Radnička raskršća

Sindikalno organizovanje, štrajkovi, zborovi, pregovori, blokade, sve to gledano sa strane deluje jako romantično. U stvari, kao i svaki drugi posao koji deluje romantično i ovaj je pretežno ispunjen dosadnim, potpuno neistorijskim aktivnostima, o čemu su prethodnih meseci najbolje mogli da posvedoče ljudi iz Samostalnog sindikata i Udruženja akcionara »Srboleka«, džonjajući unaokolo po svakojakim kancelarijama, što privatnim, što javnim, u potrazi za knjigom akcionara, bez koje nisu mogli da sazovu Skupštinu preduzeća na zakonom propisan način. Sudski zakazana za 22. decembar, Skupština je zbog nemogućnosti sazivanja najpre odložena za 11. januar, a kad je Udruženje napokon pribavilo knjigu akcionara već je bio 8. januar, dakle prekasno da se pošalju pozivi na preko 800 adresa, pa je Skupština ponovo odložena, za 25. januar. Ipak, obe neuspele Skupštine organizatori su iskoristili da okupe akcionare u Kamenoj sali Doma sindikata (inače mesto predviđeno za održavanje Skupštine) kako bi ih informisali o stanju u preduzeću. U pismu koje je poslato svim akcionarima na kućne adrese uz poziv za Skupštinu, predsednik Samostalnog sindikata Zoran Gočević i predsednik Udruženja akcionara »Srboleka« Miša Savić su, uz opis katastrofalnog stanja u preduzeću do kojeg je dovela uprava Ninija Stefanovića i Peconija Rankovića (npr. Stefanović duguje »Srboleku« skoro milijardu dinara, dok je istovremeno račun »Srboleka« u neprekidnoj blokadi od 25. decembra 2008. godine na oko 350 miliona), naročitu pažnju posvetili aktivnosti radnika: »Tokom 2009. godine Samostalni sindikat i mali akcionari ‘Srboleka’ preduzeli su niz aktivnosti kako bi sprečili propadanje preduzeća. Radnici su u više navrata stupali u štrajk (najpre po jedan dan 27. marta i 2. juna, a zatim od 13. avgusta do 14. septembra), sa zahtevima koji nisu bili vezani samo za isplatu zaostalih zarada, već smo tražili da se preduzmu konkretne mere kako bi ‘Srbolek’ mogao da nastavi sa radom: uplata duga Farmaceutskom fakultetu za sertifikate analize, registracija vozila neophodnih za proces rada, obnova registracije za veledrogeriju, kupovina sirovina za nesmetanu proizvodnju, zaključivanje kolektivnog ugovora i normalizacija poslovanja firme. Po određivanju rokova za ispunjenje zahteva radnici su se vratili na svoja radna mesta, a Štrajkački odbor je ostao u štrajku dok zahtevi ne budu ispunjeni. Do današnjeg dana, najvažniji zahtevi štrajka još uvek nisu ispunjeni. Iako se obavezao na ispunjenje svih zahteva, odmah nakon što je štrajk obustavljen Stefanović je pokazao kakve su mu zapravo namere – izgovarajući se na nepovoljnu finansijsku situaciju i smanjenje obima posla do kojeg je sam doveo, poslao je na prinudni odmor 118 radnika ‘Srboleka’, i time praktično zatvorio veledrogeriju. Samostalni sindikat je preko Inspekcije rada uspeo da izdejstvuje vraćanje radnika na posao, međutim, dugoročno gledano ovaj Stefanovićev potez nas je još jednom uverio da pod njegovom upravom preduzeće nema izgleda da preživi sledeću godinu, i da u svojim protestima moramo biti neuporedivo odlučniji ako očekujemo trajno rešenje problema«.
Međutim, kao što to uvek biva, napor da se interesi i aktivnosti radnika i malih akcionara spoje u jedan tok najpre je privukao pažnju zajedničkog protivnika.
Zbog neispunjenja septembarskog dogovora, Štrajkački odbor je 20. januara ponovo pokrenuo štrajk. Letošnjim zahtevima dodato je izmirenje »Srbolekovog« duga za grejanje koje je isključeno još polovinom 2009. godine (da, dobro ste razumeli, radnici »Srboleka« ovu zimu provode u nezagrejanim prostorijama), skidanje hipoteke sa objekata preduzeća i izmirenje Ninijevih dugova prema »Srboleku«. U Odluci o nastavku štrajka između ostalog stoji da će, pored 100 do 150 radnika, u njemu učestvovati i mali akcionari.
