kakav tog dana bude, takav će ostati dovijeka’.«8
Zato, sem retkih vidovitih Srba, koji su, uprkos svemu, sačuvali kosovsku veru pa time i sposobnost da na veliki praznik Kosovskog boja sve jasno vide i predvide, ostali moraju sačekati neko drugo vreme kad će na taj dan i oni progledati i svi jasno videti šta se to s Miloševićem dogodilo. »Biće to kad prođemo zlo doba« – predviđa Reljić kako će se jednom u budućnosti slaviti Vidovdan – »godišnjica kad ćemo moći sve da sagledamo: da li su oni koji su ispratili Miloševića u istoriju umeli da delaju kao što su zamišljali onomad kad im se njegova vlast činila tako dalekom i tako – svemoćnom?« Ovo Reljićevo iščekivanje drugog, novog vremena, vremena pune svetlosti, koje vidovdanska praznična prosvetljenja nagoveštavaju, a koje će tobože nastupiti kad prođe vreme u kojem živimo – kad prođe »zlo doba«, kako je Reljić, u skladu s apokaliptičkom tradicijom, to vreme nazvao – predstavlja jedan od sigurnih znakova da je ovde reč o diskursu koji političke događaje artikuliše u religijskom ključu.

Često je Vidovdan u ovde analiziranim primerima diskurzivno artikulisan na osnovu scenarija uskršnjeg rituala, kao dramski prikaz smrti i uskrsnuća, s tim što je uloga Hrista data srpskom narodu i srpskoj nacionalnoj državi, koja 28. juna na Kosovu umire, da bi zatim – doduše ne tako brzo kao Hrist, nego tek posle pet vekova – vaskrsla. Kosovsku bitku kao neku vrstu srpskog kolektivnog Imitatio Christi prvi je opisao episkop Nikolaj Velimirović. »Baš nas je Kosovo učinilo velikim narodom«, kaže Velimirović. »Ono je naša narodna Golgota, u isto vreme, naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno« (Velimirović, 1988: 69).9 U međuvremenu je isticanje »prepoznavanja« uskršnje potke u

Vidovdanu postalo opšte mesto, a ove godine se ona na eksplicitan način javlja i u nepotpisanom članku »Vidovdan – izbor između nebeskog i ovozemaljskog danas«, objavljenom na sajtu organizacije pod nazivom Sveruski pokret Kosovski front, a koji je 27. juna 2009. na svoju veb stranicu postavio časopis Nova srpska politička misao. »Kao što to pravilno ističe publicista Marko Marković«, piše tu, »za Srbe je Kosovo isto što i Golgota za svakog hrišćanina.
		Ivan Meštrović, Vidovdanski hram, drvo, maketa, 1912.

Na Kosovu se žrtvuje čitav jedan narod... Kao što je posle Golgote usledilo Vaskrsenje Hristovo, tako je i posle Kosovske bitke usledilo vaskrsenja naroda srpskog«.
U govoru, koji je održao na Gazimestanu 28. juna 2009. godine, vladika Artemije je u uskršnju potku naracije o gubitku i vaskrsu srpske države na Kosovu uneo savremenu temu, odlazak Srba i srpske vlasti iz »južne srpske pokrajine« i bitku za njihov povratak, koja je samo nastavak one od pre 620 godina. »Bitka koja je započela 1389. godine još nije završena. Upravo u naše vreme rasplamsava se i njen kraj se još ne nazire... Naš narod je svikao na muku, pa i ovo današnje stradanje podnosi herojski, hrabro, s nadom u Boga i vaskrsenje našeg roda i države na ovim prostorima. Jer dok je nas na Kosovu i Metohiji, Kosovo će biti i ostati srpsko.«10
U skladu s uskršnjim scenarijem odvija se i ovde već citirani komentar koji je povodom obeležavanja Vidovdana 2009. godine objavio Đorđe Vukadinović. On doduše želi da ovaj praznik odvoji od svih drugih praznika koje Srbi slave, ali i da mu dâ vrednost veću od one koju ti drugi praznici imaju. »Vidovdan nije Nova godina, ni Dan Republike, ni Dan pobede, ni rođendan, ni Božić, ni Uskrs«, piše Vukadinović. »Ima u našim životima mnogo većih, slavljenijih, popularnijih i zvaničnijih praznika. Ali nikada nemojte zaboraviti da bez Vidovdana nas, ovakvi kakvi smo – dobri i loši, moderni i konzervativni, levi i desni, napredni i nazadni, veliki i mali, pametni i glupi, plitki i duboki – kao naroda, naprosto ne bi bilo.«11 Uskršnja matrica ovde je implicitna, jer se odlučujući događaj koji se zbio na Vidovdan pre 620 godina ne iznosi, nego se na njega aludira, kao na nešto što čitaoci znaju – a pisac članka ih samo upozorava da to znanje nikada ne smeju da zaborave – to jest da je taj prelomni, odlučujući događaj za srpsku naciju bilo jedno iskušenje, praćeno smrću i uskrsnućem.

