Nakon sudijskog reizbora

Vlast preduhitrila sudije

Sudije kao nosioci sudske vlasti protraćili su čitavu deceniju u letargijskom snu o unosnoj ličnoj karijeri, umesto da – kao što su nekad javno obećali – svojski prionu na reforme unutar sopstvenih redova

U okviru »sveukupne reforme pravosuđa« donet je tokom protekle godine i zakon o sudijama koji nakon mnogo godina ponovo uvodi institut sudijskog reizbora. A u decembru Visoki savet sudstva primenio ga je u praksi eliminišući preko sedamsto sudija koji navodno nisu zadovoljili tri ključna kriterijuma: doličnost, stručnost i ažurnost. To je izazvalo velike i ogorčene proteste otpuštenih sudija: vodile su se neretko neukusne polemike u medijima, bili smo svedoci ružnih reči koje su sudije upućivale jedni drugima, organizovani su javni protesti i žučne konferencije za štampu. Društvo sudija je tim povodom održalo vanrednu Skupštinu posvećenu ovom pitanju, koja je jednodušno osudila ne sam reizbor kao institut već način na koji je on izvršen, uz nepoštovanje procedure i uplitanje organa izvršne vlasti – pa i tajne policije – u ocenjivanje rada pojedinih sudija.

O sudijskom reizboru kao kategoriji načelno se već čitavu deceniju lome koplja u stručnoj javnosti: od toga da reizbor uvek visi kao Damoklov mač nad glavama sudija te oni nisu usredsređeni na svoj posao sve plašeći se »sudnjeg dana«, i istovremeno – umesto da se bave vršenjem sudske vlasti – oni na razne načine pa i zloupotrebom svoje sudijske funkcije traže i često nalaze zaštitu kod istaknutih nosilaca izvršne vlasti, pa sve do mišljenja da se reizborom razgrće žabokrečina stalnosti funkcije koja zakonomerno vodi apsolutizaciji i nekritičkoj neprikosnovenosti i same ličnosti sudije pa i korupciji, odnosno narodski rečeno neophodna je povremena trijaža sudija. Mnogo toga u obe »škole mišljenja« je tačno.
Ali očito je da problem nije u dilemi pro et contra, već on seže u pitanje – od 2000. godine naovamo – nereformisanih odnosa unutar pravosuđa ali i unutar tada novonastajućeg

političkog establišmenta. Deset dugih godina imale su pred sobom sudije, kao nosioci treće grane vlasti, da tu vlast uzmu u svoje ruke i oslobode se svakog pritiska one druge dve – izvršne i zakonodavne. Republika je još tada – svesna važnosti izgradnje pravne države – tematski posvetila nekoliko godina tom procesu; autor ovih redova i Nebojša Popov vodili su brojne razgovore sa sudijama, na više okruglih stolova problematizovana su tada goruća pitanja preuzimanja sudske vlasti od ostataka propalog
		Deset dugih godina imale su pred sobom sudije kao nosioci treće grane vlasti, da tu vlast uzmu u svoje ruke i oslobode se svakog pritiska one druge dve – izvršne i zakonodavne

ali još uvek žilavog režima Slobodana Miloševića, naglašavana je važnost uspostave pravnog poretka kao uslova svih uslova za demokratizaciju društva. Čini se da su postojali i povoljni uslovi za to. Opšta politička klima u prvim mesecima pa i godinu-dve nakon petooktobarskih promena bila je neobično povoljna za odlučnu pravnu reformu. Sudije koje je otpustio bivši režim bile su najglasnije u isticanju potrebe pravnog uređenja srpskog društva nakon dugogodišnje ekonomske krize i ratova. Istina, to nije bio lak zadatak ali – procenjeno je – bio je ostvarljiv kao dugoročniji proces.
Društvo sudija, koje je nastalo upravo kroz otpor represiji Miloševićevog režima prema neposlušnim sudijama, trebalo je da bude nosilac i usmerivač aktivnosti u tom procesu. Naš list je sa Društvom sudija imao tesnu saradnju.
Stranice Republike su bile otvorene za sve reformski orijentisane sudije ali i pravne stručnjake i tih godina štampana je u povećanom tiražu kako bi sve sudije u Srbiji imale uvid u moguće promene u pravosuđu.