Gazde su reagovale na način već viđen u »Jugoremediji« – četrdesetak radnika bliskih upravi osnovalo je februara 2009. godine odbor sindikata Nezavisnost, koji se najpre priključio štrajku, da bi u decembru povukao svog predstavnika iz Štrajkačkog odbora, s obrazloženjem da ne žele da učestvuju »u privatnom štrajku Gočević Zorana i malih akcionara«. Dan po ponovnom pokretanju štrajka i Stefanović se oglasio zahtevom da mu sindikati i rukovodioci sektora dostave spisak zaposlenih koji su štrajkovali 20. i 21. januara, te ako štrajk potraje da mu se takve crne liste predaju svakog radnog dana do 15 časova, a sve »radi vođenja evidencije i obračuna koji se odnosi na zarade zaposlenih koji su u štrajku«.
U petak 22. januara, Zoran Gočević je suspendovan sa posla na tri meseca.

U ponedeljak 25. januara u 10,00 osamdesetak radnika akcionara »Srboleka«, opremljenih pištaljkama i transparentima, krenulo je iz fabričke zgrade u Sarajevskoj ulici prema Kamenoj sali Doma sindikata, gde je, na zahtev malih akcionara i slovenačkih investitora koje zastupa »AC broker«, za podne sudskim putem zakazana redovna skupština »Srboleka« za 2009. godinu, koju je Nini godinu dana izbegavao da održi. Povorka je usput svratila do Vlade Srbije, gde su predali dopis za premijera Cvetkovića u kojem ga obaveštavaju o katastrofalnom stanju u preduzeću i zahtevaju da preduzme mere kako bi se neodgovorna uprava sprečila u daljem pljačkanju imovine malih akcionara, koje neminovno vodi u stečaj. Dopis ovako počinje: »Najstarija farmaceutska kuća u Srbiji, ‘Srbolek’ AD, prošle godine je obeležila devedesetu godišnjicu svog postojanja. Da li će 2019. godine biti u prilici da proslavi prvi vek postojanja farmaceutske industrije u našoj zemlji, to će najviše zavisiti od postupanja državnih organa nadležnih ne za farmaciju, već za suzbijanje kriminala i korupcije«. Zatim su prošli pored Narodne skupštine, gde su dvadesetak minuta duvali u pištaljke dok je predsednik sindikata predavao dopise iste sadržine za sve poslaničke grupe. Do Doma sindikata su stigli oko 11,30. U narednih pola sata Kamenu salu je napunilo oko 250 malih akcionara »Srboleka«, 250 ljudi koji novembra 2005. godine svoje akcije nisu prodali Niniju i Kostiću. Zajedno sa slovenačkim investitorima, njihove glasove (ukupno 21,66%), na Skupštini je zastupao Igor Mitrović iz »AC Brokera«.
Po usvajanju zapisnika sa prethodne Skupštine, održane pretprošle godine, predsednik Skupštine kojeg je odredio sud, advokat Nenad Milić iz »AC Brokera«, obavestio je prisutne da uprava »Srboleka« nije dostavila materijale za naredne četiri tačke dnevnog reda: izveštaj o radu Upravnog odbora, izveštaj o radu Nadzornog odbora, Završni račun za 2008. godinu i reviziju Završnog računa. Milić je napomenuo da iz pisma koje mu je uprava »Srboleka« dostavila kao odgovor na zahtev za dostavu materijala, čak nije jasno da li »Srbolek« nema ili ne želi da dostavi tražene izveštaje. Zastupnica Ninijevih i Peconijevih 49,18% akcija, advokatica Marija Tasić, zahtevala je da se o ovim tačkama ipak glasa (odnosno da ih ona usvoji većinom prisutnih glasova), ali predsednik Skupštine nije dozvolio da se glasa o aktima za koje od 250 akcionara u sali 249 nema pojma ni da li postoje. Povodom tačke o radu Upravnog odbora, za reč se javio Miša Savić, predsednik Udruženja malih akcionara i njihov predstavnik u Upravnom odboru. On je objasnio da Upravni odbor u stvari ništa ne radi, jer se i ne sastaje. Savić je prošle godine samo dva puta pozivan na sednice UO: jednom u prostorije »Srboleka«, gde je pored njega u zakazano vreme došao samo Jovica Stefanović (sednica nije održana zbog nedostatka kvoruma, mada je Nini predložio Saviću da je svejedno održe njih dvojica), i jednom u Nišu, ali se tada predstavnik malih akcionara nije odazvao. Za razloge niko nije pitao. Kad vas Nini i Peconi zovu u Niš, put može biti skopčan sa različitim opasnostima. Miša Savić je u obraćanju skupštini rekao da su vlasnici »Srboleka« već pretili njegovoj porodici, da je predsednik sindikata u petak dobio suspenziju, da je borba vrlo stresna i naporna, da on, istina, nije novcem platio svojih 1.000 akcija »Srboleka«, ali da je to njegovo vlasništvo, koje je stekao uloživši u »Srbolek« trideset godina rada. Zatim je predsednik sindikata Gočević izvestio akcionare kakva je situacija u preduzeću i pozvao ih da solidarno podrže štrajk.