Za razumevanje ovog Vukadinovićevog komentara, od toga da se uoči njegova implicitna uskršnja matrica važnije je primetiti da se ovde kao glavna, ako ne i jedina vrednost koju je srpski narod navodno stekao ili sačuvao zahvaljujući Vidovdanu, navodi sama sposobnost da opstane, da bude; da bude različit od drugih, bez obzira na to šta tu razliku čini, da ima identitetski kapacitet. Dakle, rezultat vidovdanskog stradanja, ono što je posle smrti uskrslo, nije neki religijski, duhovni ili etički sadržaj, kao što je to u nekim drugim opisima Vidovdana, na primer, onom koji ćete naći kod Velimirovića, za koga je taj dramatični, sakralni događaj dan kad Srbi ginu da bi se ponovo rodili s određenim duhovnim vrednostima, kao božji narod. Vukadinoviću je, kao što smo videli, svejedno kakav je narod rođen ili preporođen tog izuzetnog dana. Može on da bude i loš, nazadan, glup i plitak, pod uslovom da je sačuvao kvalitet s one strane dobra i zla, a to je – sposobnost da bude to što je, ma šta to bilo. Tako se u ovom njegovom komentaru Vidovdan pretvara u svetinju nacionalnog identiteta, koji on zove »onakvi kakvi smo«, pa bi se u skladu s tim ovaj praznik mogao zvati Dan Identiteta (Identity Day).
Međutim, ovde nije reč o nekoj originalnoj ideji. Naprotiv, postavljanje srpskog nacionalnog identiteta na mesto najveće vrednosti koja se slavi za Vidovdan, pa i na mesto najveće vrednosti kosovskog mita, predstavlja jednu od osnovnih operacija kojima se srpski nacionalizam uspostavlja kao politička religija. Tako, na primer, episkop Artemije, u predavanju koje je održao na Vidovdan 2005, govoreći o poštovanje takozvanog vidovdanskog zaveta, nije to poštovanje odredio kao prihvatanje nekih verskih ili etičkih vrednosti, nego kao puki znak raspoznavanja Srba, kao šifru srpskog nacionalnog identiteta: »To je svetolazarevski zavet i amanet svakom Srbinu. U njemu se rađamo, u njemu trajemo, i u njemu umireno. Ko drukčije misli i umuje, on je Srbin samo po biologiji, ne i po duhu«.12
Uskršnjeg scenarija, u kojem se smenjuju epizode smrti, žalosti i uskrsnuća, drži se i etnolog Bojan Jovanović u jednom članku koji je posvetio tumačenju Vidovdana, a objavio u NIN-u.13 Ali, on je te epizode opisao pomoću etno-psiholoških termina, pa se one kod njega zovu »kolektivna trauma«, »proces isceljenja« i »uspešan završetak isceljenja«. Opremljen tom terminologijom, on je kosovski poraz i gubitak države opisao kao kolektivni mentalni šok, koji je pogodio pre toga zdravu i snažnu srpsku naciju, odnosno ondašnje »nas«. Jovanović Srbe iz vremena Kosovske bitke i ove današnji vidi kao isti nacionalni kolektiv, o čemu svedoči podnaslov njegovog članka: »Šta nam se dešavalo 28. juna«. Posle tog šoka od pre 620 godina, mi smo imali da istrpimo stradanja pod

Turcima, odnosno da prođemo kroz »veliku kolektivnu traumu u vreme turskog ropstva«, ali je na »našu« sreću u to vreme tekao i »proces kolektivnog isceljenja«, koji će »trajati do oslobođenja i obnove srpske državne samostalnosti«, kad smo »mi« mogli da odahnemo sve donedavno, kad se naša stara kosovska rana ponovo otvorila. Ovu svoju etno-psihološku interpretaciju kosovskog mita Jovanović pretpostavlja ranom hrišćanskom tumačenju, prema kojem je pogibija kneza Lazara i njegovih vojnika predstavljena kao »smrt mučenika opredeljenih za carstvo nebesko«, i tvrdi da
		Postavljanje srpskog nacionalnog identiteta na mesto najveće vrednosti koja se slavi za Vidovdan, pa i na mesto najveće vrednosti kosovskog mita, predstavlja jednu od osnovnih operacija kojima se srpski nacionalizam uspostavlja kao politička religija