Kako se nova vlast (izvršna) počela učvršćivati i konsolidovati, tako je reforma pravosuđa pala u zaborav. Štaviše, iz najviših vrhova vlasti sudijama su ponovo počela da stižu »uputstva za rad«. A sudije? Osim pojedinačnih protesta ništa nisu činile od onoga što se u zanosu petooktobarskih promena govorilo, čulo i aklamativno prihvatalo na tribinama i okruglim stolovima posvećenim životno važnoj reformi pravosuđa. I njima je vlast na posredan način nudila sinekuru koja je – iako dobra za ličnu egzistenciju, upravo smrtonosna za sudijsku funkciju jer je značila potčinjenost, pokornost izvršnoj vlasti. Zašto ne reći – naročito ako ste neposredni svedok pa i akter tih zbivanja od pre jedne decenije – mnoge sudije za koje se verovalo da mogu na svojim plećima izneti teret ozbiljne reforme sudstva poklekle su pred tipično ljudskim slabostima koje se ogledaju u »ovozemaljskom« uživanju i materijalnom obezbeđivanju lične egzistencije. Brzo smo uvideli kuda to vodi.
Reagujući na oklevanje sudske vlasti da ozbiljnije zakorači u reforme, već krajem 2000. godine napisao sam uvodnik za Republiku pod naslovom: »Šta se čeka?«, a samo godinu dana docnije tekst sa jasnom porukom iz naslova: »Imaju li sudije samopoštovanja?«
Dok su sudije i uopšte pravosuđe (dakle i tužilaštva) čekali, izvršna vlast nije; prikriveno ili manje prikriveno stizale su sudijama »nepristojne ponude«. Neke sudije u najvišim sudovima su čak i otvoreno kršile zakon: imale su dve funkcije i primale, dakako, dve mesečne plate i to ne baš zanemarljive visine. Oštrica najavljenih promena u pravosuđu je tako za dve-tri godine, a naročito nakon važne političke prekretnice kakva je ubistvo premijera Đinđića, skroz otupljena.
Mnoge sudije koje su osudile borce za demokratiju u Miloševićevom autoritarnom režimu ne samo da nisu smenjene nego su vrlo brzo napredovale.
Na samom kraju prve decenije XXI veka došlo je do pragmatične, premda neprirodne sinteze demokratske opcije s elementima bivšeg režima. Naravno da u takvim uslovima nije bilo moguće smeniti sudije koje su »žarile i palile« devedesetih godina kažnjavajući sve koji bi se usprotivili ratu, nasilju i društvenoj pljački – od medija, do nevladinih organizacija, pojedinaca, pa i neposlušnih sudija. Odnosno bilo je moguće ali sama sudska vlast, same sudije, propustile su istorijsku priliku da to ranije učine.
I to im se vratilo kao bumerang.

Kad već to nisu oni učinili, učinila je – što se dalo i očekivati – izvršna vlast: inkorporirajući »svoje« sudije u Visoki savet sudstva. I krug je bio zatvoren. Naravno, među sedamsto otpuštenih sudija ima, svakako, onih koji zaista nisu ispunili navedene sudijske kriterijume. Ali postoji jedan veliki broj sudija koji su sačuvali svoj dignitet i nezavisnost svoje funkcije u odnosu na političku vlast, ali upravo zbog toga nisu ponovo izabrani.
Na vanrednoj skupštini Društva sudija krajem decembra čulo se, između ostalog, kako nije poštovana procedura reizbora sudija (npr. Visoki savet sudstva je bio »krnji«, nedostajala su dva člana, neizabrane sudije nisu dobile obrazloženje za takav stav Visokog saveta sudstva, na šta po zakonu imaju pravo), kako je svoje prste umešala i tajna policija neovlašćeno koristeći dosijee pojedinih nepoćudnih sudija o čemu navodno postoje i dokazi itd.
To možda može biti važno za ulaganje ustavne žalbe na odluku Visokog saveta sudstva, ali problem je mnogo dublji od puke procedure: sudije kao nosioci sudske vlasti protraćili su čitavu deceniju u letargijskom snu o unosnoj ličnoj karijeri, umesto da – kao što su nekad javno obećali – svojski prionu na reforme unutar sopstvenih redova. Oni – a ne izvršna vlast! Ovako ostaje samo da konstatujemo: vlast je preduhitrila sudije.

	Zlatoje Martinov