Nastavljajući po dnevnom redu, advokat Milić je prešao na razrešenje i imenovanje novog Upravnog i Nadzornog odbora. Sazivači Skupštine su, prema broju prikazanih glasova, ovaj put stekli pravo na dva člana Upravnog odbora, Nini i Peconi na pet. Mali akcionari i »AC Broker« su predložili da pored Savića u Upravni odbor uđe Zoran Gočević, a »Nini« i »Invej« su ostali pri sadašnjim članovima: Jovica Stefanović, Stefan Stefanović (Ninijev sin), Aleksandra Dinić (Ninijeva žena), Ljubomir Mihajlović (Ljuba Šiptar) i Srđan Đujić (stari Ninijev saradnik, poznat još iz »Jugoremedije«). Međutim, predstavnica velikih akcionara je zapretila da će, ukoliko zastupnik 21.665 akcija ostane pri svom predlogu, glasati protiv razrešenjenja postojećeg Upravnog odbora i tako sprečiti izbor Gočevića. Reakcija je bila veoma burna, pa su Milić i Savić morali da apeluju na akcionare da ne dovode Mariju Tasić u nepriliku, jer je ona tu ipak samo advokat koji zastupa svoje klijente. Više od pola sata trajale su konsultacije malih akcionara sa Marijom Tasić, Tasićeve sa Ninijem, pa opet isto. Na kraju, gazda je pristao. Zoran Gočević je izabran za člana Upravnog odbora.
Pod tačkom razno, Miša Savić je pozvao akcionare da potpišu dopunu krivične prijave koju će podneti Odeljenju za privredni kriminal beogradske policije, popularni »dva’esdeveti«. Zatim je zapisničar Skupštine pročitao ceo tekst krivične prijave, posebno zanimljiv jer objašnjava kako su akcije koje je »MK Commerce« kupio novembra 2005. godine, a za koje je Komisija za hartije od vrednosti naložila da prodaju zbog kršenja Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, prešle na Peconijev »Invej«: »Nekoliko dana uoči isteka roka koji je dala Komisija za hartije od vrednosti, ‘Srbolek’ je 21. decembra 2007. godine sa niškom AIK bankom zaključio ugovor o pristupanju dugu firme ‘Invej’ d.o.o. Beograd–Zemun prema ovoj banci, u iznosu od 480.000.000,00 dinara. ‘Srbolek’ se ovim ugovorom obavezao da kao solidarni dužnik ispuni obavezu ‘Invej’ d.o.o. u celosti po osnovu glavnice i svih ugovorenih obaveza pod uslovima definisanim ugovorom o kreditu između ‘Inveja’ i AIK banke, zaključenom istog dana. Pre zaključenja ovog ugovora, ‘Srbolek’ i ‘Invej’ nikada nisu bili u poslovnim odnosima bilo koje vrste. Tri dana nakon što je ‘Srbolek’ pristupio dugu ‘Inveja’, 24. decembra 2007. godine ova firma na Beogradskoj berzi kupuje 231.089 običnih akcija ‘Srboleka’ koje ‘Marko plus’ prodaje po nalogu Komisije za hartije od vrednosti, po ceni od 207.876.905,00 dinara. Akcije ‘Srboleka’ su očigledno kupljene novcem ‘Srboleka’, s ciljem da se izmanipuliše izvršenje Rešenja Komisije za hartije od vrednosti kako bi Jovica Stefanović, iako manjinski akcionar, zadržao kontrolu nad poslovanjem ‘Srboleka’«.
Dopunu krivične prijave potpisalo je 250 akcionara »Srboleka«. Igor Mitrović im se na kraju zahvalio na dolasku i pozvao ih na zajedničku borbu za »Srbolek«, do kraja.