on nudi nešto dublje utemeljeno, odnosno da njegova interpretacija otkriva »dublje psihološke i socijalne motive mita«. Međutim, on te dublje motive koje njegova analiza otkriva u kosovskom mitu izlaže ne iskoračujući iz okvira hrišćanske, tačnije žrtveno-uskršnje naracije o smrti i uskrsnuću. U njegovom tumačenju ostalo je i nešto od carstva nebeskog, samo što je ono ovde predstavljeno kao carstvo u kojem obitava srpska zajednice lišena državnog okvira, odnosno kojoj je oteto zemaljsko carstvo, pa ona opstaje kao zajednica samo u duhu, mučena ambivalentnim doživljajem »kolektivne traume« i »procesa isceljenja«. U stvari, za Jovanovića je »nebesko carstvo« samo prostor iznuđenog povlačenja srpske nacije u sebe i svoju muku, kao jedno privremeno i u stvari neodrživo stanje, koje traje dok se obnove snage potrebne da se ponovo zadobije izgubljeno zemaljsko carstvo, dok se duhovni prostor i nacionalna teritorija ponovo ne poklope.
Izbor nebeskog carstva i posvećenost »unutrašnjoj slobodi« ne donose mir i nisu lek za nacionalnu traumu, za to je potrebno nešto mnogo jače. Nije dovoljno da pred Srbima uskrsne bog, nego je za to neophodno da se izgubljena država vrati, da uskrsne božanstvo srpske nacionalne države. Tek taj sakralni događaj doneće nacionalno ozdravljenje i početak novog punog nacionalnog života, odnosno, kako kaže Jovanović, »proces isceljenja će trajati do oslobođenja i obnove srpske državne samostalnosti. Državnoj obnovi prethodila je, dakle, duhovna i potvrđivanje nacionalnog identiteta«. Ovde se jasno vidi gde se, u kojoj tački, religija nacionalizma odvaja od hrišćanstva: ta religija nebesko carstvo nudi kao trajno boravište, dok je za sveštenike nacionalne vere to carstvo samo iznuđena i privremena tranzicija na putu prema nacionalnoj državi.

U govoru koji je održao na proslavi Vidovdana u Manastiru svetog preobraženja gospodnjeg u kanadskom gradu Milton, književnik i glavni urednik Srpske književne zadruge Dragan Lakićević izabrao je da Kosovsku bitku protumači smeštajući je u okvir biblijske priče o nebeskom ratu Boga i njemu vernih anđela protiv pobunjenog anđela

Lucifera. U tom nebeskom ratu Lucifer je bio proteran sa neba i bačen na zemlju, ali je tu rat nastavljen kao neprekidna borba za ljudske duše između Boga i njegovog neprijatelja, koji je dobio ime Sotone (Otkrovenje, 3–9 i 12–9). Lakićević je Kosovski boj predstavio kao jednu važnu epizoda ove uzvišene i večne borbe nebeskih sila, jer se, kako je rekao, Kosovskim bojem »u zemlji Srbiji produžio boj koji je, na nebu, protiv Satane i njegove tamne vojske vodio Gospod Bog. Na Kosovu, lepom polju

smešta na kraj XIX i početak XX veka, kad je taj mit bio iskorišćen za simboličko legitimisanje širenja srpske države na jug i zaposedanje »istorijskih« srpskih teritorija, uključujući tu i Kosovo i Metohiju. Tako je, prema Popovićevom mišljenju, došlo do preobražaja Vidovdana, koji je u vreme srpskih romantičara bio »u službi nacionalno-oslobodilačke misli«, u novi »vidovdanski kult«, gde je taj praznik postao »simbol krvave, bespoštedne osvete nad svim što je tursko, muslimansko uopšte« (Popović, 167–168). Starozavetne vrline kosovskih junaka na svoj način evocirali su 28. juna 2009. godine na Gazimestanu i članovi organizacije Otačestveni pokret Obraz. Njihovo prisustvo i doprinos programu
		Ivan Meštrović, Kiklop, 1933.

Aktuelni ministar inostranih poslova Srbije Vuk Jeremić iskoristio je proslavu Vidovdana 2009. godine da principe i vrednosti politike svoje vlade predstavi kao nešto što je nadahnuto Obilićevim junaštvom i srpskom ratničkom tradicijom koju to junaštvo simbolizuje. Međutim, s obzirom na to, ovaj ministar i njegova vlada zastupaju politiku takozvanog »evropskog puta Srbije« i, kad je reč o Kosovu, politiku koja diplomatskim putem i pravnim sredstvima osporava nezavisnost te »srpske pokrajine«. Postavlja se pitanje kako se to može povezati sa svetim ratnikom, Muratovim ubicom Obilićem? Kako se zalaganje za vrednosti dijaloga i mira i poštovanje međunarodnog prava mogu uklopiti u teološko-politički diskurs srpskog nacionalizma?
Ministar Jeremić je pokušao da taj problem reši tako što je Obilićeve junačke vrline odvojio od njegovog junačkog čina i ostavio im mogućnost da se pokažu i na neki drugi način, bez ubistva i pogibije. On se 28. juna 2009. godine zatekao na Krfu, gde je učestvovao na jednoj konferenciji ministara inostranih poslova zemalja članica OEBS-a, kojima se obratio kraćim prigodnim govorom o ovom srpskom nacionalnom prazniku. »Danas je Vidovdan – dan od izuzetnog značaja za moju zemlju«, rekao je Jeremić. »To je testament naše izdržljivosti kao naroda i naše duboke povezanosti sa Kosovom. To nije samo dan kada se obeležava neki istorijski događaj, već veza koja spaja tradiciju Srbije sa Srbijom. Vidovdan je, takođe, i simbol odbrane identiteta Srba kao nacije. Danas mi biramo, bez oklevanja, da taj identitet branimo mirnim putem, uz pomoć prava i diplomatije. Ali kao što smo onda bili nepopustljivi, tako smo nepopustljivi i danas i takvi treba da budemo zauvek. Ma šta se dogodilo, Srbija nikad neće priznati unilateralnu odluku Prištine o proglašenju nezavisnosti.«16
Kosovski zavet junaštva ovde se pojavljuje pod imenom »testamenta izdržljivosti«, a kao vrednosti koje se testamentarno zaveštavaju, vrline koje karakterišu Srbe kao narod, navode se izdržljivost, odlučnost i nepopustljivost, što pokazuje da ministar Jeremić ima u vidu obilićevsku, ratničku, junačku verziju kosovskog mita, istu onu koju su na svoj način – kao što smo videli – oživeli književnik Lakićević i članovi Obraza, a pre njih autori zbornika Jagnje božije. Međutim, u Jeremićevom govoru srpsko mitsko junaštvo je potpuno

pacifikovano, sa bojnog polja preneto na polje prava i diplomatije, jedini teren na kojem današnja Evropa dozvoljava da se Kosovski boj nastavi, s očekivanjem da će se on tu jednom završiti. I Boris Tadić, u jednom intervjuu, objavljenom povodom obeležavanja Vidovdana 2009. godine, iskazao je svoju privrženost tradiciji koju simbolizuje Vidovdan, ali je istovremeno osudio zloupotrebu te tradicije, njeno korišćenje za izazivanje rata, misleći pri tom na Miloševića i njegov miting na Gazimestanu. »Niko Srbiji i Srbima ne može da oduzme Vidovdan«, rekao je predsednik Tadić. I dodao: »Ali, Srbija više nikada ne treba da ga proslavlja kao 1989. godine, posle čega, zbog pogrešne politike, slede blokade, sankcije ratovi, pogibija, pljačka građana i njihovo osiromašenje, i kada, povrh svega, bivamo bombardovani, a upravo Kosovo, kojeg su im bila puna usta,
		Ivan Meštrović, Zlopogleđa, -

postaje protektorat«. Drugim rečima, Vidovdan je srpska svetinja, kosovski junački mit niko ne sme da dira, ali sjajem te svetinje treba osvetliti, a porukama tog mita treba nadahnuti politiku mira, politiku uključivanja Srbije u »porodicu evropskih naroda«. Tako bi se Tadićev omiljeni slogan »Nećemo u Evropu bez identiteta« mogao dopuniti rečima »Nećemo u identitet bez Evrope«.
Ovu zvaničnu liniju politike simbola u Srbiji sledio je i izveštaj o proslavi Vidovdana na Gazimestanu objavljen 28. juna 2009. godine u Dnevniku TV Srbije. »Više hiljada Srba prisustvovalo je pomenu na Gazimestanu«, kaže se u tom izveštaju. »Srbija će se boriti za očuvanje Kosova i Metohije svim diplomatskim i pravnim sredstvima. Ta borba je teška, ali se od nje ne odustaje, jer je to jedini način da se reše problemi i nađe kompromis. To je zajednička poruka građana, crkvenih velikodostojnika i državnih zvaničnika.«