Vladin Savet za borbu protiv korupcije se 20. januara po drugi put obratio premijeru u vezi sa privatizacijom »Trudbenik gradnje«, reagujući na stav Agencije za privatizaciju da ugovor sa »Monterom« ne može da se raskine jednostrano po Zakonu o privatizaciji, već pred sudom po Zakonu o obligacionim odnosima, kao da je u pitanju trgovina stolicama ili jajima. Savet u svom dopisu ističe da je Agencija »vršila sve poslove u vezi sa pripremom, promovisanjem i sprovođenjem prodaje, koje je ovlašćena da vrši po Zakonu o privatizaciji, a sredstva ostvarena od prodaje udela uplaćena su na račun Agencije za privatizaciju, shodno članu 41b Zakona o privatizaciji. Dakle, bez obzira na to što se ‘KMG Trudbenik – u restrukturiranju’u ugovoru navodi kao prodavac, jasno je da Agencija u ovoj

prodaji nije istupala samo kao punomoćnik prodavca već kao organ ovlašćen da vrši privatizaciju. Odredbe koje se odnose na održavanje kontinuiteta proizvodnje i rešavanje pitanja zaposlenih nisu odredbe iz obligacionih odnosa već odredbe koje se odnose na privatizaciju, tako da Agencija jeste ovlašćena da raskine ugovor po Zakonu o privatizaciji ukoliko se ove odredbe ne izvršavaju«. Istina, premijer nije odgovorio ni na prvi Izveštaj Saveta o privatizaciji »Trudbenika«, iz oktobra prošle godine, ali je Agencija za privatizaciju nakon njegovog objavljivanja naprečac odustala od stava da nije nadležna za kontrolu ugovora, što naglašavaju i potpredsednik sindikata Nezavisnost u »Trudbeniku« Vladimir Novaković i predsednik Nezavisnosti Branislav Čanak u svom pismu Agenciji za borbu protiv korupcije, upućenom dan nakon što se Savet obratio premijeru. »Posle više od 150 dana štrajka i pokušaja sindikata Nezavisnost da nadležnim
		Zoran Jovanović Jus, Utopija

državnim organima ukaže na probleme sa kojima se zaposleni u ‘Trudbenik gradnji’ d.o.o. suočavaju, i odbijanja bilo kakve njihove nadležnosti, smatramo da je više nego očigledno da postoji osnovana sumnja o povezanosti Agencije za privatizaciju, Ministarstva ekonomije i kupca u njihovim kriminalnim i koruptivnim radnjama«, zaključuju Novaković i Čanak u pismu novom antikorupcijskom telu u Srbiji. Biće zanimljivo pratiti kako će se i da li će se uopšte ABPK postaviti prema slučajevima kao što je privatizacija »Trudbenika«, istovremeno dok se direktorka Zorana Marković, ničim izazvana, žuri da objasni kako u njenoj nadležnosti nije da se bavi Lukom »Beograd«.
Nema sumnje da je upornost radnika »Trudbenika« napravila pukotinu-dve u sistemu. Pojedini mediji su njihovu borbu počeli da prate s nesvakidašnjom pažnjom prema činjenicama (npr. Nedeljni telegraf br. 716. od 13. januara, tekst »Montera kupila, Montera ugušila« Sonje Vlajnić), a ministar Ljajić je uputio predlog Vladi da se radnicima u protestu odobri jednokratna pomoć od 5.000 dinara. Na sastanku sa štrajkačima, 15. januara, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja prihvatilo je da u novi, petočlani Upravni odbor »KMG Trudbenika – u restrukturiranju« između ostalih predloži i predstavnika zaposlenih u »Trudbenik gradnji«, člana Štrajkačkog odbora Dobrivoja Gavrilovića, znajući vrlo dobro da će se ovaj zalagati da »KMG Trudbenik« ne pokreće sudsku parnicu za raskid ugovora (čime bi se zacementirala pozicija Agencije za privatizaciju, odnosno tek tada ne bi ništa preduzimali, pravdajući se da je u toku sudski postupak), već da nastavi pritisak na Agenciju da primeni Zakon o privatizaciji.
Kopčalić za to vreme šalje jasne signale da neće otići bez borbe – 18. januara je podelio još pedeset otkaza radnicima u štrajku, tako da se broj zaposlenih u preduzeću sveo na sedamdesetak. Ipak, dok januarsko pregrupisavanje na obe strane nedvosmisleno govori da na »dža« ili »bu« u »Trudbeniku« nećemo još dugo čekati, najviše od svega brine rešenost Agencije za privatizaciju i Ministarstva ekonomije da ne odustanu od svog stanovišta, koliko god nezakonito i besmisleno ono bilo, kao i činjenica da upornost zombija s kojom vlasti pristupaju problemima u »Trudbeniku« nije usamljen slučaj.
Posle kraćeg primirja i pokušaja saradnje, u »Zastavi elektro« ponovo sukob između radnika i Vlade. Oba reprezentativna sindikata, Samostalni i Nezavisnost, zapretili su novim štrajkom ukoliko Vlada Srbije za predsednika Upravnog odbora imenuje Miluna Simića, bivšeg člana SPS-a i JUL-a, bivšeg direktora kragujevačke pošte i bliskog saradnika Ranka i Slavice Dejanović, što bi, kako navode sindikati u zajedničkom saopštenju za javnost od 14. januara, »značilo posredni povratak Ranka Dejanovića u ‘Zastavu elektro’ i uspostavljanje punog kontinuiteta s neodgovornom politikom koja je već dovela do toga da izgubimo poverenje ino partnera«. Radnici takođe zahtevaju da ubuduće učestvuju u pregovorima o saradnji sa kompanijama »Delfi« i »Fijat automobili Srbija«, ističući da njihova firma »može imati sigurnu budućnost, ali jedino ako se pregovori o poslovno-tehničkoj saradnji budu odvijali transparentno, uz učešće predstavnika radnika kao jedine strane u privatizaciji firme koja se dosledno zalagala za poštovanje zakona i ugovora, i čija uporna borba je omogućila da se danas uopšte razgovara o poslovnoj budućnosti ‘Zastave elektro’. Međutim, tehničkom direktoru Dejanu Stojanoviću, jedinom članu uprave preduzeća koji je imenovan na zahtev radnika, 13. decembra 2009. godine istekao je ugovor o angažovanju, a da do danas nije produžen, niti smo od Ministarstva ekonomije dobili obrazloženje da li to znači da je, odnosno zbog čega je gospodin Stojanović praktično razrešen sa mesta tehničkog direktora (...) U slučaju da se izaberu Upravni i Nadzorni odbor u sastavu koji predlaže Vlada, radnici ‘Zastave elektro’ su spremni da ponovo pokrenu radikalan štrajk, jer se već pokazalo da nema drugog načina da sačuvamo svoju fabriku«. Na sastanku održanom 19. januara Mišela Nikolić je izvestila predstavnike sindikata da je Stojanoviću ipak produžen ugovor i prenela nepopustljivost ministra Dinkića da sprovede svoja kadrovska rešenja: »Štrajkujte koliko hoćete, ali ta se odluka neće promeniti!« Skupština akcionara na kojoj zastupnik državnog kapitala namerava da izglasa nove organe preduzeća još uvek nije zakazana.
U »Zastavi elektro«, kao i u »Vršačkim vinogradima«, dobro organizovana i jasno artikulisana radnička i akcionarska inicijativa dovela je do raskida ugovora s nesavesnim gazdama, ponudivši potom državi, kao novom većinskom vlasniku, pravac u kojem bi zajednički tragali za održivim rešenjem. I naišla je na novi zid, o čijim dimenzijama možda najslikovitije govori prilog o aleksinačkoj »Betonjerci« koji je u centralnoj informativnoj emisiji državne televizije, onoj što ide pre najgledanije TV serije, emitovan 20. januara. Naime, iako i sami blagonaklono ističu da su radnici s uspehom obnovili proizvodnju nakon raskida ugovora o privatizaciji, novinari javnog servisa se sa zebnjom pitaju kakvi su izgledi preduzeća za »novu privatizaciju«. A zašto ponovo tražiti đavola u neizvesnoj kupoprodajnoj avanturi, kad su se u trouglu između države (znam, ali to sad nije tema), radnika (kad već nismo bolji) i malih akcionara (šta je smešno?), tu pred našim očima, nekim čudom, možda i greškom, izuzetkom, svejedno je, ali definitivno stvorili opipljivi potencijali za normalizaciju i put ka oporavku? To se pitanje, jednostavno, ne postavlja.