Vidovdan, kao i mnogi drugi praznici koji podrazumevaju susret sa sakralnim, važi za opasan datum. Bilo da je on u ovde analiziranim primerima diskurzivno artikulisan prema potki Uskrsa ili Bogojavljanja ili prema scenariju sukoba sila svetlosti i sila mraka, u njemu ostaju protivrečni tonovi opčinjenosti i straha: tremens i fascinans. O tome svedoče naslovi nekih novinskih članaka objavljenih povodom proslave ovog praznika 2009. godine: »Sudbonosni datum za Srbe« (Glas javnosti), »Kobni usud Vidovdana« (Novosti).
U većini ovih članaka eksploatiše se i ranijih godina rabljena tema neobične koincidencije datuma (28. juna) s nekim od najvažnijih događaja u istoriji srpskog naroda, ali po pravilu s dramatičnim i tragičnim događajima. Na listi tih događaja su početak Drugog balkanskog rata 1913, ubistvo austrougarskog nadvojvode Franca Ferdinanda, prvi ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1921. godine, Rezolucija Informbiroa 1948, promene Ustava Hrvatske kojima je srpski narod prestao da bude konstitutivni narod ove republike (1990) isporuka Miloševića Haškom tribunalu 2001. godine... Kako stoji u podnaslovu članka »Kobni usud Vidovdana«, »Bitke, atentati, izručenja, otcepljenja, porazi i pobede postali su deo kolektivne svesti čitavog naroda«. To je odgovor na pitanje kojim počinje ovaj članak: »Zašto su Srbi uznemireni na današnji dan?«
Vidovdan je opasan datum, a posebno kad na njega zaboravite. Na to je ukazao i Đorđe Vukadinović, u ovde već citiranom komentaru na sajtu Nove srpske političke misli, navodeći kao primer Zorana Đinđića, kome se navodno osvetilo to što nije obratio pažnju da je Miloševića isporučio Hagu baš na Vidovdan. On te koincidencije izgleda nije bio svestan, nije shvatio da je 28. juna 2001. godine bio njegov Vidovdan, onaj dan kad je trebalo da dobro pazi šta radi, jer kako je tad postupio takav je ostao doveka. I kao neku vrstu pouke i upozorenja Vukadinović navodi i neke druge istorijske događaje koji su se iz neobjašnjivih razloga i tako reći mimo volje njihovih aktera odigrali baš na Vidovdan. Jer Vidovdan, upozorava nas on, dođe »i kada ga svi zaborave« i »kada ga niko ne čeka, dođe i promeni tok istorije i života«.
Reputacija Vidovdana kao opasnog, kobnog, sudbonosnog datuma za Srbe potvrđena je i ove godine. Podsećanjem na dramatične događaje koji su se ranije zbili na taj dan, mediji su i ovoga puta nagovestili da su u pripravnosti, da su spremni da prepoznaju takav događaj i da mu daju odgovarajući publicitet, pa je tako u javnosti stvorena atmosfera iščekivanja nekog novog mogućnog dramatičnog događaja koji će, sudbinski, pasti baš na Vidovdan.17 Međutim, izgledalo je da se 2009. godine ništa značajno neće dogoditi i da srpski narod može tog 28. juna da odahne. Jedini incident, rušenje spomen-česme vitezovima kneza Lazara u centru Gnjilana, podignute 1989. godine, povodom 600. godišnjice Kosovske bitke, koje je naložila opštinska vlast tog mesta, očigledno nije mogao da ima takav značaj da bi se pripisao vidovdanskom usudu, uprkos dramatičnom naslovu članka o tom »vandalskom činu«, objavljenom u Politici 29. juna: »Bagerom na spomen-česmu vitezovima kneza Lazara«.
A onda se, u Politici od 30. juna, ipak pojavila vest koja je odgovarala katastrofičnom »horizontu očekivanja«. Pokazalo se da ni ovaj Vidovdan neće ostati bez događaja koji će uneti strah među Srbe, ako ne baš strah za sudbinu naroda i države, ono svakako za opstanak jedne bitne nacionalne vrednosti, nacionalnog kulturnog identiteta. Naime, objavljena je vest da su kosovski Albanci ukrali i prisvojili najvećeg Vidovdanskog junaka, ikonu srpske hrabrosti, samog Miloša Obilića, i proglasili ga Albancem! Vest se našla na prvoj strani Politike, pod alarmantnim naslovom: »Albanci prisvojili i Miloša Obilića«.