Naravno, situacija se eksponencijalno komplikuje tamo gde ni kod samih radnika nema jasne ideje u kom pravcu treba krenuti, što je slučaj u velikom broju aktuelnih štrajkova i protesta. Potpuno svestan da sam jednom nogom u fašizmu dok zameram manjak preduzetničke inicijative ljudima koji godinama ne primaju plate, duha iscrpljenog od natezanja sa bahatim gazdama i ciničnom birokratijom, ipak, ko će ako ne oni? Novi gazda? Ona ista birokratija?
Radnici Društvenog preduzeća »Ravanica« iz Ćuprije letos su ušli u štrajk isprovocirani odlukom Agencije za privatizaciju da im nametne novu upravu i na brzinu ih proda. Suštinski, radilo se o otporu iracionalnoj odluci ministra Dinkića da, zbog svojih rokova u privatizaciji (koje predviđa zakon jedne republike, a ne božja zapovest, niti sud istorije), preko kolena likvidira preostali društveni kapital u Srbiji, bez obzira na činjenicu da li konkretna preduzeća uopšte ispunjavaju uslove za likvidaciju ili možda posluju s takvim uspehom kakav bi svakog pametnog i moralnog zakonodavca naterao da preispita stav koji je zauzeo pre više godina, u bitno drugačijim okolnostima (još je Buš bio na vlasti). Po uspešnom okončanju protesta »Ravanica« je uspela da se u potpunosti oporavi od višemesečne obustave rada i da u 2010. godinu uđe sa pozitivnim poslovanjem. Danas, Dragana Mitrović i njene kolege nastoje da podrže druge proteste radnika i malih akcionara u Ćupriji, poput onih iz Grafičkog preduzeća »Mladost«, čija su preduzeća uništena u privatizaciji i koji zahtevaju da Agencija za privatizaciju sada preuzme odgovornost za pokretanje proizvodnje.
Zrenjaninski radnici okupljeni oko pokreta Ravnopravnost (»Jugoremedija«, »Šinvoz«, BEK), a odnedavno i oko lokalnog odbora SDP-a, takođe se trude da pruže solidarnu podršku drugim protestima u gradu. Radnici skrobare »Ipok« stupili su u štrajk 15. januara. Zahtevi su vezani za isplate zaostalih zarada i doprinosa.
Da ne gubimo vreme i energiju na zapetljancije koje su zbog toga i smišljene (koga baš zanima, eno mu APR i Centralnog registra HoV), ukratko kontrolu nad »Ipokom« imaju ljudi koji se u žurnalističkom žargonu nazivaju duvanskom mafijom – Anton Stanaj, ili ko se već nalazi iza crnogorskog »Rokšpeda«. Nebitno, nije se ni moglo očekivati da će u podeli plena u privatizaciji jedna tako profitabilna firma pripasti nekom lokalnom pilićaru. Nebitno je (a tek što je dosadno!) i detaljisati kako su Stanaj, njegov izvršilac Zoran Ćopić i ostalo društvo uopšte došli u posed zrenjaninske skrobare (dužničko ropstvo, pa stečaj, pa program reorganizacije... rekoh vam da je dosadno!). Bitne su samo dve stvari. Prvo, šta će sada uraditi radnici kako bi sprečili dalju degradaciju svojih prava, a verovatno i propast fabrike pod kontrolom duvanske mafije.
Drugo, veoma je bitno (a tek što je neprijatno!) podsetiti se kako smo uopšte došli dovde.
Da ne bude nesporazuma, ovim što ću sada reći ne želim da proričem ishod štrajkova u »Mladosti«, »Ipoku« ili nekom trećem preduzeću slične istorije. Naprotiv, upravo zbog ishoda današnje borbe važno je da sagledamo gde smo onomad pogrešili. Istina oslobađa, zar ne? OK, dakle, »Mladost«, »Ipok« i, na primer, čačanska »Fabrika reznog alata« (preduzeće u kojem su moji roditelji proveli skoro čitav radni vek, osim poslednjih nekoliko godina, njih su proveli kao tehnološki višak), ušli su u tranziciju ka kapitalizmu kao akcionarska društva u većinskom vlasništvu radnika, penzionera i ostalih malih akcionara. Zašto su većinski akcionari »Mladosti« pristali da falš dokapitalizacijom izgube kontrolu nad preduzećem,1 kako su vlasnici »Ipoka« dozvolili da im firma ode pod stečaj, pitanja su o kojima bi sami trebalo da razmisle sad kad se sukobljavaju sa posledicama nekadašnjih zabluda. Ne treba, naravno, očajavati nad propuštenim prilikama, ali ni gurati pod tepih očiglednu činjenicu da se radnici »Ravanice«, »Trudbenik gradnje«, »Zastave elektro« i »Vršačkih vinograda« danas bore za prava koja su radnici »Mladosti«, »Ipoka« i »FRA« prethodnih godina manje ili više olako ispustili.