Tog »udarnog« mesta ovaj list je udostojio članak S. Stamenkovića o najavi izlaska iz štampe knjige Ane di Lelio Kosovska bitka 1389: albanski ep. Tu se kaže da je boj, »čiju smo godišnjicu prekjuče obeležili... dobio i albansku verziju«, da ta knjiga »prema opisu izdavača, nudi fantastičnu priču o Muratovom napadu na Kosovo i o ubistvu Murata koje je izvršio albanski vitez Miloš Kopilik (Millosh Kopiliq)«. U članku se navode naslovi poglavlja knjige i podaci o autorki, između ostalog i taj da je 10 godina radila na Kosovu i bila savetnik premijera Kosova, i na kraju se kaže da će se »ova ‘verzija’ autentičnog srpskog mita, s albanskim herojima u prvom planu uskoro naći pred milionima američkih čitalaca«.
Tom temom, proširenom drugim primerima kako Albanci »svojataju» srpsku baštinu, ali i baštinu drugih susednih zemalja (Grčke i Makedonije), Politika je nastavila da se bavi i narednih dana. Tako je u broju od 1. jula objavljen novi članak S. Stamenkovića pod naslovom »Albanci svojataju Aleksandra Makedonskog i Karađorđa«, gde je objavljen i podatak da je za studiju Ane di Lelio recenziju napisao predsednik Hrvatskog helsinškog odbora Ivo Banac, a preneo je »hrvatski Nacional«, čime je sugerisano na kojoj strani treba tražiti sponzore ove albanske krađe Obilića. Sutradan, 2. jula, preko cele 16. strane ovog lista osvanuo je članak Živojina Rakočevića »Lažna prošlost i budući sukobi«. Tu se, povodom knjige Ane di Lelio, navode raniji primeri »falsifikovanja« i »mitologizacije« kojima se bave albanski istoričari, a što navodno njihovi mentori na Zapadu podržavaju i kasnije koriste za legitimisanje svoje politike prema Srbima, uključujući bombardovanje i priznavanje nezavisnosti Kosova.
Ni drugi mediji u Srbiji nisu propustili priliku da prenesu šokantno otkriće Politike o albanskoj »krađi Obilića« i da tim povodom izraze osećanja gneva, uvređenosti i zabrinutosti i da apeluju na javnost i državu da nešto preduzmu da se ta krađa svetu obznani i zaustavi. Tako je na sajtu Nove srpske političke misli objavljen članak Tadije Neškovića, u kojem se najavljena knjiga Ane di Lelio naziva »zlokobnim svedočanstvom« i »opasnom provokacijom«, a njena autorka optužuje da »bukvalno otima kompletan kosovski mit«. Autor ovog članka našao je na sajtu Politike potvrdu da su čitaoci tog lista ispravno, to jest ljutito i zabrinuto reagovali na »brutalnu reviziju istorije«, jer se u njihovim tu objavljenim komentarima, »pored ogorčenosti... izražava i zahtev srpskim vlastima da pod hitno reaguju i stopiraju izlazak ove knjige u javnost«.18 U istom tonu napisan je članak Rajka Nedića, objavljen u Pressu. Tu se Srbi upozoravaju da im se sprema veliko zlo, da je lako mogućno da će »posle izgubljenog boja na Kosovu, izgubiti i legendu o tom boju«, dok »država ćuti, i niko ništa ne preduzima«. Zato autor članka diže uzbunu, dok još nije kasno: »Apelujem na državu i javnost da je krajnje vreme da se zaustavi svojatanje srpske istorije! Nešto se hitno mora preduzeti, jer su Albanci u novoj ofanzivi. Ovoga puta udarili su direktno na srpsku svetinju, na boj na Kosovu!«19
Optužbe na račun Ane di Lelio, koja je predstavljena kao saučesnica u albanskoj krađi srpskog identiteta, iznete su pre nego što je knjiga objavljena, jer je za optužbu i za alarmiranje srpske javnosti bilo dovoljno što neko uopšte ozbiljno govori o albanskim verzijama pesama o Kosovu, o nekakvom albanskom Obiliću. O žurbi s kojom je navodno skandalozna vest lansirana svedoči i to što se niko – ni autori članaka, ni urednici medija u kojima su objavljeni, ni istoričari koji su zamoljeni da se o ovom slučaju izjasne20 – nije potrudio da se kod stručnjaka za epsku književnost i balkanske studije obavesti o davno poznatim činjenicama o prisustvu motiva kosovske bitke u albanskom epu. Tako bi saznali da je srpski prevod jedne od pesama o albanskom Obiliću, to jest Kopliću, objavljen u Beogradu još 1923. godine i da su o tome pisali Veselin Čajkanović i Tihomir Đorđević, iznoseći ocenu da je reč o važnom svedočanstvu o bliskosti arapske i albanske epske tradicije.21
Ovi članci o »krađi Obilića« dobar su primer fenomena koji sociolozi od pre izvesnog vremena nazivaju »moralnom panikom«. Kenet Tompson, autor studije o tom fenomenu, ovako ga opisuje: »Nešto ili neko definiše se kao pretnja vrednostima ili interesima; ovu pretnju mediji prikazuju u lako prepoznatljivoj formi; naglo raste zabrinutost javnosti; javlja se reakcija vlasti ili onih koji utiču na stvaranje javnog mnjenja i panika se povlači ili rezultira društvenim promenama« (Tompson, 2003: 16–17). Mesto koje je u srpskim medijima dobila »skandalozna« vest o knjizi Ane di Lelio i izrazi »zgražavanja« kojima je ona propraćena navode na zaključak da je ona plasirana s ciljem da se izazove osećanje javne opasnosti, ugroženosti nekih bitnih vrednosti nacije koje simbolizuju kosovski ep i njegov junak Obilić. S obzirom na to da je ovde reč o vrednostima koje danas imaju svojevrsnu političko-religijsku dimenziju, odnosno predstavljaju nacionalne svetinje, izazivanje panike povodom objavljivanja knjige o albanskim verzijama epova o Kosovskom boju predstavlja izazivanje specifične moralne panike, zapravo verskog straha, straha od veske sablazni, alarm da je učinjeno nacionalno svetogrđe.