Vraćamo se na prvo.
Na skupu koji su 16. januara u zrenjaninskom Kulturnom centru organizovali Republika i Koordinacioni odbor radničkih protesta, predsednik Udruženja malih akcionara »Vršačkih vinograda« Mohora Doru je govorio o evropskim i američkim iskustvima radničke participacije u vlasništvu i upravljanju preduzećima, posebno pri tom naglasivši da od svih članica Evropske unije baš Slovenija, zemlja sa kojom delimo iskustvo radničkog samoupravljanja, ima najveći procenat učešća zaposlenih u vlasništvu privrednih subjekata, što je nesumnjivo posledica privatizacije društvene imovine po modelu koji je stimulisao radničko akcionarstvo, nastojeći da samoupravni socijalizam reformiše ka narodnom kapitalizmu. Zvuči kao šansa i za nas. S neznatnim zakašnjenjem, doduše, ali na to smo bar navikli.
Međutim, nakon Doruovog izlaganja, direktor »Jugoremedije« i nekadašnji lider borbe radnika i malih akcionara ovog preduzeća Zdravko Deurić ukazao je sa puno rezignacije na prepreke sa kojima se radničko akcionarstvo sudarilo u krugu njegovih nekadašnjih saboraca. Iako bi se moglo očekivati da su trogodišnja solidarna borba protiv pljačke, a zatim i trogodišnji napor da se fabrika uskladi s evropskim standardima, učvrstili poverenje i razjasnili zajedničke interese, ispostavilo se da pretežni deo malih akcionara »Jugoremedije« danas priželjkuje prodaju fabrike. Što se tiče spoljnih akcionara, ljudi koji ne primaju platu u »Jugoremediji«, njihov interes za prodaju je jasan. U situaciji kad stotine hiljada ljudi u Srbiji jedva sastavljaju kraj s krajem, radnici mogu samo da im budu zahvalni što su marta 2007. godine zajedničkim snagama smenili upravu Ninija Stefanovića i što su se do sada uzdržavali od prodaje akcija dok se ne završi rekonstrukcija proizvodnih pogona, koja za radnike znači sigurnu budućnost.
Ali, otkud to da se i radnicima akcionarima »Jugoremedije« žuri da prodaju svoje akcije?

Fenomen akcionarstva, odnosno udruživanja sitnih investitora radi krupnih privrednih poduhvata, od samih svojih početaka tesno je skopčan s nekim od najmračnijih poglavlja svetske istorije. Prva akcionarska društva (»Istočnoindijska kompanija« i »Kompanija Virdžinija« u Engleskoj, »Holandska istočnoindijska kompanija«), osnovana pre četiri veka kako bi iskoristila poslovne mogućnosti kolonijalne ekspanzije, kasnije će postati kolevka verovatno najbrutalnije eksploatacije u istoriji čovečanstva, aparthejda i prvih

slučajeva genocida. Iako su se okolnosti u međuvremenu nešto humanizovale, zakonitost na kojoj počiva akcionarstvo manje-više je nepromenjena. Slično zapletu prošlogodišnjeg filmskog hita »Kutija« Ričarda Kelija, da bi penzioner na Floridi podigao svoju s mukom zarađenu dividendu potrebno je da na drugom kraju planete neko umre od neuhranjenosti, nikakve zaštite na radu, trovanja životne sredine, tuge. A to što je ovdašnje akcionarstvo kanda poniklo iz jugoslovenskog socijalizma slaba je brana od pohlepe i otuđenja. Ako ne verujete, iskoristite sada viznu liberalizacijupa skoknite na
		Zoran Jovanović Jus, Sumnja

sever bivše domovine da vidite u kakvim samačkim hotelima, bez elementarne slobode kretanja, žive emigrantski radnici iz Bosne, Srbije, sa Kosova, dok rmbaju po slovenačkim gradilištima da zarade tuđe dividende. Imajući pri tom u vidu da naše političke i poslovne vlasti mogu da kolonizuju još jedino po Srbiji, onda se ovde akcionarske strasti mogu utoliti isključivo prodajom biranim monopolistima, pa investicijom u nekretninu, makar jednosobnu, moju malu, s mukom zarađenu koloniju za eksploataciju izbeglica, studenata iz provincije, kulova svih boja i rasa.