Vidovdan je crkveni i državni praznik, ali naša analiza govora, članaka, komentara objavljenih povodom proslave Vidovdana 2009. godine pokazuje da se te dve dimenzije prepliću, tako da se dobija jedan sinkretički versko-politički diskurs, svojstven onim vrstama svetkovina, mitova i simbola koji se u političkoj filozofiji i sociologiji religije nazivaju civilnim ili političkim religijama.22 U ovde analiziranim primerima za prazničnu evokaciju jednog istorijskog događaja, Kosovske bitke, i podviga njenih junaka, korišćeni su neki modeli hrišćanskog rituala i narativa, tako da je 28. jun 1389. godine oživljen prema bogojavljenskom (epifanijskom), uskršnjem ili apokaliptičkom »scenariju«. Tako evocirana Kosovska bitka, kao arhetipski sakralni događaj, poslužila je ovde za to da bude ekran na koji su projektovani savremeni politički događaji, scena na koju su izvedeni akteri tih događaja, kako bi se o njima sudilo na osnovu navodno jedinog neprikosnovenog merila vrednosti, to jest prema mestu koje će se za njih naći na pozornici svete kosovske priče, odnosno, kako se ovde kaže, »u kosovskom ogledalu«.
Autori najvećeg broja ovde analiziranih tekstova, novinari, analitičari, književnici, političari i crkveni velikodostojnici, zastupaju konzervativne, nacionalističke, desničarske ili ekstremno desničarske stavove. To se moglo i očekivati s obzirom na to da su kosovski mit i kult Vidovdana sredstva »politike simbola« koja tradicionalno koristi srpska desnica, odnosno da su taj mit i taj kult deo srpskog nacionalizma kao političke religije. U ovde prikazanim primerima, 620. godišnjica Kosovske bitke iskorišćena je za kritiku aktuelne vlasti u Srbiji, za to da se iznese sumnja u njenu legitimnost, a najviše za to da se dovede u pitanje čin kojim je ona uspostavljena 5. oktobra 2000, a koji je – kako se navodno vidi na skeneru Vidovdana – čin izdaje jednog velikog srpskog rodoljuba, nalik knezu Lazaru, dakle zločin ravan onom koji je učinio Vuk Branković.
U odnosu na broj ovih vidovdanskih kletvi bačenih prilikom proslave 620. godišnjice Kosovske bitke na Đinđića i njegove političke naslednike, ono što su istim povodom o Kosovu i Vidovdanu rekli predstavnici aktuelnog režima – među njima i oni na koje se pomenute kletve odnose – sasvim je skromno, svodi se na jednu kratku izjavu Borisa Tadića i na nešto duže izlaganje ministra Jeremića. Ali, to ne znači da današnja vlast, da politička elita na vlasti u Srbiji, nije zainteresovana za političku borbu na ovom »vidovdanskom« terenu i da ga prepušta svojim oponentima i kritičarima na desnici. Naprotiv, i ono što su ovom prilikom rekli Tadić i Jeremić, i druge izjave ovih i drugih političkih zvaničnika i predstavnika Demokratske stranke (o nacionalnom identitetu, kosovskoj tradiciji i sličnim temama) svedoči o želji krugova na vlasti da potvrde svoju privrženost kultu Vidovdana, kao simbolu srpske političke tradicije koju vlast ne samo da nema nameru da dovodi u pitanje, nego se trudi da bude njen poštovalac i sledbenik.
»Čime zameniti Kosovo«, zapitao se književnik Branimir Ćosić 1928. godine, deset godina posle okončanja Prvog svetskog rata, kad se njemu i nekim drugim srpskim intelektualcima tog vremena – kako piše Branka Prpa – učinilo da su pobede izvojevane u tom ratu, zahvaljujući kojima su Srbi postigli svoj vekovni cilj da osvete Kosovo i žive u jednoj državi, imale za posledicu da je kosovski mit postao izlišan, potrošen (Prpa, 1996: 2). To pitanje je i danas, deset godina posle rata na Kosovu, aktuelno, mada iz razloga različitih od onih koje je imao na umu Branimir Ćosić, jer se u međuvremenu za Kosovo ponovo ratovalo, pa je ono ponovo izgubljeno, tako da se pitanje čime ga zameniti javlja kao želja da se iz tog kruga poraza, mržnje i osveta, odnosno iz kosovskog mita, konačno iziđe i da se u toj stvari, a i inače, vodi neka druga politika, manje zavisna od političkih mitova i kultova, od nacionalizma kao političke religije.
Međutim, današnja politička elita nema volje ili nema hrabrosti da u tom smislu traži zamenu za Kosovo, da svoju proklamovanu demokratsku i evropsku politiku vodi bez oslanjanja na nacionalističke kultove, uključujući tu i kult Vidovdana. Ona radije pokušava da ih reformiše, da ih nekako učini politički korektnim sa stanovišta demokratskih standarda. Razlika koja u odnosu na kult Vidovdana postoji između srpske desnice i vladajuće elite nije u tome što ga ova druga odbacuje, nego u tome što ona pokušava da za njega veže vrednosti kakve su dijalog, tolerancija, mir i pravo, a da ga odvoji od osvete, rata i mržnje. Dakle, nacionalna vera, a s njom kosovski mit i kult Vidovdana, ostaje neprikosnovena, neupitna, ali se osuđuje način njenog praktikovanja, njeno korišćenje za izazivanje ili opravdavanje agresivnih ratova i mržnje prema susedima. Sećanje na svete kosovske junake, kao sastavni deo srpske nacionalne vere, treba da podstakne njene vernike da, kao ti sveti preci, danas budu uporni i hrabri, izdržljivi, nepopustljivi – kako je rekao Jeremić – ali samo na bojnom polju prava i diplomatije. Drugim rečima, religija je ista, različite su crkve.
Takav izbor, tako usmerena politika simbola sigurno je umerenija i u tom smislu