Eto zašto je »Jugoremedija« svih ovih godina predstavljala nasušnu alternativu, jer je akcionarstvo punila nekim sasvim drugim sadržajima: solidarnom borbom za pravo na život i pravo na rad, borbom protiv korupcije, za razvoj i autonomiju lokalne zajednice, podrškom drugim radničkim kolektivima da istraju u svojoj borbi. I to u okruženju koje ni izbliza ne deli njihove vrednosti.
Iako formalno svoji na svome već skoro tri godine, mali akcionari »Jugoremedije«, njih više od četiri hiljade, svega dva puta su bili u prilici da autonomno odlučuju o sudbini svoje fabrike: 1. marta 2007. godine, kad su smenili Ninijevu upravu i postavili svoju, i decembra 2007. godine, kad su doneli odluku o investicionom ulaganju u usklađivanje proizvodnje s evropskim GMP standardima. Sve ostalo su bili potezi iznuđeni ćudima i silom političkih i poslovnih monopola, pa ne treba da čudi što radnici »Jugoremedije« posle svega strahuju šta ih čeka ako se ne priključe prodaji državnog paketa od 42% akcija, koja se planira za proleće. Ipak, morali bi imati na umu da se hiljade akcionara i radnika u Srbiji danas bore za ono što je u »Jugoremediji« izboreno marta 2007. godine, i da su radnici akcionari »Srboleka« novembra 2005. godine iz jednog sličnog straha prodali svoje akcije Niniju Stefanoviću. Nekolicina, poput Zorana Gočevića i Miše Savića, znajući kako je »Jugoremedija« prošla sa Stefanovićem, tada su odbili da saučestvuju u sopstvenoj propasti. Danas su ti ljudi, zajedno sa grupom slovenačkih investitora i dvojicom lojalnih profesionalaca koji zastupaju njihove interese, jedina nada za »Srbolek«.
U svakom slučaju, šta god da se desi narednih meseci, iza trijumfa radnika akcionara »Jugoremedije« ostaće praktično iznova sagrađena fabrika za 21. vek, i zahuktala solidarnost zrenjaninskih radnika i malih akcionara okupljenih oko pokreta Ravnopravnost.
Anketni odbor grada Zrenjanina o »Šinvozu« održao je 21. januara konferenciju za štampu na kojoj je saopštio da nova-stara uprava preduzeća, na čelu sa direktorom Radetom Miljušem i većinskim vlasnikom Nebojšom Ivkovićem, deli otkaze radnicima koji su svojim svedočenjem pred Anketnim odborom doprineli da se razotkriju malverzacije u poslovanju Ivkovićevog menadžmenta, a među otpuštenima je čak i Jožef Kašljik, član Anketnog odbora ispred G 17 +. Predsednik Anketnog odbora Branislav Markuš (pokret Ravnopravnost), istakao je da dok Ivković zavodi strahovladu, nadležni državni organi još uvek nisu reagovali na Izveštaj Anketnog odbora koji je pre skoro godinu dana jednoglasno usvojila Skupština grada, a u kojem »nedvosmisleno stoji da je stečajni postupak u a. d. ‘Šinvozu’ režiran, odnosno namerno izazvan, kako bi se oštetili radnici, akcionari, poverioci i država. Današnja kampanja rukovodstva ‘Šinvoza’, u kojoj se dokazuje da ‘Šinvoz’ ima poslovnu perspektivu, predstavlja samo potvrdu stava Anketnog odbora, da nisu postojali opravdani razlozi da se firma s takvom poslovnom perspektivom gurne u stečaj«, zaključuje Markuš.
Istog dana o istoj temi, konferenciju za štampu je ispred pokreta Ravnopravnost–SDP održao Mita Lisica, lider protesta radnika »Šinvoza«. Lisica je još jednom podsetio da je više od hiljadu akcionara, vlasnika 44% preduzeća, zbog montiranog stečaja ostalo bez svojih akcija, a da je radnicima isplaćeno svega 30% potraživanja. »Savet za borbu protiv korupcije je pre više od godinu dana dostavio Vladi svoj Izveštaj o privatizaciji ‘Šinvoza’, u kojem se zaključuje da je stečaj preduzeća namešten. Pozivamo premijera samo da proveri ono što mu je Savet napisao«.

	Ivan Zlatić