prihvatljivija u poređenju s onim za šta se opredeljuje srpska konzervativna i ekstremna desnica, ali ona povlači za sobom dve posledice koje ipak dovode u pitanje i njen demokratski karakter. Prva je u tome što su iz nacionalnog kolektiva koji čini etničko-verska zajednica koja se diskurzivno konstruiše pod imenom »srpski narod« ili »srpska nacija« – a koju simbolički ujedinjuju mitovi i kultovi etničkog nacionalizma, kakav je i kult Vidovdana – logično i neminovno isključeni svi građani Srbije s nekim drugim etničkim identitetom. Druga logična posledica prihvatanja političke religije srpskog nacionalizma kao nezamenljivog objedinjujućeg diskursa, odnosno neupitnog sistema vrednosti, jeste komunikacija putem nametanja autoriteta, putem političke liturgije, putem naracije i rituala, magije i čuda, epifanije i Sotone – svega

onoga što smo imali prilike da vidimo u primerima evokacije Vidovdana koje smo analizirali u ovom radu – a što je u suprotnosti sa deliberativnom komunikacijom, zasnovanom na razumu i sumnji u čuda, uključujući tu i vidovdanska prosvetljenja, na kojoj se temelji demokratsko društvo, i u kojoj dolazi do reči njen učesnik – građanin.
Autor je doktor etnologije i urednik Biblioteke XX vek